SOKOBANJSKI FORUM => Društvo => : Dacha 30 April, 2007, 01:55:37 AM



: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 01:55:37 AM
Ako imate neku zanimljivost vezanu za neke istorijske cinjenice-postujte!

Za pocetak,evo jednog zanimljivog linka...

http://www.snaga.org.yu/Ilustrovana_istorija_srba/index.html


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 01:57:37 AM
Spisak ratova

Sadržaj
1 Antièki ratovi
2 Srednji vek
3 Barut, mušketa, top
4 Puška
5 Moderno doba



Antièki ratovi
1194. pne. - 1184. pne. Trojanski rat
740. pne. - 640. pne. Mecenski ratovi
500. pne. - 494. pne. Jonski ustanak
492. pne. - 449. pne. Grèko-persijski ratovi
431. pne. - 404. pne. Peleponeski rat
343. pne. - 341. pne. Prvi samnitski rat
326. pne. - 304. pne. Drugi samnitski rat
323. pne. - 322. pne. Lamijski rat
323. pne. - 281. pne. Dijadosi
298. pne. - 290. pne. Treæi samnitski rat
274. pne. - 271. pne. Prvi sirijski rat
264. pne. - 241. pne. Prvi punski rat
260. pne. - 253. pne. Drugi sirijski rat
245. pne. - 241. pne. Treæi sirijski rat
219. pne. - 217. pne. Èetvrti sirijski rat
218. pne. - 202. pne. Drugi punski rat
215. pne. - 205. pne. Prvi rimsko-makedonski rat
202. pne. - 200. pne. Peti sirijski rat
200. pne. - 196. pne. Drugi rimsko-makedonski rat
171. pne. - 168. pne. Treæi rimsko-makedonski rat
149. pne. - 148. pne. Èetvrti rimsko-makedonski rat
149. pne. - 146. pne. Treæi punski rat
136. pne. - 132. pne. Prvi robovski rat
104. pne. - 100. pne. Drugi robovski rat
73. pne. - 71. pne. Treæi robovski rat
58. pne. - 51. pne. Galski rat
6 - 9 Batonski rat


Srednji vek
1096 - 1291 Krstaški ratovi
1096 - 1099 Prvi krstaški rat
1147 - 1149 Drugi krstaški rat
1180 - 1185 Gempei rat
1189 - 1192 Treæi krstaški rat
1202 - 1204 Èetvrti krstaški rat
1209 - 1229 Albigenški rat
1217 - 1221 Peti krstaški rat
1228 - 1229 Šesti krstaški rat
1248 - 1254 Sedmi krstaški rat
1270 Osmi krstaški rat
1337 - 1453 Stogodišnji rat
1419 - 1436 Husitski ratovi
1454 - 1466 Trinaestogodišnji rat
1467 - 1477 Onin rat




Barut, mušketa, top
1563 - 1570 Severni sedmogodišnji rat
1592 - 1598 Japanski vojni pohod na Koreju
1618 - 1648 Tridesetogodišnji rat
1642 - 1651 Engleski graðanski rat
1645 - 1669 Kandijski rat
1667 - 1668 Devolucionarni rat
1700 - 1721 Veliki severni rat
1701 - 1714 Rat za špansko nasleðe
1702 - 1713 Rat kraljice Ane
1740 - 1748 Rat za austrijsko nasleðe
1740 - 1742 Prvi šleski rat
1744 - 1745 Drugi šleski rat
1744 - 1748 Rat kralja Georgea
1756 - 1763 Sedmogodišnji rat,zvan i Treæi šleski rat
1775 - 1783 Amerièki rat za nezavisnost
1778 - 1779 Bavarski nasledni rat
1792 - 1802 Francuski revolucionarni ratovi
1798 - 1801 Amerièko-francuski pomorski rat




Puška
1802 - 1815 Napoleonski ratovi
1812 - 1814 Amerièko-britanski rat
1821 - 1829 Grèki rat za nezavisnost
1825 - 1829 Argentinsko-brazilski rat
1846 - 1848 Amerièko-meksièki rat
1853 - 1856 Krimski rat
1861 - 1865 Amerièki graðanski rat
1864 - 1870 Paragvajski rat
1866 Austro-pruski rat
1870 - 1871 Francusko-pruski rat
1879 - 1883 Pacifièki rat
1898 Amerièko-španski rat
1899 - 1902 Burski rat
1904 - 1905 Rusko-japanski rat
1912 - 1913 Balkanski ratovi




Moderno doba
1914 - 1918 Prvi svetski rat
1920 - 1922 Grèko-turski rat
1936 - 1939 Španski graðanski rat
1939 - 1945 Drugi svetski rat
1945 - 1991 Hladni rat
1946 - 1954 Prvi indokineski rat
1948 - 1949 Arapsko-izraelski rat 1948
1950 - 1953 Korejski rat
1954 - 1962 Alžirski rat za nezavisnost
1955 - 1975 Vijetnamski rat
1979 - 1989 Rat u Avganistanu
1980 - 1988 Iraèko-iranski rat
1982 Foklandski rat
1987 - 1993 Prva Intifada
1988 - 1993 Raspad SSSR
1988 - 1994 Rat za Nagorno-Karabah
1991 - 1993 Graðanski rat u Gruziji
1992 - 1997 Graðanski rat u Tadžikistanu
1992 Rat u Moldaviji
1990 - 1991 Zalivski rat
1991 - 1995 Raspad SFRJ
1991 Rat u Sloveniji
1991 - 1995 Rat u Hrvatskoj
1992 - 1995 Rat u BiH
1993 - 2002 Graðanski rat u Alžiru
1994 - 1996 Prvi èeèenski rat
1996 - 1997 Prvi rat u Kongu
1996 - 1999 Kosovski rat
1998 - 1999 Eritrejsko-Etiopski rat
1999 Kargilski rat
1999- Drugi èeèenski rat
2000- Al Aksa Intifada
2001 Rat u Makedoniji
2001- Rat protiv terorizma
2001- Rat u Avganistanu
2003- Rat u Iraku - 2 faze:
2003 Amerièka invazija Iraka
2003- Amerièka okupacija Iraka

Izvor: Wikipedia


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 02:00:43 AM
Atomska bombardovanja Hirošime i Nagasakija
 
Atomsko bombardovanje japanskih gradova Hirošime i Nagasakija dogodilo se 6. i 9. avgusta 1945. Bombardovanje je izvedeno po odluci predsednika Harija Trumana i izvedeni od amerièkih vojnih aviona. To je bilo prvi put u istoriji da je nuklearno oružje upotrebljeno u ratu. Sam èin i danas je kontroverzan, iako je njime završen Drugi svetski rat.

Uvod

Nakon kapitulacije Nemaèke i Italije, Japan je ostao jedina država osovine koja se je nastavila da se bori u Drugom svetskom ratu i da planira širenje imperijalnih osvajanja, iako je gotovo 60 % velikih gradova Japana bilo uništeno. U junu 1945. amerièki Prelazni Komitet je predložio upotrebu atomskog oružja protiv japanske vojne industrije odmah nakon usavršavanja. Uz to, pri osvajanju japanskog ostrva Okinave je poginulo oko 12.500 vojnika, a na podruèju Tihog okeana više od 70.000, što je sve više uznemiravalo amerièku javnost koja nije znala koliko dugo æe još rat trajati i koliki bi bili gubici ukoliko bi SAD odluèile da izvedu invaziju na Japan. 16. jula 1945. po prvi put je uspešno isprobana atomska bomba u pustinji Nju Meksiko. SAD su predložile japanskoj vladi kapitulaciju, na šta ona nije pristala, pa je predsednik Truman naredio upotrebu atomske bombe i prepustio generalu Karlu Spacu da sam izabere ciljeve. Iako su neki zvaniènici nagovarali Trumana da baci atomsku bombu na neko nenaseljeno podruèje, kako bi pokazao Japancima koliko je smrtonosno to novo oružje, drugi su od njega tražili da bomba bude baèena bez upozorenja na neki grad.

Bombardovanja

Hirošima je bio jedan od malobrojnih gradova koji su ostali pošteðeni bombardovanja konvencionalnim oružjem. No, bili su predloženi i drugi ciljevi; Kjoto, Jokohama, Nigata pa èak i carska palata u Tokiju. Hirošima, koja je tada brojala 255.000 stanovnika, je bila glavni štab generala Hata Šunrokua koji je bio zadužen za odbranu južnog dela države, no veæina stanovništva su bili civili. 31. jula SAD su pripremile uranijumsku bombu cinièno nazvanu „Little Boy“ (Mali deèak), tešku 4 tone i dugu 3 metra. Sa malog zapadnopacifièkog ostrva Tinianu 6. avgusta 1945., u 2.45 ujutro, u pratnji još dva bombardera B-29 koji su bili opremljeni ureðajima za osmatranje, fotoaparatima i kamerama, poleteo je bombarder nazvan Enola Gej. Umesto uobièajenog tereta konvencionalnih bombi i oružja, u svom spremištu nosio je samo samo jednu bombu od 4090 kilograma. Odredište ovih aviona bila je Hirošima udaljena šest sati leta.

U 7 sati po lokalnom vremenu japanski radari su otkrili tri aviona i pokrenuli uzbunu, ali su je onda prekinuli jer su mislili da avion leti tako visoko jer je samo izviðaèka letelica. Pri visini od 9.450 metara Enola Gej u 8 èasova i 15 minuta izbacila atomsku bombu koja je detonirala na visini od 580 metara. U jednom trenutku je poginulo 140.000 ljudi (od radijacije još više), temperatura na tlu u blizini središta eksplozije dosezala je i do 5000 stepeni Celzijusa. Snažni udarni talas vetra, brzine 800 km/èas, i plamene oluje uništili su gotovo sve unutar 13 kvadratnih kilometara. Eksplozija je uzrokovala i vreli peèurkasti oblak prašine i krhotina visok 15.250 metara. Posada aviona ni sama nije znala kolike æe biti posledice eksplozije, a dim u obliku peèurke video se i pri udaljenosti od 560 km.

Vlada i vojni zvaniènici Japana nisu isprva znali šta se dogodilo. Kasnije su, nakon upozorenja SAD, pokrenuli debatu i bili spremni na kapitulaciju, ali pod odreðenim uslovima. Na to su SAD 9. avgusta izbacile drugu atomsku bombu, ovog puta na grad Nagasaki. Prvobitni cilj je trebalo da bude grad Kokura, ali je odluèeno da zbog lošeg vremena nova meta bude Nagasaki. U 11 èasova i 2 minuta baèena je bomba a glavni cilj je bio Micubiši koncern, ali ga je promašila za više od 2 km. No, ipak je uništila pola grada. Bomba je detonirala na visini od 470 metara i ubila 22.000 ljudi, a još 39.000 je poginulo od posledica radijacije.

Rezultati

Kako bi spreèio i potencijalnu treæu eksploziju, Japan se odluèio za bezuslovnu kapitulaciju èime je i završen Drugi svetski rat. Procenjuje se da je od eksplozije i udarnog talasa poginulo najmanje 78.000 ljudi. Crne kišne kapi koje su kasnije padale i nosile radijaciju, odnele su još života. Prema procenama Japana iz 1968., 250.000 stanovnika Hirošime umrlo je odmah nakon eksplozije ili u roku od pet godina od bolesti uzrokovanih radijacijom. Mnogi od preživelih su kasnije umirali ili još umiru od posledica bombardovanja, kao što su rak i leukemija, tako da niko sa sigurnošæu ne zna koliko je žrtava odnelo bacanje atomske bombe.

Debata o ispravnosti bombardiranja

Za

Amerièki službeni stav glasi da je do atomskog bombardovanja moralo doæi jer bi invazija na Japan uzela prevelike žrtve.

Oni koji opravdavaju atomske napade takoðe podseæaju na naredbu izdatu od japanskog ministarstva odbrane 1. avgusta 1944. godine, u kojoj se preti streljanjem preko 100.000 zarobljenih saveznièkih vojnika u sluèaju amerièke invazije japanskih ostrva.

Neki istorièari tvrde da su SAD htele brz završetak rata da bi na taj naèin izbegle sovjetski prodor na istok.

Protiv
 
Posada aviona Enola Gej 1945.

Neki kritièari takoðe tvrde da nije bilo ni vojno-strateških razloga za upotrebu atomskih bombi. Velika bombardovanja i razaranja japanskih gradova su veæ bila uništila njihovu vojnu industriju i prehrambenu proizvodnju do te mere da su bili u kritiènom stanju. Na to se mora dodati sovjetsko proglašenje rata Japanu; pitanje nije bilo da li su Japanci spremni na nastavak ratovanja - oni više nisu mogli da ratuju zbog nedostataka oružja i prehrane.

Kritièari atomskog bombardovanja tvrde da je Japan pokušavao da poène pregovore o kapitulaciji, ali da su ih Amerikanci ignorisali. Umesto toga, upotrebili su atomsko naoružanje najviše da bi zastrašili buduæe neprijatelje, Sovjetski savez. Takoðe se procenjuje da SAD nisu htele da veliki novac uložen u Projekat Menhetn odu u nepovrat bez upotrebe novog oružja.

Jedan od kritièara upotrebe atomskog naoružanja bio je i Albert Ajnštajn. On je ranije, u strahu da bi nacisti mogli da naprave atomsku bombu, zajedno sa drugim istaknutim fizièarima potpisao pismo u kojem se zahteva od predsednika Ruzvelta da usavrši atomsko naoružanje. Kada je kasnije video pustoš i razaranje na mestu atomskih bombardovanja , predomislio se. Amerièki vojni generali Daglas Mekartur i Dvajt Ajzenhauer su takoðe bili kritièari upotrebe atomskog oružja.

Izvor: Wikipedia


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: i 30 April, 2007, 07:07:16 AM
Dobra tema... U poslednje vreme sam se baš zainteresovao za istorijske èinjenice koje se kriju od obiènog (èitaj: tupavog) naroda...

Npr, jedno od "otkriæa" koje je meni zanimljivo je vezano za našeg nobelovca Ivu Andriæa... Koliko ljudi zna da je on jedan od potpisnika trojnog pakta od 25. marta 1941. godine, zbog kojeg su se desili oni èuveni nemiri dva dana kasnije, a malo posle toga i bombardovanje Beograda?

Zašto nam to niko nikada nije javno rekao?

Èinjenica da je u to vreme dotièni gospodin bio ambasador u Berlinu i da je to morao da uradi po nareðenju meni ne zvuèi kao opravdanje za to što se neki podaci u vezi njega kriju, naroèito ako imamo u vidu da su u Titovoj Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata ljudi gubili glave i za mnogo bezazlenije stvari, a kamo li za to što su potpisali neku vrstu kapitulacije.

Ali za našeg Ivu to nije važilo... Godinu dana posle završetka Drugog svetskog rata, i pored toga što je potpisao sporazum sa fašistima, on u postaje redovni èlan Srpske akademije nauka i umetnosti (proverite koja se "figurica" nalazi ispred zgrade SANU u Beogradu)...

Teorija zavere ili obièna istorijska nepravda? Ne znam ni sam...

Možda bi ovaj post pre mogao da ode meðu "Tajna udruženja..."


