Skip to content

Sokobanja arrow Skorasnje poruke
07 Jul, 2020, 05:01:09 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
 51 
 poslato: 12 April, 2014, 01:04:29 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Газда-Бора

Једног дана, вратим се из основне школе и видим неког старијег човека како седи у лигештулу, испред врата где смо некад имали летњу кухињу, а одмах до нашег улаза. Гледа у даљину...
- Неки човек седи испред врата! - рекао сам мами.
- Ћути... Није то неки човек, то је наш газда!...
Тако смо се упознали и много, много заволели... он, већ у годинама и ја, још дете...
Био је то један од браће Милутновића, Бора. Један брат му је живео ту, у Вила "Цаци", са супругом Цацом (Аном) а други, Сава, у Зајечару (са супругом Даном). Миле је био оперски и оперетски певач у Београду и Бечу, чувен Миле Милутиновић, а други, Сава "Славуј", био је трговац.
Наш газда је био банкарски чиновник, светски човек. Годинама је живео у Бечу, то се по свем видело: начин говора, одећа, понашање, искуство, разумевање... све, све... али, једног дана...
О, кад не би било тог "али"... свет би био, ако не бољи, оно, бар, добар! Али... Ево, рекох и ја!...
Имао је супругу Ноку, једног сина Александра, другог сина Сашу и једну кћер Мирку... Није се знало ко је од ког лепши, културнији, расположенији, лепшег понашања... Живели су у Београду, у Улици Спасе "Гарде" број 8. Понекад би понеко од њих дошло, али кратко, па друго... исто тако... имали су само једну собу и кухињу, било им је тесно...
Газда-Бора ми је надугачко и нашироко причао о Бечу, Европи (Велибор Михић: "Хотел Јевропа"), Дунаву, Аустрији, излетима, робним кућама, изложбама, бечком начину живота... Показивао ми је бечке илустроване часописе с невероватно лепим графикама у свим техникама, о бечкој кухињи, бечком саобраћају, Бечкој шуми, валцеру, коњима, забави, концертима, о речном трамвају, библиотекама и књижарама... Слушао сам га отворених уста, био му захвалан што ми то прича... Што год бих га запитао, да ми, додатно, објасни, на све ми је одговарао, стрпљиво, сликовито, понекад и с неком анегдотом, уз смех... уз карактеристичан гест да све то и покретом потврди, пресрећан што постоји неко толико очаран и заинтересован да слуша и чује...
Трајало је то, месецима и месецима. Он оде у Београд, опет се, на лето, врати и наше дружење се настави...
Много сам га волео. Можда и зато што сам мало запамтио оца, ко зна...
Показивао ми је како се помоћу сијалице у картонској кутији могу излећи пилићи... Како се, од липове гранчице, може направити диван "угљен" за цртање... Како се слика акварел-бојама... Учио ме је да калемим воћке... све сам знао!... што год бих накалемио... примило би се!... Кајсију на брескву... кајсију на крушку... брескву на кајсију... кајсију на шљиву... о, о, о!... Постао сам мајстор-калемар захваљујући вештини и стпљењу које ми је поклонио газда-Бора...
А онда, једног дана... (Јесте ли приметили, све се дешава "једног дана"?... Зашто је, то, тако?!).
Отишао сам у шљивар, испод Вила "Цаце" и убрао један штапић... Хтео сам да га изрезбарим и да га поклоним газда-Бори, нек га однесе у Београд и покаже својој супрузи тетка-Ноки...
Пусте жеље...
Одједном се преда мном створио газда-Бора, као да је пао с неба, усред шљивара, љут као рис, толико љут да, скоро, није могао да говори, црвен, сав дрхти као... као...
- Зашто си убрао то дрвце?!... Ког си питао?!... Дај овамо!...
Поломио ми је прут и бацио на траву.
Осталог се не сећам...
Неколико година касније, пише ми мама, у Нови Сад: газда-Бора био у вароши, играо карата, подигао руку и у руци карту... "Каро!"... рекао је... и рука му је пала по столу...
Спавај, мирно, газда-Боро... нисам се ни онда љутио... Такав је живот... Немам ни сад "дрвце"...

П. С.
Размишљао сам, не знам да ли сам у праву... Можда се газда-Бора према мени променио јер сам у то време већ много одмакао у свирању на виолиони? Дошао из Београда... и чуо ме!... А свирао сам... сам научио... потпуно сам... и жице, сам, наместио, све... сам... свирао сам... да сте ме, само, чули!... Да ли је могуће да је постао љубоморан?! На мене, на дете?!... Можда јесте, али ја нећу да верујем...


