Skip to content

Sokobanja arrow Skorasnje poruke
09 Jul, 2020, 09:58:23 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
 41 
 poslato: 12 April, 2014, 01:18:58 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Последњи дани Смиље Глоговац

Нисам постао Сингер, Исак Башевис Сингер, онај Јеврејин нобеловац, мој најомиљенији писац. Нисам, а нити ћу. Није довољно бити писац и достићи Сингера. Прво, немам његов бриљантан таленат, а, друго, нисам толико луд да на то и помишљам. Али, Сингер је у мени, "пелцован" сам Сингером: размишљам као он, запажам, прихватам или нешто одбацујем; на основу оног што ће, тек, доћи, накнадно студиозније сагледавам прошлост; док ми, нешто, било шта, говорите, то, уопште, не мора бити "у теми", ја с лакоћом предвидјам шта ћете не, само, после, рећи него и учинити! То није моја заслуга него ваша, сами ми се одајете а ја вас "покупим" и одложим у неку од својих безбројних фиочица, тамо сте, будите, ту, у мојој "фиочици" ништа не боли, нека ваша реч, закључак, туга, мрвица на реверу... чека, може ми затребати јер... јер... све зависи од свег! А, уопште се не трудим да све разумем као он. Једноставно, научио ме је да будем свестран, заинтересован, да волим живот, све његове стране, и оне тужне, и оне веселе, и оне неутралне... Такодје, научио ме је да упоредјујем, сврставам, рангирам, да количини примећујем боју, да у нечијој речи осетим тежину, у љутњи изневерен некадашњи смех... да мерим и да сврставам, баш као да сам велик писац, таквог формата као мој љубимац ког, нажалост, нема, одавно...
Требало је да знам, а, касније, то се и показало, то да сам био у праву, да ће се према оном Глоганцу, из мог детињства, негде сам га у свом писању "окрзнуо", појавити слично презиме јер све је у равнотежи, десиће се и оно што се, већ, десило... У овом случају, то је презиме Глоговац...
- Долази нам Смиља Глоговац - рече ми мајка.
- У Сокобању?
- Ама овде, код нас! Болесна је...
- А где ће да спава?
- У твом кревету... Ти предји у прву собу, нек Смиља буде сама, треба јој мир... Болесна је...
- Од чег је болесна?
- Ма од свег! Боље не питај... Пожелела да код нас проведе недељу дана, своје последње дане и врати се у Београд, и... и...
Некад су биле добре другарице. Њен покојни супруг Душан, радио је код мог деда Душана, маминог оца (пази: два Душана!), у Мостару. Има кћер удату за Италијана, у Италији. Смиља станује у Улици Вукице Митровић број 1, у приземљу, с друге стране светларника станује песник и новинар Слободан Марковић, његов стан се види као на длану, а, богами, виде и лонци кад полете... Зажелела се Ксеније, моје маме (гле!... и Марковићева супруга се зове Ксенија!... и моја прва девојка коју сам мало волео, звала се Ксенија!... Смиља Глоговац... Смиља као моја прва девојка коју сам највише волео, Смиљка Ивановић!... да, да... све је повезано са свим)...
У писму, скоро нечитком, моли маму да јој припреми сламарицу (!), то жели, других захтева нема...
- Не треба, ништа, да припремамо, сламарицу имамо, не једну већ три - закључила је мама...
И стиже Смиља Глоговац у Сокобању, у нашу сиромашну кућу, да проведе своје последње дане, пре него се врати у Београд и тамо... тамо...
Крупна, румена али некако црвено-модро-загасита, уредна, без јачине у говору који као да јој је сапет, белих-белих зуба, прекрштених руку на стомаку (!), без осмеха, погледа угаслог, одсутног... погледа који "говори" речитије од уста... драги моји-драги моји... будите још мало са мном... одох, ја!!!...
Тражила је од мене да јој помажем кад легне. Сламарица шушти а она уздише...
- Остани, ту, док не заспим - једва јој чујем глас који ми личи на стих песме...
Пред подне, одлази, сама, на Бањицу, купа се у Хладном купатилу и враћа увијена у шал... о, Смиљо!... та вода не може "опрати" твоју болест, та вода је за живце а не за...
За време тих њених седам дана, не сећам се да је ишта јела! Била сита, свег!... Могла је, сатима да слуша маму... о Мостару, о Невесињу, о Неретви, о њеном Душану, о свом Вељку, о...
Једном, годину дана раније, био сам у њиховом стану, била је то сасвим друга жена: пуна енергије, хитра, гласна, њен смех се орио и "пуцао" као гром, а сад...
Увече, седимо у дворишту, у Драговићевој улици, на столичицама, па и до касно у ноћ, камилица, сокобањска, опија као мирис презрелог вина... иза ледја нам, крај нашег степеништа, заспали звончићи... цврчци... мрави по колену... а изнад нас звезде, ројеви звезда које на махове копирају око наших глава сокобањски свици... Ту, на калдрми, њих две Мостарке као на обали Неретве, а ја измедју њих... тако нам прође лето...
Донесем новине. Узме их и листа, дуго-дуго. Ништа не чита, ни наслове, само гледа страницу за страницом, од почетка до краја па од краја до почетка... Само навика...
Мама јој принесе две кнедле с кајсијама, с кашиком-две слатке презле... Смиља их, само, раздроби виљушком и каже: "Не могу...Не могу, Ксенија"...
А ја... немам другог посла него да је подсећам... ма, ситница, а везана је за њеног мужа покојног Душана кад ме је слао у "Народни музеј", у Београду, с парчетом слике у уљу...
Смиља ме гледа "бело", ништа не говори, само ме гледа док је подсећам на ту бесмислену посету. Наиме, њен Душан, годинама је, у коферу, чувао парче слике у уљу с потписом "Манет". Молио ме је да одем и од кустоса донесем стручну оцену - да ли је то део слике оног чувеног француског сликара и - Душан Глоговац је био трговац обућом - колико то вреди (!)...
- Не засмејавајте ме - "пресудио" је кустос Народног музеја...
Умрла је после два месеца. Драга господја Смиља.
Неко је дао читуљу у "Политици". Кћер, сигурно, није, живела је у Италији. Можда Ксенија, супруга Слободана Марковића, становали су врата до врата...
Много година касније, пролазио сам поред куће у Улици Вукице Митровић број 1. Пришао сам сјајној метално-стакленој капији и прочитао презимена на интерфону. Уместо Глоговац, писало је неко италијанско презиме, и све ми је било јасно... И вама?... Па није тешко...
На крају, не могу а да не приметим. Увек важи она чувена Нушићева крилаица: "Сокобања, Сокоград - додјеш стар, одеш млад!"... али, ето, деси се као господји Смиљи: дошла болесна, а болесна и отишла... То је кад човек мало, сасвим мало закасни иза живота, то јест кад га живот, мало, само мало... "претрчи"... Крилатица, тад, не важи...