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: i 30 April, 2007, 07:16:06 AM
A evo i spiska Amerièkih ratova i konflikata, od borbe za nezavisnost do danas:

American Wars

The American Revolution
1775-1783

The Indian Wars
1775-1890

Shay's Rebellion
1786-1787
Rebellion
Anti-(state)Government Rebels vs. Massachusetts

The Whiskey Rebellion
1794
Rebellion
Anti-Tax Rebels in Western Pennsylvania

Quasi-War With France
1798-1800
Inter-State (Naval) War
France

Fries's Rebellion "The Hot Water War"
1799
Rebellion
Anti-Tax Rebels in Pennsylvania

The Barbary Wars
1800-1815
Inter-State War
The Barbary States
(Tripoli, Algiers & Morocco)

The War of 1812
1812-1815
Inter-State War
Great Britain
The Growing & Troubled Republic

Primary Name of Conflict Dates of Conflict
(U.S. Involvement Only)
Type of Conflict Primary Opponent(s)
of the United States

Mexican-American War
1846-1848
Inter-State War
Mexico

U.S. Slave Rebellions
1800-1865
Slave Rebellions
Various Slave groups

"Bleeding Kansas"
1855-1860
Civil War (state of Kansas)
Pro-Slavery vs. Anti-Slavery Kansans

Brown's Raid on Harper's Ferry
1859
Rebellion
Anti-Slavery Rebels (Led by John Brown)

United States Civil War
1861-1865
Civil War
United States (The North)
vs.
The Confederate States (The South)


U.S. Intervention in Hawaiian Revolution
1893
Internal Rebellion & Foreign Intervention

The Spanish-American War
1898
Inter-State War

U.S. Intervention in Samoan Civil War
1898-1899
Civil War & Foreign Intervention

U.S.-Philippine War
1899-1902
Colonial War, War of Imperialism

Boxer Rebellion
1900
Internal Rebellion & Foreign Intervention
Chinese Government & "Boxer" Rebels

The Moro Wars
1901-1913
Colonial Wars
Philippine Muslim Rebels

U.S. Intervention in Panamanian Revolution
1903
Secessionist Revolution & Foreign Intervention
Colombia

The Banana Wars
1909-1933
Civil Wars & Foreign Intervention
Various Rebel Groups In Central America


U.S. Occupation of Vera Cruz
1914
Inter-State War
Mexico

Pershing's Raid Into Mexico
1916-1917
Inter-State, Border War
Mexican Government & Mexican Rebels ("Bandits")

World War I
1917-1918 (American involvement only)
Inter-State War
Germany

Allied Intervention in Russian Civil War
1919-1921
Civil War & Foreign Intervention
Russian Bolshevik (Soviet) Government

World War II
1941-1945 (American involvement only)
Inter-State War
Germany, Japan & Italy

The Cold War
1945-1991
Global Inter-State Cold War
The Soviet Union & Communist China

The Korean War
1950-1953
Inter-State War
North Korea & China

The Second Indochina War "Vietnam War"
1956-1975
Civil War, Inter-State War
North Vietnam & South Vietnamese "Viet Cong" Rebels

U.S. Intervention in Lebanon
1958
Civil War & Foreign Intervention
No real foe for U.S. Troops landed to support Lebanon Gov.

Dominican Intervention
1965
Civil War & Foreign Intervention
Rebels in the Dominican Republic

The Mayaguez Rescue Operation

News Story 1975 (May 15)
Hostage Rescue & Inter-State Conflict
Khmer Rouge Guerrillas (the new government of Cambodia)

Iranian Hostage Rescue "Desert One" or "Operation Eagle Claw"
1980 (April 25)
Hostage Rescue & Inter-State Conflict
Iran

U.S. Libya Conflict
1981, 1986
Inter-State War
Libya

U.S. Intervention in Lebanon
1982-1984
Civil War,Foreign Intervention & Inter-State War
Syria & Various Muslim and Leftist Lebanese Militias

U.S. Invasion of Grenada
1983
Inter-State War
Marxist Grenadian Faction & Cuba

The Tanker War

"Operation Earnest Will"
1987-1988
Inter-State War
Iran

U.S. Invasion of Panama
1989
Inter-State War
Panama

Second Persian Gulf War "Operation Desert Storm"
1991
Inter-State War
Iraq

"No-Fly Zone" War
1991-2003
Inter-State War
Iraq

U.S. Intervention in Somalia
1992-1994
Civil War & Foreign Intervention
Various Somali Militias

NATO Intervention in Bosnia (Operation Deliberate Force) Summary
1994-1995
Civil War,Foreign Intervention & Inter-State War
Bosnian Serb Rebels

U.S. Occupation of Haiti
1994
Foreign Intervention
Haitian Government

U.S. Embassy bombings and strikes on Afghanistan and Sudan (The bin Laden War)
August, 1998
Terrorist Conflict

"Desert Fox" Campaign (part of U.S./Iraq Conflict)
December, 1998
Inter-State War
Iraq

Kosovo War
1999
Civil War, Foreign Intervention & Inter-State War
Yugoslavia/Serbia

Attack on the USS Cole
October 12, 2000
Terrorist Conflict
Terrorists associated with Osama bin Laden

Attack on the World Trade Center and the Pentagon
September 11, 2001
Terrorist Conflict
Osama bin Laden's al-Qaida organization

Afghanistan War (Operation Enduring Freedom)
October 7, 2001-Present
War against Terrorism
The Taliban and Osama bin Laden's Al-Qaida organization

Third Persian Gulf War "Operation Iraqi Freedom"
March 19, 2003-Present
Inter-State War
Iraq


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 05:28:34 PM
Evo jos jednog zanimljivog teksta koji sam pronasao...Samo bih zamolio sve koji citaju i postavljaju tekstove da po svaku cenu izbegnemo podele na Partizane,Cetnike,pacifiste,Marsovce...
Ukoliko imate tekst koji je zanimljiv-postavite ga,ali bez nekih prepucavanja i podela!

Bitka za Kraljevo 1941.

Plan napada na Kraljevo donet je 4. oktobra 1941. godine, kada je formiran i zajednièki štab. Èetnike su u štab predstavljali major Radoslav Ðuriæ i kapetan Jovan Deroko, a partizane Mole Radosavljeviæ i Ratko Mitroviæ. Èetnièki major Radoslav Ðuriæ je odreðen za komandanta napada i opsade, a èetnièki kapetan Jovan Deroko za naèelnika štaba.

Snage èetnika i partizana pred napad

Grad je napadalo oko 4.500 èetnika i 1.500 partizana, koji su imali dva topa bez nišanskih sprava i dva oklopna vozila.

Nemaèke snage u Kraljevu

U Kraljevu se nalazilo oko 3.000 Nemaca, koji su oko grada imali niz rovova, bunkera i utvrðenja, u dve linije odbrane. Najjaèe utvrðenje napravili su od Poljoprivredne škole.

Bitka

Posle obezbeðenja prilaza Kraljevu iz pravca Kragujevca, Kruševca i Raške, glavni napad je izvršen sa èaèanske strane. Kada je èetnièka jurišna kolona prodrla do centra grada, njeni komandanti, poruènik Jovan Bojoviæ, komandant Jelièkog èetnièkog odreda, i kapetan Jovan Deroko, raketom su pozvali èetnièki Odred smrti i delove Èaèanskog partizanskog odreda, dok su ostale jedinice produžile napad u lepezastom rasporedu. Plan je bio da posle slamanja nemaèke odbrane u gradu, trebalo je pozvati na predaju namaèke posade u Poljoprivredne školi.

Obaveštavajuæi o napadu na Kraljevo, komandant 717. nemaèke divizije pisao je generalu Bemeu 10. oktobra da je "taktièko rukovoðenje naprijateljskim jedinicama apsolutno celishodno (srpski oficiri i vojnici). Njihova borbena snaga i rukovodstvo bitno su poboljšali".

Sa promenljivim uspehom, borbe su neprekidno voðenje do 2. novembra. U noæi izmeðu 15. i 16. oktobra kapetan Jovan Deroko je niz tesnac Kamidžor pustio železnièki vagon natovaren avionskim bombama. Eksplozija je uništila nemaèke prepreke iza kamidžorskog mosta, što je bio znak za poèetak èetnièkog juriša. Pošto je most zauzet, Deroko je nastavio napad prema aerodomu. Nemci su pružili otpor iz hangara sve do zore, kada se èetnici vraæaju na polazne položaje. Razlog je bio taj, što se partizani nisu ni pomakli iz svojih rovova. Oni su upravo te noæi poèeli da povlaèe desetine i vodove sa prve linije kraljevaèkog fronta, i odvode ih u Trnavski, Ljubièki i Dragaèevski srez da uspostavljaju svoju vlast.

Od 16. oktobra Deroko je u hotelu "Žièa" u Mataruškoj Banji držao diverzantski kurs za 100 odabranih èetnika i partizana. Sa njima je noæu upadao u Kraljevo i iznenada napadao Nemce.

Jaka nemaèka kolona, sa bornim kolima na èelu, izvršila je 20. oktobra proboj u pravcu manastira Žièa. Nemci su razbili Žièki i Ljubiæki èetnièki odred, a zatim spalili manastirski konak. Tada je poginuo kaomandant Žièkog èetnièkog odreda, kapetan Dušan Lauševiæ. (Prema Zvonimiru Vuèkoviæu, Lauševiæ se ubio poslednjom bombom, da ga Nemci ne bi zarobili; bio je teško ranjen u obe noge.) Èim je saznao za nemaèki ispad, major Radoslav Ðuriæ je u pomoæ manastiru iz rezerve poslao Borbenu grupu pod komandom narednika Milutina Jankoviæa, Štabnu èetu pod komandom poruènika Dragomira Topaloviæa i Dragaèevski partizanski bataljon pod komandom Kapelana. Topaloviæ i Jankoviæ su razbili Nemce u manastirskom zabranu, dok su partizani posmatrali borbu.

Pola sata posle ponoæi 21. oktobra zapoèeo je nov nauspešan napad na grad. Uveèe istog dana nemaèka kolona sa bornim kolima probila se od Poljoprivredne škole prema Ruðinskom brdu. Tu je zarobila jedan partizanski top, jer su delovi Trnavskog partizanskog bataljona prethodnih dana napustili položaje i otišli u pozadinu da uèvršæuju komunistièku vlast. Èetnici su formirali Udarnu grupu, na èelu sa poruènikom Jovanom Bojoviæem, da bi izveli protivnapad. Uspešni juriš na Nemce izvršen je sledeæeg dana u selu Jarèujak.

Kad su 26. oktobra u pomoæ èetnicima stigla dva velika tenka marke "hotèkis", zarobljena u borbama na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac, stvoren je plan za novi opšti napad.

Sledeæeg dana, 27. oktobra, patizani su iz opsade povukli Dragaèevski bataljon i još neke jedinice, zbog èega je izbio sukob sa jednim od njihovih komesara, Ratkom Mitroviæem.

Artiljerijska priprema za napad, iz dva èetnièka i jednog partizanskog topa, poèela je 28. oktobra u 20 èasova i 35 minuta. U 23 èasa dva tenka, kojima upravlja poruènik Dragomir Topaloviæ i potporuènik Žarko Borišiæ, krenula su drumom ka prvoj borbenoj liniji. Pokušaj da se Nemci zavaravaju kukastim krstovima na tenkovima koji ranije nisu videli kod èetnika, prošao je uspešno. Iz rova je izašao jedan nemaèki podoficir i rekao posadi tenkova da produži prema Poljoprivrednoj školi. Kada su prešli prvu liniju nemaèke odbrane, i zatim prugu Kraljevo - Èaèak, tenkovi su okrenuli nazad i poèeli da gaze nemaèke rovove. Pošto nisu imali topovsku municiju, mitrljirali su Nemce i bacali bombe kroz kupole.

Tada su krenuli u napad i èetnici u oklopnim vozilima, i sa svoh položaja oko Kraljeva. Udarna grupa uspela je da se probije do spomenika u centru grada. Sem Trnavskog bataljona Èaèanskog parizanskog odreda, sve ostale komunistièke jedinice ostale su na poèetnim položajima. Tako su nastali prazni meðuprostori, koji su Nemci uoèili i nastojali da ih iskoriste. Zbog tih praznoh prostora napad nije uspeo. U gradu je poginuo komandant Jelièkog èetnièkog odreda poruènik Jovan Bojoviæ, posle èega su njegovi èetnici poèeli da se povlaèe, osuðujuæi izdajstvo partizana. Prešlo se u zaštitnièku borbu, pod komandom poruènika Sime Uzelca, koji je vozio jedno od dva oklopna vozila. Videvši ranjenog Uzelca, narednik Milutin Jankoviæ je pokušao da ga izvede iz borbe. Uzelac je to odbio: poginuo je u gradu sa još 250 èetnika.

Prilikom ovog napada život je izgubio i kapetan Petar Dejanoviæ. Posle dva dana 31. oktobra, èetnièka baterija uspela je da pogodi jadan nemaèki transportni avion, prilikom spuštanja na kraljevaèki aerodrom. Opsada grada napuštena je 2. novembra, kada se saznalo za borbe izmeðu èetnika i partizana kod Karana, Užica i Požege. Toga dana u Kraljevo je vozom došao glavnokomandujuæi nemaèki general, Franc Beme. Potpukovnik Živanoviæ ovako opisuje šta se potom desilo:

Na svim kuæama u Kraljevu bile su istaknute crne zastave, a na svim prozorima spuštene zavese. Na ulicama ni žive duše. Sve je bilo crno, turobno, olovno teško... Kada je voz stao na stanicu, poèela su da zvone crkvena zvone. Oni su umesto pozdrava oglašavali mrtve. Kada je nemaèki general sve to video i èuo, seo je u voz i vratio se.

Nemaèka dokumenta potvrðuju da su tenkove vozili èetnici. Izveštaj nemaèke kontraobaveštajne službe Osmog nemaèkog armijskog korpusa, glasi:

1. novembra izvršen je napad sa dva tenka "hotèkis" oteta kod Milanovca. Protivtekovska vatra nije imala uspeha i ovi su prodrli duboko u grad. Tenkove je pratilo 50 Mihaloviæevih ljudi kji su se nalazili u Mataruškoj Banji i Musinoj Reci.

17. decembra Nemci su raspisali potrernicu za èetnièkim oficirom, potporuènikom Žarkom Borišiæem, inaèe rodom iz Trbušana kod Èaèka zbog uèestvovanja u tenkovskom napadu na Kraljevo 1. novembra.

Ratni Zloèin nad graðanima Kraljeva

Prvih dana opsade Nemci su uhapsili nekoliko hiljada Kraljevèana, koje su držali kao taoce. U znak odmazde za èetnièki napad na Kraljevo. 14. oktobra Nemci su izvršili ratni zloèin, streljali su 1.738 muškaraca i 19 žena, pravdajuæi se zbog gubitaka koje su pretpeli u borbama sa èetnicima.

Narodni deseterac

Dok su trajale borbe za Kraljevo, nastao je deseterac "Nad Kraljevom živa vatra seva". Ova pesma, na tragu najviših dometa srpskog narodnog pesništva, opeva pogibiju Sime Uzelca i kapetana Jovana Deroka, nazivajuæi partizane "bandom". Ali, na osvetu poziva samo Simina, ne i Derokova majka: Simo je poginuo od Nemaca, a Deroko od partizana. Bio je to gest narodnog pevaèa protiv graðanskog rata, koji je upravo poèinjao.

Izvor
O borbama na Kraljevu, iz dana u dan, vidite: S. Živanoviæ, Treæi srpski ustanak, knjiga druga, 105 -170.

Izvor: Wikipedia


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 05:33:11 PM
Bombardovanje Beograda u Drugom svetskom ratu

Bombardovanje Beograda u Drugom svetskom ratu dogodilo se 1941. i 1944. Prvi put grad je bombardovala avijacija nacistièke Nemaèke, a tri godine kasinje, saveznièka avijacija.

