Skip to content

Sokobanja arrow Skorasnje poruke
07 Jul, 2020, 05:52:39 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
 81 
 poslato: 12 April, 2014, 12:21:00 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Како сам правио балон

Као дете, а било је то пре много и много година, веома сам се интересовао за науку и технику, ма колико то неком данас изгледало чудно, с обзиром да сам књижевник. Мајка нас је, по нашој жељи, братовој и мојој, претплатила на изврстан хрватски лист "Природа" па смо га, просто, "гутали очима". Све лепо, јасно, популарно, голицало је нашу пажњу, нарочито мене. Шта, све, ту нисам нашао: рибе које лете, претказивач олује (претећа радија А. Попова), да ли се непливач мора удавити (баш такав наслов!... грешка: нико не мора, па ни непливач!), како направити балон и винути се у висине... и триста других чудеса... Брат и ја прислонимо часопис "Природу" на бокал с водом, једемо и читамо, немамо кад да сачекамо, толико је у том листу било чудних, невероватних, предивних ствари кроз које смо, у послератној Сокобањи, откривали свет. Сазнавали смо да постоје друге земље и други људи и много даље од Алексинца и Књажевца! Мене је највише задивило прављење балона од хартије, балона којим се може летети!
Нисмо имали пара да купимо месо, а, ето, можемо да летимо, уз минималан, готово никакав трошак! Мама ће ми доносити хартију из канцеларије, брашна имамо, шпиритуса имамо, а и вате... све имам што је потребно за изградњу балона!...
И почео сам да га правим, у дворишту, испред куће, на Врелу... Требало је направити балон од листова хартије залепљеним брашном размућеним у води, то јест тестом. Мајка ми ништа није говорила, а деда се, само, крстио!...
Лепио сам и лепио. Данима. Посао је споро напредовао, хартије сам имао, довољно... али ми је недостајало брашна... Зар откидати од уста, хлеб смо месили!... Балон који сам правио није могао бити велики као у нацрту из часописа, па сам изгубио сваку наду да ћу њим успети да полетим, макар метар-два, изнад земље и... тако сам замишљао!... треба, само, да сачекам да се Земља окрене - знао сам, окреће се од запада према истоку - и спустим се, пошто угасим вату са шпиритусом, у Алексинац!...
Пуста жеља!...
Балон је, најзад, залепљен, био је не већи од два метра, не би могао да понесе ни нашег певца Пејагу а камоли мене!... На платформи од жице, запалим вату натопљену у шпиритус и сачекам да врућ ваздух подигне балон...
Кад се уздигао, полетео, мојој срећи није било краја!
Лети!
Балон лети!
А ја га, сам, направио!...
Па се, одједном, запали мој балон, моје вишедневно дело! Букну \"као да је од хартије\", а од ње јесте и био!...
Па паде, буктиња-балон, на наш кров!...
Сва срећа па се брзо угасио и није запалио кућу... А могло је, и то, да се деси, кућа је била стара, трошна, сува као барут... и није била наша, ту смо, само, становали... Становали, маштали, сањарили о нечем лепом, великом, узвишеном због чег се исплати живети и волети цео свет и све људе...
Можда ће, данас, ова детињаста прича неком човеку изгледати смешна, као беспослица уображеног детета, детета које хоће да буде веће од мрве хлеба, али, с друге стране, знам да ће се сваком детету она свидети! Мени се, ето, и сад свиђа то како сам правио балон од хартије и теста јер дете, још увек, "станује" у мени, простодушно, радосно, наивно и невино. Расте ли расте, али неће да пусти бркове, него жели да остане вечно младо... И сад бих, поново, правио балон, у овим годинама, само кад би ми неко, млад и снажан, у том помогао... Брашна имам, воде имам... а нацрт ми је у глави...


 82 
 poslato: 12 April, 2014, 12:14:54 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Излет на Ртањ

Богами, нисам био ни тако млад, имао сам, целих, једанаест-дванаест година кад ми је наспело да се попнем на Ртањ. Нити сам се мајци јавио, ни брату, ни деди, нити сам неког питао. Ни ја нисам одолео зову ове прелепе планине и њеном врху "Шиљку". С мало хлеба у џепу, једном јабуком и бочицом воде, у рану зору сам се отиснуо из Сокобање.
Предем мост изнад Моравице, бацим поглед према Шишковом виру па пут под ноге кроз Царину...
Иде велики путник, иде велико зановетало, то јест ја, све ми лако, само што не запевам од радости што испуњавам своју давну жељу, Ртањ ме вуче, све већи и већи, а да ли и лепши непотребно је споминајти. Све око мене је лепо, непознато, ливаде, воћњаци, виногради са скромним колибама у којима старци дежурају и чувају грожде... мирише, од лепоте, од миља, наша Србија... А време пролази...
Јутро, давно, прошло, а ни подне само што не превали. Позобао хлеб, изгризао јабуку, утолио жедцу... Ртањ све већи, али се никако не приближава!... Први знак сумње ме ошине, али се не предајем, хоћу, морам и готово...
У касно поподне схватам да је ђаво однео шалу, не могу се ни приближити до подножја, камоли се попети! Нема друге, него да се...
Окренем се... и само што се нисам онесвестио: видик изнад Сокобање се стопио, врхови Озрена се поравнали, нема врха да ме води, изгубљен сам, не знам где сам! Лако је било ићи према Ртњу кад ме је "водио" његов врх Шиљак, а сад, на повратку, нема ничег што би ми показивало пут...
Уморан, разочаран, уплашен, жедан и гладан... враћао сам се кући, мајци, брату и деди, једва чекајући да...
У мрклу ноц, избио сам далеко од Блендије, промашио сам Сокобању! Та ноћ повратка залуталог сина биће једна од многих тешких ноћи у мом животу, научио сам више него за многих сунчаних дана и радо се сећам тог свог дечјег неуспеха.
Нажалост, никад се, досад, нисам попео на Ртањ, није било прилике. У ствари, лажем, јесам, у мислима, много пута... Хоћете ли са мном? Хоћете!... Па пођимо...


