SOKOBANJSKI FORUM => Pravoslavlje => : Vladimir 05 December, 2009, 01:49:41 AM



: Šta je "Starac"?
: Vladimir 05 December, 2009, 01:49:41 AM
Šta je "Starac"?




(http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/3387_ambrose-of-optina.jpg&size=500)
Sv. Ambrozije Optinski

Starac, na grèkom Geron, ne mora biti star godinama, ali je mudar u svom iskustvu. On  zna Božanske istine i blagosloven je od Gospoda "oèinstvom u duhu" tj, darom da rukovodi druge na putu poznanja Istine.


Ono što on nudi svojoj duhovnoj deci nisu prvenstveno moralane pouke i pravila života, nego jedna lièna duhovna veza. "Starac" kaže Dostojevski, "je onaj koji uzima tvoju dušu i tvoju volju u svoju sopstvenu." Uèenici Oca Zaharije znali su da za njega kažu: "to je kao da je on imao naša srca u svojim rukama."



Starac je èovek unutrašnjeg mira, uz koga na hiljade njih može naæi svoje spasenje. Kao plod njegove molitve i  samoodricanja, Sveti Duh dao mu je dar razboritosti, omoguæivši mu da zna tajne ljudskog srca, te on odgovara ne samo na pitanja koja mu drugi postavljaju, nego vrlo æesto i na pitanja koja nisu pitana.

Pored dara oštroumnosti, on poseduje i dar da duhovno leèi druge - dar da ozdravi ljudske duše, a vrlo èesto i njihova tela. To duhovno izleèenje on daje ne samo svojim savetima,nego i svojom æutanjem i svojim prisustvom. Njegov savet je važan, ali je daleko važnija njegova molitva.  On se stalno moli za svoju duhovnu decu,poistoveæuje se sa njima, raduje se u njihovim radostima i  prihvata njihovu tugu kao svoju sopstvenu.

On uzima na svoja pleæa teret njihove krivice i teret njihovog nemira. Starac može biti samo onaj ko se uporno i stalno moli za druge.

Ako je Starac sveštenik, obièno je on i ispovednik. Ali Starac,  po delima Dostojevskog ili u primeru Oca Zaharije, više je od sveštenika-ispovednika. Ne može niko biti imenovan za Starca od strane nadreðenog  crkvenog lica. Ono što se zapravo dogaða jeste da Duh Sveti govori direktno srcu verujuæeg naroda, govori da ta i ta osoba poseduje dar od Gospoda, te da duhovno vodi i isceljuje druge.

Pravi Starac je jedan proroèki lik, a ne službena institucija. Iako najèešæe sveštenik monah, on isto tako može biti i sveštenik u braku, ili monah koji nije imenovan za sveštenika, ili èak, ali mnogo reðe, monahinja, ili mirjanin ili mirjanka koji žive u svetu. Ako Starac nije sveštenik, on najèešæe šalje svoju duhovnu decu na ispovest. Odnos duhovnog èeda i duhovnog Oca je individualan.


Neki posete Starca možda jednom ili dva puta u životu, i to u momentu teških nevolja, dok su drugi u stalnom kontaktu sa svojim duhovnim Ocem, pa ga viðaju ne samo meseèno , nego i svakoga dana. Ne postoje pravila unapred propisana. Duhovna veza izmeðu Starca i duhovnog èeda uzrasta sama od sebe, pod voðstvom  Svetog Duha.
Ta duhovna veza je jedan lièni odnos. Starac ne primenjuje neka propisana pravila, nauèena iz knjiga. On gleda na svaki sluèaj posebno, na svaku liènost posebno, i prosvetljen Duhom Svetim , on nastoji preneti volju Božiju toj osobi . Pravi Starac poštuje i razume razlièitost karaktera svakog pojedinca, on ne guši liènu sobodu svoje duhovne dece. Naprotiv, on tu slobodu  poštuje i osnažuje.


Njegov cilj nije da njegova duhovna èeda steknu mehanièku poslušnost, nego on teži da svoju duhovnu decu dovede do jedne duhovne zrelosti, koja æe im pomoæi da duhovno ispravno odluèuju sami za sebe. Svoj svojoj deci on pokazuje svoje pravo lice, pre nego što je u velikoj meri to njegovo lice bilo skriveno za njih. Njegove reèi  su kreativne i pune života, koje potstièu osobu da ostvari na izgled nemoguæe. A sve se to postiže samo ako Starac voli svoje duhovno èedo bez rezerve. Štaviše, ta duhovna ljubav trebalo bi da bude uzajamna. Starac ne može nikoga privoleti sebi. Osoba mora ozbiljno želeti da promeni svoj život i da svoje srce s' poverenjem otvori svom duhovnom Ocu.