Nemaèko bombardovanje 1941.

Avijacija Nemaèke bombardovala je Beograd 6. aprila 1941, što je oznaèilo poèetak invazije na Jugoslaviju.

Deset dana ranije Kraljevina Jugoslavija pristupila je paktu sa Silama osovine. Usledili su protesti u zemlji i državni udar kojim je sa vlasti svrgnut Knez Pavle. Zemlja se približila zapadnim Saveznicima, i to u trenutku kada je Hitler nameravao da zapoène Operaciju Barbarosa protiv Sovjetskog saveza. Hitler je, lièno, 27. marta doneo odluku da se bombarduje Beograd i okupira Jugoslavija. Izvršenje zadatka je povereno 4. vazdušnoj floti pod komandom pukovnika Aleksandra Lera. Operacija bombardovanja Beograda imala je tajni naziv „Strašni sud“ (nem: Strafgericht). Predviðajuæi rat, jugoslovenska Vlada i Vrhovna komanda su Beograd proglasile „otvorenim gradom“.

Na Pravoslavni Uskrs, 6. aprila, u 6:30 ujutru, bez objave rata, sile Treæeg Rajha su napale Kraljevinu Jugoslaviju. Njihove vazdušne snage su bombardovale Beograd koristeæi 234 bombardera i 120 lovaca. Grad je bombardovan u èetiri naleta 6. aprila, i ponovo 7, 11. i 12. aprila 1941. Upotrebljeno je oko 440 tona zapaljivih bombi.

Beograd je od napada iz vazduha branio elitni Šesti lovaèki puk i jedinice protivvazdušne odbrane Vazdušne zone Beograd. Ne zna se taèan broj aviona koje su oborili jugoslovenski piloti, ali se iz raznih izvora ovaj broj procenjuje na 42 do 48. U borbama je poginulo 11 jugoslovenskih pilota.

U bombardovanju Beograda 1941, poginulo je oko 2500 ljudi. Uništeno je više stotina zgrada, ukljuèujuæi deo zgrade Starog dvora. Najznaèajniji spomenik kulture uništen u bombardovanju je Narodna biblioteka sa 300.000 knjiga, ukljuèujuæi srednjevekovne spise neprocenjive vrednosti.

Nemaèki feldmaršal fon Klajst je na suðenju posle rata izjavio: „Vazdušni napad na Beograd 1941. godine imao je prvenstveno politièko-teroristièki karakter i nije imao ništa zajednièko sa ratom. To bombardovanje iz vazduha bilo je stvar Hitlerove sujete, njegove liène osvete.“

Saveznièko bombardovanje 1944.

Beograd su bombardovale Anglo-Amerièke vazdušne snage 17-og i 18-og aprila 1944. (takoðe na Pravoslavni Uskrs, kao 1941.). Glavna jedinica u ovoj akciji bila je amerièka 15-a vazduhoplovna jedinica, sa bazom u Foði na jugu Italije. Uèestvovalo je 600 bombardera, koji su sa velike visine ispuštali „tepih bombe“. Poginulo je 1160 civila i 18 nemaèkih vojnika. Beograd je ponovo bombardovan 21. aprila, 24. aprila, 18. maja, 6. juna, 8. jula, i 3. septembra 1944.

Izvor: Wikipedia


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 05:34:53 PM
I jos nesto vezano za bombardovanje Srbije u WWII...

http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1999/06-ratno/article-06.html


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 06:04:32 PM
Vojni puè od 27. marta 1941.

Vojni puè- Predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, Dragiša Cvetkoviæ je zajedno sa ministrom inostranih poslova Aleksandrom Cincar-Markoviæem i nemaèkim ministrom inostranih poslova fon Ribentropom, 25. marta 1941. u dvorcu Belvedere potpisao protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Dva dana kasnije grupa visokih oficira je izvela vojni udar, zbacila Vladu i namesništvo, uhapsila Cvetkoviæa i ostale ministre, proglasila kralja Petra II za punoletnog i predala mu vlast.

SOE

Pošto su Englezi zakljuèili da se od kneza Pavla "ništa više ne može oèekivati", britanska vlada izdala je nalog da se "preduzmu mere za promenu vlade u Beogradu, èak i putem državnog udara". Glavni posao oko podsticanja "državnog udara" imala je da obavi Služba za specijalne operacije-SOE, koja je od leta 1940. stavarala svoje uporište uglavnom u moravskoj Srbiji. Igrajuæi na savezništvo sa Srbima iz Prvog svetskog rata i na novac, agenti SOE vezali su za sebe jedan veæi broj viðenijih ljudi u nacionalnim udruženjima i u Zemljoradnièkoj i Samostalnoj demokratskoj stranci.

Britanci su prvo pokušali da. preko SOE, izazovu krizu vlade i tako spreèe ili odlože potpisivanje pakta. Pod uticajem njihovih ljudi, ministri Èubriloviæ, Budisavljeviæ i Konstantinoviæ podneli su ostavke 20. marta. Prof. Mihailo Konstantinoviæ, sutradan je povukao ostavku. Ali onda pred njim pojavio se Tupanjanin sa upozorenjem da je "slabiæ i kukavica" i da æe mu se o "sudbini odluèiti na kraju rata", pa je treæa odluka postala definitivna. Za Tupanjanina se tvrdilo da je "primio od britanskog Intelidžens servisa 500.000 funti sterlinga, èime je podmiæivao i ostale puèiste". Uz agente SOE, na podsticanju puèa radili su i vazduhoplovni atašei britanskog poslanstva u Beogradu. Jedan od njih Meplebek, bio je blizak prijatelj jugoslovenskog generala vazduhoplovstva Borivoja Mirkoviæa-organizatora puèa. Pod njegovim uticajem, višegodišnji zaverenik Mirkoviæ rešio je da puè izvede u prvim satima 27. marta. Sam Mirkoviæ pronašao je politièkog voðu puèa u komandantu vazduhuplovstva generalu Dušanu Simoviæu. Veèe pred polazak jugoslovenske delegacije za Beè, Simoviæ je upozorio kneza Pavla da potpisivanje Pakta može izazvati pobunu njegovih oficira protiv namesništava. To upozorenje nije shvaæeno ozbiljno. Maèek je primetio da nikad nije èuo da je neki puè najavljen pa onda izvršen.

Britanska upotreba srpskog patriotizma

U izazivanju puèa, Britanci su raèunali i sa predstavom koju je u svojoj istoriji o Srbima, prvoj na engleskom jeziku, ostavio Herold Tempreli. Po toj predstavi, Srbi su u stanju da svom vladaru oproste mnoge nedostatke, ali ne i nedostatak patriotizma. Vladar koga Srbi optuže za nepatriotizam, pre ili kasnije, biva nateran na abdikaciju ili ubijen. Britanci su dobro znali da je "preæutna optužba" za nepatriotizam Pavla veæ pratila neko vreme. Od 24. marta SOE je radila svim silama da se presuda što pre izvrši.

U cilju usijavanja epske dimenzije srpskog patriotizma, preko - u Jugoslaviji veoma slušanog - "radija slobodnih nacija" emitovan je 26. marta zapaljiv govor Leopolda Emerija, ministra za Indiju, koji je važio za davnašnjeg prijatelja Srba. Emeri je narodima Jugoslavije poruèio da jugoslovenska vlada ne može polagati pravo na to da jednim svojim potpisom "otpiše èast i nezavisnost 16 miliona Jugoslovena.

Puè

Za zaverenike bilo je izuzetno važno to što su se, poèetkom marta, britanske trupe iskrcale u Grèkoj. Ujutro 26. marta, Simoviæ je razgovarao sa britanskim vojnim atašeom o detaljima pomoæi u sluèaju rata Jugoslavije sa Osovinom, do koga je po njegovom mišljenju moralo doæi ako puè uspe. Po podne, Mirkoviæ je Simoviæu saopštio odluku da tokom noæi "ukloni izdajnike". Pred odsudnim korakom, Simoviæ se prepao i zatražio da se puè odloži. Mirkoviæ se nije pokolebao. Odmah je poèeo da priprema puè kao da se radi o vojnoj vežbi. Pred ponoæ 26/27. izdao je nareðenje da se poène. U centar Beograda, za tenkovima došla je pešadija; opkoljena su ministarstava, pohapšeni Cvetkoviæ i njegovi ministri, zauzeta je Glavna pošta i blokirani izlazi iz grada. Oko 3 sata sve je bilo gotovo. Mirkoviæ je onda pozvao Simoviæa, koji je iz kreveta došao u Glavni generalštab i preuzeo politièko voðstvo posle izvršenog prevrata. Za njim su ubrzo stigli ministarski kandidati. Za jednog od njih, Milana Grola, prièalo se da nije "znao da li ga hapse ili vode u vladu" kada su ga oficiri podigli iz postelje. Prisutnim ministarskim kandidatima, Simoviæ se obratio reèima: "Gospodo, dajem vam pola sata vremena, da se dogovorite ko æe koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja æu vam proèitati". Pošto je pogaðanje oko rasporeda po stranaèkom kljuèu potrajalo, u jednom trenutku je Slobodan Jovanoviæ ušao kod Simoviæa i predložio mu da izaðe sa svojom listom ministara, jer se "ovi politièari neæe nikad sporazumeti". Potom, Simoviæ je "proèitao" ko koje mesto dobija u njegovoj vladi.

Promena izvršena puèom pokrivena je Kraljevom proklamacijom, kojom je Petar II, pet i po meseci pre punolestva, preuzeo kraljevsku vlast. U proklamaciji je naglašeno da je vojska svrgnuvši Namesništvo i dotadašnju vladu "izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadžbini", i da je mandat za novu vladu poveren generalu Simoviæu. Tokom 27. marta, ta proklamacija je nekoliko puta èitana na radiju, glasom mladog Kralja. Ali on je taj svoj prvi akt video i potpisao tek uveèe. Proklamacija - koju je Simoviæu na redakciji podneo Radoje Kneževiæ, a koju je izgleda sastavio Slobodan Jovanoviæ - nije se mogla dostaviti mladom Kralju, pa je odneta u radio, gde ju je najavljen kao Kralj, proèitao kapetan korvete Jakov Jovoviæ. U 10 sati preko radija, " u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom Arhijereskom Saboru" i u svoje ime, patrijarh Dožiæ je blagoslovio puè.

Demonstracije

Èim se saznalo za puè, ulice su ispunjene masom sveta: "Beograd je izgledao kao jedna košnica pèela". Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Meðu parolama bilo je onih nameštenih prema engleskom shvatanju srpske istorije: Bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob, Nema rata bez Srba. Reèju Mirka Kostiæa, "malo bi ko od narodnih manifestanata na pitanje: hoæeš li rat, odgovorio "bolje rat nego pakt, a na "bolje grob nego rob" èulo bi se iz naroda "robom ikad, grobom nikad". U ranim jutarnjim èasovima jedna grupa demonstranata "polupala je nemaèke biroe, polomila vrata i prozore i pocepala papire koji su se unutra nalazili". Do deset sati, gradom su zalepršale jugoslovenske, engleske, francuske i amerièke zastave; nemaèka zastava bila je spaljena. Sutadan posle blagodarenja u Sabornoj crkvi, nemaèki poslanik Heren je "vreðan, a gomila je pljuvala na njegov automobil". Oko 10 sati meðu demonstrante su se pojavili komunisti, nastojeæi da nametnu parole o savezu sa Sovjetskim Savezom. Jedna zgrada na trgu Slavija bila je iskiæena crvenim zastavama. Komunistièki šef, Josip Broz, koji je na kratko posle puèa posetio "drugove" u Beogradu, osudio je "anglofilske elemente i provokatore" koji su spalili nemaèku zastavu i polupali Nemaèki turistièki biro. Ovaj agent Kominterne znao je o èemu se radilo: britanski agenti na ulici, kroz antinemaèke parole i incidente, davali su puèu izrazito probritanski karakter.

Slavlje u Britanskom poslanstvu

Ujutro 27. marta u Britanskom poslanstvu u Bepgradu se slavilo uz šampanjac. Za britansku vladu, puè je znaèio otvaranje novog fronta na kome æe Hitler barem privremeno trošiti snagu.

Motivi puèista

Glavni civilni zaverenik, Radoje Kneževiæ, 1937. bio je u svojoj 36. godini, po nalogu kneza Pavla, sa mesta Kraljevog profesora francuskog jezika, stavljen u penziju. Do toga je došlo pošto je Kneževiæ u dvorskom sporu izmeðu knjeginje Olge i kraljice Marije stao na stranu kraljevske udovice preko koje su igzleda pokušali da deluju opozicionari.

Za starijim bratom Radojem išao je i mlaði Živan, major u Kraljevoj gardi, oko koga su se okupljali mlaði elitni oficiri. Njihov nacionalni ponos pogaðala je Vladina proosovinska politika, ali i prièa o tome da knez Pavle namerava da Petra II liši prestola.

Na srpskom nacionalnom nivou, motivi puèista mogu se svesti na dva. Jedan je ležao u neprihvatanju hrvatskog odluèujeæeg uticaja na državne poslove, koji je uspostavljen posle Cvetkoviæ-Maèekovog sporazuma. Drugi motiv bilo je teško nezadovoljstvo namesnikom Pavlom, koje se koncetntrisalo oko raširene prièe da on namerava, uz Hitlerovu podršku, da otme presto "siroèetu".

Izvori
• Dr Marko Pavloviæ, Jugoslovenska država i pravo.

Izvor: Wikipedia


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 06:07:38 PM
Милан Тепић (1957 - 29. септембар 1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица.

Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Током повлачења ЈНА из Бјеловара, што је био договор ЈНА, Унпрофора и хрватских власти, евакуација касарне и других војних објеката требала се десити 1.октобра 1991. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара је на своју руку припремио напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2000 војника и после не малих борби заузета.

Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојих формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као "нестали". У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник - командир страже Ранко Стефановић.

Мајор Милан Тепић је проглашен народним херојем.
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко“
(Милан Тепић)


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 06:14:15 PM
ЖИВОЈИН МИШИЋ О ХРВАТИМА И ЈУГОСЛОВЕНСТВУ



О војводи Мишићу и његовом војевању доста се писало. Његов стратегијски подухват у Колубарској бици да из одступања и тоталног расула војске, пређе у офанзиву и да далеко јачег непријатеља за свега неколико дана протера из земље и данас се проучава у многим војним академијама у свету.

Међутим, мало је познато да је Мишић био и добар – политичар. Недавно су пронађене белешке војводиног секретара Милорада Павловића, које – поготову за све наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо се нашли – говоре о Мишићевој политичкој мудрости и далековидности.

После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919. Послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин,Огулин…и види какво је стварно расположење. Након разговора са око две хиљаде људи из свих слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци, коалиционаши и радићевци, па и политички неопредељени људи) славни војсковођа је одмах по повратку рекао регенту Александру: “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило".

Кад га је Александар запитао шта мисли, без двоумљења му је одговорио:

“ја сам с тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити: дати им њихову државу".

“А границе” - обрецну се Александар. “А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући ?"

Мишић се мало насмеја:

“Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго."

Сад се Александар насмеја:

“То би Италијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Италијанима."

Мишић поскочи:

"Нека им` је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати" – рекао је на крају војвода Александру – и потом сео.


