Skip to content

Sokobanja arrow Skorasnje poruke
07 Jul, 2020, 05:38:13 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
 31 
 poslato: 12 April, 2014, 01:36:56 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Све по мери

Престадох да будем голо дете у Сокобањи, постадох обучен младић.
- Морамо да направимо намештај - рече мајка (једног дана!).
- А зашто?! Па имамо, све!
- Па и немамо... Гого као младји ће прећи у твој кревет, а теби треба да се направи нов, садашњи ти је окраћао...
- А одакле нам паре?!
- Штедим већ две године. Нико не зна. Крила сам...
Е, у финансије се ништа нисам разумевао. Мајка је радила и била "министар финансија". Брат и ја смо, само, трошили.
- А како ћемо да направимо намештај?
- Већ сам се договорила. Тишлер Богица ће нам направити. По мери...
И ето Богице, с даскама, с алатом, с креденац-резеда бојом и четкама, дебелом и танком.
Прво је направио мој кревет. Доле даска, на њу додје сламарица па ја, да сањам сан. Боја: резеда, није понео другу...
- Какав креденац желите, господјо Ксенија? Мали, средњи или велики?
- Је ли средњи јевтинији од великог?
- Јесте.
- Онда тај...
- Са стаклом или без стакла?
- Ломиће ми се стакло - бринула је мама.
- Неће, иде по жлебу лево-десно. Ако се заштитно стакло пажљиво повлачи, може наџивети и сам креденац. То вам говорим из искуства, а тишлер сам од 16!
Мајка је пристала. Имаћемо креденац са стаклом, као мали олтар. Ту, иза стакла, сваки гост ће видети наше три чаше, три шоље, три тацне, три тегле - за шећер, за со и за бело брашно...
Богица је направио и полицу. Заврнуо је и две кукице на које ће мајка да разапне згодну шарену крпарицу иза које ће стајати: две шерпе и један лонац, џакче пасуља, вангла с кромпиром, кеса гершле... и машина за месо.
- Богице, нешто бих те молила, ако није прескупо... Видим, остало ти је мало даске...
- Изволите, стојим вам на услузи... Ретки су они који као ви праве намештај по мери... О чем се ради?
- Па треба нам једно сандуче за угаљ с равним поклопцем...
- С равним?!
- Мислила сам на поклопац без дршке да Цица може да се излежава кад шпорет ради... Ако може?
- А ко је господја Цица?!... Нека ваша гошћа? - упита тишлер, очигледно не схватајући о ком се кориснику ради.
- Цица је наша мачка... Воли да се истегне кад шпорет ради.
- А, тако... У реду, раван поклопац... Колика је? Мала, средња или велика мачка?
- Само тренутак - рече мама. - Позваћу је...
Мама изадје пред кухињска врата и с врха степеништа се... размахну... колико је грло носи... и мало више:
- Цицо!... Цииицооо!...
Мачка додје. Погледа Богицу, Богица погледа њу.
- Да ли треба да је измериш, да јој не висе ноге?
- Нема потребе, одока... има... па... Поклопац ће јој бити таман по мери...
Кад му је мама исплатила прву рату (остале су још три), тишлер је отишао...
Остали смо срећни и задовољни, у зеленом, с намештајем направљеним по мери сиромаха који је решио да се једном, у животу, истроши на 4 (и словима:четири) рате.
Цица је лежала на поклопцу сандучића за угаљ све док се шпорет није охладио. А онда је прешла код мене, под јорган и прибила се уз топао цреп замотан у новинску хартију. Није хтела код Гоге, увек је немирно спавао...

Боба Михић

П. С.
Овај део приче, мени је важнији од првог. О, о, о!... немојте читати, доста вам је и ваше туге... Наиме, кад смо морали да се одселимо из Сокобање, све наше покућство је будзашто продато. Огласио сам продају по главној улици и људи су долазили и куповали. Кревети са жичаним мадрацима, узети на реверс из болнице, продати су по 10 (и словима: десет) динара, болница није хтела да их узме јер су били зардјали и поцепани, с видним траговима осушених стеница. И креденац оде... и полица... оде и Цицино сандуче за угаљ (угаљ смо поклонили Заги, заједно с оном великом Чермаковом сликом-копијом "Херцеговачко робље")... Па шерпе, лонци, лопатица, шпорет, чункови... кокошје крило за чишћење чункова... поњавица, канта за маст, крпарица за полицу... моје слике у уљу, прикуцане на зидовима... ексери... све... све... Углавном је, скоро све, купио Моца, Циганин из Циган-мале... Не знам да ли је жив... Волео бих да видим оно сандуче за угаљ и прислоним длан на поклопац прављен по Цициној мери где је господја волела да се излежава...


 32 
 poslato: 12 April, 2014, 01:35:31 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Сокобањски језик