 42 
 poslato: 12 April, 2014, 01:18:14 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Место за пољубац... или како нисам постао Сингер

После битке, лако је бити генерал! - стара је истина која би се могла применити и у мом случају иако се не ради ни о каквом рату, напротив, о миру да мирнији не може бити! А то је доба прве младости и упознавања живота и његових пелен-горчина и шећер-радости...
А то, како нисам постао Сингер... Исак Башевис Сингер, књижевник нобеловац... молим да ме не испитујете, да ми се не смејете и ране не повредјујете...
Који младић није маштао о девојци својих снова! И у сну, и на јави!... Па и Иво Андрић, чест гост у Сокобањи, маштао је... маштао и написао предивну причу "Јелена, жена које нема"... Јесте ли је, можда, читали?... Јесте!... И, шта кажете?... Слажем се... Нисте?... Одмах у библиотеку "Стеван Сремац" и задужите се за ово делце, лепо је, зато му и тепам...
Не, нисам био нервозан што немам девојку. Знао сам да ћу је упознати, само треба да сам стрпљив, богами и пажљив да ми, случајно, не промане прва прилика...
Једног дана, деси се и то...
Као студент југословенске књижевности и српскохрватског језика у Београду... о, боже, ни једно ни друго, званично, више не постоји!... шта ли сам, то, учио?!... паде ми на памет да одем на испит из светске књижевности, предвидјен тек за другу годину.
И како седох, тихо, готово неприметно јер је испит код Рашка Димитријевића био у току - она се окрену и упита ме:
- Је ли и ви полажете, данас?
Знао сам, тог трена, да је то она коју тражим!...
Ни она није полагала, дошла као и ја да слуша одговоре а и упадице професора, једног од најомиљенијих на Универзитету а не само на филологији.
До краја испитног дана, окретала се, више пута, стално ме, нешто, запиткивала... а ја био збуњен, трептао, недостајале ми речи па сам, чак, и муцао!
Кад смо изашли у Кнез-Михаилову, видео сам да је Мирјана лепа девојка, витка, чистог лица, отвореног осмеха, топле боје гласа и... што ме је још више привукло, умела је да ћути!
Што год бих рекао, Мирјана је пажљиво слушала не прекидајући ме!
- Кад ћемо се, опет, видети? - упитао је казанова у мени.
- Имате смисла за хумор! - кратко је одговорила.
Увредјен, сместа сам потрчао према Студентском тргу, хтео сам да сакријем руменило које ме је свег облило - први покушај - па неуспех! Али...
Али она, очигледно, није мислила тако: трчала је за мном и сустигла ме на тргу...
- Зашто си побегао?! - ухватила ме је за руке и упиљила ми се у лице.
- Па...
- Чуј, за време распуста, Рашко држи предавања на Коларцу, тамо ћемо се видети... Важи?
И тако, почели смо да се дружимо... Ко први додје на неко предавање, заузме место. Ја сам увек долазио први...
Убрзо стиже и пролеће, најлепше годишње доба и у Београду. Учили смо у Ботаничкој башти, на Новом гробљу, на Малом калемегдану...
Кад је окишило, те године, састајали смо се у Читаоници, у Улици Моше Пијаде, данас је ту продавница компјутерске опреме а улица је, поново, Дечанска... Седели смо на галерији и учили старословенски и историју књижевности феудалног доба... Причали смо, само, о студијама, колоквијумима и испитима, никад о било чем другом. И она је била стидљива као ја, мада ја, ипак, више...
Једном сам био код ње у њеном дворишту, у Улици 27. марта, одмах до Таковске. Нешто сам јој однео, не сећам се шта али... сећам се да сам се плашио шта ћу урадити ако ме позове да свратим код ње... Видела би ме њена газдарица, и сви у том дворишту би знали код ког сам - и зашто! - дошао... Срећом, Мирјана ме није позвала...
О, како ми се свидјала та моја колегиница Мирјана, стално ми је била у глави, једва сам чекао да је видим... Зашто је никад нисам позвао на игранку, реците ми ви, ја не знам... Ипак, нисам, баш, био, потпун шмокљан: продао сам две-три вечере у студентском ресторану па сам купио две кате за Кинотеку. Надао сам се да ће Мирјана пристати.
Невероватно, затезала је!
- А шта се даје? - питала је (као да је то важно, као да је зовем због филма, а не да покушам да је пољубим јер... наше студентско познанство се одужило... а ми се, само, држимо за руке и гледамо... гледамо... дуго и заљубљено).
- Ма допашће ти се, видећеш!
- Који филм?
- "Дан се радја"... Са Жаном Габеном...
- А ко игра главну женску улогу? - пита жена из ње.
- Нисам запамтио... А режија: Марсел Карне...
Богами, Габен и Карне су преломили и...
Седимо у првом реду, то је врло близу платна у Кинотеци, седимо а носеви нам боду плафон!... Испод мантила, држали смо се за руке... и били срећни... срећни...
Не знам шта ми би да је крајем пролећа упитам да ли би дошла у Сокобању на неколико дана, има ли, толико, времена. Хтео бих да јој покажем сва она дивна места из свог детињства, биће очарана, убедјивао сам је, без престанка плашећи се да ће рећи "не" чим завршим.
