|
Prièa o Greti i Juliusu Minhu
(zaboravljenim dobroèiniteljima)
![]() ![]()  Dugo sam razmišljala, kako da poènem prièu o ljudima, èija su srca bila velika, a o njima se ne zna dovoljno… Ni ja ne znam puno, ali to što sam uspela da saznam, želim da podelim sa Vama. Molim sve, koji proèitaju ovu prièu, ako su, kojim sluèajem, èuli nešto o njima ili njihovim potomcima, da mi se jave.
Godine 1995. prvi put sam posetila Rtanj, èudesnu planinu, neobiène lepote u Istoènoj Srbiji. Do tada sam samo prolazila pored Rtnja I èesto slušala o crkvi-kapeli na samom vrhu planine. Sluèaj je hteo da moja koleginica sa studija, poène tamo da radi. Pozvala me je na doèek Nove godine. Kako sam tada bila apsolvent I kako su se rupe na mojim èizmama zlurado „smešile“, do poslednjeg trenutka nisam znala, da li æu moæi da posetim koleginicu. Sreæom, bivša cimerka mi je pozajmila novac I ja sam sa osmehom na licu I u novim cokulama, u 5.30 izjutra krenula put Boljevca I Rtnja. Verujem da je u sve ono što se kasnije dešavalo, sudbina umešala svoje prste.
Naime, moja „poseta“ je potrajala skoro èitavu deceniju. Tamo sam doèekala Novu ’96. godinu. Mislila sam da æu ostati još koji dan I da æu se vratiti kuæi. Meðutim, moja koleginica se razbolela I ja sam morala da je menjam… Tako sam poèela da radim…
Te zime, sneg je dugo bio gospodar planine… Jednog jutra, sunèevi zraci su me izmamili u šetnju. U samom naselju, postoji park-šuma, koja je meni uvek delovala tajanstveno I pomalo bajkovito. Sneg je poèeo da kopni I sada nije bilo više nikakve prepreke da krenem u obilazak šume, koja je poprilièno bila zapuštena. Uspela sam da pronaðem stazicu, kojom niko veæ duže vreme nije šetao. Na samo nekoliko metara iznad objekta, u kome smo smeštali goste, ugledala sam ostatke neke neobiène graðevine. Nisam mogla da verujem… Mesecima sam živela na toj planini, a nisam znala šta krije ova šuma… Izmeðu dve tise, iako je zub vremena uèinio svoje, gordo je stajala prelepa „kupola“, koja je meni lièila na neku pozornicu, koja oèekuje gudaèe, da pod njenim svodom, zapoènu svoj dugoodlagani koncert. Znate veæ kako je to nekada bilo…gudaèi sviraju, dame šetaju, a gospoda razgovaraju o poslu, pušeæi lulu... Otkrila sam stepenište, koje me je odvelo do same „pozornice“. Sklopila sam oèi, raširila ruke I okrenula se nekoliko puta ukrug. Oseæaj je bio fantastièan, nesvakidašnji, ali I dalje nisam mogla da poverujem da tako nešto postoji u tako skromnom I gotovo, siromašnom okruženju.
Nastavila sam da pratim stazu i nakon nekoliko minuta, ugledala sam kuæicu sa velikim travnatim dvorištrem. Iza kuæice, bio je stari trešnjar. Iako nije bilo kapije, videlo se da neko ipak, brine o kuæi i dvorištu. Vrata su bila zakljuèana, a prozori su bili zaštiæeni drvenim kapcima. Ispred vrata, stajali su stari komadi nameštaja. Rekla bih da je to bila neka komoda, koju je veæ odavno nagrizao zub vremena i po koji crv. I, pošto nije bilo nikoga, odluèila sam da se vratim. Ponovo sam prošla pored „kupole“ i sa divljenjem zastala kraj nje. Ušla sam unutra i osetila neverovatan spokoj. Spustila sam se niz stepenište i došla do mostiæa. Nije mi bila jasna njegova uloga, jer ispod nije proticala reka. Na kratko sam sela na staru betonsku klupu. Misli su mi lutale... Nakon nekoliko minuta, primetila sam ostatke još neke „graðevine“, kako se jedva naziru iza trnja i trave. Bila je to èesma i ostaci stubova. Shvatila sam da je tu, najverovatnije, nekada neko živeo. Odluèila sam da se raspitam kod meštana...