Ускоро ће група познатих сокобањских лингвиста, предвођена професором др Бобом Михићем, дописним чланом Сокобањске академије наука и ћирилице, приступити изради Граматике сокобањског језика и сокобањских говора као и изради Речника сокобањског језика...
Наравно, ово је, само, шала, али... Богами, други се не шале!...
У Црној Гори, озваничен је "црногорски језик"! Нема препрека ни да се то, исто, учини и с "босанским" или "бошњачким" (гле! паметњаковића!) језиком!... О, о, о!... Да није смешно, било би тужно!...
Владајућа коалиција у Црној Гори потискује све српско, па и српски језик! Пазите, Срби, нисам рекао да то чине Црногорци већ владајућа коалиција... Али...
Хоћу, нешто, да испричам, па ћу наставити...
Пре три-четири године, добио сам награду за сатиричну причу на конкурсу "Дани хумора и сатире Вуко Безаревић", у Пљевљима, у Црној Гори - прича "Оптимист". То је било у време кад се Црна Гора још није отцепила од нас, колико се сећам. Лепа награда, лепа и свота, и одем, ја, у Пљевља (ова именица се мења као именица села) да подигнем своју награду...
После велике и веома успешне приредбе с бројним учесницима, другим наградјенима, имали смо опроштајно вече-коктел... Дивно су нас дочекали, баш као брат брата... Имао сам утисак да нисам ни излазио из Србије, као да сам био у својој кући...
У току свечане вечере, вечере за незаборав, устаје један старији господин, колико се сећам познат пљеваљски професор у пензији, подиже чашу и држи здравицу, нама, гостима из Србије, из Београда и других места који су дошли на "Дане хумора и сатире"...
А зашто вам све ово пишем? Да ли због његових лепих-прелепих речи којима нас је тако срдачно и братски поздравио? Не, оне су нормалне јер смо браћа, браћа одвајкада, браћа заувек! Па, зашто, онда?
Због суза... Због његових суза, добро сам их видео, седео сам преко пута њега, на метар, метар и по!...
- Браћо, Срби, ми смо, без вас, ништа!...
То је рекао!...
И око му је засузило...
А, богами, и мени... Не, само, зато што је и мој дед по мајци Душан Хаџић родјен у Кокоринама, у Црној Гори, већ што се и мени "око срца ухватио лед"!...
И онда је, кроз годину-две-три, дошло оно што је дошло... Политика и политикантство... Све што је српско, владајућа коалиција не подноси, отура, замењује, поништава, одбија... наставите даље, нећете погрешити!... Нема, више, Улице Стефана Немање у Подгорици!!! А ту се, у Подгорици, родио Немања, звала се, тад, Рибница!... Његош има књигу "Огледало српско", а они српски језик замењују "црногорским"!!!... У школама се учи "црногорски језик" или... гле!... мудраца!... "матерњи језик"!!!...
Да није тужно, било би смешно...
Најављују граматику "црногорског језика", речник "црногорског језика"!... (Можда им је идеју дао аустријски језик, или аустралијски језик, или амерички језик, или новозеландски језик?!)...
Имају, нпр., слово дз и глас дз! А у читавој Црној Гори постоји само једна реч с тим гласом и с тим словом којим би се та реч написала, то је име једног таксиста који се зове Дзедо, или Дзеда, тако некако... И ни једна једина друга реч!... До тад, служе се српском граматиком, српским речником... јер не може ни бити друкчије...
Да није тужно, било би смешно...
Један наш лингвист лепо рече: "Тамо где се разликују бројеви од 1 до 5 - ради се о различитим језицима!" Е, па, сад знате... не вуците ме, даље, за језик!...
Најзад, онај наслов, мој, горе, на врху овог текста, треба да гласи - не "сокобањски језик" него сокобањски говор... Оно с "језиком", била је, само, шала... (Милан Кундера: "Шала")...
Волим сокобањски говор, у детињству сам га научио, и код Сремца сам га упознавао... и дивио му се... Сремац је често походио Сокобању. А зна се да је имао по неколико бележница у које је, педантно, професорски, реч по реч ако је у питању реченица, или слово по слово ако је у питању нека реч, бележио, и то, све, у верној конотацији, тј., у одређеној животној ситуацији, догадјају, доживљају којима је обиловао његов боемски живот. Сетите се, само, "Зоне Замфирове", како је, то, био сликовит, осећајан, динамичан, језички беспрекоран у односу на садржај - ГОВОР!... ГОВОР - а не ЈЕЗИК!... Ниша, Сокобање, Јужне Србије, Југоисточне Србије...
Ево, мало, примера, наводим их због младјих, старији Сокобањци тај говор и те како знају, а, тек, села!...
На кога је тај копоран? - Чији је тај капут?...
Сг ће дојде. - Сад ће да дође...
Рипаљка - скакаоница...
Убаво чупе - лепа девојка, девојчица...
Знајеш ли, мори, с кога ће путује? - С њега... - Знаш ли, море, с ким ће да путује?... С њим...
Имаш трошку леба? - Имаш ли мрву хлеба?...
Ич... - Немам, ништа, нимало...
Џивџан се фрлија на чандију и лечке ће надзрне у цедилче. - Врабац је одлетео на кров и мало ће да привири у торбицу...
Коферче, по ког ће пратиш?... По њума. - По ком ћеш послати кофер?... По њој...
Ће га мије. - Купаће га, умиваће га, праће га...
Ето... Пардон!... Ете, толко од мен!...
Сокобања, Сокоград - додјеш тмуран, одеш насмејан! То јест, здрав, прав и весео!


 33 
 poslato: 12 April, 2014, 01:34:38 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Жена које има

