SOKOBANJSKI FORUM => X - Files => : Dacha 30 April, 2007, 01:48:05 AM



: Tajna drustva i udruzenja
: Dacha 30 April, 2007, 01:48:05 AM
Evo teme gde mozemo da postujemo neke zanimljivosti vezane za ovo...

CRNA RUKA

Crna ruka ili zvanièno Ujedinjenje ili smrt, je bio tajni pokret koji je izvršio Majski prevrat 29. maja 1903. u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenoviæ i kraljica Draga Obrenoviæ, i time je prekinuta loza dinastije Obrenoviæ. Takoðe, Gavrilo Princip, èlan druge organizacije „Mlada Bosna“, podržan od strane „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat.

Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi. Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom èinili bivši èlanovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. "Ujedinjenje ili smrt" je osnovana je 9. maja 1911 u Beogradu, a prvi njeni èlanovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojeviæ, Bogdan Radenkoviæ, Èedomilj Popoviæ, Velimir Vemiæ, Dragutin Dimitrijeviæ Apis, Vojislav Tankosiæ, Ilija Jovanoviæ (vojvoda Pèinjski), Milan Vasiæ, Milan Milovanoviæ. Društvo je, ma da su i njegovi èlanovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji su trebali primenjivati presude odnosno odluke organizacije

Glavne taèke Ustava i Pravilnika organizacije "Ujedinjenje ili Smrt" odnosno C. R. ove su:

    * Èl. 1.: U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, èiji èlan može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto roðenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
    * Èl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
    * Èl. 3. Organizacija nosi naziv »Ujedinjenje ili Smrt«.
    * Èl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga biæa, utièe na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj«

Dalji èlanovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna Centralna Uprava, èije su odluke punovažne za sve èlanove i koja ima pravo raspolagati životima, smræu i imovinom svih svojih èlanova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni èlanovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tièe organizacije. Vrhovna Centralna Uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, èije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim èlanovima ili agentima. Ni jedan èlan organizacije, pošto je veæ uveden u nju, ne može izaæi iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Èlanovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smræu. Da bi se oèuvala što veæa tajnost, èlanovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, veæ po rednom broju. Èlanovi se meðu sobom kao takvi ne poznaju, saobraæaj meðu njima vrši se samo preko naroèito odreðenih liènosti, i jedino Vrhovna Centralna Uprava zna, ko su sve èlanovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju cijelu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi èlanovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti èak i u grob tajne, koje se tièu organizacije.

U politièkom životu uticaj ove organizacije se jako oseæao, naroèito pred rat 1914. Tada je u Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta graðanske nad vojnom vlašæu. U Skupštini je socijalistièki poslanik Dragiša Lapèeviæ podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade.

U decembru 1917. na solunskom frontu vlada je uvidela opasnost od daljeg postojanja ove organizacije, pohapsila je njene èlanove, koji su, pored toga, optuženi, da su radili na ubistvu prestolonaslednika-regenta Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog ðeneralštabnog pukovnika Dragoljuba Dimitrijeviæa-Apisa. èlana Vrhovne Centralne Uprave, naðen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911., Meðu stvarima optuženog potpukovnika Velimira S. Vemiæa naðen je spisak èlanova organizacije. Presudom vojnih sudova èlanovi organizacije pukovnik D. Dimitrijeviæ-Apis, major Lj. Vuloviæ i R. Malobabiæ osuðeni su na smrt i streljani. Ostali optuženi osuðeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkoviæa, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkoviæa, koji je umro, pošto je presuda izreèena.


: Odg: Tajna drustva i udruzenja
: Dacha 30 April, 2007, 01:49:06 AM
"Crna ruka" stvorila Jugoslaviju

VELjKO LALIÆ  14.08.2005, 18:48:03

STVARANjE Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca njen prvi monarh doèekao je samo s jednim ciljem - kako da postane apsolutni diktator. U tome su mu najviše smetale dve lièno­sti - njegov brat Ðorðe i politièki autoritet Nikola Pašiæ i Radikalna stranka.
Ovako je o omiljenom kralju, "Ujedinitelju" svih južnoslovenskih naroda, pred islednicima Ozne, isprièao nekad svemoæni šef srpske tajne policije Dragomir Dragi Jovanoviæ, èo­vek koji je 1933. godine spasio kraljev život u Zagrebu. Sada spasavajuæi svoj, komunistièkim naslednicima, on ispreda prièu jedne "zakulisne Šeherezade".
Na šest stotina stranica, koje "Novosti" prve pronalaze u nedavno osloboðenom arhivu Ozne, šef tajne policije prièa o svima koje je po službenoj dužnosti èuvao - o kralju Alek­sandru, knezu Pavlu, raznim predsednicima vlade, svom mentoru Korošecu...
- Odstranjivanje brata s položaja naslednika prestola prva je prljava i gadna stvar - isprièao je Dragi 7. avgusta 1945. godine "narodnoj policiji", naglašavajuæi da Ðorðe "ni u kom sluèaju nije bio u takvom zdravstvenom stanju da je bilo potrebno njegovo uklanjanje". - Naprotiv, iz prièanja ljudi koji su u toj dobi poznavali Ðorða, on je bio mentalno na boljoj visini od Aleksandra, koji je, kako bi došao do bratovog trona obeæao radikalima - preko Crne ruke - apsolutnu podršku za vreme svoje vladavine.
DOUŠNICI NA SVE STRANE
PAŠIÆ je raèunao na krvni razdor krune. Kod kralja Petra pripremio je teren za ustavnu promenu, koja æe Aleksandra dovesti na vlast. U tome je najviše pomogao, kako otkriva Jovanoviæ, Ðorðev "najbolji prijatelj" Miloš Radojloviæ, koji je prestolonaslednika po zadatku gurao u sve veæe skandale...
Petar je posle dugo vremena pristao; meðutim Aleksandar, veæ veoma povezan s grupom "crnorukaca" oko Petra Živkoviæa, ni ovde se nije zadovoljio - mislio je da Ðorða i defi­nitivno treba ukloniti.
Prema svedoèenju šefa srpske tajne policije, Aleksandar je otišao u Beè, èekajuæi vest o smrti svog brata. Tu èini najveæi grešku: piše pismo Petru Živkoviæu "zašto se ugovoreni plan ne sprovodi". Mladi kralj upao je u zamku. Živkoviæu je samo trebalo ovo pismo, kojim je zauvek ucenjivao kralja.
Aleksandar svoje neprijateljstvo okreæe ka Pašiæu, koji je Ðorða u poslednji èas sklonio u inostranstvo. Preko Svetozara Pribiæeviæa i Voje Marinkoviæa u Sarajevu stvara Demo­kratsku zajednicu, pandan Pašiæevim radikalima.
- Afera za aferom stiže. A niko ni zašta ne odgovara. Prvo poèinju afere s fide komisima, zatim štampanje obveznica ratne štete, pa direkcija plana, razne šumske afere, rudar­ske koncesije, graðenje mostova... Akteri su poznati. Sve aktivni ministri, a u svim krupnim stvarima iza njih Aleksandar.
Na jednoj strani on se - nesmetan od politièara - bogati, na drugoj, baš takvim radom politièara, u senci priprema uslove za punu diktaturu. Za Petra Živkoviæa. Za 6. januar.
Jovanoviæ je Ozni odao i kompletnu listu doušnika koji su radili za dvorsku obaveštajnu službu.
Iz Radikalne stranke: Momèilo Ninèiæ, Nikola Uzunoviæ, Velja Vukièeviæ, Boško Jeftiæ, Velja Popoviæ, dr Dragutin Kojiæ, Boža Maksimoviæ, Krsta Miletiæ, dr Ninko Periæ, dr Milan Sr­škiæ, Dragiša Cvetkoviæ, Milutin Dragoviæ, Toma Popoviæ, Ilija Mihailoviæ, Pera Taletov, Sreta Sretenoviæ i druga manje poznata imena.
Iz demokratske stranke sa samostalnim demokratima: Voja Marinkoviæ, Manojlo i Miloje Sokiæ, Kosta Komanudi, Aca Mijoviæ, Radmilo Stojkoviæ, Dragutin Jovanoviæ-Lune, Sveto­zar Pribiæeviæ, Radenko Stankoviæ, Grka Anðelinoviæ i drugi.
Iz HSS dr Nikola Preka, dr Nikola Nikiæ, Stanko Šibenik, Kala Kovaèeviæ, dr Neudorfer, Ivan Radiæ i drugi. Iz Republikanske stranke: Jovan Ðonoviæ, Milovan Lazarev.
SVEŠTENIK SLAB NA PEVAÈICE
TAKO, posle 6. januara, Zagreb, dobija važnu ulogu u politièkom životu i u hrvatskoj prestonici se stvara jedan politièki i obaveštajni centar. U njemu su vodeæu ulogu imali, otkri­va Jovanoviæ: Ivan Meštroviæ, dr Mažuraniæ, dr Ritin, dr Dežman, Milan Èurèil, dr Šverljug i dr Srkulja.
On nudi i potpuno drugu sliku o knezu Pavlu, koji je ostao upamæen kao pravi aristokrata i "umetnièka duša".
- Pavle nije voleo Aleksandra iz dva razloga, jer ga je ovaj sumnjièio za vezu s Marijom i jer je od Aleksandra dobijao veoma male svote novca - isprièao je Jovanoviæ. - Zbog to­ga je Pavle za vreme svoje vladavine grabio koliko je mogao da se obogati. Ovo mu je u prvom redu omoguæio Milan Stojadinoviæ, zbog èega je knjeginja Olga imala naroèitih simpatija za njega. U to vreme govorilo se i o njihovim intimnim vezama.
Bivši šef tajne policije razgaæio je do kraja komunistièkim agentima predratnu politiku. Isprièao je kako je Stojadinoviæ interniran zbog igre Intelidžens servisa, koji je tako dobio sve informacije kako da organizuje puè od 27.marta.
O Stojadinoviæevom nasledniku, Dragiši Cvetkoviæu, Jovanoviæ je rekao da je "bio politièar najnižeg nivoa". O svom šefu Antunu Korošecu, katolièkom svešteniku da je "poslednjih godina bio slab na operske pevaèice, i to u Beogradu na Anicu Mazetovu i Katarinu Jovanoviæ, i jednu koju je školovao u Ljubljani".
O Viktor Novaku kazao je da je bio jedan od najistaknutijih èlanova Masonske lože, jedno vreme je i sekretar, za vreme rata jedan od ljudi Draže Mihailoviæa. Reðaju se i druga imena.
Svemoæni šef srpske tajne policije seæao se svih detalja. Bez ikakve arhive i pomoæi on je rekonstruisao dogaðaje s mnoštvom imena i meðusobno povezanih dogaðaja. Na šest stotina stranica on najmanje prièa o sebi. Jer, njegova životna deviza bila je poput božje zapovesti: "Upoznaj bližnjeg svog... Trebaæe".