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 06:16:18 PM
Prva i Druga eskadrila NOVJ

Prva eskadrila NOVJ formirana je 22. aprila 1944. na aerodromu Benina u Libiji, na osnovu dogovora NKOJ sa saveznièkom Komandom Sredozemlja, nareðenjem Komande Mediteranskog saveznièkog vazduhoplovstva MAAF (ен. Mediterrainean Air Force) br. 6300, od 1. februara 1944. kao Jugoslovenski skvadron broj 352.

Eskadrila je obrazovana po ratnoj formaciji propisanoj za pokretni lovaèko-bombarderski skvadron RAF-a, sa dva vinga od po 8 aviona Spitfajer (ен. Spitfire) Vc. Letaèko i tehnièko osoblje saèinjavali su kadrovi koji su iz jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva prešli u NOVJ, i kadrovi iz Prve vazduhoplovne baze NOVJ.

RAF (ен. Royal air Force) je snabdeo eskadrilu avionima i ratnom tehnikom i izvršio obuku pilota u svojim nastavnim centrima.

Nakon obuke eskadrila je prebaèena na aerodrom Kane (ит. Cannae) na jadranskoj obali Italije. Prvi borbeni zadatak eskadrila je obavila 18. avgusta 1944.
 
Eskadrila je u taktièkom pogledu i u pogledu snabdevanja i tehnièke podrške bila potèinjena 281. vingu BAF-a (ен. Balkan Air Force), u sastavu RAFVR (ен. Royal Air Force Voluntary Reserve). Izvršavala je borbene zadatke nad teritorijom Jugoslavije na osnovu zahteva jedinica i ustanova NOVJ na terenu. Osoblje je nosilo obeležja NOVJ (crvenu zvezdu petokraku na propisanoj šajkaèi napred) i britanska obeležja (sa strane), kao i dvojne oznake èinova. Avioni takoðe nosili dvojna obeležja.

Prvi komandant eskadrile bio je kapetan Mileta Protiæ, komandir "A" flajta - kapetan Ratko Jovanoviæ, a komandir "B" flajta - kapetan Arkadije Popov. Kroz eskadrilu je tokom rata prošlo 27 pilota, od kojih je 10 poginulo, meðu kojima i komandant eskadrile i oba komandira flajtova. Meðu poginulima je i kapetan Franjo Kluz, prvi pilot NOVJ.

Prva eskadrila NOVJ je za nepunih devet meseci rata izvršila 367 ratnih zadataka sa 1210 aviopoletanja. Ovi zadaci obuhvatili su bombardovanja, lovaèku zaštitu i izviðanje. Koristila je polazne aerodrome Kane, Vis i Zemunik.
Druga eskadrila NOVJ formirana je 1. jula 1944. na aerodromu Benina u Libiji, na osnovu dogovora NKOJ sa saveznièkom Komandom Sredozemlja, nareðenjem Komande Mediteranskog saveznièkog vazduhoplovstva MAAF ен. Mediterrainean Air Force br. 11192. od 7. jula 1944. kao Jugoslovenski skvadron broj 351.

Eskadrila je obrazovana po ratnoj formaciji propisanoj za pokretni lovaèki skvadron RAF-a ен. Royal air Force , sa dva vinga od po 8 aviona Hariken ен:Hurricane IV RP. Letaèko i tehnièko osoblje saèinjavali su kadrovi koji su iz jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva prešli u NOVJ, i kadrovi iz Prve vazduhoplovne baze NOVJ.

RAF je snabdeo eskadrilu avionima i ratnom tehnikom i izvršio obuku pilota u svojim nastavnim centrima.

Nakon obuke eskadrila je prebaèena na aerodrom Kane ит. Cannae na jadranskoj obali Italije. Prvi borbeni zadatak eskadrila je obavila 23. oktobra 1944.
 
Pilot Tugomir Prebeg pored svog "Harikena" ošteæenog u akciji.

Eskadrila je u taktièkom pogledu i u pogledu snabdevanja i tehnièke podrške bila potèinjena 281. vingu BAF-a ен. Balkan Air Force, u sastavu RAFVR ен. Royal Air Force Voluntary Reserve. Izvršavala je borbene zadatke nad teritorijom Jugoslavije na osnovu zahteva jedinica i ustanova NOVJ na terenu. Osoblje je nosilo obeležja NOVJ (crvenu zvezdu petokraku na propisanoj šajkaèi napred) i britanska obeležja (sa strane), kao i dvojne oznake èinova. Avioni takoðe nosili dvojna obeležja.

Prvi komandant eskadrile bio je kapetan Aleksandar Ceniæ, komandir "A" flajta potporuènik Stanislav Vouk, a komandir "B" flajta - kapetan Franjo Jež. Kroz eskadrilu je tokom rata prošlo 23 pilota, od kojih su 4 poginula, meðu kojima i komandant eskadrile.

Druga eskadrila NOVJ je za nepunih devet meseci rata izvršila 226 ratnih zadataka sa 971 aviopoletanjem. Ovi zadaci obuhvatili su podršku trupama na zemlji, lovaèku zaštitu i izviðanje. Koristila je polazne aerodrome Kane, Vis i Zemunik.

Za borbeni rad Prvoj i Drugoj eksadrili NOVJ britanski Vazduhoplovni savet odao je priznanje:
 „"U ovom istorijskom vremenu, kada je naš zajednièki zakleti neprijatelj platio svoju agresiju potpunim porazom, Vazduhoplovni savet izražava svoje divljenje viteškom i odluènom udelu koji su odigrali oficiri i ljudstvo jugoslovenskog vazduhoplovstva na važnim poprištima u Sredozemnom moru i na južnoj obali Evrope. Vazduhoplovni savet je svestan neumorne borbe vaših zemljaka protiv napadaèa i oèekuje da æe se u doba mira nastaviti drugarstvo naše zemlje i herojske Jugoslavije."“

Èasopis "Glas vazduhoplovstva, 2/1945.

Nakon završetka drugog svetskog rata Prva eskadrila je i formalno prešla u sastav Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva.

Izvor: Wikipedia


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 06:19:14 PM
Patrijarh srpski

1463-1557. Pred turskim osvajanjima Patrijaršija je preneta u manastir Žièu. 1766. Peæka patrijaršija je ponovo ukinuta i potèinjena Carigradskoj.

Znaèajno je pomenuti da je Srpska pravoslavna crkva jedno vreme imala sedište u Sremskim Karlovcima kao mitropolija, a zatim i kao patrijaršija, sve do 1920.

Srpska patrijaršija ponovo je uspostavljena 1920.   Godine   Patrijarh
1.   1338-1354.   arhiepiskop, od 1346. patrijarh srpski Joakinije II
2.   1354-1375.   patrijarh srpski Sava IV
3.   1375-1380.   patrijarh srpski Jefrem
4.   1380-1389.   patrijarh srpski Spiridon
   1389-1392.   ponovo patrijarh srpski Jefrem
5.   1391-1396.   patrijarh srpski Danilo III
6.   1396-1409.   patrijarh srpski Sava V
7.   1409-1418.   patrijarh srpski Kirilo
8.   1418-1435.   patrijarh srpski Nikon
9.   1445-1455.   patrijarh srpski Nikodim II
10.   1457-1463.   patrijarh srpski Arsenije II
23.      patrijarh srpski Jovan
24.      patrijarh srpski Marko
25.      patrijarh srpski Pavle
13.   1557-1571.   Makarije Sokoloviæ, †1574.
14.   1571-1575.   patrijarh srpski Antonije Sokoloviæ
15.   1575-1586.   patrijarh srpski Gerasim Sokoloviæ
16.   1587.   patrijarh srpski Savatije Sokoloviæ
18.   1589-1590.   patrijarh srpski Jerotej
19.   1591-1592.   patrijarh srpski Filip
20.   1592-1613.   patrijarh srpski Jovan
21.   1614-1648.   patrijarh srpski Pajsije I Janjevac.
22.   1648-1655.   patrijarh srpski Gavrilo I Rajiæ, †1659.
23.   1655-1674.   patrijarh srpski Maksim Skopljanac, †1680.
24.   1674-1690.   patrijarh srpski Arsenije III Crnojeviæ, †1706
25.   1691-1710.   patrijarh srpski Kalinik I
26.   1711-1712.   patrijarh srpski Atanasije I
27.   1712-1726.   patrijarh srpski Mojsije Rajoviæ
28.   1726-1737.   patrijarh srpski Arsenije IV Jovanoviæ Šakabenta
29.   1739-1746.   patrijarh srpski Joanikije III Karadža-Grk
30.   1746-1752.   patrijarh srpski Atanasije II Gavriloviæ
31.   1752.   patrijarh srpski Gavrilo II Sarajevac
32.   1755.   patrijarh srpski Gavrilo III
33.      patrijarh srpski Vikentije Stefanoviæ -
34.      patrijarh srpski Pajsije II - Grk
35.   1758.   patrijarh srpski Gavrilo IV - Grk
36.   1758-1763.   patrijarh srpski Kirilo
37.   1763-1765.   patrijarh srpski Vasilije Jovanoviæ-Brkiæ, †1772.
38.   1765-1766.   patrijarh srpski Kalinik II Grk
39.   1920-1930.   patrijarh srpski Dimitrije (Pavloviæ)
40.   1930-1937.   patrijarh srpski Varnava (Rosiæ)
41.   1938-1950.   patrijarh srpski Gavrilo (Dožiæ)
42.   1950-1958.   patrijarh srpski Vikentije (Prodanov)
43.   1958-1990.   patrijarh srpski German (Ðoriæ), †1991
44.   1990-   patrijarh srpski Pavle (Stojèeviæ)

Izvor: Wikipedia


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 06:27:03 PM
Osvajanja Stefana Dušana

Stefan Uroš IV Dušan je roðen 1308. godine. Sin je velikog vladara Stefana Deèanskog. Kao deèak živeo je od 1314. do 1320. godine u Carigradu, tamo se upoznajuæi sa visokim slojem, plemstvom, a takoreæi gordim naslednicima Rimskog Carstva. Njegovo izvanredno vojnièko umeæe je debitovalo 1329. godine, kada je pobedio ( po prvi put ) bosanskog bana Stjepana. Stefan Dušan se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, i iz tog braka æe dobiti jednog sina – Stefana Uroša V. Umire pod nerazjašnjenim okolnostima 1355. godine, a ne zadugo za njim i srpsko carstvo.

Vojska za vreme Nemanjiæa

Srednjevekovna vojska je imala tri roda : pešadiju, konjicu i flotu. Kako su se najvažnije bitke odigravale na kopnu (sa izuzetkom Lepanta i Harflera), to su se najviše angažovala prva dva roda vojske.

Pešadiju su u srednjevekovnoj Srbiji èinili sebri, plaæenici i siromašniji vlastelièiæi, koji bi redom dobijali èinove desetara, stotinara i tisuænika. Dok je sebre naoružavao velmoža ili vlastelièiæ, druge dve vrste pešadije bi same sebi kupovale oružje i opremu. Pešadinci su mogli biti strelci ili bi se borili prsa-u-prsa, a to su bili tzv. ljudi pod oružjem. U XIV veku su u upotrebi kod pešaka bili žièani, verižni oklopi. Od oružja bi nosili maèeve, koplja, buzdovane, sekire i sl. Ukoliko bi voða oèekivao napad, pešaci bi primili svu silinu prvog udara, a ukoliko bi napadao – bili bi uvedeni tek posle odluèujuæeg juriša konjice.

Konjica je bila odluèujuæi faktor u mnogim kampanjama širom Evrope, Male Azije i u stepama ruskih prinèeva, a najbolje je podsetiti se bitaka kao što su Kresi i Valensija. Tu su Edvard III i Crni Princ i Rodrigo Dijaz El Sid, respektivno, pokazali znaèaj konjanika i njihovu snagu. Konjica je nanosila neprijatelju najjaèi udar i najviše žrtava u prvom jurišu. U ovaj rod vojske su ulazili samo oni koji bi mogli da priušte konja, paža, odgovarajuæi oklop i oružje, a to su, u srednjevekovnoj Srbiji, bili velmože i vlastelièiæi. Njihov oklop je, za razliku od jeftinog veriža, bio u obliku velike èeliène ploèe koja je pokrivala ceo torzo. Ruke i noge su pokrivali istim ploèama manjih dimenzija, a one bi bile povezane zglobnim štitnicima. To je konjaniku omoguæavalo izvesnu pokretljivost. Nosili su i kacige (najpoznatija je bascinet, koja je svojim izgledom svojevremeno uterivala Arapima strah u kosti). Od oružja, vitezovi bi nosili duga koplja, maèeve i reðe sekire.

Bitka na Velbuždu i njene posledice

Svakom srednjevekovnom evropskom državom je indirektno upravljala vlastela; politièka, vojna i ekonomska moæ je veæinom pripadala njima. Razlog zašto posednici nisu èesto uzimali vlast iz vladarevih u svoje ruke, je ili taj što su mu bili lojalni (što je reði primer), ili zato što su imali meðusobne nesuglasice. Ta meðusobna distanciranost i netrpeljivost velmoža je davala kralju moæ nad njima. Meðutim, da bi održao ono malo lojalnosti što velmože imaju prema njemu, vladar bi nastojao da širi svoje teritorije osvajanjem, a time i teritorije vlastele. Vlastela bi bila zadovoljna plenom, a vladar bi dobio na ugledu (kao i na bogatstvu). Jedna od najvažnijih uloga vlastele se odigrala nedugo nakon bitke kod Velbužda.

Stefan Uroš III Deèanski je okupio vojsku na brdima kod Velbužda 27/28 jula, leta Gospodnjeg 6838. Povod i uzrok ovoj bici saznajemo iz sledeæeg istorijskog izvora :

A pozavidevši zlonenavisnik ðavo našem dobrom životu, u zlonaravlju podiže na nas sedam careva, da reèem: i cara grèkog Mihaila i brata njegovog Belaura, i Mihaila cara Bugara, i Basarabu Ivanka tasta mu, cara sumeð (u susedstvu) živeæih crnih Tatara i svo gospodstvo jaško i ostalu s njima gospodu. Svi ovi su prišli na nas,hoteæi po nerazumlj svojemu, proždreti nas i zemlju otaèastva našeg razdeliti sebi, u ropstvo njima predati... itd.

Iz ovoga sledi da je bitka na Velbuždu trebala da razreši dalji opstanak Srbije na Balkanu. Dakle, kako je to tekao tok ovog sudbonosnog boja?

Osvajaèka vojska se postavila na brdima kod Velbužda u ranim jutarnjim èasovima, oèekujuæi dolazak armije Stefana Deèanskog. Stefan Deèanski je, u meðuvremenu, poverio komandu nad armijom svom sinu Stefanu Dušanu, koji se i pre pokazao kao mudar i preduzimljiv vojskovoða. Kako Srbi naizgled uopšte nisu dolazili, glavnokomandujuæi Bugarsko-Vizantijskih snaga Mihailo Šišman je naredio povretak u logor. Tek što su rasturili bojni poredak i krenuli natrag, na bok jedinica Mihaila su udarili Dušanovi konjanici, koji su stigli u meðuvremenu i èekali grešku neprijatelja. Najvažniju ulogu su odigrali srpski strelci, koji su se postavili tako da otseku otstupnicu Bugarsko-Vizantijske vojske. Kada je Mihailo Šišman video da mu se armija osipa, pokušao je da pobegne natrag u Bugarsku, ali su ga Dušanovi iskusno postavljeni pešaci-strelci stigli i ubili u sedlu.