Никад, више, нешто, слично нећу написати, сувише је лично, па, ипак... инспирација ме покреће, не да мира, кљује, рије, куља... као на Моравици барка... А биће ми, знам, лакше ако ове скривене речи напишем... Вратите се на мој наслов - на шта вас подсећа?... У праву сте: на наслов једне Андрићеве приповетке, дуже, боље рећи новеле: "Јелена, жена које нема"...
Тако, значи, у мом случају, исто, али без имена: ЖЕНА КОЈЕ ИМА...
Не могу вам рећи како се зове, само то да и сад живи у Сокобањи, и да је волим много-много... више од 20, можда и свих 30 година... а да, то, она не зна... Овде добро пазим да се не издам, да се не изланем, да је не препознате, она не треба да зна за моју љубав, велику а тајну, давну а временом, силним, неумањену... За последњих 20 или 30 година, видео сам је 5, 6... можда и свих 7 пута... и увек би ми срце у њеној близини заиграло...
Волим њено лице, благо, паметно, њен глас, тако топао, мио, кад ми говори као да је мој андјео чувар... Њени спори покрети годе мом оку... Она ме увек пита оно што ја желим да јој одговорим... Њен живот је био тежак, и ја је разумем јер је мој био трипут тежи... Она се сећа мојих давних дана које сам ја, одавно, заборавио, њено сећање је боље од мог јер она дуже памти, старија је од мене, она, моја тајна љубав, она... жена које има...
Што год бих јој рекао, она се не би изненадила... и зато, само зато, због ње!... ћутим...
Нешто, медју нама, постоји... што не знам... јер... ако јој, после неколико година, случајно додјем на врата... осећам као да нисам ни одлазио од ње, своје тајне љубави... она, она ме пита, она ме пита тако брижно: хоћу ли чај!... Или, можда, кафу?... Или, можда, оног сланог ситног сокобањског сира, овчјег... зна да волим, а никад јој нисам рекао!... И ја одлазим... брзо... с кратким "Збогом!", немам снаге да се задржавам... бојим се да ја не одем а срце ми, ту, остане... само, понекад, остајем, мало дуже и... и, ко зна... можда разуме зашто тако нагло устајем и одлазим...
Знам да сам с њом могао да будем срећан, могао, МОГАО!... да нам се путеви нису разилазили... путеви Господњи!...
Била је, некад, та моја тајна велика љубав, танка, витка, лепа и сад као некад... А сад је, од времена, од брига, од не-сна, од дана-не-дана-од-ноћи-не-ноћи... отежала... али, иако стара... у огледалу мог срца она је иста онаква... ваздушаста, ванвремена, у мојој души, без кључа, закључана... млада... млада...
Имам број њеног телефона, али никад јој не телефонирам. Само погледам њен број, и њен глас забруји...
Никад јој нисам написао ни сликовито писмо, ни ведру разгледницу, ни уверљиву честитку, нити у виртуелне шетње провео... не могу писати себи, не могу говорити себи... у том је тајна...
Жена које има...
Љубав, моја, тајна...
Молим, не говорите јој, не сме сазнати...
Жена које има...
А шта, а шта ако она, а шта ако и она ово прочита?!...
Па... па... рецимо... не могу а да не муцам!... она ће... па, рецимо... да ће препознати... себе... у тој улози жене које има...
Кад сам је последњи пут видео, било је то... она је, тад...
Не, не смем, даље... нек моја љубав према њој остане само моја тајна...


 34 
 poslato: 12 April, 2014, 01:27:12 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Поклањам вам једну бисер-песму!

Услов је - да је споро, још спорије!... читате... Пустите да вам се мисли и осећања, асоцијације и ваше, лично, искуство "изроје", да "додир" песника и слике које вам његово перо "напише"... учине оно што је потребно да имате чист пут до "срца" и "ума" песме...
Не, песма није моја - а волео бих! - него господина Немање Митровића, српског песника. Песма, ова, нема наслов, само * * * , то јест 3 (три звездице) а узета је из његове књиге песама "ВОДА У ПРАХУ", у издању Матичне библиотеке "Светозар Марковић", у Зајечару, прошле, тј., 2008. Ја је преписујем из редовног суботњег "Политикиног" Додатка - Култура - Уметност - Наука, стр. 12, од 25. јануара 2009.
Песма је предивна, споро је читајте, понављам. Има "прегршт" стилских фигура, предивних "чворних" места одакле вам се могу - то зависи од вас - гранају бројне асоцијације, подсећања, можда додирне и неко ваше скривено осећање, слику, час(ак)... нећете је заборавити, никад-никад, више... Ја вам је, овде, преписујем у скраћеном виду (има, још, два оваква дела али су, по мом мишљењу, "испод" домета првог). Нисам могао а да вам је не поклоним... делим је с вама...
Дакле...

* * *

Лево је срце. Десно рука листа
дебеле књиге, броји новчанице.
Лева рука носи сат, десна терет.

Не, десна рука носи сат. Зидни.
А лева носи наочаре јер не види
због прстења и блеска, силног.

Ни десна рука ништа не види.
Сат, разбијен ударцем ваге,
крвари, али, још, куца. Капље.

Сат није разбио ударац ваге,
иако је вага била сва крвава.
Сат је сатаром насекирао тас.

Сат тачно куца и течно капље.
Куца на срца. Капа на прозоре, на врата и кровове киша вишања.

Пијане капље куцају на капију.
Вратанца сата отвара кукавица
и кукњавом квари песму птица.

Прво сам је прочитао, брзо, журећи ка ушћу, увиру песме, а, после, схвативши колико је "дубока", читао сам је споро-споро... 15 минута!!!
Поздравља вас ваш

Боба Михић



П. С.

Узгред, али не неважно, напротив... Нек ми буде дозвољено да на крају овог писма додам и три... пардон!... четири наслова које бисте могли имати као лепе књиге у својој библиотеци.
1. Виљем Тревор: "Нешто мало са стране";
2. Кима Бонза: "Свет најбољи од свих";
3. "У књигама све пише" (антологија новијих српских прича); и
4. "На скривеном трагу" (антологија новије српске поезије).