Deca iz naselja su mi o šumi govorila kao o „Kraljièinom parku“, a kupola je za njih bila deo kraljièinog zamka. O vlasnici su govorili kao o kraljici. Priznaæete, deèja mašta je božanstvena. A onda sam otišla kod tadašnjeg direktora Odmarališta, koji je ranije radio kao profesor književnosti i raèunala sam da može nešto da mi isprièa o tajanstvenoj graðevini u šumi. Sa oduševljenjem sam mu isprièala šta sam videla. Stari direktor se nasmejao i isprièao mi, gotovo neverovatnu prièu...
„Kupola“, koju sam videla je zapravo Rozarijum ili Ružiènjak. Pripadala je nekadašnjim vlasnicima Rudnika „Rtanj“- Greti i Juliusu Minhu. Èesma, koju sam otkrila u trnju, bila je takoðe njihova i bila je deo jedne celine – velikog Gretinog parka. U blizini je bila i njihova vila, koja i danas postoji, ali sa izmenjenim krovom i drugaèijom namenom. U kuæici u šumi sa trešnjarom pozadi, živeli su vrtlari. „Nekada je ta šuma bila deo Minhovog imanja i sve je izgledalo drugaèije“- govorio je direktor. Popili smo kafu i ja sam ga ostavila njegovim obavezama. Prièa koju sam tada èula i prizor koji sam videla u šumi, probudili su u meni radoznalost i ja sam èvrsto rešila da saznam što više o tim ljudima.
U naselju Rtanj, živeo je izvesni èika Rudi, koga su svi poznavali. Èula sam da je on lièno poznavao vlasnike Rudnika. I ne samo da ih je poznavao, veæ je posedovao i njihove fotografije, koje mi je sa ponosom pokazivao. Zahvaljujuæi, sada veæ pokojnom èika Rudiju, koji je bio neiscrpan izvor informacija o Minhovima, ovaj braèni par neæe otiæi u zaborav, a ova prièa æe ugledati svetlost dana.
Greta i Julius Minh su bili izuzetno bogati ljudi... Rudnik „Rtanj“, vila, park šuma sa Rozarijumom, fontana, stan u Beogradu...sve je to bilo u njihovom vlasništvu, a oni su, ipak, bili siromašni – nisu imali dece.
Greta je bila Jevrejka austrijskog porekla. Živela je u Sloveniji i radila kao bolnièarka. Sluèaj je hteo da se Julius leèi u bolnici u kojoj je radila Greta. Tako su se upoznali. I, kako ljubav ne zna za granice, Greta je iz Slovenije došla na Rtanj i postala èlan porodice Minh, koja je u tom kraju veæ bila poznata i veoma poštovana.
Jevrejin, Samuilo Minh, Juliusov otac je iz Moravske stigao u Srbiju u drugoj polovini 19. veka. Bavio se proizvodnjom tekstila i bio je vlasnik Štofare u Paraæinu, koja je osnovana 1870. godine. Fabrika je dobro radila, pa su njeni proizvodi bili cenjeni, kako kod nas, tako i u inostranstvu. Julius je ubedio oca da uloži svoj kapital u otvaranje rudnika u Srbiji. Tako su otvoreni rudnici kod Aleksinca i Æiæevca. Minhovi su postali vlasnici rudnika u podnožju Rtnja. Prvo rudište je otvoreno daleke 1902. godine. Rudari su obavljali svoj posao uz veliku muku, a ugalj su prevozili do Paraæina volovskim kolima, sve do 1912. godine, kada je izgraðena pruga Paraæin-Zajeèar.
Minhovi su bili vredni i odgovorni ljudi. Napravili su žièaru, planinsku železnièku prugu, kojom su vagoneti prevozili ugalj, kao i parnu elektriènu centralu. Njihova je bila i separacija uglja. Takoðe su raspolagali razlièitim radionicama. Sve u svemu, bili su dobri poslodavci i vodili su raèuna o svojim radnicima i èitavom naselju Rtanj.