HAJDUÈKI NEZASIT
NAJVEÆEG neprijatelja Aleksandar Karaðorševiæ imao je, kako je 1945. otkrio Dragomir Dragi Jovanoviæ, u Italiji. Musolini ga nije podnosio zbog sliènih ambicija na Balkanu, a ita­lijanski dvor zbog - njegovog postupka s crnogorskom dinastijom Petroviæ.
- Italijanska kraljica nije krila svoju mržnju. Ona je mnogima govorila kako je Aleksandra od milošte prozvala Saša, a da je on postao naslednik najnegativnijih hajduèkih osobi­na Karaðorðeviæa i da je u bolesnim ambicijama nezasitan zbog èega je uništio sve roðaèke veze.
Jovanoviæ je kao glavne agente protiv dinastije Petroviæ naveo - Andriju Radoviæa, Jovana Plamenca i Petra Šoæa.

NA MARŠU ILI NA ŠLICU
PRIVATAN život kralja Aleksandra još od njegove rane mladosti bio je pun razvrata. Dok zbog jedne nasledne bolesti na stomaku nije pio, dotle je bio poznat kao ženskaroš, a voleo je i da se kocka.
- Kao vrhovni komandant u Kragujevcu 1914-1915. godine Aleksandar je imao nekoliko ljubavnih afera - isprièao je Jovanoviæ. - Jedna od glavnih bila je supruga Marka Markovi­æa Markulaska, bivšeg upravnika Uprave državnih monopola. Aleksandar je s ovom ženom obnovio vezu 1928. godine, pri osveæenju spomenika na Èelju; tadašnji upravnik niške opštine Dragiša Cvetkoviæ pripremio je stan Aleksandru u krugu niške fabrike duvana.
Aleksandar je bio oduševljen boravkom u Nišu. Rezultat je: Dragiša Cvetkoviæ dobija Karaðorðevu zvezdu, ubrzo postaje i ministar vera. Marko Markoviæ od upravnika niške fabri­ke duvana dolazi za upravnika Uprave državnih monopola u Beogradu.
Za Aleksandrov nemoralan život znala je i kraljica Marija, odnosno, oni su se meðusobno sumnjièili. Marija ga je, pored ostalog, optuživala da je imao odnose s njenom mlaðom sestrom Ileanom. Aleksandar je bio besan i rekao je:
"Nisam trebao da se ženim, em nemam ženu, em ne mogu da se naobjašnjavam zbog svastike. Šta æeš, sve su iste majkine kæerke (misleæi na rumunsku kraljicu). Dok sam ja sticao zemlju na maršu, ona je na šlicu

novosti


: Odg: Tajna drustva i udruzenja
: Dacha 30 April, 2007, 05:30:48 PM
SLOBODNO ZIDARSTVO(Ali nema veze sa gradjevinom ;D ;))

Slobodno zidarstvo u Srbiji

Prvi indirektni tragovi o formiranju Slobodnozidarskih Loža u Beogradu, datiraju u memoarima pisaca sa kraja osamnaestog veka. Iako nema direktne arhivske graðe, zna se da je krajem tog veka u Beogradu postojala radionica, koja je verovatno radila na Turskom jeziku i meðu èijim su se èlanovima nalazili vezir tadašnjeg beogradskog pašaluka, Hadži - Mustafa Paša, mitropolit Metodije, srpski ustanièki voða Janko Katiæ, trgovac Petar Ièko, kao i grèki pesnik i rodoljub Riga od Fere. Kakav je bio odnos Srba i Turaka u ovoj Loži, èije ime na žalost nije doprlo do nas, lepo ilustruje podatak da su Hadži Mustafa Pašu savremenici zvali srpska majka.

Turske dahije, odmetnici od Sultana, preuzimaju vlast u beogradskom pašaluku 1801. godine i ubijaju Hadži Mustafa Pašu. Petar Ièko odlazi u Zemun, koji se tada nalazio u sastavu Austro - Ugarske monarhije, sa namerom da osveti pašino ubistvo i da organizuje borbu za osloboðenje srpskog naroda. U tom cilju tražio je pomoæ od svojih prijatelja, Slobodnih zidara, a pre svega od Mitropolita Stratimiroviæa, koji mu je, kao Brat Mason, pružio diplomatsku podršku za rešavanje hrišæanskog pitanja u beogradskom pašaluku.

Petar Ièko se povezao i sa Slobodnim zidarima Aleksom Nenadoviæem i Jankom Katiæem kao i sa Karaðorðem Petroviæem, koji nije bio Mason, kako bi organizovao oružanu pobunu u pašaluku. Dahije su saznale za pripreme za ustanak i to je 1803. godine dovelo do odmazde u kojoj je ubijen i Brat Aleksa Nenadoviæ. Meðutim nasilje je samo pospešilo borbu protiv Turaka i dovelo je do ustanka, ili kako neki istorièari kažu srpske revolucije 1804. godine. Petar Ièko je zahvaljujuæi Slobodnozidarskim vezama odigrao izuzetnu pregovaraèku ulogu, a kasnije ga je voða ustanka, Karaðorðe postavio za prvog gradonaèelnika slobodnog Beograda.