 35 
 poslato: 12 April, 2014, 01:25:55 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Наша Зага

Један изненадан телефонски позив, пре неколико година, покренуо је у мени буру - добри стилисти би рекли лавину! - осећања и сећања који су ми били дуго примирени.
- Хоћеш ли са мном у Сокобању? - упитао ме је брат од стрица Митар, човек од каријере, на положају (тад је био директор "Етнографског музеја" у Београду, на Студентском тргу)...
Само што се нисам онесвестио. Сокобања! "Срце срца мог" - како сам је у души звао... Детињство, младост... све ми је у њој... (Нажалост, не и старост, "осудјен" сам на Београд!)...
Много, много година пре овог позива у Сокобању, Митар ме је, такодје, изненадио и, слободно могу рећи, одредио један део мог живота (15 година!): запослио ме! Уступио ми своје место професора српског језика и књижевности јер је њега интересовало новинарство... О, Митре, Митре... кад ћеш трећи пут подићи слушалицу?! Чим ћеш ме тад обрадовати, иде ти, то, од руке!...
И, ето, зове ме да с њим идем у Сокобању...
- Нисам при парама - морао сам да му саопштим горку истину.
- Не брини за то... Идемо, само, на један дан. Увече се враћамо. Службеним колима музеја. Шофер нас вози. Позван сам, званично, зашто не би пошао и ти? Ако будемо добри, добићемо и скроман ручак... Умало да заборавим: идемо на отварање споменика Стевану Сремцу, испред сокобањске библиотеке која носи његово име... Рад вајарке Дринке Дурић. Ако те интересује како ваја - а некад си, аматерски, сликао и вајао и ти - има атеље поред "Храма светог Саве"... Пристани, пристани...
И ето нас, у колима, возимо се аутопутем, шофер, Митар и ја (шофер ће му, касније, постати зет!... тек, кад то будем, накнадно, сазнао, биће ми разумљивији њихов однос, тад, у колима), ма... дивота-лепота, једна... од пријатне вожње (као да летимо у авио-таксију!), од ведрог сунчаног дана, од позитивне атмосфере у колима коју подстиче мој драги брат. Причамо о свем и свачем, а, као што је и ред, највише о нашим "коренима", о Херцеговини, о Поплату, близу Стоца, родном селу његовог и мог оца, Илије и Вељка... о чешкеку, варици, василици, о Хргуду, о Брегави, о Мостару, о Ружићима, о Дани Ружић коју погази ауто у Београду, о њеној кћери Белој која је много волела мог оца и моју мајку, о фирми мог оца и његовог компањона Хрвата Никице Вукасовића "Вукасовић и друг" чији назив Митар, до тад, није знао а која је одржавала везу, аутобуску (у Херцеговини се каже "пруга"!) Столац - Мостар - Столац...
Дошли. У библиотеци, код Голуба, попили кафу... о, боже!... не могу да верујем!... па ми нисмо били сами у колима, била је с нама и вајарка Дринка Дурић, не могу да верујем да сам је заборавио! Неопростиво! Молим, Дринка, опростај... понеле ме емоције о Херцеговини... извини!... извини!... добра душо... ево, исправљам грешку... и ти... и ти си била с нама у колима... ма сто пута ћу то поновити... ма ко нам је показивао албум с твојим рељефима, бистама, киповима, споменицима... ма колосална монографија... него ти, него ти!!!... Опростила си ми - хвала ти!!!...
Јесам ли навео да смо код Голуба попили кафу у библиотеци?... Јесам... Онда, у реду...
Седели смо и причали, чаврљали као чворци... Голуб ме приупитао рећ-две о мом роману "Хотел Јевропа" о Сокобањи... док се није приближио свечан час откривања споменика Стевану Сремцу, великом заљубљенику, матором нежењи, који је службовао у Нишу, предавао, тамо, историју, српски језик и... пази!... Дринка, можда ниси знала - цртање! Па, кад на табли нацрта, деци, столицу, да је, деца, пресликају, то је толико било успешно да је морао и да напише СТОЛИЦА... да, да... био модеран ликовњак, претеча Пикаса... СТОЛИЦА...
Откривен споменик. Сви смо се још једном сетили великог Стремца. Оног који је неизмерно волео Сокобању. Богами и месо с пања, и шприцере, и мирис сокобањских ружица, у мају... и киселих краставчића, и сецканог лука с ћевапћичима... о, о, о!... у својој драгој Сокобањи господствен господин професор Стеван Сремац је и умро, нажалост, од тровања крви...
"Гледа" нас Дринкин Сремац с постамента, испред библиотеке, добро га је "погодила", то је он, стопостотно, с "оним" својим благим а надмоћним а фолклорним а хуморним а етнографским погледом на нас... на окупљене Сокобањце и њихове госте, у том лепом и свечаном тренутку откривања споменика...