Nedugo nakon ove pobede, Dušan je pod uticajem i uz pomoæ odane vlastele iz Zete oteo vlast svom ocu. Naime, borba za presto nije dugo trajala – Dušan je opkolio Stefan Deèanskog u utvrdi Petriè. Kada ju je osvojio, oca je zatvorio u Zveèan, u kom je ovaj umro pod nerazjašnjenim okolnostima – a to je tamna strana vladavine Stefana Uroša IV Nemanjiæa.

Rat protiv Vizntije i Ugarske

Novi bugarski car, Jovan Aleksandar, nije želeo sukobe sa Srbijom, te je radi održavanja prijateljskih odnosa poèeo pregovore o tom da se orodi sa Nemanjiæima. Godine 1332. je, kao rezultat pregovora, došlo do sklapanja braka Dušana i Jelene, sestre bugarskog cara. Od tada, pa sve do Dušanove smrti, nije bilo sukoba sa Bugarskom.

Dušan puni vojnu i državnu kasu takozvanim Stonskim dohotkom, koji predstavlja ugovor o tome da æe Dubrovnik plaæati Srbiji izvesnu sumu novca, jer mu je ova ustupila oblasti Ston i Pelješac.

Veæ pred kraj Milutinove vladavine vlastela je jasno iskazivala nezadovoljstvo miroljubivom politikom prema Vizantiji. Zbog toga je Stefan Dušan odmah nakon krunisanja poslao brojne odrede preko granice, u Vizantiju, da vrše pljaèku. Nije imao drugog naèina da se nametne vlasteli osim ratnim pobedama. Zbog toga su uspešni ratni pohodi bili potrebni ne bi li se konaèno nametnuo velmožama kao snažan i preduzimljiv vladar. Doba za napad na Vizantiju nije moglo biti bolje, jer su tu nekad moænu državu sad potresali unutrašnji nemiri u upadi Turaka.

Srpska osvajaèka vojska odmah biva potpomognuta Sirgijanom, odmetnutim vizantijskim vojskovoðom, lažno optuženim za izdaju. Naime, on nudi Stefanu Dušanu svoje usluge kao vojnog zapovednika, koje ovaj srdaèno prihvata. Nakon sklapanja ovog saveza, Stefan Dušan kreæe u napad na Vizantiju. Jedan deo srpske vojske je vodio sam Sirgijan. Srbi su, bez velike borbe, osvojili na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Strumicu. Sirgijan je zauzeo Kostur i još neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska vojska stiže i pod sam Solun. Namesnik ovog grada je imao sklonosti ka predaji. Solun bi brzo pao da Andronik III, car Vizantije, nije poslao izvesnog Sfrancesa, koji se Dušanu predstavio kao vizantijski prebeg. Naime, Sfrances stupa u Sirgijanovu službu, ali ga ubrzo ubija u zaesdi i beži za Solun. Sirgijanovi Grci su nedugo zatim poèeli da napuštaju Stefana Dušana, i da se vraæaju Androniku III. Videæi da bez njihove pomoæi ne može da osvoju Solun, Stefan Dušan 26. avgusta postiže mirovni sporazum, ali i sklapa savez sa vizantijskim monarhom. Srbija je tim sporazumom morala da vrati odreðene teritorije, ali je zadržala Ohrid, gde se nalazilo sedište ohridske arhiepiskopije.

Još jedan razlog za sklapanje mira je upad Karla Roberta i bosanskog bana u Severnu Srbiju. Ovi vladari su želeli da iskoriste odsuststvo Dušanove vojske u ovom delu Srbije i da mu otmu teritorije. Ugarski vladar i ban Bosne nisu znali da je Stefan Dušan zakljuèio mir i sklopio savez sa Andronikom III i da im, potpomognut vizantijskim odredom, hita u susret. Kada je èuo da se združeni Srbi i Vizantinci približavaju, Karlo Robert je odustao od daljeg pohoda. Ugri su krenuli da se povlaèe preko Save. Bez veæih okršaja, Stefan Dušan je uspeo da povrati Maèvu, ali je Beograd ostao u rukama ugarske države.

Osvajanja kao posledica graðanskog rata u Vizantiji

Od 1335. do 1340. godine kralj Stefan Dušan ne vodi ratove. U to vreme, Srbija je prolazila kroz krizu. Naime, Dušan je imao porodiènih problema i razmišljao je o eventualnom povlaèenju. Takoðe se nosio mišlju da se sa svojom ženom, kraljicom Jelenom, raziðe, jer nisu imali dece. Godina 1340. je bila teška, jer se kralj Dušan ozbiljno razboleo, i sve je upuæivalo na to da æe uskoro izdahnuti. Baš taj trenutak je izabrao Dušanov velikaš i vojskovoða Hrelja, da izda svog sizirena i preðe Vizantincima. Ovaj velmoža je pripojio Vizantiji Makedoniju, kojom je upravljao. Makedonija je bila veoma znaèajna oblast, sa tri jaka utvrðena grada, meðu kojima je najznaèajniji bio Strumica. Kako je Hreljino izdajstvo moglo da znaèi da Andronik III, car Vizantije, sprema udar na Srbiju, Stefan Dušan je pokrenuo pregovore sa Venecijom, u kojima ih je molio za pomoæ u brodovima, ukoliko doðe do rata sa Vizantijom. Ovaj potez srpskog vladara izaziva posebnu pažnju jer se oko Srbije steže obruè, u kom je na severu opasnost od Ugara uvek spremnih za napad, a na jugu Vizantija koja naglo jaèa osvajajuæi Tesaliju i Epir. Meðutim, u odsudnom trenutku umire car Andronik III. Njegova smrt je pogodovala Stefanu Dušanu, jer je ona zaustavila jaèanje Vizantije i omogiæila teritorijalno širenje Srbije ka jugu.

Nakon smrti Andronika III, na Vizantijski presto je trebao da doðe njegov sin Jovan V Paleolog. Kako je on bio maloletan, trebalo je izabrati regenta koji æe upravljati državom do Jovanovog punoletstva. Za regenta je trebalo da bude izabran Jovan Kantakuzin, vojskovoða i prijatelj preminulog cara. Ali, imao je moæne neprijatelje u majci Jovana V, carici Ani Savojskoj i u Aleksiju Apokavku, koji æe kasnije biti izabran za regenta carstva. Jovan Kantakuzin je praktiæno proteran iz Carigrada. Nedugo nakon izgnanstva, proglašava se carem, i tad izbija graðanski rat u Vizantiji. Leta 1342., Kantakuzin je bio cak primoran da bezi iz Vizantije, a pribežište nalazi u Srbiji gde sklapa savez sa Stefanom Dušanom. Njih dvojica zajedno kreæu u pohod na Vizantiju, u kom osvajaju Voden, Strumicu i Melnik, a vraæaju Tesaliju i Epir. Oslabljeni, Romeji nude Stefanu Dušanu sve gradove zapadno od Hrisopolja ( izuzev Soluna ), pod uslovom da izda Jovana Kantakuzena, meðutim Dušan ne pristaje na ovaj oèajnièki predlog. Godine 1343., kralj Dušan ponovo kreæe na grad Ser. Naime, to je pokušao i prethodne godine ali je doživeo neuspeh. Meðutim, ubrzo dolazi do razilaženja srpskog kralja i samozvanog cara Vizantije. Od tada, Dušan osvaja Kroju, najvažniji grad u Severnoj Albaniji.

U proleæe 1344. godine, Stefanu Dušanu stiže vest o uništenju turske flote, i da æe oko tri stotine Agarjana proæi kroz Trakiju. Tad rešava da ih presretne i uništi. Za taj posao je odredio vojskovoðu Preljuba Danojliæa, kome je dodelio izvestan broj konjanika. Dušanov vojskovoða je opkolio Turke na jednom brdu. Kako nije mogao da sa teško oklopljenom konjicom jurne uz strmine brda, naredio je da vojnici sjašu. U tome se krila kobna greška. Naime, lako oklopljeni, brži i okretniji Turski vojnici su se sjurili niz brdo, prošli vojnike i uzeli im slabo èuvane konje. Sa konjima, Turcima nije bilo teško da poraze nesreæne Dušanove ratnike.

Sukobi Dušana i bosanskog bana Stevana II

Kako je Venecija odbila da Dušanu ustupi brodove potrebne za opsadu Carigrada sa mora, on privremeno zatišje i predah u ratovanju koristi za sreðivanje unutrašnjih prilika i donošenje Zakonika koji je proglašen važeæim na državnom saboru 1349. godine. Meðutim, do novih sukoba dolazi sa bosanskim banom Stevanom II Kotromaniæem. Naime, kako je Ugarski kralj Ludvig sa Dušanom sklopio mir ( kako bi bez bojazni od Srbije mogao da napadne Napuljsku kraljevinu ), bosanski ban je poèeo da strahuje da æe Stefan Dušan sada moæi od njega da traži da Srbiji vrati Hum. Ban je želeo da izgradnjom jednog utvrðenja na ušæu Neretve uèvrsti svoj položaj u Humu, pa je stoga od Venecije zatražio vojnu pomoæ u floti ako bude imao smetnji sa Dušanove strane. Meðutim, Italijani nisu nikako mogli da odobre izgradnju tog utvrðenja, jer su znali da bi to odmah dovelo do rata izmeðu Srbije i Bosne, pa su se dali u posredništvo izmeðu bana i Stefana Dušana. Ali, kako su bosanske èete sve èešæe upadale na srpsku teritoriju, to je konaèno u jesen 1350. godine srpski car pokrenuo svoju moænu armiju na Bosnu Istorijski izvori ( Mavro Orbin ) kažu da je Dušan imao pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada pešaka, te ban Stevan II ni u jednom momentu nije verovao da se može suprotstaviti srpskoj vojsci, o èemu nam govori i èinjenica da je sebi još pre, u Dubrovniku, osigurao utoèište ukoliko bi morao da beži iz Bosne. Stefan Dušan je brzo napredovao ne nailazeæi na neki veæi otpor, pa je uskoro opkolio grad Bobovac. Tada se mnoštvo bosanske vlastele pridružilo Stefanu Dušanu, jer su oèigledno bili nezadovoljni dotadašnjom vladavinom bana Stevana. Iako se Bobovac održao, srpska vojska je nastavila da pleni i pustoši po Bosni. Nedugo zatim, Dušanova vojska preko Duvljanskog polja dolazi do Cetine i prelazi u humsku zemlju. U tom trenutku je Stefan Dušan želeo da izgladi odnose sa banom, i predložio je da to uèini time što æe svoga sina uroša oženiti banovom æerkom Jelisavetom. Ban je odbio ovaj velikodušni predlog i neprijateljstva su nastavljena. Meðutim, pohod je morao naglo biti prekinut jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije, gde je Kantakuzin pokrenuo žestoku ofanzivu pokušavajuæi da povrati sve one gradove koje je Stefan Dušan do tad bio osvojio. Kako je Vizantinac imao od samog poèetka svoje kampanje dosta uspeha, srpski suveren je morao odmah da pohita ka južnim granicama ne bi li preokrenuo po njega nepovoljnu situaciju. Kako je nakon Dušanovog odlaska iz Huma ban Stevan II Kotromaniæ ponovo zauzeo svu izgubljenu zemlju, ova kampanja cara Srbije se završila neuspehom.

Poslednje godine vladavine Stefana Dušana

Kako je Dušan bio zauzet vojevanjem u Bosni i opsadom grada Bobovca, to je iskoristio Jovan Kantakuzin da uz pomoæ Sulejmana, sina emira Orhana, a brata buduæeg sultana Murata, i oko dvadeset hiljada njegovih Turaka osigura svoju vlast nad Solunom i da od Stefana Dušana preotme i osvoji neke gradove u Južnoj Makedoniji.

Kako je srpski car i sam nameravao uskoro da napadne Carigrad, dolazi u kontakte sa emirom Orhanom i pregovara o ženidbi Orhanovog sina sa njegovom kæeri, stoga mu Orhan šalje bogate darove i svoje poslanstvo, koje je napao, poharao i pogubio despot Niæifor iz Kantakuzinovog tabora. Uz pomoæ svojih plaæenika, Turaka Osmnlija, Jovan Kantakuzin zauzima grad Ber. Pad Bera Srbima je dosta teško pao, jer je to bila snažna utvrda sa dobrim geo-strategijskim položajem, kao i sa pozamašnom posadom od hiljadu i pet stotina konjanika ( srpskih vitezova i nemaækih plaæenika ). U padu Bera, znaèajnu ulogu je igrala i izdaja grèkog stanovništva. Posle gubitka ovog grada, Srbi uviðaju da meðu grèkom populacijom u carstvu ima sve više pritajenih simpatizera Jovana Kantakuzina; èak je i postojala jedna grupa grèkih plemiæa u Skoplju koja je otvoreno pozivala Kantakuzina da mu predaju grad. Posle Bera, pali su i Voden, Ostrovo i Notija, nakon èega Kantakuzin kreæe u pohod na Tesaliju. U oviru te kampanje, prvo je naišao na Serviju, grad na ulazu u Tesaliju. Ovo utvrðenje bilo je teško osvojivo, na vrhu grebena sa trostrukim zidovima. Dušanov istaknuti velmoža Preljub Danojliæ je uspeo odbraniti grad sa samo pet stotina boraca, mada je grèko stanovništvo bilo spremno da odmah grad preda Jovanu Kantakuzinu.

Nakon što je saznao za stav grèkog višeg sloja u Skoplju i za pad Vodena, Stefan Dušan se pojavio u sred zime, kada mu se protivnici nisu nadali, sa dovoljno snažnom vojskom pred kapijama Soluna, èime je iznenadio Vizantince i naterao ih na pregovore. Ispred Soluna sastala su se tri cara : srpski car Stefan Dušan, i dva vizantijska monarha Jovan Kantakuzin i Jovan V Paleolog. Dušan je od Kantakuzina zahtevao da mu vrati osvojene gradove, a Jovan Paleolog je predložio Stefanu Dušanu zajednièku vojnu akciju protiv nezakonitog samozvanog cara Jovana Kantakuzina, što je ovaj i prihvatio. Dušan je prvo povratio Voden i Ber, nakon èega Jovan Paleolog osvaja Jedrene i veæi deo oblasti sina Jovana Kantakuzena, Matije. Matija se povlaèi u utvrðenje u kome se trebao držati dok mu otac ne pošalje pomoæ. Ona se sastojala od deset hiljada osmanlijskih lakih konjanika, koje je Jovan Kantakuzin ``platio`` davanjem grada Cimpe na Galipolju njima na upravu. Mladi car Jovan V traži pomoæ od cara Dušana i Bugarskog Jovana Aleksandra, koju i dobija. Godine 1352., neoèekivano dolazi do okršaja kod Dimotike izmeðu osmanlijskih plaæenika i srpskih, bugarskih i romejskih saveznika, koji su pretrpeli jedan od najtežih poraza u ovom ratu. Posledica ovog debakla je uèvršæivanje Turaka na Balkanu. Stefan Dušan je uvideo opasnost od Turaka po Evropu, te je od pape zatražio titulu kapetana krstaškog rata koji æe papa Inoæentije VI podiæi protiv Turaka. Skriveni cilj ovog predloga je osvajanje Carigrada. Zauzvrat, nudi papi uniju sa katolièkom crkvom, èime je hteo da se osigura od napada drugih katolièkih zemalja, naroèito Ugarske.

Papa prihvata ovaj predlog, ali za kapetana postavlja Ludviga I, kralja Ugarske. Ludvig svoj položaj koristi ne za podizanje krstaškog rata, veæ za uznemiravanje Srbije.