 52 
 poslato: 12 April, 2014, 01:03:41 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Два зрна у Реснику

Поведе нас наш учитељ Душан Цветковић (био је и управитељ основне школе "Митрополит Михаило") на приредбу, у Ресник. Село близу Сокобање, ишли смо пешице. Био сам у другом или трећем разреду основне школе. Највероватније у другом јер сам имао веронауку...
Лепо село, баш ми се допало. Сећам се неке падине, дугачке, веома, неке низбрдице. А доле, у подножју, или је чесма или је озидан извор, не сећам се, али много воде. Ту смо пили воде.
Шта смо у Реснику "представљали", шта смо играли и певали, такодје се не сећам. Можда сам и глумио у неком комаду, можда сам и рецитовао, не сећам се... али се сећам да смо играли у колу и певали: "Санти ли си, моме, мори, сан ти знаш да појеш!" Да ли сам добро запамтио, такодје не знам, али се тих речи сећам и мелодије, дивне, милозвучне, македонске... И како играмо држећи се за руке...
После сам отишао код друга на спавање. За вечеру, добио сам пун тањир пасуља и малу варјачу.
- Шта је, што не једеш? - пита ме његов отац.
- Не могу варјачом...
- То је кашика, дрвена кашика, само кусај...
Опет сам застао и опет ме је његов тата питао:
- Што си престао да једеш?
Нисам знао да ли смем да кажем, плашио сам се... тудја кућа... ноћ...
Али он хоће да зна.
Рекао сам му да у тањируи нема пасуља, само чорба.
Он ми узе кашику из руке и промеша по тањиру.
- Има, има!... Ево, нашао сам два зрна!... Само једи...
То ми је био најсладји пасуљ у животу!


 53 
 poslato: 12 April, 2014, 01:02:27 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Франц

Франц, Словенац, учинио. А ујак Славко смислио. И тако смо остали живи: мама, брат и ја, далеке 1941.
Столац, тата и дед завршили у усташкој јами (знамо која је!). Мама, с нама двојицом, сама у Стоцу, крај Брегаве. Добила је позив. Да, с нама, додје на Светог Илију... ради... "ради ликвидирања" (!)!...
Можете ли замислити "то"... такав ужас?!... Сирота, читала је... и знала је шта то значи. Мачка написала писмо мишевима у мишоловци - чекајте, долазим тад-и-тад... тад ћу бити гладна... о, Боже!...
Још је, зачудо, радила у Начелству. Телефонира ујка-Славку, свом старијем брату који је био судија у Окружном суду, у Београду. Како да нас спаси?... Није се предао као ни мама.
Имао је, ујак, у Главној пошти, у Таковској улици, познаника из војске, Словенца Франца (заборавио сам му презиме) који је радио на шалтеру, у немачкој униформи, био приморан да је обуче, мобилисан.
Франц налази официрску униформу, с капом, с одликовањима и кабриолет (отворен аутомобил) па... правац: Столац!... Као оптимизација сајта...
- Док господју Ксенију и њено двоје малодобне дјеце не одведем у Београд, не смије јој фалити ни длака с главе!... Јесте ли ме разумјели?!
И јадна наша мајка - сећам се као данас - остала без мужа, без свекра, ускоро ће остати и без стана, и без службе... али жива!... жива као и њена деца!... то јест ми, Гордан и ја... она... сећам се као данас... имао сам пет година... она клечи и пакује танке чаше за вино у фину меку хартију! А Франц јој каже:
- Госпођо Ксенија, оставите се тих чаша, важно је да сачувате главу!...
И отишли смо...
И тако вам ја, сад, ово пишем...
У октобру 1944, Франц је ухапшен, партизани су га стрељали на Сајмишту!
Младји ујак Бранко, одјурио је... да га спаси... било је касно...
Драги Франц, опрости...