U radu za dobrobit srpskog naroda i njegovo osloboðenje znaèajnu ulogu je odigrao i Dositej Obradoviæ, koji je verovatno bio iniciran u Trstu. Iako je Dositej Obradoviæ bio izrazito antiklerikalnih stavova, mitropolit Stratimiroviæ ga je uz sve poèasti primio u Sremskim Karlovcima. Slom ustanka 1813. godine doveo je do toga da je Slobodnozidarska aktivnost zamrla do sredine devetnaestog veka. Oko 1848. godine, postojala je u beogradskoj tvrðavi još jedna Loža èiji su èlanovi bili i Turci i Srbi. Ime te radionice bilo je "Ali Koè" i njen èlan bio je i pesnik Simo Milutinoviæ Sarajlija.

Pojedini istorièari, posebno istorièari Slobodnog zidarstva, smatraju da je Knez Mihailo Obrenoviæ bio Slobodni zidar. Tokom izgnanstva iz Srbije, knez je održavao redovne kontakte i imao bliske odnose sa Garibaldijem i Macinijem, obojicom slobodnim zidarima. Tome u prilog govori i podatak da je stvaranje prvih potpuno srpskih Loža bilo pod direktnim uticajem italijanskih Masona. Tokom srpskog ustanka u Bosni i Hercegovini 1875. godine, jedan deo voða, meðu kojima su bili vojvoda Miæo Ljubibratiæ, sekretar voðe ustanka Luke Vukaloviæa i Braæa Jovan i Mihajlo Zega, bio je iniciran pod direktnim uticajem italijanskih Garibaldinaca, odnosno Ðuzepea Macinija, ideologa Risorðimenta, pokreta za ujedinjenje Italije i zbacivanje Austro - Ugarske vlasti.

Tokom srpsko - turskog rata 1876, postojala je u Beogradu jedna vojnièka Loža, èije ime nije saèuvano u dokumentima, a odlaskom dobrovoljaca, meðu kojima je bilo i Italijana, formirana je iste godine, prva srpska Loža "Svetlost Balkana". Ona je radila pod zaštitom Velikog Orijenta Italije, a njeni osnivaèi su bili italijanski konzul u Beogradu, Luiði Joanini i Iæilo de la Bona, jedan od dobrovoljaca koji je bio i starešina ugašene vojnièke Lože. Miæo Ljubibratiæ, inaèe lièni Garibaldijev prijatelji i braæa Zega, bili su èlanovi te Lože. Takoðe, pod zaštitom Velikog Orijenta Italije, radila je i Loža "Srbska Zadruga", osnovana 1881, koja je postojala svega dve godine i meðu èijim je èlanovima bio i dr Laza Paèu, tada samo lekar, a dve decenije kasnije uspešni ministar finansija. Loža je kao i "Svetlost Balkana" zbog Timoèke bune i burnih politièkih previranja, koja su se odrazila i na srpske Masone tog vremena, 1883. godine uspavana. Meðutim te iste godine, ponovo pod uticajem Velikog Orijenta Italije, formirana je i Loža "Sloga, Rad i Postojanstvo" koju su uglavnom èinili bivši èlanovi "Svetlosti Balkana" i "Srbske zadruge".

Nezadovoljni potporom Velikog Orijenta Italije pojedini èlanovi Lože "Sloga, Rad i Postojanstvo" 1890. godine pod zaštitom Simbolièke Velike Lože Ugarske formiraju Ložu "Pobratim". Meðu njenim osnivaèima bili su i tada još neinicirani, a po vanrednom postupku u Pešti primljeni, profesor Velike škole Andra Ðorðeviæ, industrijalac Ðorðe Vajfert, advokat Tihomir Ðorðeviæ i kompozitor Stevan Mokranjac. Osnivaèi, dotadašnji èlanovi Lože "Sloga Rad i Postojanstvo" bili su Ðorðe Milovanoviæ, Svetomir Nikolajeviæ i Maksa Antonijeviæ. Osnivanje Lože "Nemanja" u Nišu 1892. godine, inicirano je u Loži "Pobratim" i to sraèunatim primanjem i relativno brzim unapreðenjem nekolicine Braæe, koji su zatražili redovan otpust i formirali Ložu. Niška Loža je takoðe radila pod zaštitom Simbolièke Velike Lože Ugarske.

Majski prevrat, odnosno ubistvo kralja Aleksandra Obrenoviæa i njegove supruge Drage Mašin i danas izaziva istorijske nedoumice o uèešæu Masona u njemu. Iako nema pouzdanih dokaza da je Dragutin Dimitrijeviæ - Apis, bio èlan i jedne Slobodnozidarske radionice, posebno se nemaèka obaveštajna služba i to sve do kraja Drugog svetskog rata trudila da dokaže njegovu Masonsku pripadnost. Ono što se pouzdano može tvrditi jeste da je buduæi kralj Petar Karaðorðeviæ bio iniciran tokom svog boravka u Francuskoj pod imenom Petar Mrkonjiæ, koje je koristio i u hercegovaèkom ustanku 1875. godine. Kontakt i ponudu da prihvati krunu zaverenici su sa njim ostvarili preko njegovog školskog druga Nikole Hadži Tome, industrijalca i èlana Lože "Pobratim", dok je Ðorðe Vajfert dao zaverenicima prilog od pedeset hiljada dinara za porodice zaverenika koji poginu u prevratu. Uz njih, u zaveri su uèestvovala još èetiri èlana Lože "Pobratim", ali se na osnovu dostupnih podataka može reæi da su to uèinili kao pojedinci, Srbi nezadovoljni socijalno - politièkom situacijom u ondašnjoj Srbiji.

Reagovanje evropske, a posebno britanske politièke javnosti i dvora u Londonu na ubistvo kralja iz dinastije Obrenoviæa, bilo je više nego nepovoljno za Srbiju sa novom vlašæu. Presudnu ulogu na ublažavanje stava britanskog dvora prema novoj vlasti u Srbiji, odigrao je poslanik u Rimu Milovan Milovanoviæ, koji je u Italiji i iniciran i kome su veze sa italijanskim Masonima otvorile mnoga zvanièna vrata. Tokom 1904. i naredne 1905. godine, stav evropske javnosti prema Srbiji je ublažen i normalizovani su odnosi.

Presudan korak ka potpunom osamostaljivanju Slobodnih zidara u Srbiji i stvaranju Velike Lože, predstavljalo je držanje Simbolièke Velike Lože Ugarske tokom takozvane aneksione krize. Austro - Ugarska je još od 1906. kovala planove za prisajedinjenje Bosne. Nekadašnji poslanik u Rimu, a tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Milovan Milovanoviæ, zahvaljujuæi Masonskim vezama dobio je potvrdu te namere još poèetkom 1908, a srpskoj vladi Masoni su javili i taèan datum objavljivanja odluke. Meðutim zvanièni Beograd u to nije verovao, a mladoturska revolucija i oslabljen Turski položaj u Bosni samo su uverili Beè da ne treba dozvoliti nikakvu demokratizaciju i izbore u Bosni i Hercegovini u kojoj je srpski živalj tada bio u veæini i koji bi se sigurno odluèio za prisajedinjenje matici. U Beogradu je 7. oktobra 1908. godine, kako kažu istorijski izvori, vladalo samoubilaèko raspoloženje. Narod je bio spreman da se i goloruk suprostavi Austriji. U takvom trenutku i srpski Masoni su poneseni nacionalnim idealima zatražili pre svega pomoæ od Simbolièke Velike Lože Ugarske, pod èijom zaštitom je jedino aktivna Loža "Pobratim" i radila. Meðutim, ta pomoæ je odbijena sa obrazloženjem da je reè o politièkom pitanju i da je mešanje u njega protivno Masonskim naèelima. Reakcija na takav stav ugarske Velike Lože bili su zakljuèci Lože "Pobratim" doneti na radu od 10. oktobra 1908. godine. Ti zakljuèci jesu: • Da se Prava i Potpuna Slobodnozidarska Loža "Pobratim" otkine ispod dojakošnje zaštite Simbolièke Velike Lože Ugarske. • Da se Loža "Pobratim" proglasi za nezavisnu Slobodnozidarsku radionicu u Srbiji. • Da se o tom proglašenju izveste sve velike Slobodnozidarske svetlosti u svetu. • Da od sada radionica dela u svima pravcima samostalno i neposredno i • Da se odmah stupi u kontakt sa nezavisnim Ložama u Nemaèkoj i da se umole za njihov postupak u administriranju.