U jeku ovih burnih dogaðaja, i sa neostvarenim i nedovršenim planovima, pod nerazjašnjenim okolnostima, Stefan Uroš IV Dušan umire, ostavljajuæi svoju veliku državu koja još nije bila dovoljno stabilna da bi mogla da se nosi sa nemirnim vremenima koja su dolazila.

Literatura
1. Konstantin Jirièek. Istorija Srba. ( 1864 ), knjiga I, str. 211 - 236.
2. Vladimir Æoroviæ. Istorija Srba ( 1921 ), str. 201 - 215.
3. Momir Joviæ, Kosta Radiæ. Srpske zemlje i vladari ( 1955 ), str. 68 - 80.
4. Radoš Ljušiæ. Srpske Dinastije ( 2001 ), 46 – 49.
5. John Matthews, Bob Stewart. Warriors of Christendom ( 1998 ), Chapters I and II.
6. Ðorðe Radojèiæ. Antologija stare srpske književnosti ( 1960 ), str. 90 – 92.
7. www.rastko.org.yu

Izvor: Wikipedia


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 30 April, 2007, 06:37:38 PM
Prvi deo

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva je proces koji je otpoèeo u VI veku pljaèkaškim upadima u Vizantiju Slovena naseljenih na levoj obali Dunava,a okonèao se u prvoj polovini VII veka dolaskom Hrvata i Srba i trajnjim naseljavanjem velikog broja Slovena na Balkansko poluostrvo.Proces pozicioniranja pojedinih plemena i slovenskih grupa unutar poluostrva meðutim trajao je još cela dva veka i okonèan je krajem VIII i poèetkom IX veka kada se javljaju i prve države kod Balkanskih Slovena.

Raspad Atiline država Huna

Sredinom V veka hunska država se nalazila na vrhuncu svoje moæi,ali je ona sa Atilinom smræu 453.godine nestala u vihoru pobuna koje su potlaèeni narodi podigli protiv Huna.Gepidi i Istoèni Goti srušili su hunsku državu stvorivši svoje u:
Panoniji Goti
Dakiji Gepidi

Voða Gota Teodorik je uskoro postao saveznik Vizantije i sa svojim ljudima je èuvao severnu granicu Carstva od varvarskih pljaèkaških upada.Meðutim u jesen 488.godine po Zenonovom(474.-475.,476.-491.) nalogu Teodorik sa svojim Gotima odlazi na Apeninsko poluostrvo ostavljajuæi severnu granicu nebranjenu i prostor u Panoniji nenaseljen.

Odlazak Gota iz Panonije pokreæe novo pomeranje naroda,a u Vizantiju poèinju upadati Bugari i Huni,meðu kojima je verovatno bilo i Slovena.

Bugari su stepski narod iz Azije koji su sa sobom povukli Huni.Živeli su na prostoru današnje kubanske oblasti u Rusiji,a predstavljali su mešavinu više stepskih naroda o èemu svedoèi i koren njihovog imena bulgha što na turskomongolskom znaèi mešati.

Pljaèkaški napadi tokom prve polovine VI veka

Smrt vizantijskog cara Zenona 491.godine dovodi do krize u carstvu i pobuna.Sve to ne prolazi neopaženo i varvarski narodi na donjem Dunavu 493.godine prave veliki upad u Vizantiju.Anastasije I(491.-518.) je protiv njih poslao jaku vojsku,ali ona 499.godine biva potuèena na reci Curti od strane Bugara(od 15.000 vojnika poginulo je 4.000 sa 4 zapovednika).Bugari 502.godine pljaèkaju Trakiju,da bi 505.godine potukli do nogu Vizantince kod reke Marge(Morave).

Posle Anastasijeve smrti 518.godine novi car postaje Justin I(518.-527.),zapovednik njegove telesne garde.Vizantijski izvori su zabeležili da su varvari pored velikih upada,svake godine pravili manje pljaèkaške pohode.Meðu tim varvarima tadašnji hronièari pominju Slovene i Ante za koje kažu da su praktièno isti(jednokrvni) i da naseljavaju najveæi deo prostora na levoj obali Dunava.Izbegavajuæi otvorenu borbu i koristeæi se lukavstvima i skrivanjem Sloveni i Anti su uspešno pljaèkali vizantijske krajeve bez preteranih problema i gubitaka,pošto je tek carev neæak German uspeo da im jednom prilikom nanese veæi poraz.Justina nasleðuje njegov sestriæ Justinijan(527.-565.),kao i rat sa Persijom koji æe mu vezati ruke za odbranu severnih granica Vizantije.

Posle Germana,koji se koliko toliko uspešno nosio sa Slovenima i Antima na Dunavu,novi zapovednik severne granice postaje 531.godine Hilvud(odnosno Hilbuldije),koji je poreklom bio Ant.Iako sa malom vojskom,on je kao dobar strateg uspešno vodio borbu sa Slovenima i Antima uspevši èak i da preðe u ofanzivu prezimevši jedne godine na levoj obali Dunava.Meðutim on gine prilikom jednog prelaska Dunava 533.godine,nakon èega severna granica ponovo ostaje nebranjena.

Hilvudovu pogibiju i nestanak ozbiljnog protivnika na desnoj obali Dunava iskoristili su Bugari da prodru na Balkansko poluostrvo,dok su Sloveni i Anti u to doba zauzeti meðusovnim ratom.Posle obnove sukoba Vizantije i Persije 540.godine Bugari i Huni ponovo prave strahovit upad na Balkansko poluostrvo.Tom prilikom su zauzeli i opljaèkali 32 grada u Iliriku odvevši sa sobom oko 120.000 ljudi u roblje.Justinijan se nakon toga okreæe Slovenima nudeæi im grad Turis koji je podigao Trajan i zemlje oko njega da se nasele za šta æe dobiti i finansijsku podršku,za uslugu èuvanja severne granice od varvarskih upada,ali su oni to odbili.Veæ u to doba pominju se u vizantijskoj vojsci koja se pod Velizarom borila na Apeninskom poluostrvu vojnici,ali i zapovednici koji su Sloveni i Anti.Tokom trajanja gotskog rata Sloveni su nastavili da upadaju na Balkansko poluostrvo stigavši i do Draèa,a hronièari su zabeležili da ih je bilo toliko da se vizantijska vojska koja je brojala 15.000 vojnika nije smela suprotstaviti.

Slovenski upadi nisu jenjavali,tako da je 548.godine jedna grupa koja je brojala oko 3.000 bez borbe je prešla Dunav,a potom i Maricu.Tu se razdvojila krenuvši da pljaèka Trakiju i Ilirikum.Vizantijska konjica na èelu sa dvorjaninom Azbadom koja je bila stacionirana u tvrðavi Curul u Trakiji pokušala je da razbije Slovene,ali bi potuèena:
 „bez ikakve muke“

i
 „poubijana u najsramnijem begu“

Sam zapovednik je zarobljen i okonèao je život tako što mu je odrana koža sa leða nakon èega je baèen u vatru.Veæ tada su Sloveni upoznati sa vizantijskim naèinom borbe i opsadne sprave im nisu strane jer veæ tada napadaju i osvajaju utvrðene gradove.Tokom tog pohoda zauzeli su i egejski grad Toper,nedaleko od Soluna.Posle zauzeæa žene i decu su odveli u roblje,dok su oko 15.000 muškaraca pobili.Hronièari su zabeležili da su pobijeni u gradu stradali nabijanjem na kolac ili premlaæivanjem,a da je stoka koju nisu mogli sa sobom da povedu živa spaljena u stajama.

Justinijanovi veliki planovi za obnovu Rimskog carstva odnosno zauzetost Vizantije na svim stranama davala je Slovenima dovoljno prostora da gotovo bez borbe pljaèkaju po Balkanskom poluostrvu.O tome svedoèi i èinjenica da su se 550.godine sukobili sa vizantijskom vojskom tek kada su pretovareni plenom krenuli kuæi,stigavši prethodno i do carigradskog trakijskog bedema.Bitka se odigrala nedaleko od Hadrijanopolja i tom prilikom su Vizantinci potuèeni do nogu.Sloveni su posle toga nastavili sa pljaèkom odluèivši da te godine i prezime u Vizantiji.Jedan odred vizantijske vojske uspeo je nešto kasnije da pobedi deo tih Slovena i povrati deo opljaèkanog i oslobodi deo robova,ali je velika veæina plena i roblja završila sa druge strane Dunava.

Potrebe gotskog rata i stalni napadi Slovena,koji su se uvek poklapali sa sukobima sa Totilom i Gotima primorali su Justinijana da obnovi i ponovo izgradi niz utvrðenja na Dunavu iz kojih bi njihove male posade mogle da kontrolišu i spreèavaju prodor Slovena na Balkansko poluostrvo odnosno u Trakiju.Ovo je spreèilo Slovene da upadnu u Trakiju,ali ne i na Balkansko poluostrvo,jer 552.godine Sloveni upadaju na prostor današnje zapadne Srbije i istoène Bosne.Na povratku su Sloveni prošli preko teritorija koje su kontrolisali Gepidi(današnji Srem) i tom prilikom su za svakog èoveka(Slovena ili zarobljenika) koji je prebaèen preko Dunava platili Gepidima po jedan zlatnik,što govori o kolièini plena koji su sa sobom nosili.

Uskoro je izmeðu Gepida i Langobarda izbio rat u koji su se ukljuèili Vizantinci i Bugari na strani Langobarda,željni da spreèe ponovnu saradnju Gepida i Slovena.Sukob se okonèao porazom Gepida.

Poraz Gota kod Tagina i Totilina pogibija 552.godine koji su doveli do kraja gotske države odrešili su Justinijanu ruke na neko vreme,što je on svakako iskoristio da pojaèa Dunavske garnizone,jer posle toga neko vreme nema vesti o upadima Slovena.

Meðutim to je kratko trajalo,jer se preoptereæena carska blagajna okrenula drastiènim merama smanjivši drastièno stajaæu vojsku(sa 645.000 na 150.000) i napustivši deo utvrðenja kako u Meziji na Dunavu,tako i u Aziji.Ovaj potez pokazaæe se kao koban,kao što je slièan potez pola milenijuma kasnije,stajao na Vizantiju glave,jer je smanjenje stajaæe vojske bio kljuèni uslov koji je doveo do kobne 1071. što je kasnije prouzrokovalo slom Vizantije.

Velika zima 558.godine toliko je zaledila Dunav da su preko njega bez problema mogli prelaziti ne samo ljudi i konji,veæ i kola sa tovarnim životinjama.To je iskoristio kutrigurskih Bugara Zavergan koji je prešao Dunav i krenuo da pljaèka po Trakiji.Iste godine Carigrad je pogodio jak zemljotres koji je dodatno poveæao pukotine i procepe na Trakijskom bedemu,tako da su Bugari bez borbe došli do samog Carigrada i Teodosijevih bedema.Carigrad je zahvatila panika pošto se u gradu nalazila samo carska garda,a sam Justinijan je neke dragocenosti prebacio preko Bosfora pojaèavši tako paniku.Na èelo odbrane grada postavljen je ostareli i iskusni Velizar.Predvodeæi kombinovane trupe saèinjene od carske garde,slobodnih vojnika,veterana i seljaka uspeo je da odbije Bugare od grada,posle èega je Justinijan prihvatio da Zaverganu plati novèane nadoknade za prestanak pustošenja.

Dolazak Avara   

Sredinom VI veka dolazi do novog elementa u Panoniji,pojavljuje se narod srodan Hunima poznat kao Avari ili Obri(Avar na turskom znaèi begunac,dok je Obar slovenski naziv).Oni su 552.godine pobegli ispred turskih sablji ka Crnom moru i dalje ka Dunavu.Tokom nekoliko vekova,koliko su proveli na istorijskoj sceni Evrope,Turci su stalno naglašavali da su oni njihovi podanici.

Stalni varvarski upadi i rimska taktika zavadi pa vladaj doveli su 558.godine do dogovora Justinijana i Avara o tome da oni ratuju protiv neprijatelja Vizantije,dok æe im car plaæati za te usluge.Dogovorene obaveze Avari su izvršavali uspešno boreæi se sa Antima,Zalima,Sabirima i Utigurima.Meðutim oni se 562.godine obraæaju Justinijanu tražeæi od njega zemlju na kojoj mogu da se nasele.Car im je,prema predlogu stratega Justina,ponudio nekadašnje zemlje Herula,što su oni odbili.Justinijan je uskoro,preko Justina,doznao da su Avari zapravo bacili oko na zemlje Vizantije radi pljaèkanja,a ne da bi se naselili,nakon èega otpoèinje prekid isporuka novca,a Avarima koji su po Vizantiji kupovali oružje ono biva konfiskovano.Postalo je jasno da æe uskoro doæi do otvorenog sukoba,zbog èega je car naredio da se ojaèaju utvrðenja na Dunavu.

Nestanak Gepida

Justinijan I umire 565.godine,a na tronu ga nasleðuje njegov sestriæ Justin II(565.-578.).Avari su pokušali da obnove stare dogovore sa novim carom,ali im je on dao do znanja da je gotovo sa Justinijanovom politikom podmiæivanja varvara.Avari koji su,za nešto više od jedne decenije,okupili preostala hunska plemena i bugarska plemena u Panoniji i levoj obali Dunava nalazili su se sada na èelu jake vojne sile koja je pod moænim kaganom Bajanom(562.-602.) pretila da postane nova hunska država sa novim Atilom.Prodor na zapad u Tiringiju i uspešni ratovi sa Francima,jasno su pokazali njihovu snagu.

Izbijanje ponovnih sukoba i poèetak konaènog obraèuna izmeðu Gepida i Langobarda doneo je nove znaèajne etnièke promene u južnoj Panoniji.Langobardi su u sukobu zatražili pomoæ Avara protiv Gepida i Vizantije.Bajan je na to pristao,ali tek kada mu je obeæana gepidska zemlja(prostor današnje Slavonije i Srema).Rat je okonèan trijumfom Langobarda i praktiènim nestankom Gepida.Avari su zauzeli gepidske zemlje nasuprot vizantijskim Sirmijumu i Singidunumu.Promene stanja na apeninskom poluostrvu,doveli su do novog pomeranja stanovništva jer se 568.godine Langobardi upuæuju iz Panonije na sever današnje Italije(po njima kasnije nazvana Lombardija) „sa ženama i decom i svim pokuæstvom“,posle èega Avari postaju vladari celokupne Panonske nizije.

Pljaèkaški napadi tokom druge polovine VI veka

Zauzimanje juga Panonije dalo je Bajanu dodatno samopouzdanje,zbog èega je on zatražio da mu se preda Sirmijum èiji su jaki bedemi i jaka posada bili nož oko avarskog vrata,vezujuæi im ruke.Posle neuspešnih pregovora,otpoèeli su vojni sukobi u kojima su Avari bili uspešniji,iako nije bilo pravih sukoba jer se slabija vizantijska vojska nije usuðivala da se upusti u borbu.Rezultat rata bila je verovatno neka vrsta zvaniènog priznanja avarske vlasti u Panoniji i na desnoj obali Dunava,ali je Vizantija zadržala Sirmijum i Singidunum.Bajan je probao da proširi svoju vlast i na Slovene oko ušæa Dunava zbog èega je zatražio od slovenskih poglavica i njihovog voðe Davrentija da priznaju njegovu vrhovnu vlast i plaæaju mu danak.Sloveni su mu kratko odgovorili:
 „Kakav je to èovek što se greje sunèanim zracima,koji æe uèiniti da se pokorimo?Pa mi smo nauèili da vladamo tuðom,a ne drugi našom zemljom.A to drugaèije i ne može biti,dok traje ratova i maèeva.“
(Odgovor Slovena kaganu Bajanu)

Tom prilikom došlo je i do manjeg sukoba u kome je pobijeno avarsko poslanstvo.