 54 
 poslato: 12 April, 2014, 01:00:54 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Доручак на јастуку

Живка Никићевић. Тетка Живка. Као Исидорина госпа Нола, као Андрићева госпођица, као моја ујна Рана (од Ранка), супруга мог старијег ујака Славка Хаџића који нам је својом генијалношћу спасио животе који су, већ, били изгубљени, из Стоца, у Херцеговини. Али, о том, неком другом приликом... иако је тешко поверовати. Овде о госпођици Живки, од, једно, 50 и више година, нашој комшиници на Врелу, из истог дворишта... вила "Цаце".
Доручак на јастуку?... Полако, сазнаћете како и зашто...
Учитељица шивења, родом из Мионице, никад се није удавала. Наводно, у шта верујем, имала је вереника који је једног дана "усео" (њен израз) у фијакер, у Ваљеву - и никад га, више, није видела. О, ти, проклети фијакеру, због тебе се тетка Живка није удала, стекла породицу и догурала до достојанствене старости. Али не, "усео"... и "одјездио"...
Била је учитељица шивења која нам је, мени и брату, једном, сашила пижаму. Обојица смо могли да станемо у једну ногавицу! Преширок метар!
- Али, зашто, Живка? - питала је наша мајка.
- Ксенија, пижаме треба да буду комотне. У комотним пижамама се лепше сања...
Биле су, богами, комотне. И сањали смо. Далеку и срећнију будућност која никако да стигне...
Имала је једну собу, један кревет, један решо, један тањир, једну шерпу и једну кокошку. Пардон, и једну вееееелику брадавицу на образу, којом смо се, као деца, Гордан и ја играли... као да је звонце!... Пуштала нас је јер нас је волела...
Волела, а била веома сиромашна. А пушила, а "бистрила" политику с нашим дедом Душаном. "Атли каже..." "Међутим, Черчил..."
Стане, на капији, чека "жртву" која пуши. Чим јој се приближи, испружи кажипрст и велики прст десне руке, као слово "В" латиницом, и каже:
- Имаш... немаш?
Чудно, пушачи су увек имали цигарете, само она не...
И дају јој, одмах припали, а једну узме "за после" и затакне је иза ува као тишлер Богица или казанџија Панта оловку...
Или, лепо се очешља - а имала је дивну велику мирисну чисту сеновиту (као Сена у Паризу!) косу... напудерише се (добила у неком америчком пакету) па узме велику керамичку шољу да јој неко, ко има вишка, улије супу. Удроби и, готово! Али, имала је тетка Живка и бољи оброк, обично доручак.
Њена кокошка се попне на прозор (одмах поред наше чесме), мало се раскокодаче... јавља!... па на њен кревет... па на њен јастук - и снесе јаје!
Да, да... доручак на јастуку!


 55 
 poslato: 12 April, 2014, 12:59:42 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Мравињак

Ништа ме не питајте: ни шта, ни како, ни зашто... Ништа! Молим вас да ме разумете...
Не знам ни какав почетак да изаберем... а нема ни правог краја... Изгледаће вам, знам, "накалемљен", али то прихватите, тако... имајте, за мене, разумевања као што имате срца... молим, молим... рећи ћу вам, само, онолико колико могу... више не...
Десило се, то... То!... ТО!!!...
Одједном, погодило ме је као... као... мало је рећи ГРОМ!!!...
Све лепо што сам имао у дотадашњем младом животу - тад сам имао 11 година (и словима, да не буде забуне: једанаест!)... срушило се, нестало... сломило се, "ударило" ме и по мозгу, и по срцу, и по... и по...души...
У први мах нисам могао да поверујем, али... не!... нисам спавао!... сањао!... стварност да стварнија не може бити!...
Било ми је тешко, претешко... као да ми се на срце, на груди, на душу навалио огроман воденични камен!... Па меље... непрестано!...
И одем, ја, такав... од куће... да се, више, никад не вратим...
То ми је била несвесна намера, готово као нешто природно, да одем...
Идем, а не знам куд!
Знам зашто, али не знам докле... где је крај мог одласка...
Не знам колико сам ходао... Зауставим се на некаквом мравињаку. Ту седнем, крај мравињака. Крупни мрави. Много мрава. У свом роману "Хотел Јевропа" називам их мравовима, али они нису из мог детињства, нису то они мрави... а "Јевропа" јесте, у Сокобањи је постојала "Јевропа", поред Општине, према Моравици...
Читав дан сам преседео крај мравињака, гледао сам мраве а "мислио" своју тугу, свој јад, своје "ништа"...
Они су, мрави, од раног јутра излазили и улазили у мравињак, своју кућу... мени, детету, и исти и различити...
Ко ми је, од њих, сличан... од ког се, од њих, разликујем?... Има ли неко од њих исту мору као ја тог дана?!...
Мравињак...
Мрави...
И додје вече, смирај дана...
Одједном, приметим да више нема мрава, ни једног јединог... само ја, сам, крај мравињака... људски мрав... Људски Мрав...
И одем кући...
Кући...
У свој мравињак, на Врелу...
Тајна је остала у мени, заувек...
И тако, ако вам, икад, буде тешко у животу, пронадјите свој мравињак... помоћи ће... мало... бар, мало...
Као што је помогао мени!