Али она рече:
- Хоћу... Долазим...
Те ноћи нисам могао да спавам. Сву ноћ сам преседео на зиду, на главној стази, на Калемегдану, уображавајући да у мраку видим ушће Саве у Дунав...
И ето Мирјане у Сокобањи, и мени срце на месту, и мами драго што сам довео девојку... мислила је да ми је девојка!
Прво сам је одвео на Лептерију, мислио сам да ћу је тамо лако пољубити! О, какве сам муке имао док је нисам превео дуж стрме обале, високо изнад Моравице! Плашла се да не падне! Није се бојала да ће погинути него зато што није знала да плива! А до воде више од 30 метара!...
Показао сам јој Сокоград, мали вир где сам, једном у животу, упецао малу рибу и одмах је пустио да отплива. Смејала се, али ништа није рекла...
Нисам је пољубио ни у парку јер се стално смејала неким женама које су купале ноге у топлом шопору! Није ми веровала да се тако лече!...
Прошли смо кроз шљивар мог детињства, поред Виле "Цаце" у чијем смо дворишту некад становали... ни ту нисам смогао храбрости да је пољубим, иако смо били сасвим сами. Једноставно, или је ишла испред мене или иза мене и нисам могао да уграбим згодну прилику...
Прошли смо поред Језера, Кантине... па на Краљеву ливаду (обратите пажњу на ову реч: КРАЉЕВУ!... видећете зашто!) где смо седели испод неког ораха и гледали према Ртњу који јој се веома допао. У реду, Ртањ, али како да је пољубим?! Већ сам се стидео самог себе, бити толики сметењак! Па Мирјана, то, мој пољубац, сигурно очекује, па, зашто, онда... и како... и све у том тону... А биће брука, превелика, ако ме она прва пољуби, боже, не, само, то не!...
На мосту, према Превалцу, на оној страни према Бањици, вода Моравице ми је била претиха а на супротној пребучна! Иако загрљени, главу уз главу, с руком у руци, нисам имао храбрости да је пољубим... срамота!...
Помишљао сам да бих, после ручка, могао да одем код ње у собу, и да, одједном, у неком најобичнијем разговору, не намештајући ни тему ни згоду, придјем њеним уснама и... Али, одмах сам закључио да би мојој мјаци то било веома сумњиво што смо, одједном, заћутали и... опет сам се стидео!...
Сутрадан, готово иста ствар - а по подне је морала отпутовати... Зар непољубљена, ни један једини пут, о, о, то се није смело догодити... ни по коју цену!
Чим је прошло подне, ухватила ме је, како сам ја то у себи назвао, КРИЗА ИДЕНТИТЕТА... осећао сам да, како се приближава час њеног одласка на станицу, то, више, нисам ја... него нека друга особа у мени, непозната! Знам шта о овом мислите ви, али шта би о овом рекли психолози?! А они су, опростите, компетентнији од вас...
И, ево, носим њено бедно картонско коферче, огуљено, била је сирота као и ја, и, могло би се рећи, само што није усела у аутобус... а ја... још увек...
Застали смо на мосту, у Царини, да она, последњи пут баци поглед на Моравицу, тиху матицу према Шишковом виру, на све оне густе врбаке испод којих сам као дете пловио у кориту... и...
Искористио сам трен кад су нам се косе дотакле... искористила је трен кад су нам се косе дотакле... и обоје, као на знак... трас!... зуб о зуб!... срам ме је, због неспретности, готово, појео... Нису нам, као многима пре и после нас, засметали носеви, него зуби!...
Моравица је текла...
Замало да закасни на аутобус...
А почетком друге године студија, изненадан крај наше везе... Не знам, заправо, како ни зашто, сећање ми је замагљено... Склон сам закључку да су постојала два разлога, главна, упркос бројним мањим не, само, с моје него и с њене стране... Њој је, вероватно, сметало то што сам носио наочаре, и то с високом диоптријом... а мени, вероватно, што јој је, стално, цурио нос, и увек имала спремну марамица у рукаву... не знам... Али један догадјај, можда, чак, инцидент, схваћен на мој начин, био је повод да не останем с Мирјаном иако ми се веома допадала и верујем да бих био с њом срећан, срећан...
Седели смо у учионици број 10, у приземљу Старог здања, чекали смо да нам додје професор Јерков, гостујући професор из предмета анализа текстова. Не знам шта ми би, узео сам њен индекс и прочитао да је место њеног родјења Самаила. А рекла ми је да је из Краљева (сетите се: Краљева ливада у Сокобањи!).
Нисам могао да верујем да ме је слагала. Зашто?! Да бих се уверио, питам је.
- А где си родјена?
- У Краљеву - мирно каже Мирјана.
- А да ниси... можда... у неком селу, код Краљева? - велики инквизитор хоће да утврди кривицу (сад ме је стид због тог).
- Не, не... Баш из Краљева - каже она.
Није нам се дало, није... због њене лажи... и моје глупости...
Никакво чудо што нисам постао Сингер. Он би разумео и опростио...