Ti isti Sloveni su 578.godine krenuli u pljaèkaški pohod na Trakiju,znajuæi da je Carstvo zauzeto ratom sa Persijom.Hronièari procenjuju da je Slovena bilo oko 100.000,što dovoljno govori o njihovoj snazi i o plenu koji su nosili.Našavši se u škripcu,car se obratio Bajanu za pomoæ,što je on i prihvatio.Tako su Avari ojaèani sa 60.000 oklopnika preko Vizantije došli do Slovena na donjem Dunavu i udarili na njihovu zemlju nadajuæi se:
 „da æe naæi zemlju punu bogatstava,pošto su Sloveni opljaèkali romejsko podruèije,a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda.“
(Menandar Protektor)

Pred ovim kombinovanim snagama Sloveni su se povukli „po šipražju i gustim šumama“ prepustivši zemlju Avarima na pljaèku.Bajan je tada formalno primorao Slovene da mu plaæaju danak,ali èim je on otišao vratili su se na preðašnje stanje nepriznavanja Bajana i pljaèkanja Vizantije.Sloveni koji su se u doba napada nalazili u Vizantiji,nisu se prenuli zbog napada,veæ su nastavili sa pljaèkanjem.Razlog ovome je jednostavan.Sloveni su u pohode sa sobom vodili cele porodice,tako da su za sobom ostavljali samo drvena gradišta koja su mogli opet da podignu gde im se prohte.Ondašnji hronièari jasno govore da su Sloveni pljaèkali gotovo neometano i da su prezimljavali na teritoriji Vizantije kao da je njihove zemlja,a mnogi su tu i ostajali,zapisao je 584.godine jedan hronièar.Car Mavrikije(582.-602.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena,koja ne trpe ropstvo.

Pad Sirmijuma (582.)

Dugotrajni rat sa Persijom i novi slovenski upadi jasno su ukazali Bajanu koliko snage ima Vizantija u tom trenu.Zbog toga je on rešio da sam zauzme Sirmijum.Pošto mu je isplaæen godišnja nagrada od 80.000 nomizmata,Bajan je podigao vojsku i ulogorio se izmeðu Sirmijuma i Singidunuma.Prvo je podigao most preko Save tvrdeæi da je njegova gradnja uperena protiv Slovena,da bi po okonèanju gradnje zatražio predaju grada.Vizantinci su odbili,ali nemoæni da podignu vojsku za odbranu,mirno su prisustvovali hrabrom odolevanju gradske posade avarskoj opsadi koja se okonèala posle tri godine 582.godine kada se izgladneli grad predao.

Car Tiberije(578.-582.) umire 582.godine,a na prestolu ga nasleðuje njegov zet Mavrikije,sa kojim Bajan obnavlja stari ugovor.Procenjujuæi svoju i snagu Vizantije u tom trenu on 584.godine zahteva od cara poveæanje godišnje nagrade sa 80.000 na 100.000 nomizmata.Mavrikije to odbija,što Bajan koristi i istog trena otpoèinje napade.U strahovitom naletu Avari su zauzeli dunavske utvrde Singidunum,Avgustu i Viminacijum,prodrevši do Anhijala.Silovit udar primorao je Vizantince na hitne pregovore koje su vodili Elpidija,nekadašnji upravnik Sicilije, i Komentiol,zapovednik telesne straže.Bajan se smatrao toliko moænim da umalo nije pogubio obojicu kada mu je Komentiol odgovorio kao nekom sebi ravnom.Ipak pregovori su nastavljeni i 585.godine zakljuèen je mir po kome su Vizantinci prihvatili avarske zahteve.

Meðutim malo nakon sklapanja tog mira ponovo na Vizantiju udaraju Sloveni.Prodor je opet bio silovit,jer ga je zaustavio tek Trakijski bedem,nadomak Carigrada.Komentiol je na èelu vizantijske vojske uspeo da u dve bitke kod reke Erginije i kasnije nedaleko od Hadrijanopolja,blizu utvrde Ansin pobedi Slovene predvoðene Radgostom.U jesen iste godine i Avari se prikljuèuju pljaèkanju izgovarajuæi se uvredom koju su Vizantinci naneli Bajanu ne predavši mu ljubavnika jedne od njegovih žena.U odbranu Carstva ponovo je stao Komentiol,ali je na zboru u Anhijalu imao na raspoloaganju svega 6.000 sa kojima je trebao da odbrani celo Balkansko poluostrvo.Meðutim Vizantinci su uspeli da se dosta uspešno suprotstave neprijatelju,zamalo ne zarobivši samog Bajana jednom prilikom.Avarska brojèana nadmoæ na kraju je odnela prevagu i mnoge tvrðave su pale u njihove ruke,stigavši do Hadrijanopolja.Novi nalet Avara primorava cara da podigne novu vojsku koja uspeva da porazi Avare i polako ih istera iz Trakije.


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 01 May, 2007, 03:27:04 PM
Ko je zapoèeo Prvi svetski rat? - 90 godina kasnije   

Ko je prvi poèeo?

Gavrilo Princip stvarno je ubio Franca Ferdinanda, Srbija je zaista odbila austrougarski ultimatum, ali - da li je to bio pravi razlog za poèetak "Velikog rata"?

Ljudima na Zapadu u živahnim godinama novog veka nije izgledalo kao da æe izbiti rat. Uostalom, velike sile bile su u miru gotovo 50 godina. "To je bilo vreme slobodnog protoka kapitala i neometanog kretanja ljudi i roba. Ekonomska i finansijska isprepletanost i meðuzavisnost bili su neki od moænih trendova koji su uticali da se èinilo kako je rat meðu glavnim evopskim silama postao nepraktièan, u stvari, prevaziðen", piše amerièki istorièar Dejvid Fromkin u nedavno objavljenoj knjizi "Poslednje leto Evrope: Ko je poèeo Veliki rat 1914?".

Jedan savremenik je verovao kako je to bio "period izuzetnog mira", optimizma i vedrog uverenja da æe najbolji od svih svetova postajati samo još bolji. Nauka i industrija, bogatstvo, znanje i moæ "nadmašivali su bilo koju prethodnu civilizaciju," navodi dr Fromkin, profesor meðunarodnih odnosa, istorije i prava na Bostonskom univerzitetu.

Onda je 28. juna 1914, u Sarajevu Gavrilo Princip ubio prestolonaslednika Austrougarske imperije nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju. Mesec kasnije, Habsburška monarhija napala je Srbiju, da bi još nekoliko dana potom meci bosanskog Srbina pokrenuli "Veliki rat" koji æe se proširiti po celoj planeti, uz ljudske gubitke i materijalna razaranja kakvi do tada nisu viðeni.

Tako bi mogao da se pojednostavi poèetak èetvorogodišnjeg Prvog svetskog rata (1914-1918). No, da li je rat bio grozna nesreæa koju niko nije smerao (kako se nekada smatralo), ili je to bila sraèunata nemaèka agresija (o èemu sada postoji sve veæa saglasnost)?

Spolja gladac...

Kako ukazuje Fromkin, i kao što su to priznavale njene politièke i vojne elite, Evopa je ispod vedre površine novog veka, bila usred nezabeležene trke u naoružanju, naroèito žestokog pomorskog nadmetanja Nemaèke i Velike Britanije.

"Na unutrašnjem planu, velike sile bile su žrtve nasilnih društvenih, industrijskih i politièkih sukoba; a po generalštabovima se neprestano govorilo, ne da li æe biti rata, veæ gde i kada", iznosi Fromkin. "Evropska civilizacija se, u stvari, raspadala i pre nego što je rat uništio".

Razmatrajuæi poslednje leto pred kataklizmu, Fromkin poput detektiva prati svaku nit do bojišta i rovova Prvog svetskog rata. Pri tome, razmatra pitanja: da li je nesigurnost Austrije bila od veæe važnosti za izbijanje rata nego ratobornost Nemaèke?; ili, da li je stvarno bilo od znaèaja to što Srbija nije prihvatila sve odredbe austrijskog ultimatuma?

Centralna Evropa je poèetkom 20. veka bila smeša nacionalista, zaèinjena nihilistima, anarhistima, socijalistima i ostalim grupama iz zabiti politièkog podzemlja. Srbi, Hrvati, Èesi i ostali radili su na remeæenju i uništenju Austrougarske imperije.

Ono èime je Beè pokušavao da vlada, po reèima jednog od habzburških zvaniènika, bilo je "osam nacija, sedamanaest zemalja, dvadeset parlamentarnih grupa, dvadeset i sedam partija". Da se ne pominje èitav spektar naroda i religija, što je sve opravdavalo pakosno viðenje da "Balkan stvara više istorije nego što je za tako mali prostor potrebno".

No, kao i uvek, postoji i šira slika. Velike sile su bile grupisane u dva moæna saveza: Velika Britanija, Francuska i Rusija, a sa druge strane, Nemaèka, prestravljena svojim "okruženjem", uz ne baš potpunu podršku Austrougarske i Italije.

Po Fromkinu, austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i žestoki nemaèki kajzer Viljem Drugi bili su "dve najneomiljenije javne figure u Evropi". Ipak, uspevali su da obuzdavaju domaæe usijane glave tokom raznih kriza u mirnodopskim vremenima (mada su na kraju kajzera potkopali njegovi sopstveni ministri).

Kajzer Viljem, unuk britanske Kraljice Viktorije, bio je daleko od naoštrijeg maèa u nemaèkim koricama. No, on je bio unazadio politiku "gvozdenog kancelara" Ota fon Bizmarka o sklapanju saveza i sa Austrijom i sa Rusijom, kako bi održao mir izmeðu njih. "Umesto toga, Nemaèka se svrstala sa Austrijom protiv Rusije u borbi za prevlast na Balkanu, što je ohrabrilo Austriju da vodi opasno ratobornu politiku koja bi verovatno isprovociralo eventualnu reakciju Rusije", piše Fromkin.

Teorija zavere

Kako objašnjava Fromkin, i eksplozivni kajzer Viljem je, na kraju, bio na strani mira. Meðutim, on je držan van Berlina dok su ratoborni oficiri kovali zaveru sa srodnim dušama u Beèu kako bi pokrenuli rat na kontinentu.

Austrija je bila opsednuta Srbijom i rešena da uništi slovensku državu, èije je "srce", Bosnu i Hercegovinu, anektirala 1908. godine. Iz ovog nagona koji je dominirao Beèom - što je kljuè Fromkinove teze - proisteæiæe jedan od dva rata koji æe pretvoriti Evropu u kontinentalno polje smrti.

Po Fromkinu, uopšte nije bilo važno da li æe Srbija prihvatiti ili odbiti ultimatum. Ausrtija je bila odluèila da uðe u rat protv male balkanske kraljvine, bez obzira na njen odgovor. Ultimatum koji je bio uruèen Srbiji, namerno sroèen da izazove odbijanje bilo koje države koja drži do vlastite nezavisnosti, bio je koncipiran dve nedelje pre nego što je nadvojvoda ubijen. Ubistvo je bilo samo pogodan izgovor.

"Habzburško voðstvo je želelo da uništi Srbiju još pre atentata. Ono bi pokrenulo kampanju ne 1914, veæ 1912. ili 1913. da nije bilo blokirano", piše Fromkin. "Na putu mu je kao prepreka stajalo javno mnenje Evrope, kao i strah od Rusije ili odsustvo nemaèke podrške".

Bez obzira koliko je bila velika austrijska žurba da smrvi Srbiju, krhka Imperija se ne bi bez podrške Nemaèke upustila u vojnu avanturu koja bi sigurno uvukla na bojište Rusiju, Francusku i Veliku Britaniju. Nemaèka je, pak, bez obzira na kajzerov nastrani pacifizam, podjednako želela taj rat; u stvari, da izazove Rusiju na bojno polje.

Naime, kao što je Austrija strahovala od Srbije, Nemaèka, naroèito šef njenog generalštaba feldmaršal Helmut fon Moltke (znan i kao Moltke mlaði), bio je zabrinut zbog Rusije. Moltke je bio olièenje turobnosti koja je vladala upravljaèkim slojem u Berlinu, uprkos èinjenici da je Nemaèka bila najnaprednija inustrijska sila u Evropi. Feldmaršal je smatrao da Nemaèka, tada na vrhuncu vojne i privredne moæi, treba da preduzme preventivni i dobitnièki rat protiv Rusije - "što pre to bolje".

U supotnom, strahovao je fon Moltke, Nemaèku æe nadmašiti i, eventualno, razoriti ono što je izgledalo kao ogromni potencijal ruske imperije da postane dominantna sila u Evropi. Kao što se to dogodilo, u drugom kontekstu i formi 30. godina kasnije, sa staljinistièkim Sovjetskim Savezom, primetio je Fromkin.

Nemaèka strategija je bila borba sa Rusijom u ogranièenom ratu koji bi primorao cara Nikolaja da ubrzo sklopi mir. Istovremeno, Nemaèka bi vodila bitku sa Francuskom kako bi bio postignut sporazum pod povoljnim uslovima - pre nego što bi Francuska napala nju, što se u Berlinu verovalo da je, takoðe, neizbežno.

Austrija bi, po ovoj strategiji, progutala Srbiju i onda zadržavala Rusiju sa strane, dok bi Nemaèka, prodiruæi kroz neutralnu Belgiju, napala Francusku. Rat protiv Trojne Antante - Britanije, Francuske i Rusije, morao je izbiti ne kasnije nego 1916. ili 1917, verovao je fon Moltke.

Velika Britanija je smatrala da ne mora biti uvuèena u kontinentalni rat i stalno se nudila kao posrednik dok je temperatura rasla. Bila je potrebna nemaèka invazija na neutralnu Belgiju kako bi, konaèno, Ujedinjeno kraljevstvo bilo uvuèeno u pakleni kazan.

Nemaèka nameštaljka

Austrija je - pod izgovorom da je Srbija stajala iza atentata u Sarajevu (razmere njene umešanosti još uvek nisu razjašnjene, navodi Fromkin) - unovèila blanko èek koji joj je Nemaèka dala za marš na Beograd. No, Austrija je bila neverovatno i potpuno poražena i onda nije mogla krene ka severu kako bi zadržala Rusiju, što je bio kljuè u stratigiji Berlina, dok bi Nemaèka osvojila Belgiju na svom putu ka Parizu.

Fromkinov konaèni zakljuèak je jednostavan: "Nemaèka je namerno pokrenula evropski rat kako bi spreèila da bude preuzeta od Rusije".

Kakav bi bio ishod da je Nemaèka pobedila u Prvom svetskom ratu? Da li bi kajzer Viljem Drugi uspostavio bezazlenog prethodnika Evropske unije ili zlog zaèetnika Treæeg rajha?

Izvesno je da je Prvi svetski rat doveo do obaranja èetiri stare dinasije - Otomanske, Romanovih, Holencolerna i Habzburga, dovela socijalne otpadnike na vlast - Hitlera, Staljina, Musolinija i iznedrio nova nezadovoljstva koja su podstakli još jedan globalni oružani sukob, samo 21 godinu posle okonèanja "rata koji je trebalo da bude kraj svih ratova".

Nebrojeni milioni bi možda proživeli u neèemu što bi nalikovalo miru i spokoju.