Onaj ko ode da vidi Starca samo iz puke radoznalosti, verovatno æe otiæi od njega praznih ruku, bez ikakvog duhovnog iskustva. Buduæi da je to jedan lièan odnos,odreðeni Starac ne može svakom podjednako pomoæi.On jedino može pomoæi onima koji su mu, kao duhovna èeda, poslati od Duha Svetoga. Tako da uèenik ne treba da govori: "Moj duhovni Otac je bolji od svih drugih duhovnih Otaca!" veæ "Meni je moj duhovni Otac najbolji." U voðenju drugih, duhovni Otac èeka na volju i glas Svetog Duha.

"Daæu vam ono što mi Bog govori da trebam dati" reèi su Svetog Serafima."Ja verujem da prve reèi koje izgovorim dolaze od Duha Svetoga." Naravno, niko nema pravo da deluje na ovaj naèin, osim ako je kroz asketski podvig i molitvu dostigao visoku svest o Božijoj prisutnosti. Jer, za onog ko nije dostigao taj novo, ovakvo ponašanje bi se smatralo neodgovornim.


Otac Zaharija govori isto što i Sveti Serafim:
"Ponekad èovek ne zna šta da kaže. Ali Bog govori njegovim jezikom. Kada Gospod govori èovekovim usnama, onda sve reèi ovog èoveka su na snazi i sve što je reèeno ispuniæe se.Èovek koji govori i sam je iznenaðen...samo ne sme se oslanjati na mudrost."


Veza duhovnog Oca i duhovnog èeda nastavlja se i posle smrti do Stašnog Suda.
Otac Zaharija je govorio svojim uèenicima:"Nakon smrti, ja æu biti isto živ kao i sada, zato nemojte se žalostiti kada ja umrem"...



Na dan Suda Starac æe reæi: "Ovde sam ja i moje èedo."
Sveti Serafim je zatražio da ove izuzetne reèi budu napisane na njegovoj nadgrobnoj ploèi: "Èedo moje, kada umrem, doði èesto na moj grob. Šta god da ti je na duši, šta god da ti se dogodilo, doði k' meni kao da sam živ, i kleèeæi na mom grobu baci svu težinu svog tereta na moju humku. Reci mi sve i ja æu te slušati, a sva težina æe te napustiti.I kao kada si mi se obraæao dok sam bio živ, uradi to isto na mom grobu. Jer ja živim i biæu sa tobom zauvek!"

Svaki  Pravoslvni Hrišæanin ima svog duhovnog Oca. A šta da radimo ako mi tražimo našeg duhovnika, ali ga ipak ne možemo pronaæi? Moguæe je uèiti se duhovnosti iz knjiga, bez obzira imali svog Starca ili ne. Takoðe, u Svetom Pismu naæi æemo ispravne putokaze. Ali teško je u knjigama pronaæi ono što se odnosi na nas direktno, teško je pronaæi rešenje za problem u jednom specifiènom trenutku koji je iskrsnuo na putu našeg duhovnog uzrastanja. Kao knjige, kao duhovno oèinstvo postoji i duhovno bratstvo i sestrinstvo, duhovna pomoæ koju možemo ponekad pružiti jedni drugima. Ne trebamo odbiti moguænost duhovnog opštenja ponuðenog u ovoj formi. Oni koji su sebe èvrsto posvetili Bogu, potrebno je da ulože svaki napor i pronaðu Oca u Duhu Svetom.


Ako budu ponizno tražili, bez sumnje æe dobiti putokaze. Nije uvek moguæe da se naðe Otac kao Sveti Serafim  ili Otac Zaharija. Moramo voditi raèuna da u oèekivanju neèeg višeg, spektakularnog, mi ne previdimo pomoæ koju nam u stvari Bog šalje.

Neko ko je u oèima drugih neprimetan, možda je duhovni Otac  koji æe baš nama, lièno, govorti tako vatrene reèi, reèi koje baš mi treba da èujemo!



Prevod sa engleskog 
Prof. Bojana Popoviæ