После смо имали пригодан ручак у ресторану, на Врелском језеру и... и... ја уграбио тренутак да мало, макар сатак... "погледам" Сокобању...
Обишао сам два-три места где смо, некад, становали и тад сам, само на трен, видео Загу, нашу Загу...
После обиласка дворишта Вила "Цаце", дворишта где смо некад становали - "наше" куће, више, нема, ту је, сад, нова зграда... а нема, више, ни оног огромног ораха који смо деда и ја посадили, а пелцер, величине три педа, ископали у шљивару, крај "Дома културе"... обишао сам и Вила "Данче"... да се подсетим... мада смо ми становали у истој таквој која се налазила мало више, у брду... и... и... Жупана, Инвалидског дома... и погледа на Лептерију с висине, изнад Шест каца... враћао сам се, од Дидићеве чесме и досао до нашег броја у Драговићевој улици, где смо, на последњој адреси, становали и... видео сам је... њу... Загу...
Нисам имао времена да јој се јавим, придјем и започнем разговор, морао сам да се вратим у ресторан...
Стајала је у свом дворишту, причала с неком женом, иста, драга, "наша Зага", коју је много волела наша мајка, коју смо и ми много волели, њу, добру душу нашег детињства...
Тад јој нисам пришао, али јесам касније, прошле године, у новембру...
Био сам, службено, у Сокобањи, 25. и 26. новемнбра 2008, позван на Оснивачку скупштину Удружења староседелаца Сокобање...
И тад сам, циљано, имао сам времена, посетио нашу Загу...
Отишао сам до нове зграде, очигледно зидане на кредиту за сокобањске госте-туристе... Закључано, није сезона... Није било отворено ни у приземљу, лево, крај новембра, није сезона...
Погледам у суседно двориште где смо некад становали мајка, брат и ја... Нема, више, нашег степеништа, нема, више, наших улазних врата (зазидана!), нема, више, гелендера с плавим звончичима... све "избрисано"... остало, само, у сећању...
Па одем до врата старе Загине куће, до улице. Знам. Отворено! Као увек!
- Ехеј!... Има ли ког?! - подешавам свој глас на "детињи" од пре 36 година!... добро сам израчунао... од пре 36 година!... кад сам у том, Загином дворишту био!...
Излази Зага.
- Ко је? - пита.
Ја стојим на улазним вратима и кажем јој:
- Познајеш ли ме?... Ево, скинућу капу?... Склонићу наочаре?... Замисли да немам бркове, Заго... и да ми коса није седа?...
А Зага:
- Не вреди, слабије видим на ове наочаре.. Ко је то?
- Боба, Ксенијин син...
- О, Бобо!... Откуд ти?!... Хајде, удји...
Нема, одавно, Пере Петкова, нема, одавно, Тоне, Перине, нема, одавно, Персе, Перине, а нема, одавно, ни Загиног мужа Жике Периног, познатог сокобањског рабаџије... све је време однело... остала, само и сама Зага... "наша Зага"...
Кад смо одлазили, мама и ја, с малом Марином, с њом смо се, последњом, поздравили...
Питам за њене родјаке у Београду...
Она пита за Гогу...
- Бобо, кад сте одлазили, код мене сте оставили једну слику, хоћеш ли да је видиш?
- Какву слику?
- Велику...
- У уљу?
- С великим рамом...
- Шта је на њој? Неки пејзаж?
- Ма неки људи с ланцима, на рукама...
И ја се сетих: "Херцеговачко робље" Ј. Чермака. Копија. Штанцована у милионима примерака. Врло позната. "За на зид", "за изнад брачног кревета"... Оковани, Турци их оковали, Херцеговци с ланцима на рукама... не, не волим, то!... Зато смо је и оставили, нисмо хтели да је понесемо кад смо се у "фолксвагену" одселили, а кључ од стана, газдарици Бранки, предали... и са Загом се лепо опростили, лепо... лепо... али с тугом... с мало-мало маминих ствари које нисмо распродали... с кадицом у којој се, после, брчкала Марина, и с венцем белог лука, сокобањског... и с метлом на крову...
- Нек код тебе остане та слика, Заго, мени не треба...
- А хоћеш ли да је видиш још једном? - пита.
Пристајем...
Води ме у нову кућу, у стан, у приземљу. Кад смо ушли, она тражи кључ од собе где на зиду виси слика "Херцеговачко робље".
Не може да надје кључ. Нема кључа, као да је у земљу пропао! Нема га ни испод мушеме, на кухињском столу, нема га ни испод новина на креденцу, нема га ни испод линолеума испред собних врата, нема га ни у Загином џепу од кецеље, нема га ни испод посудја које се цедило... нигде нема кључа, остаде слика закључана...
На слици робље с ланцима и катанцима... овде, у њеној кухињи, закјлучана соба кључем који се изгубио...надам се не заувек... соба јој је, та, потребна...
Заго, надје ли, бре, онај кључ?!...
Или да праtимо дупликат?!...
А сад, драга Заго, наша Заго... прими много поздрава од Бобе, Ксенијиног...