 43 
 poslato: 12 April, 2014, 01:17:20 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Две сабље

Обе сабље су из мог раног детињства, кад сам имао шест и осам година. Никад их нисам држао али сам их видео и запамтио. Не памтим детаље, само општу слику и сазнање да су то официрске сабље. Једна је из Београда а друга из Сокобање...
Прва сабља је припадала мом стрицу Витомиру, официру БЈВ, који је са супругом, нашом стрином Ериком (била је Немица) и своја два сина Велизарем и Александром, становао у Београду, у Барањској улици број 1, код "Липовог лада". Мама нас је, тамо, за време немачке окупације, два пута водила у посету и оба пута сам видео стрица са сабљом. Лепо му је стајала, а и он је био леп висок прав као стрела човек, кршан Херцеговац, али некако чудан - никад нам ни једну једину реч није упутио за време док смо два пута били у посети. Баш чудно, да ништа није имао да нам каже, пита... било шта... а био је родјени брат нашег покојног оца који је завршио живот у Стоцу, у усташком погрому! Сећам се, седео сам на столичици, у дворишту, а стриц је некуд одлазио... са сабљом, у сјајној униформи... није нас ни поздравио!... Само је изашао и затворио капију...
Касније, сазнали смо, преко Немачке је отишао у Америку, у Лос Андјелес, али ни отуд нам није писао, никад, ни у Београд, Srbija, ни у Сокобању, ни најкраће писмо! Увек је, то, у његово име, чинила стрина...
Једном нам је стрина послала пакетић у Сокобању, о, како смо се обрадовали: преко 30 исписаних графитних оловчица и бојица, уредно зарезаних резачем и за маму пар стрининих сандала с излизаним штиклама! Нико нас, никад, није толико понизио - као род родјени!...
Много година касније, једног лета у Мостару, наша тетка, његова и татина родјена сестра, дала ми је да прелиставам старе породичне фотографије и писма... Наишао сам и на стричеве фотографије с оном истом сабљом као и писма, њој, у Мостар. У једном писму пише да наша мама мисли како је он богат човек (никад, то, није мислила!), како она (наша мајка) мисли како он (наш стриц) тамо скупља доларе лопатом (ни то, никад, никад!)...
Знали смо да се мучио, да је, прво, радио у руднику као рудар... а, на крају, кад је остарео, зарадјивао је (додатно, био је у пензији) бројећи кутије на покретној траци.
На сликама које нам је слала стрина, видели смо њихову кућу, два аутомобила и велики водоскок крај базена... Ако, заслужио је...
Шта је било с оном његовом сабљом у Америци, не знам, али сам је запамтио... Не, није изгубљена, у мом је сећању...
Друга сабља, припадала је генералу Тасићу који је становао у својој вили, на Озренском друму. Звали смо је Вила "Тасић". Зими, као деца, одатле смо се спуштали бобом, а, понекад, још и даље од његове виле. То је веома далеко од центра и, ко не зна где је тачно Вила "Тасић", не може имати потпуну представу колико смо ми, деца, уживали у веома дугом и брзом санкању...
Једном сам видео генерала Тасића у главној улици, испред Хотела "Сокоград". Стајао је и неког чекао.
Ја сам застао да боље погледам његову сабљу - исту онакву какву је наш стриц имао... Као да су биле сестре!...
Ето, то су сећања на две сабље из мог детињства. Можда су изашле из ковачнице истог ковача, а завршиле на два краја света: једна у Лос Андјелесу а друга у Сокобањи.
А обе у мојој глави...