 56 
 poslato: 12 April, 2014, 12:58:40 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Две сарме и огрев на друму

Био сам ученик осмог разреда гимназије у Алексинцу... Зимски распуст је завршен, настављају се моје муке око спремања велике матуре.
Зима 1954/55, била је хладна. Мама ми заказује телефонски разговор у алексиначкој пошти, тако сазнајем да ће ми послати сарму, "да имам" (по могућству до пролећа!), мада сам имао уплаћен ручак у Ђачкој мензи... Пазите!... само ручак!... Нема доручка, нема вечере... само ручак!... Сирота моја мајка, једва је и то успела да ми омогући!... А сад, гле, стиже ми сарма!... Ако сваку преполовим, имаћу дупло више!...
Сутрадан, пре подне, узалуд сам се надао - нико ми не долази, поштара нема... иако не верујем да поштари разносе сарме по кућама...
Одем у школу, друга смена... Кад...
На неком часу, отварају се врата учионице и "теткица" ме зове да изађем - рекао јој директор Јеремић!...
Ја истремиран, мада ништа лоше нисам учинио...
Код зборнице, чека ме један старији Сокобањац - вади, нешто, из торбе...
Сарма!
У повећој шерпи!
- Рекла ти мајка да шерпу вратиш, није ваша - каже ми он.
То је била сарма број 1...
Пошто сам мајци скренуо пажњу да ми сарму не шаље на гимназију, она, мозгала-мозгала... и одлучи да ми нову сарму пошаље аутобусом!...
И, ето мене... будућег славног уметника, познатог виолинисте, великог приповедача, романсијера и драмског писца, добитника многих првих, других и трећих награда, наравно и нобеловца, прослављеног сликара и вајара... новинара, кнеза, Кнеза од Сокобању... можете ли да ме замислите, те зиме, у Алексинцу, како милим Београдским друмом, до куће Зорке Николић где сам као ђак становао?... Милим, милим... све стопу по стопу јер...
У левој руци носим велику шерпу са сармама у 4 реда... а другом вучем џак дрва и нешто мало угља, да подложим, подгрејем сарму и... и...
Добра моја мајка...


 57 
 poslato: 12 April, 2014, 12:57:32 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Бекство у Сокобању