 36 
 poslato: 12 April, 2014, 01:25:03 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
КУЋА НА ВРЕЛСКОМ ЈЕЗЕРУ

Ову песму посвећујем свом сину Павлу Маслачку

Затворићу се у обичан дан
Имаћемо кућу на дрвету
Кућу без кључа
Кућу с очима од сна
Кућу
Срце у топлој мезгри
Глас од шкрипе чвора
Прсти до лишћа руке
И десне
Док жилама тече крв мрава
Мравова из Хотела Јевропе
Од корена до врха крошње

Имаћемо кућу на дрвету
Окупану сузама плодова
Зрелих у устима јутра
Као и у паду вечери подједнако
Хуји ми желудац
У корпи гнезда
Моје гране те поздрављају
А уво
И десно
Чује откуцаје зуба на језику
Волим те волим те волим

Имаћемо кућу на дрвету
На Врелском језеру
У Сокобањи
Имаћемо има има има
Спавам у кљуну птице
Огрејан сунцем
Окупан кишом
Имаћемо

Ту сине нек буде наш дом
И рашћу рашћу
С гранама у земљи
С корењем у небу
Чекаћу те да ме походиш
Пружам ти руку
И десну
Попни се на моје гране
Усели се у нашу кућу
После тридесет година
Да дрвујемо заједно
Роса још има онај знак
Роса мог лица
Моје сузе

Боба Михић


 37 
 poslato: 12 April, 2014, 01:23:20 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
ОСТРВО НА ЈЕЗЕРУ ИНИСФРИ

Устаћу и отићи, отићи на Инисфри,
И тамо колибу дићи од глине и прућа, знам;
Гајићу леје пасуља и кошнице имаћу три,
И живећу срећан и сам...

Тамо ћу имати спокој јер споро ромиња мир,
Капље с велова јутра у цврчков распеван жбун;
Тамо је блистава поноћ, подне уз пурпуран вир,
А сумрак лепршања пун...

Устаћу и отићи... јер стално чаробан шум
Пљускања језерске воде слушам за јаве и сна;
Тај шум, док плочнике газим и сив прашњав друм,
Срце мог срца зна...