Meðutim, 1915. godine, Nemci zauzimaju rudnik, a Minhovi bivaju primorani da napuste Srbiju. Rudnik je bio u rukama Nemaca tri godine, a kada su se povlaèili, uništili su mašine, ugljenokop zapalili i poplavili. Ostavili su pravu pustoš za sobom.
Minhovi su se posle osloboðenja Srbije, 1918. godine, vratili na Rtanj. Nije im bilo lako. Sve što su stvarali godinama, bilo je uništeno. Meðutim, uz ogroman rad i trud, rudnik je povratio stari sjaj. Kameni ugalj je bio odliènog kvaliteta i vlasnici su bili zadovoljni. Raðena su i nova istraživanja ležišta uglja.
Kada se razboleo, Samuilo Minh je otišao na leèenje u Beè, gde 1919. godine umire u jednom sanatorijumu. Julius, kao najstariji Samuilov sin, preuzima upravljanje rudnikom. Pomažu mu u tome braæa Adolf i Aleksandar.
Rudnik je dobro radio, a struèni kadar je dovoðern sa svih strana. Rtanj je tako postao dom mnogih Nemaca, Maðara, Èeha, Austrijanaca, Slovenaca, koji su bili inženjeri, geometri, rudari...Neki i danas žive tamo, priseæajuæi se tih lepih dana... Naišla sam na podatak da je 1923. godine u rudniku radilo 550 radnika i 15 èinovnika i nadzornika. Bilo mi je teško da zamislim toliki broj ljudi, kada danas naselje ima stotinak meštana i pedesetak izbeglica.
Porodica Minh je brinula o svojim radnicima i o njihovim porodicama. Gradili su im stanove, a nameštaj su im pravili u sopstvenoj stolarskoj radionici, bez ikakve nadoknade. Otvorili su ambulantu, prodavnicu prehrambenih proizvoda i pekaru. Brinuli su Minhovi i o kulturnom životu svojih radnika, pa su u okviru Sokolskog doma, otvorili i bioskop. Šta bi današnji meštani dali, da imaju bioskop u naselju....
Ttih godina, Rtanj je bio veselo i živo mesto, sa puno stanovnika, a samim tim i puno dece. Zbog toga je porodica Minh, na Gretinu inicijativu, 1922. godine otvorila prvu privatnu školu u tom kraju. Minhovi su stipendirali dobre uèenike i pomagali i okolnim školama. Zvonik u školskom dvorištu u Ilinu i danas postoji i kao da želi da posvedoèi o dobroti i darežljivosti te porodice. Postoje podaci, da je naselje Rtanj 1929. godine imalo 2000 stanovnika. Greta je za svaki praznik darivala decu iz naselja bogatim poklonima.
Minhovi su bili zaljubljenici u prirodu. Imali su veliki park, kojim su èesto šetali, kako sami, tako i sa prijateljima. Park je brojao oko 150 vrsta drveæa i ukrasnog šiblja iz èitavog sveta. Greta je volela da putuje i uvek bi sa putovanja donosila i po neku novu biljku. Èesto je sedela na klupi ispred Rozarijuma i gledala brojne vagone kako prevoze ugalj. Dakle, ispod onog mosta, èiju svrhu nisam mogla da otkrijem, prolazio je simpatièni voziæ „Æira“...
Svi su voleli i cenili gazdaricu Gretu. Baštovan je, specijalno za nju, kalemio tzv. Crnu ružu. Gretino omiljeno mesto, bio je Rozarijum, koji je bio obrastao ružama i okružen raznim cveæem. Tamo je pronalazila svoj mir i „leèila „ svoje tužno srce, zbog nemoguænosti da postane majka. Greta je imala i veoma lepu staklenu baštu.
I, taman kada sam pomislila kako ova prièa prosto, ne može da ima tužan kraj, pokojni èika Rudi, koji je voleo da dolazi kod mene na kafu i razgovor, isprièao mi je nešto strašno....