Ах, кад бих још једном могао, само још једном... срце би ми било на месту!...
Још једном се моја тетка умешала у мој живот, не, само, као оне године кад ме је уписала у гимназију, у Новоме Саду, у Улици златне греде... него и после мог исписивања из те школе... Да, да... тетка Вера ме уписала у цетврти разред - а ја се, сам, исписао из петог!...
А било ми је лепо у новосадској гимназији, професори добри-предобри... сецам се професора Новака Радовица, предавао ми је математику а био је и директор школе, инаце колега моје тетке из Секретаријата за просвету и културу... па професора Бодулица који ми даде слабу оцену јер сам, уместо "бежао" рекао "бегао" иако то данас "Правопис" допушта... па другови Сперњак, Кузмановиц, Фишер, Суботиц... другарица Ксенија Шилиц (име моје мајке!)... Ујутро, после доруцка у Интернату, у Школској улици, трамвајем се возим до центра па у школу... Био сам и на Петроварадинској тврдави, на Штранду... купао се у топлом "Јодном купатилу" ција је вода црвенкаста због јода... одлазио у биоскопе "Народни биоскоп", "Славицу", "Звезду"... понекад и понеки колациц појео јер сам имао стипендију као жртва фашизма... и ту стипендију ми је тетка Вера испословала... лепо-лепо ми је било у... али...
Још, да додам о животу у интернату... Био је то Интернат Уцитељске школе, али је било уценика из скоро свих школа у Новоме Саду: Српска гимназија, Мадарска гимназија, Школа за примењену уметност (моја несудена школа!), Музицка школа, Уцитељска школа, Архитектонска школа и друге... Сецам се да је, у интернату, преко пута мене седео Лука Прошиц, исти разред, цетврти и пети али друго одељење јер је он уцио енглески а ја француски... Волео бих да га видим... нисам га видео 56 година... знам да је завршио филозофију...
Пре доруцка, руцка или вецере, обавезно се пријављујем да за све уценике у интернату исецем хлеб... векне и векне!... да бих, кад завршим - до изнемоглости свирао на клавиру! Онако, из главе! Волео! Много волео као што сам, у Сокобањи, волео да свирам на виолини осам дугих година... Али, клавир ми је био тежак-претежак, нисам успевао...
И тако, све је било лепо да лепше не може бити, али...
Док ме, једног дана, не спопадоше одвратни и болни циреви! По врату (испод потиљка) и испод носа, тј., изнад горње усне! Циреви, тзв., "слепаци"!... О, како је то било болно, и сад се најежим!...
У школу не идем, мами не пишем, тетки не јављам, нико ме не гледа, цак ни другови из интерната... Заборавили ме у амбуланти, испод крова... Цак ми не доносе ни храну!... Ма, потпуно разоцаран!... Препун беса!... Увреден и јадан!... Тад нисам знао какви ме, све, јади и муке тек цекају у будуцности!...
Прво одем у градску амбуланту да ми те "зелене циреве" исцеде... Двапут се онесвестим јер није било анестезије!... У амбуланти су крецили, све је било прекривено најлонима...
На крају, пробудим се, на столици... глава ми наслоњена на зид... и видим цистацицу поред себе... Питам где је лекар... О, о, о!... и он ме оставио Богу на старање!... Био сам толико мршав да сам једва ходао...
И ја одем у гимназију - и испишем се!...
Узалуд је директор гимназије и мој професор Новак Радовиц трцао за мном Улицом златне греде... не шалим се, не претерујем!... ТРЦАО!... молио ме да се предомислим, вратим... не!... не!... драги мој професоре, драги мој директоре... Боба Михиц је одлуцио... исписао се и... правац Сокобања!...
И побегнем у Сокобању, луку свог спасења!...
У Сокобањи - мама само што није пала у несвест!...
Али, шта да ради жена с тврдоглавим сином као што сам био ја?!...
Зимски распуст проводим у разгледању околине, цртању, прављењу карата за играње, прављењу шаховских фигура од средине хлеба...
Приближио се крај школске године... И, поново, тетка Вера...
- Шта Бобо мисли, не сме му пропасти пети разред... Нек доде у Београд, код тетка-Весе, једну седмицу нек похада наставу у Земунској гимназији где сам ја наставница (касније це постати и професорка српског кад заврши Филолошки факултет - као, касније, ја!) а друге седмице це полагати пети разред!...
Тако је и било...
Моје бекство у Сокобању се потрло с мојим полагањем - тетка и мајка су биле задовољне... Добро, и мени се "брк смешио"...
Али оно бекство у Сокобању, било ми је најсладе!
Ах, кад бих још једном могао, само још једном... срце би ми било на месту!... Али не могу... Нисам, више, млад... Онда сам побегао од Новога Сада, а сад не могу да побегнем - од себе... Онда је цитав свет око мене био у мојој клопци, а сад сам ја у клопци сопственог тела!...


 58 
 poslato: 12 April, 2014, 12:56:51 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Ноћна жудња за мајком

Има ствари, из прошлости па, самим тим, и из детињста јер је и оно прошлост, најстарија, које не схватамо ни у старости, не разумемо их иако бисмо хтели... Све је ту, као на длану, и товар и тегови, али, не вреди, не можемо да измеримо!...
Био сам домац и у вила "Боти" и у вила "Деси". Не дуго, али сам био. И, чудно, долазио сам и кући, и био у дому... и учио, и спавао у дому... а и код куће, баш чудно... Како је, то, било могуће, не знам... Било би нормално да сам или у дому или код куће, а не помешано, али, ето, било је баш тако. Да ли сам ја био том узрок, не знам, могуће је да јесам јер сам био преосетљив... и много сам волео мајку...
Једне ноћи, кад сам спавао код куће, с мајком у кревету, учини ми се да мајци не куца срце!...
О, како сам се уплашио!...
Она дише, а срце јој се не чује!...
Брат лежи у другом кревету, дед у другој соби... ништа не знају!...
Узнемирен сам, поново наслањам лице на мајчине груди - срце јој стоји!...
И, наравно, будим је...
- Шта је? - пита.
Ја ћутим, важно је да је жива...
Другом приликом, сећам се да сам тад спавао у вила "Боти", пробудим се у по ноћи и помислим на мајку, опет се уплашим...
И чиним нешто што не би ниједно дете - по мраку, трчим до Врела, улазим у нашу собу... чујем је како дише!... Богу. хвала!... жива је!... Ако дише, није важно да ли јој срце куца!...
Па се, срећан-пресрећан, вратим у дом и легнем у свој кревет... Тајно отишао, тајно се вратио...
Никад о овом ником нисам причао, први пут вама...