А сад моја песма. Нек продју, бар, три дана. Не вреди започињати раније... Шта је данас, четвртак?... Онда, у понедељак...


 38 
 poslato: 12 April, 2014, 01:22:28 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Две куће на језеру

Нек ми буде дозвољено...
Мали излет у Рај звани Поезија...
Две песме. Обе су на језеру. Једно језеро је у Ирској, друго у Србији. Прва песма је Ирца нобеловца Вилијема Батлера Јејтса, родјеног 1865, у Сандимаунту, у Ирској а друга моја, Велибора Михића, родјеног 1936, у Мостару, у Херцеговини (земљи светог Саве). Шта их повезује, њега и мене, моју и његову песму? Нас двојицу - како ово скромно звучи! - повезује огромна разлика: он је све, а ја ништа; њега зна цео свет, а мене нико... А песме... па, већ је јасно, srebrno језеро... Његова песма, за мене, најлепша је песма икад испевана... свих песника и времена... а моја, за вас... па, молим вас, нисмо деца!


 39 
 poslato: 12 April, 2014, 01:20:43 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Наша мајка Лавица

Док сам био мали, мислио сам да је родитељска пожртвованост нешто лако: лако да се учини, лако да се изведе, започне и успешно доврши... Тек кад сам и сам постао родитељ (имам четворо деце), увидео сам колико је то тешко!...
Памтим нашу мајку и како је и колико била пожртвована, од најранијих дана.
Сећам се како је у Стоцу, у Херцеговини, лежала на нама бранећи нас својим телом док су усташе покушавале да развале врата! Срећом, нису успели, камени зид је био превисок, врата, окована, са шиповима, јака а они пијани, иначе ово сад не бисте читали...
Као избеглице, без игде ичег, тешко смо живели и у Београду и у Сокобањи. У Београду смо провели од 1941. до средине 1944. године. Јели смо качамак с пекмезом, качамак с прженим луком, чорбу с кромпиром, купус с кромпиром, пржен кромпир, гершлу (врста пиринча)... За неки празник, јели смо варицу, то јест, кувану пшеницу, кукуруз, понеко зрно пасуља, мало пекмеза, шећера ако се има и, обавезно, две-три кашике брашна да би се као пихтије то јело стегло; јело се хладно; могао се окренути тањир, не би се просуо...
Не знам како нам је мајка то пронашла, али смо имали и ципеле од хартије или дрвета; мама је носила сандале од канапа, тзв., еспадриле... Кад је мама добила службу у Комесаријату за избеглице, стање нам се мало поправило, али недовољно јер је од те мамине платице, под окупацијом, живело нас осморо: мама, брат, ја, тетка Љубица (татина родјена сестра) и њена деца Љубо, Соња и Јован (Цоцо, Цојла)... А онда су они отишли у Мостар а ми добили Сокобању...
Становали смо у "Инвалидском дому", с многобројном избегличком децом, на Бањици. Кад је мама добила службу у сокобањском Народном одбору, требало је да се некуд одселимо и станујемо на основу неког решења. Становали смо код Жике вунара, у Вили "Данче" (док је била у брду, касније је "спуштена", ниже), на Врелу, прво у кући Боре Милутиновића а после, у суседном дворишту, у кући Руже "Деловоћке" и, на крају, у Драговићевој улици...
Да, да... борила се као лавица да нас изведе на пут!... Некако је испословала да нам у болници позајме кревете на реверс, нисмо имали ни кревете!... Ма ништа, ни шпорет, ни столицу, ни душек... беда да беднија не може бити, и сад се стидим нашег сиромаштва... е, али, постали смо људи!... Хвала ти, мама!...
Кад је код нас дошао да живи деда Душан, мамин отац, није нам било лакше јер деда није имао пензију... И уопште није знао да кува!...
Мама му ољушти кромпир, исече, па лук и каже му како се кува паприкаш! Није важно, били смо сити...
Највише се сећам година на Врелу, у дворишту Виле "Цаце"...
Одједном, нема маме!... Где је?... Мрак, деда спава, ми се бојимо... Ево је, улази, тихо: донела нам две јабуке, или две крушке, или две кајсије... никад три... једну и за себе!... или четири... једну и за свог оца!... никад, никад... само нама, својој деци... Негде убрала, само онолико колико мора да нам, бар, нешто мало воћа да... јер није имала пара да нам купи!... О, мајко, хвала ти и за то!... И за пола литра млека сваки дан, хвала!... Од Ранка, млекара...
Некад, пре рата, у завичају, у родном Мостару, "док је била жива" како је говорила, и она је учила школу, имала школску кецељу, учила немачки, земљопис... завршила је, тзв., Вишу девојачку школу... али живот је, после губитка мужа, а нашег оца, сасвим избацио из равнотеже! Али, никад је нисмо видели да плаче, да се жали... борила се, са животним тешкоћама, као лавица! И никад јој, и ништа, није било тешко... Сама је цепала дрва и угаљ (!), сама чистила шпорет и ћункове (имала је за ово специјалну опрему па нам је у њој била смешна као да није наша мајка!), рибала патос, шурила мадраце због стеница, кречила, шила на руке или ишла код оних који су имали шиваћу машину, због неке кошуљице, пижаме, чаршава...
Једном, сећам се као данас, ватра се гаси, шерпа престаје да врије...
- Мама, гаси се ватра! - уплашено сам викнуо јер вечера није била готова, а ми гладни.
Изненадило ме је то што се није сагнула да испод шпорета узме неко дрвце да убаци у ватру него се маши ташне.
И онда сам схватио: наша мајка-Лавица, успела је да у себи надје толико храбрости да из канцеларије донесе, у ташни, грумен угља, не већег од кромпира!... О, мајко, хвала ти и на том парчету угљена!...
Једном, могао сам бити у трећем-четвртом разреду основне школе, не знам шта ми би, увек сам био мирно и добро дете, бацио сам у ваздух циглицу, не да неког погодим, него онако, ни сам не знам како да то назовем и... трас!... циглица падне и разбије главу Драгану Шишку, у његовом дворишту, преко пута! Веома сам се уплашио. Драган је био мали, почео је да плаче... У том трену, наишао је његов стриц Андрија и ја, лепо, чујем како га пита зашто плаче, а Драган показује на мене, онај, Боба, погодио ме у главу!...
Андрија се окреће према мени и зове ме да му придјем. Пошто сам био крив, прилазим и Андрија ме туче по надланицама и леве и десне руке. Могао сам, лако, да побегнем али, не, крив сам, заслужио сам казну! Тад...
Тад наша мајка моли Андрију да престане, моли га с прозора, немој, Андрија, престани да га удараш, Андрија!... Ан...
Али Андрија не престаје! Све док није искалио бес, док ме није казнио онолико колико је требало, није престао... А мене, пошто сам био крив, уопште није болело!...
Ето, памтим то да ме је мајка бранила...
А колико пута смо вечерали, и све појели, док је она стајала изнад нас, све... све... и она остала гладна! Нема броја...
Била је Лавица!... Лавовски, сама, без мужа, извела нас је на прави пут, хвала јој!...
Умрла је пре 21 године, стара, болесна и уморна... А нас је научила да се ништа не добија без муке, да се за све мора борити и изборити, да се никад, ама баш никад, не сме поклекнути... никад сумњати... увек се трудити... веровати и волети... људе... све људе...
Овде сам могао да завршим, али... Приметили сте више тачака измедју речи... те тачке, паузе, "написало" је срце... мало сам грцао... сећајући се... Али морам, на крају, и ово да напишем, па макар ме неко због тог и осудио, прекорео, молим попуст, молим да ми мало "прогледате кроз прсте"...
У трећој трећини свог дугог-веома дугог службовања, мама је радила код судије Бранка Живковића. Била му "десна рука"...
Мало "чудан" човек, ретко је био у канцеларији за прекршаје, не знам зашто. Све је "натоварио" на нашу мајку: саслушања странака против којих су биле достављене пријаве, заводјење саслушања у посебну свеску... е, ту смо!... Кад неко маму замоли да мало доле, ниже, "ћушне", то саслушање, она, добра душа, учини! Па макар дан-два-пет!... да дотични "узме ваздух", заврши неки започет посао или, просто, пронадје паре за пресуду која му следује па следује!...
Никад никог није одбила, наша мајка, Лавица, добра душа, сваком је хтела да учини, и чинила...
Кад је умрла, ни један једини телеграм саучешћа није стигао, као да није живела и радила у Сокобањи... свих дугих... свих дугих 28 година... а ни стан, сирота, није стекла, него су је, ни криву ни дужну, повлачили по судовима све док кључ није вратила и прешла код мене у Београд!...
Наша мајка Лавица...