Naime, Julius Minh je iz nekog razloga izvršio samoubistvo 1931. godine u svom stanu, u Beogradu. Neki su govorili da je to uèinio, zato što su tadašnje vlasti zaplenile na Dunavu velike kolièine stoène hrane, koju je obeæao seljacima. Drugi pak, kažu, da se sve to dešavalo pod nerazjašnjenim okolnostima.
Greta je tako ostala bez svoje velike ljubavi. Odluèila je da u znak seæanja na svog supruga izgradi crkvicu – kapelu, na samom vrhu Rtnja. To nije bilo jednostavno. Vrh Rtnja – Šiljak, se nalazi na 1565m nadmorske visine. Zbog toga je morala da angažuje brojne radnike, kažu èak 1000 njih, koji su na magarcima prenosili kamenje do vrha. Znala je Greta da to neæe biti lak posao, ali je bila uporna u u svojoj nameri, da podigne svojevrstan simbol ljubavi i poštovanja prema Juliusu. I uspela je u tome. Crkva je osveštana 1936. godine. Greta je mogla iz svog parka, da vidi crkvu i na taj naèin je i dalje bila „u vezi“ sa svojom velikom ljubavi... Na žalost, od crkvice su ostala samo dva zida. Lovci na zlato su je minirali, ako sam dobila prave podatke, 1969. godine. Danas mnogi planinari i rekreativci obilaze crkvu, pokušavajuæi da zamisle, kako je nekada izgledala.
Juliusova smrt je mnogo toga promenila. Greta je morala da preuzme rukovoðenje rudnikom. U tome su joj puno pomagali Adolf i Aleksandar, Juliusova braæa.
Tužna je sudbina Samuilove dece... Adolf je takoðe izvršio samoubistvo. Videvši agente Gestapoa, on je popio pilulu i okonèao život u garaži svoga stana u Beogradu, poèetkom 1941. godine. Brat Adolfov i Juliusov, Aleksandar, preživeo je rat, ali samo zahvaljujuæi tome, što je krio svoje jevrejsko poreklo. Živeo je u Beogradu, gde je i umro 1977. godine.
Gospoða Greta je morala 1941. godine da se skloni od Nemaca i napusti svoju vilu i rudnik. O njoj se brinula porodica Radenkoviæ iz Ilina, malog sela u podnožju Rtnja. Rudnik je odmah preuzeo inženjer Julius Holik, èovek koji je u vreme Juliusa Minha bio direktor rudnika. Kasnije se otkrilo, da je Holik bio agent Gestapoa. Izdao je porodicu Minh. Zahvaljujuæi njegovoj dojavi, Nemci su 1941. godine, streljali Alfreda Hermana, sestriæa Juliusa Minha. Holik je bio ubeðen da æe rudnik postati njegov, ali su mu partizani pokvarili plan.
Tako su Minhovi, nakon 40 godina, zauvek otišli sa Rtnja, ostavivši svo svoje bogatstvo. Greta je umrla 1947. godine u Ilinu. Porodica Radenkoviæ tvrdi, da je preminula u njihovoj kuæi. Duga verzija, koju sam tek pre dva dana èula je da je Greta umrla u Boljevcu u bolnici 1952. godine i da je bila tamo sahranjena, a da je kasnije Aleksandar preneo njene ostatke u Beograd. Danas Greta poèiva pored svog supruga Juliusa.
Pišuæi ovu prièu o Minhovima, nisam mogla ni da sanjam da æe jedan telefonski poziv izazvati u meni toliko jake emocije. Na poèetku sam zamolila sve one koji budu èitali ovaj tekst, da mi se jave, ukoliko znaju nešto o Minhovima i njihovim potomcima. Bila sam u Beogradu kod prijateljice i baš u trenutku kada sam joj pokazivala fotografije Grete i Juliusa Minha, telefon je zazvonio. Javila sam se i sa druge strane èula ženski glas, kako mi govori, da je pored nje Minhova unuka, koja bi volela da me upozna. Ostatak razgovora je protekao u neverici i suzama, koje su mi se slivale niz lice. Nije mi bilo lako da poverujem u ono što mi je ta žena govorila. Tražila sam Minhove, a oni su zapravo pronašli mene. Uspela sam nekako da se dogovorim sa gospoðom sa druge strane, da se naðemo na Rtnju, za dva dana. Moja prijateljica, koja je bila svedok tog razgovora, gledala me je u èudu. Kolika je verovatnoæa da vas pozove potomak porodice, koja je davno nestala sa ovih prostora i to baš u trenutku dok pišete o njima i pokazujete nekome njihove fotografije? Sledeæih noæi nisam mogla da spavam. Preispitivala sam sebe, da li sam dobro èula i razumela ono što mi je ženski glas saopštio preko telefona. Šta ako ne doðu, šta ako ne mogu da me pronaðu?