 59 
 poslato: 12 April, 2014, 12:56:02 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Три најгора дана у мом животу

Први дан је у Стоцу, у Херцеговини, у ствари, ноћ 1941.
Тата је у затвору, дед је у затвору... никад их више нећемо видети!...
Мама лежи по нама, у кревету, штити нас телом док усташе ударају кундацима по капији, желе да уђу и... Сећам се као данас...
Мени је 5 година, брату 2,5...
Кад су одвели тату, не знам, али се добро сећам кад је деда одвео усташа с дрвеном пушком, окренутом наопачке, окаченом на канапу, на рамену (намерно таквом да понизе, пушка као играчка!). Мама се онесвестила на степеницама, мора да је и вриснула јер сам запамтио у том трену дедово окренуто лице кад нас је, све троје, последњи пут погледао пре него што је замакао иза угла куће... Имао је 78 година... Тата је имао 40...
А онда та ноћ, кад су усташе хтеле да уђу и... Само, зато, што смо Срби...
- Боже, ти, помози и свети Василије! - молила се мама.
Те речи као да сад чујем...
Били су много пијани и нису могли да прескоче висок зид од камена. Капија је била јака, старинска, са шиповима. Тако смо остали живи. И то је била прва најгора ноћ у мом животу...
А како смо се, исте године, спасили из Стоца и избегли у Београд, па, после, дошли у Сокобању, то је друкчија и чудесна прича... Можда неком другом приликом...
Други дан, други најгори дан у мом животу је у Сокобањи... Година 1952, зимски распуст. А најгори ми је због кише! Неком ће тај разлог бити смешан, али мени није! Морали смо да се преселимо у нов стан по пљуску! Неко, никад нисам сазнао ко, само наслућујем, наредио је да се наша јадна сиромашна породица, готово без покућства, мора иселити из куће Руже "Деловоћке", на Врелу и одселити у Драговићеву улицу, у кућу Бранке Хаџипавловић, у стан где је некад становао мој професор српског Милутин Петковић с породицом. (Ове године, 2008, ишао сам да видим тај стан, из дворишта: врата зазидана, не бих, више, могао ни да уђем у кухињу где сам јео, у собу где сам спавао, све је "избрисано"!). А селидба... по киши... тужна, јадна слика...
Све нам је стало у једна воловска кола. И три склопљена метална кревета с мадрацима, кревета узетих на реверс из бањске болнице... и орманче са стакленим вратима које је направио "тишлер Богица"... и сто... и три столице... и шпорет с чунковима... хлеб и две сијалице... и мало посуђа... и једну мишоловку... и мало масти, брашна, шећера, паприке и соли... две шерпе, један лонац и две поњаве... и три јастука с душецима... венац белог лука... е, па... нема више!... све је то киснуло на зимском пљуску док смо, погружени, мама, брат и ја ишли поред кола, низбрдо, па поред вила "Зоре", па поред "Дома Миланово", па поред куће у којој је боравио и умро Стеван Сремац... до нашег новог стана у Драговићевој... Мачка "Цица" је успут побегла и никад је више нисмо видели... А тако лепо ми је грејала стопала!...
Мама је наместила шпорет, скупила мало грања у новом дворишту и заложила ватру да се огрејемо и да нешто скува. Кромпир смо донели на колима, то смо вечерали...
Одећу и ципеле смо сушили поред ватре, али нам је било хладно... Како сам заспао... не знам, можда и за столом... Сећам се да сам заспао сит...
Трећи најгори дан у мом животу, био је кад смо напуштали Сокобању... Тако је испало, морали смо да вратимо кључ... и одселимо се у Београд...
Излепио сам огласе у главној улици да продајемо покућство. Сто - 50 динара. Столица - 15 динара. Шпорет - 300 динара. Ћебе - 30 динара... И тако редом... Све оно што је мајка годинама стицала, отишло је, јевтино. За једно поподне!... Благо оном ко купује, а тешко оном ко продаје... Углавном, све је купио Моца... Тешко оном, тешко... тешко...
Нарочито кад се продају успомене...
Старих успомена, више, немаш... а нове не стичеш, нит се трудиш да их имаш... све би хтео да се врати оно старо, а то је немогуће...
И тако, бедни дошли - бедни отишли...
Мајка је у Сокобањи провела 30 година, а ја 17... Много...
Али срце ми је, ту, заувек остало! Као што никад нисам стекао нову мајку, ни нову Сокобању нисам нашао... И не тражим је јер друга, тако драга мом срцу, не постоји као ова, под Озреном!...