Takav, radikalan raskid sa Simbolièkom Velikom Ložom Ugarske bio je i povoljno tlo za formiranje Lože "Ujedinjenje", koja je 1909. godine formirana pod zaštitom Velikog Orijenta Francuske. Jedan broj èlanova Lože "Pobratim" dobio je otpust i formirao, na veliko oduševljenje tadašnjeg francuskog poslanika u Beogradu Leona Dekoa, koji je postao i njen èlan, novu Ložu. Najagilniji u afirmisanju rada nove Lože bio je njen Starešina Vasa Jovanoviæ. Loža "Pobratim" pružala je punu podršku radu nove radionice, iz koje je kasnije, što je posebno interesantno veæi broj èlanova, kao civil, pristupio organizaciji "Ujedinjenje ili smrt", poznatijoj kao "Crna ruka".

Loža "Pobratim" bila je matica Loža i za Ložu "Šumadija" koja je osnovana aprila i sveèano osveæena 7. jula 1910. godine. Iako je "Šumadija" tada bila pod zaštitom Velike Lože Hamburga, ona je izuzetno saraðivala i koordinirala rad sa Ložom "Pobratim". Bez obzira na to što je "Pobratim" bio jedina radionica nepokrivena zaštitom neke Velike Lože i što je proglašena samostalnom radionicom uz podršku Velike Lože Rumunije, zajednièki rad, planiranje aktivnosti i saradnja te dve Lože pokazivale su specifièan pristup srpskih Masona u odnosu na slobodne zidare i burne ekonomsko politièke prilike u svetu tokom godina s poèetka veka.

Kao što smo napomenuli, Loža "Pobratim" bila je nepokrivena zaštitom neke Velike Lože iz inostranstva, a vrhovne vlasti organizacije Slobodnih zidara u tom trenutku u Srbiji nije bilo. Meðutim, odmah posle odluka od oktobra 1908. godine i odvajanja od zaštite Velike Lože Ugarske, Braæa okupljena u "Pobratimu" preduzela su sve da dobiju zaštitu za samostalan rad. U tom cilju, pod zaštitom Velike Lože Rumunije, 1909. godine osniva se Kapitel, organizacija viših stepena, po Škotskom ritualu, koje su pojedini èlanovi "Pobratima" dobili od Vrhovnog Saveta Rumunije. S obzirom na to da je Kapitel formiran marta, a da je u februaru formirana Loža "Ujedinjenje", oèigledno je da su srpski Masoni težili da preko uspostavljanja institucija i organa škotskog sistema i da su raèunajuæi na uspostavljanje minimuma od tri Lože težili potpunom osamostaljivanju jovanovskog sistema i formiranju nezavisne Velike Lože Srbije.

U to vreme, neposredno pred balkanske ratove, zanimljivo je da je osim Vrhovnog Saveta Rumunije, pomoæ u konaènom osamostaljivanju Masona u Srbiji nudio i Veliki Orijent Turske 1910. godine. Meðutim, poèetkom 1911. godine Slobodni zidari Srbije, ipak se odluèuju da Velika Masonska vlast koja æe obezbediti konaènu samostalnost bude Vrhovni Savet Grèke. Iako tada u Srbiji postoje tri Lože - "Pobratim", "Ujedinjenje" i "Šumadija", èvrsta veza "Ujedinjenja" sa Velikim Orijentom Francuske potakla je srpske Masone da ponovo ožive rad, odnosno da probude Ložu "Sloga, Rad i Postojanstvo". To je i uèinjeno sredinom februara 1912. godine uz potpunu saglasnost Velikog Orijenta Italije pod èijom zaštitom je Loža i osnovana 1883. godine. Velika italijanska Masonska vlast bila je potpuno saglasna da se Loža stavi pod zaštitu Vrhovnog Saveta Srbije, zarad èijeg osnivanja je i došlo do njenog reaktiviranja.

Najzad 9. maja 1912. godine specijalni delegat Vrhovnog saveta Grèke, Brat Cefalas, uzdigao je snagom svoje Masonske vlasti na 33 stepen Ðorða Vajferta, Svetomira Nikolajeviæa, Jovana Aleksijeviæa, Milutina Perišiæa, Dimitrija Jankoviæa, Petra Šrepaloviæa, Manojla Klidisa, Petra Paèiæa, Dimitrija Mijalkoviæa i Pavla Horstiga. Istog dana na zajednièkom radu Loža "Pobratim" i "Šumadija", doneta je odluka da "Pobratim" koji je do tada radio kao nezavisna radionica od tada radi pod zaštitom Vrhovnog Saveta Srbije, a da Loža "Šumadija" zatraži otpust ispod zaštite Velike Lože Hamburga i stavi se pod zaštitu srpskog Vrhovnog Saveta. Sledeæeg dana, na drugoj sveèanoj sednici novoformiranog Vrhovnog Saveta, proèitan je grèki patent o formiranju Vrhovnog Saveta Srbije i izabran je Ðorðe Vajfert za najmoænijeg Suverena Velikog Komandera i Velikog Majstora Vrhovnog Saveta Srbije. Na treæem sveèanom radu održanom 11. maja izabrani su i ostali Veliki Oficiri.

Konaèno priznanje nezavisnosti srpskih Masona koji su primili Drevni i Prihvaæeni Škotski Obred usledilo je na Internacionalnoj konferenciji Saveznih Vrhovnih Saveta Škotskog Reda, održanoj oktobra 1912. u Vašingtonu, èiji je domaæin bio Vrhovni Savet Južne Jurisdikcije SAD. Od tog trenutka, sve Lože u Srbiji, osim Lože "Ujedinjenje", koja je i dalje bila pod zaštitom Velikog Orijenta Francuske, radile su pod zaštitom Vrhovnog Saveta Srbije.

Poèetak balkanskih i Drugog svetskog rata, doveo je do toga da Masoni moraju pre svega da odgovore svojim obavezama prema državi i do zamiranja organizovanog slobodnozidarskog rada do 1918. godine. Formiranje Kraljevine SHS dovelo je i do potrebe reorganizovanja Masonerije sa bivših prostora Srbije i Austro - Ugarske monarhije. U Zagrebu je devetog juna 1919. godine održana vanredna skupština svih srpskih, hrvatskih i slovenaèkih Loža. S obzirom na to da su sve Lože dobile otpust od odgovarajuæih vlasti, kako one koje su bile pod Obedijencijom Vrhovnog Saveta Srbije, tako i one koje su bile pod Obedijencijom Velike Simbolièke Lože Ugarske, ove radionice su proglasile Veliku Ložu Srba, Hrvata i Slovenaca - "Jugoslavija", èije je sedište smešteno u Beograd. Prvi Veliki Majstor bio je guverner Narodne Banke, Ðorðe Vajfert, dok su mu zamenici bili dr Adolf Mihaliæ iz Zagreba i profesor Sveta Stojkoviæ iz Beograda. Istorijski izvori kažu da je Velika Loža Jugoslavije na poèetku svog postojanja imala oko 300 èlanova.

Velika Loža Jugoslavije je bila 1926. godine, u Beogradu domaæin Meðunarodnog Masonskog kongresa - "U znaku mira". Pod pokroviteljstvom Meðunarodne Masonske asocijacije kongresu je prisustvovalo pedeset šest predstavnika dvadest nacionalnih Obedijencija iz petnaest evropskih država kao i predstavnici dve prekomorske Obedijencije.

Masoneriju u Jugoslaviji izmeðu dva svetska rata èinila je elita svih društvenih klasa bez obzira na veru. Slobodno zidarstvo u Jugoslaviji imalo je u svom èlanstvu pravoslavno više sveštenstvo, katolièke sveštenike, rabine.

Stvoreno je nekoliko dobrotvornih ustanova: u Beogradu je osnovan dom za siroèad i obrazovni centar za decu iz južne Srbije "Sveti Sava Geselschaft". Otvorena je ustanova za gluvonemu decu "Kralj Deèanski". Formirana je fondacija "Sveti Ðorðe" za pomoæ deci i ratnim invalidima. U Zemunu je ustanovljen Dom za slepe i obrazovni centar za omladinu. Organizovana je akcija pomoæi nezaposlenima pod nazivom "Hleb nasušni". Stvoreni su savezi za borbu protiv prosjaèenja, za borbu protiv tuberkuloze i slièni.