 40 
 poslato: 12 April, 2014, 01:19:58 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Сам свој мајстор

"Реконструишући све оне и све ове догадјаје од пре и још раније којима ће обиловати ова књига или их дотицати или их случајно прескакати а све њих је потпуно немогуће у потпуности оживети јер су многи од њих мртви као мртви капитали потпуно увели као увеле маргарете јер се најчешће ни сами њихови учесници то јест хотелски гости и њихова послуга ни сами пак варошани..."
Варошани? Који варошани?
Па, Сокобањци...
А шта сам цитирао?
Цитирао сам почетк свог романа "Хотел Јевропа", објављеног далеке-предалеке 1975, у Београду (не у Сокобањи!), у издању "Просвете"... Богати, па, колико, то, онда, имам година, па, то, значи да сам стар као "Библија"... објавио роман пре... пре... 43 године!
Признајем, није ми то била намера. Али, ето, тако је испало јер... много прича о Бањи је нарастало, готово све наградјиване првом наградом, свака нова је у нечем а у односу на претходну сазревала, више се нису могле "држати" саме од себе... "пуцале" су по "шавовима"... Сабрао сам их у посебну књигу, "Варошке приче" и послао на књижевни конкурс у Пљевљима.
Није прошло много времена, кажу ми, хеј! бре!... твоје име бруји по свим радијима, добио си неку награду за неку књигу, неке приче... Да, да, и сам сам се уверио кад сам укључио радио, добио, богами, па и нешто мало пара... али књига никад није штампана, нит може, рукопис сам, "на парче", објављивао по новинама и часописима и кад сам објавио последњу причу из те збирке, сама је нестала... Али, ипак, није: све те приче, и, још многе друге, објављене су у роману "Хотел Јевропа". Наравно, роман је имао своју "општу причу", свој самосталан сиже, своју врло јасну тему и идеју... Недавно, рече ми један "глас", бре!... има један наш писац, не сећам се како се зове... неки залудан библиотекар из неког нашег места у Србији... пише, бре!... као ти, као да читам тебе!... Ја се, на то, смејем... Зато, бре!... што сам и сам 15 година био библиотекар, такодје у једној школи у Београду, па никакво чудо што он наликује мени а ја личим (да мало променим реч) на њега!...
"Варошке приче" сам откуцао на писаћој машини "роyал", али тако филигрански (можда је зато и наградјена првом нагадом у Пљевљима?!) да се сваки редак у збирци завршавао посебном речи, евентуално тачком или неким другим знаком интерпункције, дакле, не цртицом за растављање речи на слогове, на крају ретка, или "крњом" белином... не, увек "пун блок", што би се рекло, данас, у ери Интернета. Тако откуцан рукопис, послао сам. И, још, какав, рећи ћу на крају... овде, само, то да сам успео да остварим своју замисао и будем свој мајстор...
У Сокобањи, до општине, две-три куће даље, била је кафана "Јевропа", отуд и наслов мог романа. А Хотел "Парк" сам у роману "прекрстио" у Хотел "Јевропа" (ту сам свакодневно пролазио а не тамо, поред Општине, било ми ближе).
Занимљиво је како ниотчег понекад постаје роман. Писац живи медју стварним личностима, прототиповима својих јунака, али они пролазе кроз његову машту, доживљај, мање или више промењени у зависности од безброј других ствари које могу а не морају утицати. Зашто сам нечије име навео у оригиналу, неко делимично изменио а неком доделио друго, а зашто, сад не знам, али онда сам знао...
Сижеа се, донекле, сећам, врло огољеног: у ту моју варош, паланку, то јест у Сокобању, стиже незнанац с белим рукавицама и, колико се сећам, први сусрет има с неким грнчарем који о своју главу разбија земљане лонце!... То је господин Миленковић, тај с белим рукавицама (гнчар је без рукавица!), а шта ће му рукавице?... па, забога, да сакрије "оно испод њих" јер господин Миленковић је, вама на здравље!...лично, Дјаво! Дошао да варошанима изгради хотел, да их уведе у Јевропу (на шта вас, ово, после 43 године од објављивања, подсећа?!) и научи да цивилизовано живе, итд. А варошани се нећкају, не би, они, то, итд., више и не знам њихове разлоге, давно сам читао роман, али... Миленковић је стварни Миленковић, власник Хотела "Парк", оног хотела у чијем је ресторану јео, набадао ћевапчиће, набадао ратлук и сркао турску кафу и Нушић, и Сремац... само ја никад, нисам имао пара, чак ни у роману... Сећам се господина Миленковића: старији господин, средњег раста, здепаст, округлог лица, благог израза мада с неколико изражених црта да му потврде предузимљив карактер... Ето, он је Дјаво у мом роману и има грдне муке с варошанима... Није ми се пожалио, никад (мада је, можда, могао имати разлог?... али, оставимо, то, префриганима критичарима који од комарца праве старца, у овом случају би то био Дјаво)... Он није, али јесте један други: Милија Крака! Не помакао се с места!... Милија Крака - баш под тим именом и доименом - ходао је кроз роман и свирао на труби, на погребима, оно што сам видјао, уживо, од цркве до гробља... Написао ми писмо: зашто сам га "турио" у роман, зашто га нисам питао, хоће да зна!... Узалуд му говорим да и у роману свира на труби као што свира у стварном животу... не вреди!... незадовољан па незадовољан...
Апотекар Сретеновић, у роману је апотекар Јоковић. Неки стварни Масаџија, у роману је добио име Станислав и два средња имена: Сп. Господјица Дарија је остала иста каква је, запослена на истом месту на ком је до пензије радила, у архиви. Генерал Тасић је остао генерал Тасић. Са сабљом, "сјајном као сјај"! Отац мог првог комшије Жике, звао се и у роману Пера Петков. Па, толики други, неко с правим а неко с другим именом... Начелник, нпр., ког у животу нисам видео јер у време мог детињства није више ни било начелника, чиста је машта, али не и његова супруга, господја Цецилија: њен прототип је била Бине, супруга судије Цеке, становали су на Врелу, кућа-две испод Шишка који је такодје под својим правим именом (Драги) живео у роману...
Неки критичари су мој роман сврстали у "стварносну прозу" што је, у поредјењу с мојим мравима, тј., "мравовима" у роману, потпуна бесмислица! Неки су га "лоцирали" (пази израз!... то, само, на њих личи!) као "магичну прозу", па... добро... има неко зрно истине, али... тешко је мене, господо критичари, сврстати у те ваше линије, квадрате, слова и бројеве... ја сам свој!
А хтео сам да, заиста, будем оригиналан: у роману, на крају, један део текста се рачва (стр. 140) у две колоне (овај "пелцер" ће касније користити М. Павић, а тад је био један од уредника мог романа - М. Павић, В. Стевановић и С. В. Јанковић - он, чак, отишао и корак даље: многе његове књиге имају два краја, два завршетка, мушки и женски крај... који се, опет, даље могу рачвати на... итд., итд.).
Најзад, у мом роману има правих-правцатих рупа у рукопису, у, како га у књизи називам, тзв., "рупопису"... једва сам се изборио за те отворе, те "прозоре" у књизи, наводно, те празнине много ће коштати издавача (пази!... "празнине" па "прескупе"!), али, то је нека друга прича...
Дакле, још једном: роман је у великој мери израстао из оне моје збирке прича "Варошке приче", а "свој мајстор" сам био у том што сам тај рукопис, пре него сам га однео у пошту, сам укоричио као прави књиговезац! Листове обрезао жилетом, прецизно, помоћу лењира; све повезао концем, ушио, залепио лепком за хартију у чврсто језгро и све то пажљиво укоричио, исписао наслов, обојио корице, ма све као у штампарији, правој...
Мој роман "Хотел Јевропа", "Просвета" је опремила и штампала маестрално.
Књига "Хотел Јевропа", после 43 године, може се пронаћи једино у некој великој библиотеци... а "књига" или књига "Варошке приче" не јер је постојао само један примерак који скупља негде прашину на полици наградјених рукописа, наградјених и заборављених...


Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas198
mod_vvisit_counterJuce241
mod_vvisit_counterOve nedelje439
mod_vvisit_counterOvog meseca1759