 60 
 poslato: 12 April, 2014, 12:54:40 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Као приче из романа

Некад сам, срећан, живео у Сокобањи, сад живим у Београду. Некад сам, у Београду и Мостару, имао родјаке, тетке, тече, стричеве, стрине, ујаке, ујне... сад немам никог, сви су помрли... Али их се сећам, гледам их као да су живи и чујем као да говоре...
Тек сад видим да су сви били веома различити, као и њихове судбине... и да су били "јунаци" мог животног романа... А кад је то тако, никакво чудо што сам постао романописац и писац прича...
У Сокобању су ми дошли ујак, једном, једна тетка два пута и две тетке по једном, и то је било све... Све за 17 година мог живота у Сокобањи, мало!...
Десило се, једном, све три тетке, мамине родјене сестре, дошле су преко лета код нас. Вука,Веса и Вјера. Поредјао сам их по годинама, најмладја на трећем месту.
Дед, њихов отац као што је био и отац наше мајке, спавао је у кухињи, ми, сви, мама, Гордан, ја, тетка Вука и тетка Веса у једној соби - а тетка Вјера у другој. Зашто је она сама спавала у посебној соби, па, још, закључана(!), описаћу на крају ове тужне епизоде која је као истргнута из неког Сингеровог романа... да, да, оног нобеловца, Јеврејина, мог омиљеног писца...
Али, пре него почнем о том давном лету и "судбинама" мојих тетака и ујака, кратко добронамерно упозорење. Ако не можете да поднесете тужне приче, не читајте, даље, окрените се веселим странама живота и његовим беспослицама кад ја, већ, не могу... а не могу јер ми нешто не да мира... не да?... а шта, то?!... е, па, зините!... па ћу вам рећи!...
Ово "ситно ткање" свог сећања започињем с најстаријом, с тетка-Вуком. Знали смо кад ће нам у Бању доћи, али нам тог дана није прешла преко прага у Драговићевој улици. Аутобус је стигао, није, ваљда, изашла на некој успутној станици! О, тетка-Вуко, чујеш ли ме?!... Чујем, чујем, Бобо... али сам далеко!... Нашли смо је - где друго - у парку. Седи наша тетка, на клупи, близу рупе за инхалацију (ту је и Нушић седео), са женама, бањским гошћама - и хекла! Морали смо да сачекамо да је одведемо кући док не узме мустру! Читав живот се смејала не знајући шта је чека на крају кад се живот уозбиљи...
Друга је дошла тетка Веса (право име Веселинка). Тог лета, кувала нам је, маму је одменила. Сваког дана нас је водила на плажу, испод Жупана, да научимо да пливамо. Али, али - пази, сад! - не у води, него на сувом! Да, да, не помакао се с места... Брижна, наша, тетка...
- Док не научите да пливате, не смете улазити у воду! - била је њена филозофија.
Завршила је на исти начин као младји ујак.
А учила нас је да пливамо на сувом. Легнемо на стомак и "радимо" ногама и рукама, на шљунку. Нико се не може удавити. Научиш да пливаш без страха. И тек кад савладаш ту вештину, стекнеш сигурност и рутину, можеш у воду: у Жупан, у Три каце, у Шест каца...
Последња је стигла тетка Вјера (тако се каже у Херцеговини а у Србији Вера). Одмах је добила засебну собу док смо се сви ми, осим деда, стиснули у другој. Била је пуна прича, сликовитих детаља, динамичних догадјаја, незаборавних доживљаја из свог дугогодишњег школовања и службовања по војводјанским селима и у Новоме Саду... Јадна, она је прошла најгоре!... Изгубила је...
То, да је она сама спавала у соби, не до улице него у соби према кући адвоката Аце Мирковића, веома ме је изненадило. Питао сам мајку, видело се да избегава одговор, да врда тамо-амо. Питам је, а она понови моје питање! Хм, једино да ја одговорим, а она да ме пита!...
Али кад ју је мама прве вечери закључала у тој соби, е, то, више није могло да се забашури, тек тако, јевтиним женским триком: кад те неко пита, и ти питај њега то исто...