Sredinom tridesetih godina dvadesetog veka bilo je oko hiljadu èlanova Obedijencije koji su radili u preko dvadeset Loža. Delatnost radionica proširila se osim filozofske aktivnosti i na prouèavanje istorijskih, ekonomskih, društvenih i socijalnih problema.

Meðutim pritisak nacistièke Nemaèke na Jugoslaviju bio je toliko jak da su Slobodni zidari zakljuèili da æe jugoslovenske vlasti zabraniti i raspustiti Masoneriju u tadašnjoj Kraljevini. Uviðajuæi neminovnost novog svetskog sukoba i shvatajuæi kakav bi bio odnos tadašnjih vlasti prema Slobodnim zidarima, Velika Loža Jugoslavije, da bi predupredila zabranu 22. juna 1940. godine donosi odluku o zamrzavanju svog rada, ili Masonskim reènikom govoreæi odluèuje se na samouspavljivanje.

Pokušaji da se reaktivira Slobodno zidarstvo na tlu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata završili su se bez uspeha. Konaèno, posle rušenja berlinskog zida dolazi i do otvaranja prema idejama Slobodnog zidarstva u istoènoevropskom bloku i do stvaranja uslova za njegovu obnovu.

Krajem 1989. i poèetkom 1990. godine, nekoliko Braæe jugoslovenskog porekla je došlo na ideju o obnavljanju Velike Lože u tadašnjoj SFRJ. Dana 23. juna 1990. godine, probuðeno je Slobodno zidarstvo na prostoru tadašnje Jugoslavije, koje uprkos nedaæama traje i dan danas.

Izvor: Wikipedia


: Odg: Tajna drustva i udruzenja
: Dacha 30 April, 2007, 06:21:10 PM
Masonerija u Beogradu

Prvi indirektni tragovi o formiranju Slobodnozidarskih Loža u Beogradu, datiraju u memoarima pisaca sa kraja osamnaestog veka. Iako nema direktne arhivske graðe, zna se da je krajem tog veka u Beogradu postojala radionica, koja je verovatno radila na Turskom jeziku i meðu èijim su se èlanovima nalazili vezir tadašnjeg beogradskog pašaluka, Hadži - Mustafa Paša, mitropolit Metodije, srpski ustanièki voða Janko Katiæ, trgovac Petar Ièko, kao i grèki pesnik i rodoljub Riga od Fere. Kakav je bio odnos Srba i Turaka u ovoj Loži, èije ime na žalost nije doprlo do nas, lepo ilustruje podatak da su Hadži Mustafa Pašu savremenici zvali srpska majka. Turske dahije, odmetnici od Sultana, preuzimaju vlast u beogradskom pašaluku 1801. godine i ubijaju Hadži Mustafa Pašu. Petar Ièko odlazi u Zemun, koji se tada nalazio u sastavu Austro - Ugarske monarhije, sa namerom da osveti pašino ubistvo i da organizuje borbu za osloboðenje srpskog naroda. U tom cilju tražio je pomoæ od svojih prijatelja, Slobodnih zidara, a pre svega od Mitropolita Stratimiroviæa, koji mu je, kao Brat Mason, pružio diplomatsku podršku za rešavanje hrišæanskog pitanja u beogradskom pašaluku. Petar Ièko se povezao i sa Slobodnim zidarima Aleksom Nenadoviæem i Jankom Katiæem kao i sa Karaðorðem Petroviæem, koji nije bio Mason, kako bi organizovao oružanu pobunu u pašaluku. Dahije su saznale za pripreme za ustanak i to je 1803. godine dovelo do odmazde u kojoj je ubijen i Brat Aleksa Nenadoviæ. Meðutim nasilje je samo pospešilo borbu protiv Turaka i dovelo je do ustanka, ili kako neki istorièari kažu srpske revolucije 1804. godine. Petar Ièko je zahvaljujuæi Slobodnozidarskim vezama odigrao izuzetnu pregovaraèku ulogu, a kasnije ga je voða ustanka, Karaðorðe postavio za prvog gradonaèelnika slobodnog Beograda. U radu za dobrobit srpskog naroda i njegovo osloboðenje znaèajnu ulogu je odigrao i Dositej Obradoviæ, koji je verovatno bio iniciran u Trstu. Iako je Dositej Obradoviæ bio izrazito antiklerikalnih stavova, mitropolit Stratimiroviæ ga je uz sve poèasti primio u Sremskim Karlovcima. Slom ustanka 1813. godine doveo je do toga da je Slobodnozidarska aktivnost zamrla do sredine devetnaestog veka. Oko 1848. godine, postojala je u beogradskoj tvrðavi još jedna Loža èiji su èlanovi bili i Turci i Srbi. Ime te radionice bilo je “Ali Koè” i njen èlan bio je i pesnik Simo Milutinoviæ Sarajlija. Pojedini istorièari, posebno istorièari Slobodnog zidarstva, smatraju da je Knez Mihailo Obrenoviæ bio Slobodni zidar. Tokom izgnanstva iz Srbije, knez je održavao redovne kontakte i imao bliske odnose sa Garibaldijem i Macinijem, obojicom slobodnim zidarima. Tome u prilog govori i podatak da je stvaranje prvih potpuno srpskih Loža bilo pod direktnim uticajem italijanskih Masona. Tokom srpskog ustanka u Bosni i Hercegovini 1875. godine, jedan deo voða, meðu kojima su bili vojvoda Miæo Ljubibratiæ, sekretar voðe ustanka Luke Vukaloviæa i Braæa Jovan i Mihajlo Zega, bio je iniciran pod direktnim uticajem italijanskih Garibaldinaca, odnosno Ðuzepea Macinija, ideologa Risorðimenta, pokreta za ujedinjenje Italije i zbacivanje Austro - Ugarske vlasti. Tokom srpsko - turskog rata 1876, postojala je u Beogradu jedna vojnièka Loža, èije ime nije saèuvano u dokumentima, a odlaskom dobrovoljaca, meðu kojima je bilo i Italijana, formirana je iste godine, prva srpska Loža “Svetlost Balkana”. Ona je radila pod zaštitom Velikog Orijenta Italije, a njeni osnivaèi su bili italijanski konzul u Beogradu, Luiði Joanini i Iæilo de la Bona, jedan od dobrovoljaca koji je bio i starešina ugašene vojnièke Lože. Miæo Ljubibratiæ, inaèe lièni Garibaldijev prijatelji i braæa Zega, bili su èlanovi te Lože. Takoðe, pod zaštitom Velikog Orijenta Italije, radila je i Loža “Srbska Zadruga”, osnovana 1881, koja je postojala svega dve godine i meðu èijim je èlanovima bio i dr Laza Paèu, tada samo lekar, a dve decenije kasnije uspešni ministar finansija. Loža je kao i “Svetlost Balkana” zbog Timoèke bune i burnih politièkih previranja, koja su se odrazila i na srpske Masone tog vremena, 1883. godine uspavana. Meðutim te iste godine, ponovo pod uticajem Velikog Orijenta Italije, formirana je i Loža “Sloga, Rad i Postojanstvo” koju su uglavnom èinili bivši èlanovi “Svetlosti Balkana” i “Srbske zadruge”. Nezadovoljni potporom Velikog Orijenta Italije pojedini èlanovi Lože “Sloga, Rad i Postojanstvo” 1890. godine pod zaštitom Simbolièke Velike Lože Ugarske formiraju Ložu “Pobratim”. Meðu njenim osnivaèima bili su i tada još neinicirani, a po vanrednom postupku u Pešti primljeni, profesor Velike škole Andra Ðorðeviæ, industrijalac Ðorðe Vajfert, advokat Tihomir Ðorðeviæ i kompozitor Stevan Mokranjac. Osnivaèi, dotadašnji èlanovi Lože “Sloga Rad i Postojanstvo” bili su Ðorðe Milovanoviæ, Svetomir Nikolajeviæ i Maksa Antonijeviæ. Osnivanje Lože “Nemanja” u Nišu 1892. godine, inicirano je u Loži “Pobratim” i to sraèunatim primanjem i relativno brzim unapreðenjem nekolicine Braæe, koji su zatražili redovan otpust i formirali Ložu. Niška Loža je takoðe radila pod zaštitom Simbolièke Velike Lože Ugarske. Majski prevrat, odnosno ubistvo kralja Aleksandra Obrenoviæa i njegove supruge Drage Mašin i danas izaziva istorijske nedoumice o uèešæu Masona u njemu. Iako nema pouzdanih dokaza da je Dragutin Dimitrijeviæ - Apis, bio èlan i jedne Slobodnozidarske radionice, posebno se nemaèka obaveštajna služba i to sve do kraja Drugog svetskog rata trudila da dokaže njegovu Masonsku pripadnost. Ono što se pouzdano može tvrditi jeste da je buduæi kralj Petar Karaðorðeviæ bio iniciran tokom svog boravka u Francuskoj pod imenom Petar Mrkonjiæ, koje je koristio i u hercegovaèkom ustanku 1875. godine. Kontakt i ponudu da prihvati krunu zaverenici su sa njim ostvarili preko njegovog školskog druga Nikole Hadži Tome, industrijalca i èlana Lože “Pobratim”, dok je Ðorðe Vajfert dao zaverenicima prilog od pedeset hiljada dinara za porodice zaverenika koji poginu u prevratu. Uz njih, u zaveri su uèestvovala još èetiri èlana Lože “Pobratim”, ali se na osnovu dostupnih podataka može reæi da su to uèinili kao pojedinci, Srbi nezadovoljni socijalno - politièkom situacijom u ondašnjoj Srbiji. Reagovanje evropske, a posebno britanske politièke javnosti i dvora u Londonu na ubistvo kralja iz dinastije Obrenoviæa, bilo je više nego nepovoljno za Srbiju sa novom vlašæu. Presudnu ulogu na ublažavanje stava britanskog dvora prema novoj vlasti u Srbiji, odigrao je poslanik u Rimu Milovan Milovanoviæ, koji je u Italiji i iniciran i kome su veze sa italijanskim Masonima otvorile mnoga zvanièna vrata. Tokom 1904. i naredne 1905. godine, stav evropske javnosti prema Srbiji je ublažen i normalizovani su odnosi. Presudan korak ka potpunom osamostaljivanju Slobodnih zidara u Srbiji i stvaranju Velike Lože, predstavljalo je držanje Simbolièke Velike Lože Ugarske tokom takozvane aneksione krize. Austro - Ugarska je još od 1906. kovala planove za prisajedinjenje Bosne. Nekadašnji poslanik u Rimu, a tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Milovan Milovanoviæ, zahvaljujuæi Masonskim vezama dobio je potvrdu te namere još poèetkom 1908, a srpskoj vladi Masoni su javili i taèan datum objavljivanja odluke. Meðutim zvanièni Beograd u to nije verovao, a mladoturska revolucija i oslabljen Turski položaj u Bosni samo su uverili Beè da ne treba dozvoliti nikakvu demokratizaciju i izbore u Bosni i Hercegovini u kojoj je srpski živalj tada bio u veæini i koji bi se sigurno odluèio za prisajedinjenje matici. U Beogradu je 7. oktobra 1908. godine, kako kažu istorijski izvori, vladalo samoubilaèko raspoloženje. Narod je bio spreman da se i goloruk suprostavi Austriji. U takvom trenutku i srpski Masoni su poneseni nacionalnim idealima zatražili pre svega pomoæ od Simbolièke Velike Lože Ugarske, pod èijom zaštitom je jedino aktivna Loža “Pobratim” i radila. Meðutim, ta pomoæ je odbijena sa obrazloženjem da je reè o politièkom pitanju i da je mešanje u njega protivno Masonskim naèelima. Reakcija na takav stav ugarske Velike Lože bili su zakljuèci Lože “Pobratim” doneti na radu od 10. oktobra 1908. godine. Ti zakljuèci jesu:
Da se Prava i Potpuna Slobodnozidarska Loža “Pobratim” otkine ispod dojakošnje zaštite Simbolièke Velike Lože Ugarske.
Da se Loža “Pobratim” proglasi za nezavisnu Slobodnozidarsku radionicu u Srbiji.
Da se o tom proglašenju izveste sve velike Slobodnozidarske svetlosti u svetu.
Da od sada radionica dela u svima pravcima samostalno i neposredno i
Da se odmah stupi u kontakt sa nezavisnim Ložama u Nemaèkoj i da se umole za njihov postupak u administriranju.