 44 
 poslato: 12 April, 2014, 01:15:13 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Слава и глава...или крст од леда

Нема, ту, у ствари, много тог да се прича, тек моја два кратка сећања на давно прохујало време у Сокобањи... Једно је сасвим кратка легенда а друго мали догадјај који сам видео својим очима... А обе ствари су везане за Богојављење које је близу, у уторак, 19. јануара...
Био неки дечак, у неком граду, неке године... а, шта кажете, лепо?... као бајка?... који се некако звао - додајемо, сад, ми...
Па шта?
Па то - жудео је за славом, хтео да буде славан, познат, неко... да се о његовој слави прича, чује, преноси, да га сви памте по слави а он да је, срећан-пресрећан, ужива. И реши, он, да сачека Богојављење и у Богојављенску ноћ, тачно у поноћ, упути молитву Богу и пожели себи славу...
Прича, баш, лепа, људска што се каже, за сваког... ко не би хтео да постане славан, мада, кажу, ја не знам, нисам славан, али... да је круна славе тешка на глави!... да се с муком носи!... па, богами, пожели и да се збаци с главе, али, не може!... сад, кад ти је на глави, трпи и носи је, требало је мислити раније!...
Овде прекидам, накратко, причу о слави због једне друге прозаичне причице о неком који се пожалио Богу: "О, Боже, кад ћу ја, већ, једном, добити главни згодитак на лутрији?!" Тако данас, тако сутра, тако сваки дан: "кад ћу?!... кад ћу?!"... и Богу "прекипи" па му, једном, каже, да не кажем "одбруси":
- Па купи, човече, лоз! Шта ми, ту, сваки дан кукаш?!...
Извињавам се ако је неко знао, па, према том, и равнајте се... Враћам се на оног који је тражио славу...
Додје Богојављенска ноћ, чиста и јасна. Он, на прозору, спреман, чека поноћни трен да своју жарку жељу у молитви упути Богу и Бог му је испуни.
Тачно у поноћ, провуче он главу кроз прозор, "протури" је, промоли главу... упери очи у ноћно небо, прекрсти се и помоли:
- Боже, дај ми... дај ми... ВЕЛИКУ ГЛАВУ!
И Бог му молбу услиши, истог трена. Уместо СЛАВУ, човек је погрешио и рекао ГЛАВУ!...
Главу, није, више, могао да увуче у собу, морао је за њом, за главом, да изадје напоље!...
Моје друго сећање, кратко, сасвим кратко... мали доживљај једног догадјаја из 1944.
Памтим, само, две слике. Ничег другог, чак ни нечије речи... Ни откуд ја, ту, тако мали, с осам година, те зиме, мора да сам се враћао из основне школе па видео масу људи и кренуо за њима... куд?... према Моравици... а где су се људи у поворци зауставили?... код моста, у Царини...
Скакали су да изваде крст од леда из Моравице!
Велик!
Сад бих рекао и велик пола метра!...
Моја друга слика је: тај крст од леда стоји испред Милошевог конака, до само зида, на малом дрвеном столу, на слами... Слика ми је толико јасна да леден крст могу да додирнем!...
То је све...


 45 
 poslato: 12 April, 2014, 01:14:12 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Младост, године, дим...

Молим, само, да ме погрешно не разумете: не маштам и не прижељкујем немогуће, али... ухватио сам себе, више пута, да ми је нечег жао-жао... А шта је то, ако се сме знати, то јест, ако није нека тајна, макар и најмања?!
О, о, о!... Рећи ћу, али немојте се изненадити: жао ми је... што му бледе сећања... нестају успомене... Као да сам због тог сиромашнији!...
Ја веома добро схватам да се Сокобања мог детињства и младости променила, и добро је што је тако, таман посла да... Али, да, више, или упола, не знам оно што сам некад и те како знао, то... то ме повредјује! Знао сам да сам знао, а сад не знам!... И не знам зашто не знам!...
Прочитао сам, у време детињства, у време младости, целу сокобањску библиотеку - а не сећам се где је била! Сећам се књига, а не сећам се лица библиотекара! А волео бих да је, као некад, кад сам оран и знатижељан улазио медју редове књига и био свестан тог величанственог тренутка! О, како је било тешко изабрати, само, три књиге, толико се могло понети! Како, само, три... а хтео бих да понесем све! Знам да ми је неко пријатан и љубазан помагао у избору, али ко... не сећам се ни да ли је био библиотекар или библиотекрака, да ли једна особа или више њих који су се мењали по сменама... Да, да... више не знам оно што сам некад тако добро знао...
"Винету", "Мис Бела И део", "Мис Бела ИИ део", "Како је била зелена моја долина", "Америчка трагедија", "Лидерик и Нибелунзи", "Лепа Нивернеза", "Звонар Богородичине цркве у Паризу", "Бели Очњак", "Златно теле", "Двојник", "Голицаве приче", "Силвија"... А ко ми је дао те књиге, ко ми је рекао колико дана могу да их читам... а ја, као из топа: а могу ли да додјем већ сутра?!...
Био сам у Сокобањи код неког баштована, у његовом расаднику, баш се лепо сећам да је то био расадник а не обична башта... Сећам се и лика баштована, и шта ми је показивао и причао, шта ми је ставио у корпу, и гласа се, његовог сећам, још ми је у ушима... али где се налазио тај расадник - појма немам! Као да је тамо био неко други, а не ја па ми, мало, испричао... тек да ми заголица пажњу...
Кад рекох - неко други - сад, кад се тог сетим, заиста не могу да погодим шта ћу ја у Врмџи, који ми је био циљ да, аутом, несигурним, одем, тамо... Од неке деце, купио сам прастару кубуру, самокрес, то, уопште не личи на мене, а десило се... готово да се стидим...
Било би логичније и интересантније да сам се одвезао у Бању Јошаницу где је мајка некад била на лечењу (мазала се лековитим блатом због екцема). Да се распитам о видовитом Стојану, неким деди ког ми је мајка својевремено спомињала, а који је објашњавао и руком показивао где ће бити аутобуске и тролејбуске станице у том селу! Где високе зграде! Пошта! Банка! Где ће бити изградјени хотели... и сто других ствари!... Оно што је он у својој визији видео!... Не сећам се зашто ми то није пало на памет... Ако нисам имао циљ, имао сам, бар, повод! А могао сам отићи, баш би било занимљво чути како се завршио живот деда-Стојана који је с мајком тако љубазно причао и... у једном тренутку, одједном застао и рекао: "Извините, морам прекинути... видим их како ускоро наилазе, они што ме не разумеју!"
И, по маминој причи, заиста су се појавила два милиционара на бицклима - он их, пре њихове појаве, предосетио и видео!...
Па "прича" о том како је горео "Сокоград", у центру! Ја, сад, не знам да ли сам тај пожар гледао... или се сећам да ми је неко причао... како лете варнице преко кровова на другој страни улице... Покушавам да раздвојим праву слику од нечије приче, али не могу, не полази ми за руком...
Једном сам, као дете, сам отишао на Сокоград, преко Бањице, преко Жупана, преко Лептерије... и сам се попео, горе, високо, високо... А нигде никог срео, не бојао се, ништа непријатно ми се није десило... е, то ми је, сад, сасвим нејасно, готово немогуће да сам тако што непромишљено учинио!...
А баш бих волео да се сећам и оног што ми је ишчилело у сећању, да вратим гласове, лица, смех, све оне слике које су избледеле и нестале...
Године... дим...