Тетка Вјера је била месечар!...
А то захтева враћање, уназад...
Кад су сви, пре рата, у детиње доба, живели срећни и задовољни, и не знајући да ће, једног тужног дана, сви морати побећи из Мостара и постати бедне избеглице... становали су на Луци, крај Неретве, у својој лепој породичној кући на спрат, с кровом од камених плоча, с дивним калдрмисаним двориштем, високим зидовима, цвећем, кујом Медом, мачором Белим и коњем Цветком... Тад се још нисам био ни родио, а моја мајка је била дете као и њена браћа и сестре: Славко, Бранко, Вука, Веса, Мица, Вјера... и наша мајка Ксенија, Ксена... у Мостару Сена...
Лето, најврелије, сви спавају напољу, у дворишту, на душецима... Доле чиста камена калдрма, с камилицом, мушкатлама, петунијама и каранфилима...
а горе звезде!...
- Медо, иди надји Мицу!...
- Медо, пронадји Весу!...
- Где је Ксена, Медо, где је... тражи је, брзо!...
И куја Медо - погрешно јој дали мушко име! - тражи и надје...
А кад уморан сан "закуца на врата", сви легну на душеке, у дворишту... а тетка-Вјеру ставе у средину, окруже је... да као месечар не оде у Неретву! Да не оде у сну! С испруженим рукама као у оном Кустуричином филму, најбољем нашем филму свих времена... не могу, сад, да се сетим наслова али сви су га гледали по ко зна колико пута... и још ћемо, не бројимо...
Ето, зато је тетка Вјера добила "своју собу" у Сокобањи, у кући, на Врелу где смо становали... Мама је закључа, сигурно је сигурно, мада је Моравица далеко од Врела...
Питао сам маму ко тетку ноћу закључава у Београду.
- Сама се закључа. Кључ стави у џеп. Ујутро га извади и откључа собу...
Много година касније, њихови дани су се привели крају. Тетка Вука је морала да угради вештачке кукове, да извади камен у мокраћној бешици, али дрхтање целог тела, главе, руку... није могла да заустави. Умрла је у дубокој старости, у свом кревету, у својој гарсоњери, у Тиршовој улици. До последњег дана, по причи, оним својим дрхтавим рукама, хеклала је... као оне давне године у парку, у Сокобањи... Због дрхтања, излазила је чудна "мустра", најличнија креација...
Веселинка је умрла у сну, срећна... Одвела ме њена кћер Милка... у Дијагностички центар. Плаче, Милка, мени се срце стегло... док тетка Веса спава, дубоко... дубоко... Само јој преко лица, понекад, "прелети" кратак трзај, одраз, сенка, одбијање, осмех... и ништа се не промени... жива, а већ отишла... дише, а већ "хода", далеко...
Тетка-Вјерин син скочио кроз прозор, био болестан... Кажу да се затрчао и полетео с петог спрата у Улици Луке Вукаловића број 5... Кад су јој јавили, нашла га у дворишту, легла по њему и плакала дуго, дуго...
Сахрањен је у исти онај гроб где су нашли свој мир дед, тетка Вука, наша мајка... а и она је ту сахрањена, у малој урни... на Новоме гробљу... И као што је, оног лета, у Сокобањи, имала засебну собу, овде је, на заједничком гробу, "добила" засебну таблу с натписом "Вјера Хаџић" (није се удавала; Миша је био њено ванбрачно дете; и није био месечар... а ипак је "полетео"!)...
Тако Живот шије и пара. Убацује нам у главу, товари на ледја, приближава или удаљава од срца, пише и брише... Записује у Велику Књигу. У њој је нешто медју корицама, а нешто, богами, и изван њих, у зависности одакле, из ког угла се гледа... из Живота или изван њега... као што, овде, пишем ја... а читаш ти... или ви... мој Павле, моја Марина, мој Мирко, моја Татјана... децо, моја...


Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas191
mod_vvisit_counterJuce241
mod_vvisit_counterOve nedelje432
mod_vvisit_counterOvog meseca1752