Takav, radikalan raskid sa Simbolièkom Velikom Ložom Ugarske bio je i povoljno tlo za formiranje Lože “Ujedinjenje”, koja je 1909. godine formirana pod zaštitom Velikog Orijenta Francuske. Jedan broj èlanova Lože “Pobratim” dobio je otpust i formirao, na veliko oduševljenje tadašnjeg francuskog poslanika u Beogradu Leona Dekoa, koji je postao i njen èlan, novu Ložu. Najagilniji u afirmisanju rada nove Lože bio je njen Starešina Vasa Jovanoviæ. Loža “Pobratim” pružala je punu podršku radu nove radionice, iz koje je kasnije, što je posebno interesantno veæi broj èlanova, kao civil, pristupio organizaciji “Ujedinjenje ili smrt”, poznatijoj kao “Crna ruka”. Loža “Pobratim” bila je matica Loža i za Ložu “Šumadija” koja je osnovana aprila i sveèano osveæena 7. jula 1910. godine. Iako je “Šumadija” tada bila pod zaštitom Velike Lože Hamburga, ona je izuzetno saraðivala i koordinirala rad sa Ložom “Pobratim”. Bez obzira na to što je “Pobratim” bio jedina radionica nepokrivena zaštitom neke Velike Lože i što je proglašena samostalnom radionicom uz podršku Velike Lože Rumunije, zajednièki rad, planiranje aktivnosti i saradnja te dve Lože pokazivale su specifièan pristup srpskih Masona u odnosu na slobodne zidare i burne ekonomsko politièke prilike u svetu tokom godina s poèetka veka. Kao što smo napomenuli, Loža “Pobratim” bila je nepokrivena zaštitom neke Velike Lože iz inostranstva, a vrhovne vlasti organizacije Slobodnih zidara u tom trenutku u Srbiji nije bilo. Meðutim, odmah posle odluka od oktobra 1908. godine i odvajanja od zaštite Velike Lože Ugarske, Braæa okupljena u “Pobratimu” preduzela su sve da dobiju zaštitu za samostalan rad. U tom cilju, pod zaštitom Velike Lože Rumunije, 1909. godine osniva se Kapitel, organizacija viših stepena, po Škotskom ritualu, koje su pojedini èlanovi “Pobratima” dobili od Vrhovnog Saveta Rumunije. S obzirom na to da je Kapitel formiran marta, a da je u februaru formirana Loža “Ujedinjenje”, oèigledno je da su srpski Masoni težili da preko uspostavljanja institucija i organa škotskog sistema i da su raèunajuæi na uspostavljanje minimuma od tri Lože težili potpunom osamostaljivanju jovanovskog sistema i formiranju nezavisne Velike Lože Srbije. U to vreme, neposredno pred balkanske ratove, zanimljivo je da je osim Vrhovnog Saveta Rumunije, pomoæ u konaènom osamostaljivanju Masona u Srbiji nudio i Veliki Orijent Turske 1910. godine. Meðutim, poèetkom 1911. godine Slobodni zidari Srbije, ipak se odluèuju da Velika Masonska vlast koja æe obezbediti konaènu samostalnost bude Vrhovni Savet Grèke. Iako tada u Srbiji postoje tri Lože - “Pobratim”, “Ujedinjenje” i “Šumadija”, èvrsta veza “Ujedinjenja” sa Velikim Orijentom Francuske potakla je srpske Masone da ponovo ožive rad, odnosno da probude Ložu “Sloga, Rad i Postojanstvo”. To je i uèinjeno sredinom februara 1912. godine uz potpunu saglasnost Velikog Orijenta Italije pod èijom zaštitom je Loža i osnovana 1883. godine. Velika italijanska Masonska vlast bila je potpuno saglasna da se Loža stavi pod zaštitu Vrhovnog Saveta Srbije, zarad èijeg osnivanja je i došlo do njenog reaktiviranja. Najzad 9. maja 1912. godine specijalni delegat Vrhovnog saveta Grèke, Brat Cefalas, uzdigao je snagom svoje Masonske vlasti na 33 stepen Ðorða Vajferta, Svetomira Nikolajeviæa, Jovana Aleksijeviæa, Milutina Perišiæa, Dimitrija Jankoviæa, Petra Šrepaloviæa, Manojla Klidisa, Petra Paèiæa, Dimitrija Mijalkoviæa i Pavla Horstiga. Istog dana na zajednièkom radu Loža “Pobratim” i “Šumadija”, doneta je odluka da “Pobratim” koji je do tada radio kao nezavisna radionica od tada radi pod zaštitom Vrhovnog Saveta Srbije, a da Loža “Šumadija” zatraži otpust ispod zaštite Velike Lože Hamburga i stavi se pod zaštitu srpskog Vrhovnog Saveta. Sledeæeg dana, na drugoj sveèanoj sednici novoformiranog Vrhovnog Saveta, proèitan je grèki patent o formiranju Vrhovnog Saveta Srbije i izabran je Ðorðe Vajfert za najmoænijeg Suverena Velikog Komandera i Velikog Majstora Vrhovnog Saveta Srbije. Na treæem sveèanom radu održanom 11. maja izabrani su i ostali Veliki Oficiri. Konaèno priznanje nezavisnosti srpskih Masona koji su primili Drevni i Prihvaæeni Škotski Obred usledilo je na Internacionalnoj konferenciji Saveznih Vrhovnih Saveta Škotskog Reda, održanoj oktobra 1912. u Vašingtonu, èiji je domaæin bio Vrhovni Savet Južne Jurisdikcije SAD. Od tog trenutka, sve Lože u Srbiji, osim Lože “Ujedinjenje”, koja je i dalje bila pod zaštitom Velikog Orijenta Francuske, radile su pod zaštitom Vrhovnog Saveta Srbije. Poèetak balkanskih i Drugog svetskog rata, doveo je do toga da Masoni moraju pre svega da odgovore svojim obavezama prema državi i do zamiranja organizovanog slobodnozidarskog rada do 1918. godine. Formiranje Kraljevine SHS dovelo je i do potrebe reorganizovanja Masonerije sa bivših prostora Srbije i Austro - Ugarske monarhije. U Zagrebu je devetog juna 1919. godine održana vanredna skupština svih srpskih, hrvatskih i slovenaèkih Loža. S obzirom na to da su sve Lože dobile otpust od odgovarajuæih vlasti, kako one koje su bile pod Obedijencijom Vrhovnog Saveta Srbije, tako i one koje su bile pod Obedijencijom Velike Simbolièke Lože Ugarske, ove radionice su proglasile Veliku Ložu Srba, Hrvata i Slovenaca - “Jugoslavija”, èije je sedište smešteno u Beograd. Prvi Veliki Majstor bio je guverner Narodne Banke, Ðorðe Vajfert, dok su mu zamenici bili dr Adolf Mihaliæ iz Zagreba i profesor Sveta Stojkoviæ iz Beograda. Istorijski izvori kažu da je Velika Loža Jugoslavije na poèetku svog postojanja imala oko 300 èlanova. Velika Loža Jugoslavije je bila 1926. godine, u Beogradu domaæin Meðunarodnog Masonskog kongresa - “U znaku mira”. Pod pokroviteljstvom Meðunarodne Masonske asocijacije kongresu je prisustvovalo pedeset šest predstavnika dvadest nacionalnih Obedijencija iz petnaest evropskih država kao i predstavnici dve prekomorske Obedijencije. Masoneriju u Jugoslaviji izmeðu dva svetska rata èinila je elita svih društvenih klasa bez obzira na veru. Slobodno zidarstvo u Jugoslaviji imalo je u svom èlanstvu pravoslavno više sveštenstvo, katolièke sveštenike, rabine. Stvoreno je nekoliko dobrotvornih ustanova: u Beogradu je osnovan dom za siroèad i obrazovni centar za decu iz južne Srbije “Sveti Sava Geselschaft”. Otvorena je ustanova za gluvonemu decu “Kralj Deèanski”. Formirana je fondacija “Sveti Ðorðe” za pomoæ deci i ratnim invalidima. U Zemunu je ustanovljen Dom za slepe i obrazovni centar za omladinu. Organizovana je akcija pomoæi nezaposlenima pod nazivom “Hleb nasušni”. Stvoreni su savezi za borbu protiv prosjaèenja, za borbu protiv tuberkuloze i slièni. Sredinom tridesetih godina dvadesetog veka bilo je oko hiljadu èlanova Obedijencije koji su radili u preko dvadeset Loža. Delatnost radionica proširila se osim filozofske aktivnosti i na prouèavanje istorijskih, ekonomskih, društvenih i socijalnih problema. Meðutim pritisak nacistièke Nemaèke na Jugoslaviju bio je toliko jak da su Slobodni zidari zakljuèili da æe jugoslovenske vlasti zabraniti i raspustiti Masoneriju u tadašnjoj Kraljevini. Uviðajuæi neminovnost novog svetskog sukoba i shvatajuæi kakav bi bio odnos tadašnjih vlasti prema Slobodnim zidarima, Velika Loža Jugoslavije, da bi predupredila zabranu 22. juna 1940. godine donosi odluku o zamrzavanju svog rada, ili Masonskim reènikom govoreæi odluèuje se na samouspavljivanje. Pokušaji da se reaktivira Slobodno zidarstvo na tlu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata završili su se bez uspeha. Konaèno, posle rušenja berlinskog zida dolazi i do otvaranja prema idejama Slobodnog zidarstva u istoènoevropskom bloku i do stvaranja uslova za njegovu obnovu. Krajem 1989. i poèetkom 1990. godine, nekoliko Braæe jugoslovenskog porekla je došlo na ideju o obnavljanju Velike Lože u tadašnjoj SFRJ. Dana 23. juna 1990. godine, probuðeno je Slobodno zidarstvo na prostoru tadašnje Jugoslavije, koje uprkos nedaæama traje i dan danas.