 46 
 poslato: 12 April, 2014, 01:13:30 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Стара добра времена!

Стварно су, некад, постојала стара или срећна времена, ма колико то, сад, неком, невероватно звучало - јер ова садашња, не, само, да нису добра ни срећна - него постају све гора и гора: незапосленост, алкохолизам и наркоманија, катастрофалан наталитет, "одлив мозгова", разградјивање брака и породице, превазидјен школски систем, корумпираност, медјустраначке задјевице, непотизам, пљачка државне, народне и приватне имовине, споро и неадекватно судсто, ниске зараде, несигурност у задржавању постојећег посла... итд.
А некад смо, иако "бедни и јадни", после последњег великог рата, ипак, и у том сиромаштву, били, некако, скромнији и задовољнији - него данас!...
Сећам се зима, страшних и љутих, с много-много снега, много више него што су га данашњи млади људи икад видели! Од кафане "Хајдук-Вељко", нпр., није се, од "брда снега", могла видети улица преко пута! Као у оном чувеном филму Фелинија "Амаркорд", ко га је гледао, добро се сећа "улица од снега" у Риминију... Тако је било и у Сокобањи, ми, старији, добро се сећамо...
А тад смо били деца! Иако је рат тек прошао, играли смо се и забављали после наставе. Да, да... нарочито се сећам лета и зима...
Лети, на Моравици, од Жупана до Шест каца, биле су назаборавне вожње чамцима на весла! Није било скупо, сећам се... мада се, ја, никад нисам возио јер је и то за мене било прескупо! Али, гледао сам и завидео другима који су, поред нас, купача, веслали и уживали. А гостију пуна Бања! Заиста, незаборавно сећање!... Кад су те вожње чамцима престале, не знам, нисам тад живео у Сокобањи, као ни где су, сад, ти чамци из нашег детињства и младости... Можда у сокобањском градском музеју? Можда је, тамо, и фотографија чика-Косте, Руса, који је "држао" те чамце као и оне на Врелу, на Језеру, где сам научио да веслам једним веслом?...
Па, тек, зиме!... Радо их се сећам, нарочито клизања на Врелу, од "Вила-Боте" и "Вила-Десе" па до Русимовића или, чак, до Бошка "Кокице"! Сами смо правили сличуге, од дрвета, а од машица које нам је ковач Коде бушио, правили смо потков и закуцавали га на клизаљке. Кад се усијају од клизања, јуриле су као муње!...
Возили смо и бобове, нарочите санке с предњим покретним делом, такодје поткованим као задњи много дужи део. На бобовима је могло да седне и до 7-8 санкаша. Први је чврсто држао каишеве или канапе а ноге на управљачу, док ми, остали, иза њега, повијени, седимо као сардине један уз другог! Од "Виле-Тасић", Озренским друмом, па, скоро, до "Дома-Миланово", јурили смо као на крилима. Варнице су, само, летеле кад челик испод нас удари о камен али стену! Имали смо по четири кочнице због велике брзине и окука, нарочито оне код "Виле-Зелић"... Враћали смо се, назад, до "Виле-Тасић" закачени за неки камион с угљем који је због узбрдице споро возио према Озрену. Понекад и по неколико бобова. Па опет, спуст, незабораван, до центра Сокобање!...
Срећна стара времена, да ли ће се, икад, више, вратити?...
Хоће-хоће - али то зависи од нас, само од нас... Треба, не, само, хтети, већ и мушки пљунути у шаке... а не чекати да срећа сама падне с неба!
Ко ће, први, да направи чамац на весла?! Ко ће, први, да направи боб за десеторо?!... Полако, молим, не гурајте се!!!... Има будућности - за све!... Док - нас - има...