Nakon dva dana, našla sam se u Boljevcu, gde sam nestrpljivo èekala Minhovu unuku. Kada se pojavio automobil ljubljanskih registarskih tablica, znala sam da su gošÃ¦e stigle. Odmah sam prišla. Najpre sam ugledala crvenokosu ženu, koja mi se široko osmehnula. Zatim je iz auta izašla žena kovrdžave kose, sa gotovo deèjim osmehom. Bila je to Vida Jovanoviæ Minh. Vida govori engleski i španski, pošto živi u Meksiku. Crvenokosa dama je bila Danijela Voljè iz Ljubljane, njena dobra prijateljica, koja nam je sve ljubazno prevodila. Vida Minh me je zagrlila i tri puta poljubila u obraz.Obe smo bile vidno uzbuðene i èesto smo stavljale ruku na grudi, kao da smo pokušavale da smirimo emocije. Za ono što smo u tom trenutku osetile, nije nam bio potreban prevod.
Družile smo se tri dana. Videla je nekadašnji park porodice Minh. Seæam se da je širom otvorenih oèiju gledala oko sebe. Pred njom su bili Rozarijum, bašta i kuæa u kojoj su živeli njeni preci. Fotografisala je sve... Rozarijum, kuæu, èesmu, stubove, drveæe. Okretala se oko sebe, gledala i upijala svaku sitnicu, kao da je želela da ponese u mislima svaki trenutak svog boravka na Rtnju. Tog istog dana obišle smo porodicu Radenkoviæ u Ilinu, koja je krila Gretu Minh za vreme rata. Emocija i neverica su bile obostrane. Domaæini su nam pokazali kuæu iz 1929. godine, u kojoj je boravila Greta. Videli smo sobu, u kojoj je živela, a saèuvan je i njen pisaæi sto, kao i stari šifonjer. Radenkoviæi su sa velikim poštovanjem govorili o Greti. Na žalost, deda Vlasta, najstariji èlan porodice Radenkoviæ, koji je lièno poznavao Gretu i znao sve detalje, nije više meðu živima, pa su to bila seæanja na njegove prièe.
Sledeæeg dana smo bile u vili porodice Minh. Mi smo noæile preko puta, kako bi Vida mogla da uživa u pogledu na dom svojih predaka. Ne može se reèima opisati pogled te žene, kada je ušla u kuæu. Išla je od sobe do sobe, fotografišuæi svaki detalj. Vida je inaèe, umetnièki fotograf i vrlo poznata umetnica u Meksiku i ja sa nestrpljenjem oèekujem da vidim njene fotografije. Njena prijateljica Danijela Voljè, koja radi na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani i bavi se meðunarodnim odnosima, osim što nas je pratila u stopu, pružala nam je i jaku moralnu podršku.
Zatim smo krenule put Zajeèara. Veæ sam spomenula, da je tamo streljan Alfred Herman. Uspele smo da pronaðemo mesto na kome su streljani ljudi iz Zajeèara tih godina (od 1941-1944.). Tamo se sada nalazi veliki drveni krst, koji je nemi svedok muènog ubijanja nedužnih ljudi. Vida je dugo gledala krst, obilazila oko njega, fotografisala ga. Nemo je šetala, udaljavala se i opet prilazila krstu. Da li možete da pretpostavite, kako se èovek oseæa u takvom trenutku? Vratile smo se na Rtanj, pune utisaka, komentarišuæi dogaðaje iz prošlosti.