Izvor: Wikipedia


: Odg: Tajna drustva i udruzenja
: Dacha 01 May, 2007, 03:45:22 PM
Templari
Први војни ред, Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма, познатији као Витезови Темплари, је основан1118, као последица Првог крсташког похода, да помогне новом Јерусалимском краљевству да се одржи од напада муслимана који су се налазили у околини, и да обезбеди безбедност великог броја ходочасника из Европе који су похрлили ка Јерусалиму након његовог освајања. Ред је основао Хуго де Пејенс.

Организација

Темплари су организовани као манастирски ред, следећи правила која је за њих створио Бернар од Клервоа, оснивач Цистерцијанског реда. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. У том времену добили су неколико повластица од Папе, које с им дозволиле, између осталог, да убиру порезе у подручјима која су била под њиховом контролом, производећи њихов брзи успон.

Темплари су били подељени на неколико различитих братстава:
витезови, опремљени као тешка коњица;
оружници, опремљени као лака коњица (припадници нижих класа међу витезовима);
фармери, који су управљали власништвом реда;
капелани, који су били свештеници и задовољавали духовне потребе припадника реда.

У свако доба, сваки витез је имао десет људи као подршку. Неки припадници реда су били посвећени банкарству, јер су Темпларском реду Крсташи често поверавали благо на чување.


Историја

Њихово име алудира на њихов историјски штаб у Омарова џамија ("Dome of the Rock") на Temple Mount у Јерусалиму, који су они преименовали у Templum Domini. Представљен на једном од њихових печата, структура за коју се верује да је остатак Јерусалимског храма, и модел по коме су направљени бројни темпларски храмови у Европи, као што је Temple Church у Лондону.