 47 
 poslato: 12 April, 2014, 01:12:48 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Моја прва прича

Ко хоће да пише, па и да постане писац, прво мора да чита, много... много... И да размишља о том... и да упоредјује свој прави живот с оним животом из књига... Једног дана, може да се "преточи"! Добро или лоше, зависи да ли је неко постао писац или пискарало...
Не сећам се зашто ми се створила моја прва инспирација, али се сећам како...
Нашао сам се, као дечак, на Врелу, код језера, у ком, тад, није било воде... Угледам пса како се, на оном делу, близу виле "Мишић", врти укруг - једноставно врти - спремајући се да легне и спава. Радио је, то, ипак, некако нарочито, с паузама, њушкајући око себе, час подижући белу њушку а час је спуштајући, подстакнут, вероватно, мирисима... можда мислима, сећањима... ко то зна... Мало сам се и плашио пса, а био и изненадјен таквим његовим неуобичајеним покретима... и пожелех да то што видим и опишем!...
Близу сам становао, одем кући и у једном даху опишем шта сам видео у језеру, шта је пас радио, сасвим мали текст, али, за мене, тако драгоцен - својим писањем сам зауставио оно што је прошло... и могао сам му се увек вратити, био сам свестан вредности записаног... ко зна, можда сам управо тад и постао писац и не знајући...
Нисам био задовољан крајем те своје приче. Нешто ми је недостајало, нешто завршно, крај којим бих заокружио своје писање, а нисам знао шта би, то, могло бити. Тад нисам знао да се све може измислити: лица, речи, боје, звуци... читав живот... и све, то, назвати причом или романом...
И, ето мене, на истом месту, код језера, после, можда, пола сата и више... и, на своје велико изненадјење, поново видим оног пса, сад, већ, "јунака" моје мале приче... како се, још увек, окреће око себе и никако да, већ, једном легне!
Моја прича код куће, у свесци... а "јунак" приче пред мојим очима! Шта ће бити? Хоће ли се "прича" преда мном, уживо, некако друкчије завршити... или ће остати на том да се пас вечно спрема да легне, да се склупча и "прича" не заврши?
И легао је... и ја сам имао крај!... Тако сам причу "Пас" - своју прву причу! - и завршио... Пас је остао склупчан а ја сам журно отишао кући да напишем прави крај приче...
И онда ми је синуло - зашто је пас онако и онолико дуго одлагао да легне на дно језера... Можда се, јадник, спремао да умре... па је одгадјао... одгадјао у бескрај... да се склупча на земљи - знајући да више неће устати јер неће бити ни жив?!
Да ли сам у тој својој давној и првој причи успео да дочарам његов страх, његово одлагање смрти, продужавање радости последњих минута јадног псећег живота, не знам, прича је давно изгубљена и сад се, само, магловито, сећам, ње... те приче, оног пса и своје прве инспирације која ме је као дете обузела и усмерила ка каснијем писању...
Читао сам, све, о Андрићу, од Андрића, честом и драгом госту Сокобање, па сам наишао и на место где он објашњава како је дошао на идеју да напише своју "На Дрини ћуприја"... Седео је, на мосту, у летње предвечерје, у Вишеграду... Прохладан ветар, дувао је преко моста, а Андрић је ледјима осетио топлоту камене ограде на коју је био наслоњен. "Камен и тело се споразумеше", записа он.
У мом случају је то био онај пас...


 48 
 poslato: 12 April, 2014, 01:11:54 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Први фудбал у Сокобањи

Сокобања, година 1946... Давно, много давно... а ја се, ето, сећам као да је било јуче! Брат је имао 8 а ја 10 година. Нисмо имали за хлеб, а за новине смо имали! Дед ми каже:
- Бобо, тркни по новине, сигурно су, већ, стигле аутобусом.
- Дај ми паре.
- Не требају ти паре, само кажи број 78.
Дед је сваки дан читао "Политику", а плаћао је на крају месеца кад мама добије плату. Био је претплаћен на "Политику" и његов број је код продавца новина био 78.
А Гордан је читао лист "Пионири". Мама и ја смо "крали", мало од деда, мало од њега...
Објаве "Пионири" конкурс за дечју причу, али да је напише пионир! Њему, то, није ни пало на памет, али мени јесте... што да не? Вреди покушати...
И он пристане: да ја, у његово име, напишем причу, потпишем га и пошаљем поштом на адресу београдског "Пионира"...
Нисам знао шта да напишем. Што год бих смислио... није ми било за награду, макар трећу, утешну...
И, ево, овде дајем бесплатан савет писцима-почетницима: кад немате тему, кад не знате шта ћете да пишете - ништа лакше! - пишите оно што најбоље знате, што вам је на дохвату руке, што сваки дан гледате, чујете... За мене је, то, била Врелска улица, у дворишту вила "Цаце" где смо становали после рата.
Прича је имала наслов "СТРМА УЛИЦА". У тој причи ништа се није дешавало јер се ништа није дешавало ни у нашем животу. Само опис до описа. Улица, наша, стрма, према "Дому Миланово"... Кад је киша, потоци теку као речице и ми, деца, "пуштамо" чамчиће направљене од борове коре! Чији чамчић несметано, без заустављања, доплови до Русимовића, победник је! А победа је зависила од случајности, од тог које је "корито" мали чамац "изабрао", никад се није знало чији ће стићи први, други... или, заувек, остати због неког каменчића који му се испречио "у пловидби"...
Па шта, ништа нарочито, то је свако могао да напише! - рећи ће, данас, неко. И биће у праву. Али...
Али тај мали текст, мала прича да мања није била ни могућа - добио је прву награду!
Фудбал, ФУДБАЛ!!!
Прави, од коже, који се пумпа пумпом за бицикл! Има шнир, има оне шивене кожне делове... ма прави фудбал од коже и гуме!
Гордан је био одушевљен, тад му се име први пут прославило а захваљујући причи коју сам му ја написао...
Све, остало, после, написао је сам...
Али, ја сам "повукао ногу"!
Да, да... први фудбал у Сокобањи!