Božidar Nikoliæ


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 01 May, 2007, 03:30:49 PM
Zašto je Drugi svetski rat u "Jugoslaviji" trajao šest dana duže?

Kada je nemaèka vojna sila kapitulirala na svim frontovima 8. maja 1945. godine, to nije znaèilo i kraj Drugog svetskog rata u "Jugoslaviji". Nemaèke jedinice pod komandom generala Aleksandera fon Lera, komandanta balkanske grupacije Jugoistok, nastavile su borbe do 15. maja.

Negde u februaru 1949. godine, u OZN-i je saslušavan jedan Austrijanac, koji je tokom rata bio oficir za telekomunikacije u štabu nemaèkog vojnog komandanta u NDH, generala Glajze fon Horstenaua. On je izjavio da je šef službe veze u štabu generala Lera bio mladi poruènik Eberhard fon Brauhiè.

Do njega je stigla depeša s naredbom o opštoj kapitulaciji nemaèke vojske, poslata iz nemaèke Glavne komande 8. maja 1945. godine.

– Ovu naredbu – on nije predao Leru, uveren da æe se dokopati Austrije, (...home sweet home...) i tamo predati zapadnim saveznicima.

Da bi dokazao svoje tvrdnje, poruènik Brauhiè je u jednom trenutku skinuo svoj jegerski kaèket, okrenuo ga i iscepao na njemu postavu.

– Ispod nje je izvadio originalni telegram-naredbu za predaju nemaèke vojske od 8. maja, primljenu preko teleks mašine. Naredba je bila iskucana na nekoliko teleks-traka, jer je Brauhiè nije preneo na tabak hartije.

Bilo kako bilo, posle punih 58 godina, saznajemo da je samovolja poruènika Brauhièa odluèila da Drugi svetski rat u "Jugoslaviji" potraje šest dana duže.

Zarobljen i na kasnijem suðenju u Beogradu osuðen na smrt, Ler je na saslušanju izjavio da do njega uopšte nije stiglo nareðenje Vrhovne komande od 8. maja 1945. o predaji svih nemaèkih jedinica.

Ostaje, ipak, da lebdi jedna dilema – da li je tih majskih dana 1945. godine ovaj poruènik zaista odluèivao sam ili po neèijem nareðenju, izvan linije komandovanja u štabu generala Aleksandera fon Lera?

p.s.

Eberhard fon Brauhiè je živu glavu je u Beogradu spasao kada su se 1949. godine u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije pojavila dva nemaèka predstavnika. Jedan od njih stigao je iz Berlina, a bili su u pratnji dvojice beogradskih advokata.

– Ponudili su sto novih nemaèkih kamiona!!! za otkup Brauhièa. Ponuda je preneta Slobodanu Peneziæu Krcunu, ministru unutrašnjih poslova Srbije,koji je rekao: "Tu džukelu treba po kratkom postupku suditi i streljati. Njegovom krivicom izginule su nepotrebno stotine naših, a i nemaèkih vojnika", ali su na kraju pregovaraèi ipak dogovorili da za mladog poruènika dobijemo 150 novih nemaèkih kamiona, 50 više od prvobitnr ponude :-).

Izvor. Politika


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 01 May, 2007, 03:34:42 PM
Malo poznati dogaðaj - Churchill & treæi svetski rat

Pre izvesnog vremena profesor na Kalifornijskom univerzitetu Majkl Dejvis postavio je pitanje svojim studentima: „Na èijoj strani se u Drugom svetskom ratu borila Rusija?” Veæina upitanih je ostala zbunjena. Oni koji su „znali” odgovor spremno su rekli – „Na strani nacistièke Nemaèke i Japana!”

Frapantno neznanje amerièkih visokoškolaca, iskazano ne retko i u drugim sliènim prilikama, nije teško objasniti. Proseènom žitelju SAD, naime, odavno je duboko u svest usaðeno mišljenje da su im jedini neprijatelji na ovome svetu – Rusi. Po toj logici slièno je, dakle, moralo biti i tokom Drugog svetskog rata.

To što se malo ko s one strane okeana trudi da razbije ovo opšte nepoznavanje dela istorije èiji su neposredni uèesnici još uvek živi, nije bez razloga. Naime, priznavanje kljuènog doprinosa Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom, u velikoj bi meri raspršilo mit o ulozi Amerikanaca u velikoj svetskoj klanici iz sredine prošlog veka.

Ipak, ono što studenti profesora Dejvisa (ukoliko ovako nastave) verovatno nikada neæe saznati je podatak da je lako moglo da se desi da SAD i SSSR zaista ljuto zarate. Sve pod uslovom da su se ostvarile namere britanskog premijera Vinstona Èerèila i da se Drugi svetski rat, okonèan pre ravno šezdeset godina, pretvorio u neki „Treæi”, u kojem bi zapadni saveznici svom silinom nasrnuli na dojuèerašnjeg saborce sa istoka.

Sudbina Berlina

Osvajanje nemaèke prestonice Berlina od strane sovjetske armije, poèetkom maja 1945, dugo je kopkalo znatiželju istorièara. Osnovno pitanje koje se postavljalo bilo je: da li je pomenuta operacija zaista vredela života 120.000 sovjetskih vojnika? Jer, podsetimo, vodeæa trojka antifašistièke koalicije (SSSR, SAD i Velika Britanija) veæ je u Jalti bila utvrdila neka razgranièenja u posleratnoj Evropi. Skidanje pedesetogodišnjeg vela tajne sa dokumenata iz tih vremena otkrilo je, meðutim, da meðu saveznicima nije vladala baš prevelika ljubav i da glavna zasluga za to pripada, upravo, ser Vinstonu Èerèilu.

Da britanski premijer nije mnogo voleo Ruse svedoèi i podatak da ih je èesto nazivao „varvarima” i „divljim majmunima”. Ali ovaj animozitet nije se, na žalost, završavao na nadevanju nepriliènih imena. Njegova opsesija bila je da granicu onoga što je on nazivao „demokratijom” pomeri što dalje na istok Evrope. Èetvorogodišnji rat, po Èerèilu, znaèajno je iscrpeo sovjetske rezerve, kako u ljudstvu tako i u borbenoj tehnici, i trenutak je bio pogodan da se krene u obraèun sa komunistièkim saveznikom.

U tom smislu britanski premijer je poèetkom aprila izdao nareðenje za pripremu operacije pod šifrovanim imenom – „Nezamislivo”. Za nasrtaj na SSSR trebalo je da budu angažovane amerièke, britanske i kanadske snage, poljski ekspedicioni korpus i 10 do 12 nemaèkih divizija koje su, iako zarobljene, ostale nerasformirane u Šlezvig-Golštajnu i južnoj Danskoj. Sem toga, po Èerèilovom nareðenju, oružje zarobljeno do Nemaca uredno je skladišteno kako bi moglo ponovo biti upotrebljeno u obraèunu sa Sovjetima.

U tom svetlu treba posmatrati i prethodne akcije saveznika na, takozvanom, Drugom frontu u Zapadnoj Evropi, koje su za cilj imali ne toliko uništenje nemaèke armije koliko njeno potiskivanje što dalje ka istoku i navaljivanje na leða sovjetskim borcima. U ovu sliku se uklapa i odbijanje zapadnih saveznika da još 1941. bombarduju velika nalazišta nafte u Rumuniji odakle su se Nemci snabdevali sve vreme ratnih operacija. Do bombardovanja je došlo tek kada je postalo jasno da æe sovjetske trupe ovladati ovim prostorima. Slièna je sudbina zadesila i mnoge industrijske centre u Èeškoj, Slovaèkoj, pa i u onim delovima Nemaèke koji su nakon rata pripali istoènom savezniku.

Odgovor na „Nezamislivo”

Berlinska operacija predstavljala je, praktièno, odgovor na sulude planove Èerèila. Dizanje sovjetske zastave na zgradi Rajhstaga bilo je simbol pobede onih koji su fašistièkoj Nemaèkoj, u stvari, bili glavni protivnik. Zauzimanje prestonice nacizma trebalo je da pokaže, i pokazalo je, da je Crvena armija mnogo jaèa nego što je mislio britanski premijer. Njen politièko-psihološki znaèaj u svakom pogledu daleko prevazilazi vojni.

Treba na kraju istaæi da Amerikanci, uprkos snažnom lobiranju pojedinih konzervativnih krugova u Vašingtonu, nisu podržali britanskog premijera. Njima je bilo dosta ratovanja u Evropi, a tek ih je èekao konaèni obraèun sa Japanom koji bi ih (prema njihovim procenama) bez pomoæi Sovjeta koštao barem jedan do dva miliona amerièkih života.

Èerèil je nešto ipak uspeo. Amerièki i britanski ratni komandanti Dvajt Ajzenhauer i Bernard Montgomeri odbili su da sa sovjetskim kolegom Georgijem Žukovim prime pobednièku paradu u Berlinu. Ratno savezništvo trajalo je tako samo dok se nisu ohladili topovi. Cevi su, odmah potom, uperene na drugu stranu.

Slobodan Samardžija


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 01 May, 2007, 03:42:38 PM
Pobednici su - nacisti
Mnoge ratne zloèince zaslužene kazne spasli zapadne sile i Sovjeti

Nacistièki voða Adolf Hitler bio je "psiho sluèaj na granici izmeðu genijalnosti i ludila", potvrdio je lièni firerov lekar jednom amerièkom doušniku pred poèetak Drugog svetskog rata. Informacija je prosleðena amerièkoj obaveštajnoj službi CIA koja je odmah u svojim tajnim dosijeima zabeležila doktorova predviðanja da bi èovek, kojem je tada klicala èitava Nemaèka, mogao da postane "najluði zloèinac i kriminalac kojeg je svet ikada video".

To je samo jedna reèenica na samo jednoj od 10.000 stranica poverljivih dokumenata o detaljima iz Hitlerovog života, nacistièkoj Nemaèkoj i najveæim ratnim zloèincima iz vremena Drugog svetskog rata koje je CIA otpeèatila u petak uveèe.

"Hitlerov lièni lekar je još pred poèetak rata uoèio znake narastajuæeg ludila i predvideo da bi on mogao da postane najveæa pošast tadašnjeg sveta. Te iste 1937. godine on je bio potpuno uveren da su se njegove tvrdnje obistinile i da se firer opasno približava stanju krajnje neuraèunljivosti", piše u dokumentima CIA iz tog vremena.

Decembra 7. 1944. godine, zahvaljujuæi nemaèkom hirurgu i Hitlerovom lekaru Ferdinandu Zauerbruhu, a posredstvom doušnika zvanog Hans Bije, CIA je i na papiru zabeležila informaciju iz januara 1937. koju je Bije prosledio posle viðenja s doktorom Zauerbruhom na jednoj zabavi.

CIA spasava Barbija

Obelodanjena dokumenta samo su potvrdila i ono što se odavno znalo - da su amerièki agenti zaduženi za kontrašpijunažu svojevremeno spasli i zaštitili SS oficira Barbija od izlaska pred francuski sud. Oni su ga spasli ne samo od izruèenja Francuskoj, koja je to uzaludno zahtevala, veæ su mu i pomogli da pobegne iz Evrope i domogne se Južne Amerike.

"Zahvaljujuæi tome što ga veæ godinama pomno posmatra, Zauerbruh je mišljenja da je lider nacista na granici izmeðu genijalnosti i ludila koja æe u vrlo bliskoj buduænosti poèeti da se ubrzano pomera ka ovom drugom. Doktor mi je rekao da mu se èini da je to veæ poèelo da se dogaða i da je prvi simptom takvog ponašanja bila njegova odluka da iz svoje vlade odmah ukloni sve saradnike umerene orijentacije".

Osim o Hitleru, CIA je prikupila podatke o još 20 kljuènih liènosti nacistièke ere. Osim Hitlerovog, svoje dosijee u tajnoj amerièkoj službi imali su i prvi èovek Gestapoa Hajnrih Miler, zatim èuveni SS oficir Klaus Barbi i još èuveniji "doktor" Jozef Mengele, poznat po straviènim medicinskim eksperimentima koje je sprovodio nad zatoèenicima koncentracionih logora širom Evrope. Dosijea CIA prikupljena o šefu zloglasnog Gestapoa Mileru uglavnom sadrže informacije o tome kako je i gde umro.

Ostatak, nekada "top sikret", dokumenata svedoèi i da je veliki broj manje poznatih nacista posle rata izmakao pravdi jer su ih šefovi zapadnih obaveštajnih službi procenili kao dragocen obaveštajni izvor koji im je dostavljao informacije o svemu što se dogaða s ruske strane gvozdene zavese.

Ti dokumenti, prenosi AP, potvrðuju da su stvarni pobednici hladnog rata bili iskljuèivo samo nacisti koji su se spasli zahvaljujuæi glaðu zapadnih tajnih službi za informacijama "s one strane". Èinjenica je da su Britanci, Francuzi, Zapadni Nemci, ali i tadašnji Sovjeti umeli i te kako da prigrle osvedoèene naciste samo zarad poverljivih informacija i prestiža u špijunaži.

Dokumenta CIA, na žalost, ne otkrivaju i tajne iz života bivšeg generalnog sekretara UN i naciste Kurta Valdhajma u èiju je zloglasnu prošlost verovala tek šaèica dobro potkovanih istorièara. Njegov dosije u sedištu CIA u Lengliju u Virdžiniji datira iz aprila 1987. kada mu je, posle detaljne istrage o zverstvima koja je èinio kao nacistièki poruènik na Balkanu, uvedena zabrana ulaska u Sjedinjene Države.

CIA je znala jako malo ili, bolje reæi, gotovo ništa o Valdhajmu. Detalji iz njegove prošlosti isplivali su na površinu tek kada su se amerièki Stejt department i još neke vladine agencije zainteresovale za njega jer je trebalo da postane prvi èovek UN.

Austrijska ambasada u SAD tada je izdala saopštenje u kojem je decidirano tvrdila: "Još jednom, nema nijednog dokaza koji bi bio inkriminišuæi po gospodina Valdhajma. Stoga bi zabrana ulaska u SAD gospodinu Valdhajmu bila ozbiljno kršenje meðunarodnog prava". Na kraju, kažu u CIA, novih 10.000 stranica tajnih dokumenata nije ništa u poreðenju s gotovo tri miliona koji su do sada izneti iz arhive u Lengliju.

S. Ðuriæ-Pijevac


: Odg: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
: Dacha 01 May, 2007, 03:49:37 PM
СРПСКА ВИТЕШКА ЗАКЛЕТВА

Небесних воинстав архистратизи, молим вас присно ми недостојнии, да вашими молитвами
оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави. Сохрањајушче ни припадајушчија
приљежно и вопијушчија: от бијед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.

Тропар, глас IV

Ја, (име и презиме), пред Богом и српским народом, дајем реч:

1. Да ћу живети за чојство, јунаштво, и лепоту.
2. Да ћу највише поштовати истину, достојанство, племенитост, узвишеност, и врлину.
3. Да ћу поштовати српски архетип мужевности и женствености.
4. Да ћу штитити чистоту српске народне културе.
5. Да ћу увек верно служити Богу и ономе коме дам реч, и да никада никога, ни себе, нећу издати.
6. Да никада нећу ући у борбу без разлога.
7. Да никада нећу напустити борбу док не победим, или доживим пораз.
8. Да никада никога нећу злостављати, а посебно децу, жене, старе, и беспомоћне.
9. Да се нећу одати ниједном пороку.
10. Ако издам ову своју заклетву божанске савести, прихватам да ме Бог најстроже казни.

Амин.