Сем у Палестини, ред се борио и у Шпанији и у поновном освајању Португала. Дате су им додатни поседи и замкови у граничним подручјима. У једном тренутку су наследили и краљевство Арагон, заједно са другим војним редовима. Њихов утицај у Европи је био јако велики тако да например, захваљујући контакту Темплара са муслиманским истоком, Европљани су се вратили старом римском обичају бријања браде док је преко хиљаду арапских речи ушло у европске језике.




Банкарство

По престанку Крсташких ратова, ред Темплара је прерастао у Европи у ред банкара који су били оличење зеленаштва. Па ипак, благо донето са Истока чинило их је врло моћним: неретко су се код овог реда задуживали Јован без Земље, Хуан из Наваре, Шарл Анжујски, енглески краљ Едвард I (заложио чак и крунски накит), Робер д Артоа док је Луј VII за финансијског саветника имао Tемплара – благајника ризнице. Пружали су и друге финансијске услуге, као што су трговина меницама, издавање вредносних писама која су се могла уновчити било где у европи, издавање зајмова и друго.

Камата на позајмљену суму није била мала и кретала се од 11 do 15% што је изазвало нетрпељивост дужника. Тако већ Филип Лепи почиње са прогонима овог реда да би званично последњег мајстора овог реда Жака де Молеа спалио као јеретика 1314. године. На тај начин Филип је био поштеђен враћања дугова онима од којих је највише зазирао, док је сву темпларску непокретну имовину поклонио реду Св. Јована (Хоспиталци, Малтешки витезови).





Рушевине

Тринаестог октобра, 1307. године, сви Темплари су били истовремено ухапшени од стране агената Филипа IV (Philippe le Bel), да би у затвору били мучени због јереси Реда. (Постоји веровање да је овај акт порекло веровања у несрећу коју доноси петак 13.) По једном гледишту, Филип који је запленио трезор реда и разбио њихов банкарски систем једноставно желио да га лично контролише. Видевши судбину Темплара, Витезови реда св. Јована од Јерусалима и Родоса и Малте су били такође приморани да напусте бављење банкарством.

Многи краљеви и племство су подржавали Темпларе. Роберт I краљ Шкотске, (Robert the Bruce) је био екскомунициран из других разлога тако да се није морао повиновати вољи Папе. Из тог разлога многи Темплари су побегли у Шкотску, као и у Португал, где су име реда променили у Христов ред (верује се да су имали учешћа у првим поморским открићима Португалаца.) Принц Хенри Морепловац је водио португалски ред 20 година све до своје смрти.


Јерес и исприка

Под мукама, неки Темплари су признали хомосексуалност, и припадност загонетној религији под именом Бафомет. Њихове вође су касније оповргле ова признања, и сбог тога су погубљени. Неки научници сматрају да су признања лажна, што је типично за насилна признања која је изнуђивала инквизиција. Други сматрају да објашњење за ова признања лежи у тајним ритуалима који су се одигравали иза затворених врата и који имају порекло у њиховом учешћу у крсташким ратовима и борбама против Сарацена. Ти ритуали укључују и одрицање од Христа и пљување на крст три пута, као и аналингус.

Према неким научницима, и недавно објављеним документима из Ватикана, намера ових дела је била симулација разних понижења и мучења којима су Крсташи могли бити подвргнути у случају заробљавања од стране Сарацена. Према овом размишљању, Темплари су били увежбавани како да њихово одрицање од хришћанства буде само мислима, али не и срцем. Основни узрок мењања религијских схватања је продор исламских и јудаистичких учења у доктрину реда. По неким тврдњава веровали су у врховно биће које се разликује од католичке интерпретације Бога. По неким тврдњама Темплари су обожавали сатану односно његово оличење Бафомета.

Теорије завере везане за гашење Темплара често иду далеко преко најчешће прихваћених мотива, огромног богатства и политичке моћи. Позиција католичке цркве је чето описивана као неправедна према Темпларима, јер је папа у то време био изманипулисан да би помогао прогон Темплара. Др Барбара Фрејл је 2001. пронашла документе у тајним Ватиканским архивима, који показују да се папа Клемент V тајно извинуо Темпларима 1314. године.

Горећи на ломачи, Жак де Моле, Велики Мајстор, је проклео краља Филипа и папу Клемента да изађу пред божји суд у року од годину дана. Папа Клемент је умро само месец дана каснија, а Филип IV седам месеци касније. Многи су били одушевљени таквим развојем догађаја и ту причу наглашавали у својим хроникама.


Модерни редови и везе са пореклом

Темплари имају велику улогу у ритуалима и оснивању различитих грана модерних масона. Шкотски ред, који је формиран у Француској у осамнаестом веку, се ослања на Темпларе у многим ритуалима. Ред Де Молеа је још једна масонска организација која је повезада са Темпларима.

Друга грана масона , Јоркширски ред, захтева од својих чланова да буду хришћани. И у том реду многи ритуали и обреди су преузети од Темплара.

Иако неки историчари настоје да ставе знак једнакости између Темплара и Слободних Зидара (масона) таква веза никада није потврђена.

Екуменско хришћанско витешко друштво названо Суверени војни ред Јерусалимског Храма је основано 1804. године, са подршком Наполеона. Овај ред је деловао на бази традиције средњовековних Темплара. То је највероватније модерна организација која најефективније враћа дух старог реда, али не признаје било какво директно наслеђе. 2001. године, Уједињене нације су дале Реду Храма специјални косултативни статус.


Митови

Темплари су постали окружени легендама које садрже тајне и мистерије. Можда и најпознатије су оне које говоре о Светом гралу, Заветном ковчегу, и тајнама грађења. Неки извори кажу да је су Темплари пронашли Свети грал и однели га у Шкотску 1307. Други извори тврде да су пронашли Заветни ковчег, сандук у коме су се налазили сакрални предмети старог Израела, укључујући Aaron's штап (Аарон је Мојсијев наследник) и камене плоче на којима је Мојсије добио Десет Божјих заповести.

Ови митови су повезани са дугом окупацијом Јерусалимског храма. Неки извори су забележили да су Темплари открили тајну зидарских мајстора који су направили први и други Јерусалимски храм, као и тајну да је Заветни ковчег премештен у Етиопију пре уништења првог храма. Даље везе према Ковчегу и тајни старих градитеља иду ка монолитној Цркви св. Георгија у Лалибели у Етиопији, која постоји и данас и чија је изградња неоправдано приписана Темпларима. Постоји и подземна црква из истог периода у Француској. Постоје и шпекулације да су Темплари предузели и путовање у Америку пре Колумба.

Мит о Темпларима као чуварима и бранитељима Светог грала је тема у филму Индијана Џонс и последњи крсташ и новеле Умберта Ека "Фукоово клатно" (1989). Најновије интересовање за Темпларе и митологију везану за њих је побуђено новелом Ден Брауна , Да Винчијев код (2003), и сличном причом у филму из 2004 , "Национално благо (филм)".


Велики Мајстори (Grand Masters) од 1118 до 1314
Иг де Пејен (1118-1136)
Robert de Craon (1136-1146)
Everard des Barres (1146-1149)
Bernard de Tremelay (1149-1153)
André de Montbard (1153-1156)
Bertrand de Blanchefort (1156-1169)
Philippe de Milly (1169-1171)
Odo (Eudes) de St Amand (1171-1179)
Arnaud de Toroge (1179-1184)
Gérard de Ridefort (1185-1189)
Robert de Sablé (1191-1193)
Gilbert Horal (1193-1200)
Phillipe de Plessis (1201-1208)
Guillaume de Chartres (1209-1219)
Pierre (Pedro) de Montaigu (1219-1230)
Armand de Périgord (???-1244)
Richard de Bures (1245-1247)
Guillaume de Sonnac (1247-1250)
Renaud de Vichiers (1250-1256)
Thomas Bérard (1256-1273)
Guillaume de Beaujeu (1273-1291)
Thibaud Gaudin (1291-1292)
Жак де Моле (1292-1314)


Места која се везују уз Темпларе
Замак Алмурол у Португалу
Замак Колоси на Кипру
Temple Church у Лондону
Хертфорд, Енглеска у Гардијану
Капела Рослин у Шкотској
Храм Монт, Палата стене (Dome of the Rock) и Извор душа у Јерусалиму