Narednog dana smo sreðivale utiske, prevodile tekstove o Minhovima i pravile planove za neka nova druženja, ali i sada veæ, prijateljsku saradnju.
Novi vlasnik Minhove vile, planira da u njoj napravi apartmane. Vida bi više volela da tu bude Muzej porodice Minh, ali šta je, tu je. Ostaje nam da se nadamo, da kuæa neæe mnogo izgubiti na vrednosti i da æe sa njenih zidova Minhovi „posmatrati“ goste.
Vida je takoðe obišla i nekadašnji ulaz u rudnik, koji je radio sve do jula 1967. godine, kada je zatvoren. Fotografisala ga je i dodirivala rukom. Izgledalo je kao da želi da se pozdravi sa svojim precima...
Da li je naš susret sluèajnost iil ne, nikada neæemo saznati, ali dok sam noæas završavala prièu o Minhovima, stigla mi je poruka od Vide i Danijele da su dobro doputovale u Ljubljanu.
Život je zaista pun iznenaðenja....
Dogovorile smo se da se ponovo vidimo. Javiæe mi se i njen roðak, koji živi u Izraelu i za koga ja verujem, da je pre 10-15 godina bio na Rtnju i plakao, kada je video, šta je ostalo od nekadašnjeg imanja porodice Minh.
Vida mi je delimièno isprièala prièu o svojim precima i roditeljima. Poslaæe mi još neke podatke. Setila se da je kao šesnaestogodišnja devojèica, dolazila sa majkom na Rtanj. Izrazila je želju da joj pomognem oko daljih istraživanja o Minhovima. Pozvala me je da je posetim u Meksiku. Ko zna, možda iz ovog poznanstva nastane i knjiga o Minhovima....
Radila sam na Rtnju èitavu jednu deceniju. Živela sam preko puta Minhove vile, pila kafu i èaj u njihovom Rozarijumu, šetala njihovim parkom, uživala, baš kao i oni nekada... Upravo zbog toga, oseæam obavezu prema tim ljudima, da objavim ovu prièu. Posle toliko godina æutanja, Minhovi zaslužuju da se o njima progovori.
Ako Vas put nanese na Rtanj, obavezno pronaðite Rozarijum. Nije daleko, odmah iznad restorana. Tražite da Vam odnesu tamo kafu ili èaj... Verujte, i kafa i èaj tamo imaju drugaèiji ukus, a Vi æete se oseæati kao gost Minhovih. Zar to nije divno?
Autor: Vesna Nikoliæ
 |
RSS link na komentare
POSTOVANA VESNO NIKOLIC ,
PRICA O TRAGICNOJ SUTBINI GRETE I JULIJUSA MINHA ME JE RASTUZILA , DA NEKAZEM RASPLAKALA. PO ISTOCNJACKOJ LEGENDI PRIJATELJI SU POPUT ANDJELA KOJI TI POMAZU DA POLETIS I PRELETIS SVE PREPREKE NA KOJE NAILAZIS NA SVOM PUTU KROZ ZIVOT.POZNATO JE DA BITI PRIJATELJ SA SRBIMA NIKADA NIJE DONEO DOBRO I SRECU DOROTVORIMA! MI SRBI, KAO DA SMO GLEDANO UNAZAD KROZ ISTORIJU , MISLIM NA 1900 - 2011. CINIMO SVE DA NAS DOBROTVORI POCINJU IZBEGAVATI I LEP GEST DARIVANJA SE POLAKO ALI SIGURNO GASI I PADA U ZABORAV. POTRESNA PRICA UPRAVO TO I POTVRDJUJE !HVALA AUTORKI TEKSTA VESNI NIKOLIC NA TRUDU I POKUSAJU DA SACUVA OD ZABORAVA OVU PORODICU.SVE NAJBOLJE U ISTRAJANJU DA NAPISETE I KNIGU O FAMILIJI gospodje GRETE I gospoina JULIJUSA MINHA KOJI SU ZIVELI U LEPOJ SRBIJI I SVOJE STECENO BOGASTVO OSTAVILI NA NEMILOST I NOVIM NARASTAJIMA KOJI NEMAJU NI SLOVO `'S " OD SAVESTI .