 49 
 poslato: 12 April, 2014, 01:07:50 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Кад сиромах наручује...

У то, давно, време, тешко смо живели у Сокобањи, тачније: између скромног и сиромашног... Тако је морало, није могло друкчије. Мамина плата мала, нас двојица браће на школовању, дед није имао пензију... а, сви скупа, избеглице...
Сећам се, био је крај лета, седимо у дворишту, на трупцима, калдрма прошарана камилицом и понеким каранфилом, а о мирисним петунијама да и не говорим... Одједном, мирис печеног меса!
- Осећаш ли? - питам брата који је већ подигао нос а очима шета по небу.
- А шта је то?
- Не погадјаш? Хаџипавловићи, Рашини, у дворишту, једу месо - одговори мама уместо њега.
Знао сам и ја, и ја имам нос, али...
- Хоћемо ли и ми? - пита мама.
- А шта?
- Па... роштиљ...
Брат и ја смо ућутали, увукли рамена, као да је нисмо чули... Не, то је немогуће!
- Хоћемо ли или нећемо? - наставља мама.
- Али, мама... како... како да... овај... кад... и сама знаш...
- Е па, за толико сам уштедела... Осим тог, треба и да се почастимо, ове године си завршио велику матуру, ред би био...
Не знам шта је брат мислио, али ја сам био уобразио да сањам. Никад, ама, баш, никад, нисмо јели изван куће, никад, ама, баш, никад нисмо нешто купили у кафани!...
И подјем, ја, све певајући! Рекла мама да одем у кафану "Српски краљ", наводно, тамо је најбољи роштиљ... па се, с пола пута, вратим, већ сам био стигао до "Сокограда"...
Нисам питао маму шта да купим а није ми дала ни паре!...
И, тако, важан улазим у кафану и, још важније, наручујем првом конобару на ког сам наишао:
- Молим вас, три роштиља! За понети...
Тако је то кад сиромах наручује.
"Три роштиља" - један за собу, други за кухињу а трећи за двориште!


 50 
 poslato: 12 April, 2014, 01:05:50 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Бобина једноставна радио-станица

Не, није писало овако као у наслову него радиостаница... сећам се као данас...
Тај наслов сам прочитао у излогу сокобањске књижаре, код чика-Славка, Требињца, одмах поред хотела "Парк"...
Нисам могао да верујем: РАДИОСТАНИЦА... па, још, ЈЕДНОСТАВНА!... Богами, то је нешто за мене као из снова!... Не могу да верујем да сам на такву књигу наишао, и то јевтину...
А зашто су ме интересовале такве ствари и како, то?
Мама је "крива"... У часопису "Природа", Хрватског природословног друштва из Загреба, на који нас је мама претплатила, налазили смо безброј ствари из науке и природе. Из тог часописа, на пример, научио сам да стојим у води "као ексер"!... Да, добро сте прочитали - да стојим, да, уопште, не радим ни рукама ни ногама! Чудно, али је тачно. Како то? Па лепо - важно је да удахнеш ваздух и - стојиш, можеш и 10 дана ако треба. Кад затреба, брзо издахнеш и удахнеш нов ваздух - и опет стојиш као у ставу мирно, не мораш ни прстом да мрднеш! Важно је да не избацујеш ни прст изван воде, само, то...
Или, на пример, научио сам да правим, тзв., претказивач олује, претеча радија, који је измислио руски научник Александар Попов... Просто се прави. Узмеш опиљке од цинка, ставиш их у стаклену цевчицу, с обе стране затвориш запушачима, кроз запушаче провучеш два ексера, с једног ексера иде антена на кров, а с другог земљовод у земљу. Оба ексера повежеш с електричним звонцем и батеријом, и то је све. Кад негде, далеко, у домету тог апарата, загрми, севне муња - електрицитет - електрични таласи долазе до антене мог претказивача олује, савлада се отпор цинканих опиљака у оној стакленој цеви, успостави се коло струје и - звонце зазвони! Значи, биће олује!...
Ја сам тај апарат направио и - звонио ми је! Био сам на седмом небу!...
Па замислите, сад, мене - у излогу књига ЈЕДНОСТАВНА РАДИОСТАНИЦА - тако је писало... Бобо, трчи кући, мама ће ти дати паре чим сазна колико ти та књига значи...
Добијем новац, још брже отрчим у књижару, купим књигу (сећам се да ме је чика Славко чудно погледао!) - па кући, нисам трчао него "летео" - да што пре направим станицу!
- Јеси ли купио књигу? - пита мама.
- Јесам...
И седнем да је студирам, кад...
Само што се нисам онесвестио: на корицама је писало: ЈЕДНОСТАВНА РАДИОНИЦА...
То јест, како се, у кутији за алат, распоредјују разне алатке: чекић, клешта, тестерица, турпија, бургија, метар, стеге, ренде, шмиргла...


Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas157
mod_vvisit_counterJuce343
mod_vvisit_counterOve nedelje1010
mod_vvisit_counterOvog meseca2330