 83 
 poslato: 12 April, 2014, 12:13:41 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Рани дан

Кад данас читам како је у нашим школама, па и у страним, хтео-не-хтео, сећам се својих раних дана школовања у основној школи, у апартмани Сокобања, измеду 1944. и 1947. Али, пошто је сваком познато каква је данашња школа у Србији, има, тог, много у дневној и недељној штампи, ево најсвежијег увида како данас уче млади Данци, у овом случају њихови гимназијалци који су угостили наше ученике, своје вршњаке из Ниша, а после ћу прећи на своје школовање у основној школи и "како су нас васпитавали"...
У "Политици" од 2. децембра 2008. пише да дански гимназијалци уопште не морају ни да долазе у школу! Пази, зар је то лепо?! Да сам "Политика", не бих ни писао о том, него о нечем вреднијем, препоручљивијем, а не... Даље?... Ðацима је дозвољено да једу и причају на часу!... Док наставник предаје, ђаци могу да играју видео-игрице, чак и пију! Изостанке не морају да правдају! Могу, на часовима, да шаљу имејлове и, наравно, да их примају пошто им мобилни телефони нису искључени! Важно је да положе тестове, и ствар је у реду. Школске табле нема, користе се екрани јер сви ђаци имају умрежене компјутере с екранима на својим клупама. Ко хоће да нешто забележи, донесе лаптопт и тако "хвата белешке"! Час траје не 45 минута као код нас него 60. Наставник предаје пола сата а после се ђаци деле по групама. Наставници и ђаци се медусобно шале, ђаци наставника ословљавају по имену, без икаквог предзнака. Сви знају енглески, имају широку културу али, ипак, нису знали где се налази Србија! Наставник је на екрану, на мапи Европе, показао "чизму", рекао да је то Италија и да је Србија "ту, негде"! (Није ни он знао!)... Нашим ђацима који су гостовали у Данској, у оквиру европског програма за размену ученика и студената, све је плаћено. На крају, добили су по 150 евра џепарца и вратили се у Ниш...
Кад сам ја учио основну школу у Сокобањи, после 1944, звоно, на звонари, на школском крову, позивало нас је у школу. Још ми и сад одзвања његов звон. Да не одем у школу, то се није могло ни замислити!
Па, ипак, није било све идилично, нарочито у погледу кажњавања ученика. Учитељ ми је био (касније и управитељ школе) Душан Цветковић који ме је нарочито волео, чак ми је и тепао "Боки, Боки..."! Али то му није сметало да и ја, кад други "заслуже", добијем пуну порцију батина!...
Лично нас је тукао, дреновим штапом. Понекад је слао једног нашег друга Томислава Гојковића, најјачег меду нама, да "убере" дреновак и да нас, после, удара по испруженим длановима! Па их, после, усијане од батина, хладимо на клупи! А њега је, после, тукао уцитељ!... (Томо, јеси ли, још, жив, читаш ли ово?!).
Ето, овако Данци, данас... а онако ми, у то давно доба нашег детињства...
Кад су лепше мирисале љубицице, јорговани,липе и каранфили... Или ми се, само, тако чини?... Кад смо били млади, невини и наивни...


 84 
 poslato: 12 April, 2014, 12:10:38 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Девет пута доста!

Био сам у седмом разреду гимназије, у Алексинцу. Једне зиме, за време школског распуста, пожелим да се опробам на скијама, да покушам, можда није тешко, тим пре сто сам веома добро знао да се клизам на клизаљкама, јурили смо, као деца, низбрдо, на Врелу, све до Русимовића и Боска Кокице... Срећни дани, где сте сад?!...
Шта да радим, скије немам?...
Пожалим се мајци Ксенији(тад је као канцеларијски референт и дактилографкиња радила код судије за прекрсаје Бранка Живковића), у згради Милиције.
- Скије?... Ниста лакше, иди код Драгана командира, станује близу виле "Мисић", рећи ћу му да ти да скије кад се врати кући - рече ми мајка...
По подне, да ми чика Драган скије са штаповима и пожели успесну вожњу...
Није прошло ни пола сата, враћам се, ја, с Краљеве ливаде, враћам скије.
- Бре, Бобо, кад пре научи да возиш скије?! - чуди се командир.
- Девет пута сам пао, доста за почетак - одговорио сам.
Никад нисам научио, а ни учио... толико сам се угрувао да ме, чини ми се, и сад "грбина" боли!


 85 
 poslato: 12 April, 2014, 12:08:07 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Ражањ

Давно, давно, у Сокобањи, кад бејах млад и кад сам лако памтио, чуо сам ову причу, а њене актере сам лично познавао, били смо прве комшије и зато ми треба веровати јер ниста нисам ни додао ни одузео...
Вратио се, једном, из кафане, кући, Жика Перин, у Бањи познат као Жика рабаџија. Види, нема оца Пере.
- Куде је татко? - пита Жика своју жену Загу (Зага је жива, јуче сам је посетио, дала ми слатко и воду).
- Не знам куде је татко - кратко одговори Зага.
Сестру Тону Жика прескочи, пита мајку Персу.
- Персо, знајес ли, ти, море, куде је татко?
- Пера је отисо у... у...
- У ста, мамо? У... у...?
- Ражањ - одговори му мајка...
Зар онако стар па да, без њега, иде у Ражањ?!
Оде Жика у транспортно, купи карту за аутобус... у Алексинцу мора да преседа... па у Ражањ... Тако и би, али, само, до Требич-чесме! Сети се, Жика, да није видео у двористу секирче окачено на ексеру, код подрума. Није Пера отишао у место Ражањ - него у Озрен да набере ражањ за прасе!...
На Озрену, лако га пронађе, на том месту, увек су заједно брали ражањ за прасе.
Лежи Пера и јечи. Пао, угануо ногу!
- Па где си, ти, Жико, сунце ти калаисано, два дана лежим на зем?!
А Жика це, срећан сто је оца затекао живог и здравог:
- Е, татко, био сам, неким послом, у Ражањ!...
Оца је донео на леђима, у једној руци је носио секирче, у другој ражањ... а отац се сам држао.


 86 
 poslato: 12 April, 2014, 12:06:03 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Извини, мало су прегорели

Сви Бањци знају ко је Бата Ноле, био је велики и искрен заљубљеник у фудбал, сокобањски стадион носи, заслужно, његово име (право име Новица Милосевић). Имао је Бата Ноле предивну супругу, господју Даду, младу, лепу, вредну, идеалну у сваком погледу, изузев у једном - није могла да схвати толику залудјеност свог мужа за фудбал. Буквално, чим изађе из канцеларије, он трчи на стадион, и тако стално, фудбалери, навијачи, утакмице, гостовања...
Касно додје кући, гладан и уморан.
- Па где си ти, бре, Ноле?! - пита га Дада.
- Како где сам, па ево ме, вечерам.
- Вечерас, црни Ноле, али то ти је ручак! А ни доручак ниси појео, а вечеру ће поједес сабајле!
Тако Бата Ноле, тако годинама... фудбал и само фудбал...
И "пуче филм" његовој зени, госпа-Дади: какав јој је зивот с таквим заљубљеником у фудбал, Ноле никад није код куће, време пролази, године, деце немају...
И деси се...
Вратио се Бата Ноле, касно, кући. Кућа као увек блиста, све на свом месту, све уредно, чисто и испеглано, а на столу бокал воде са сустиклом и три тањира: доручак, ручак и вечера!
И писмо...
"Драги Ноле, не замерај, остављам те због фудбал... Извини, кромпирићи су мало изгорели... Твоја бивша Дада."
Дада је отишла у Ниш, удала се за обућара и имала с њим децу. Обућар није волео фудбал. Ујутро је доручковао, у подне ручао, увече вечерао а ноћу... а ноћу... спавао у брачном кревету са својом предивном Дадом...


 87 
 poslato: 12 April, 2014, 12:04:48 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Првих дана после рата

Анегдота је аутентична, верујем мајци.
Први председник Народног одбора у Сокобањи, године 1944, био је чича Милован, бунарџија. Иако неписмен, врло писмено је захтевао ред и дисциплину, а нарочито је водио рачуна да се на време долази на посао. Стао би на главни улаз, рано, много пре осталих и дочекивао чиновнике.
Ко закасни, секретар би га записивао.
\"Бре, кад у минут излегате из општину, у минут има и да улегате!\" - био је његов коментар...
Заслужио је споменик...


 88 
 poslato: 12 April, 2014, 12:03:34 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Под туђим небом

Веровао је да ће једнога дана Сунце обасјати и његову кућу. Био је сиромах који је лишен лагодности. Претворио се у дуги испрекидани крик. Тај крик се чуо негде на туђем небу. Због тешког живота одгурнут је од свега што је волео. Знао је да је ишчупан од самога себе. Са првим мраком био је мобилисан. И многи други су послужили као оруђе. Било је такво време. Требало се доста тога изнети на плећима. Очи су му биле упрте даље. Нису га разумели. Сазревао је.
Кренуо је путем, пешачећи. Самотном луталици живот је једини пртљаг. Разне судбине извирале су му из неправде и немаштине, страха и бола због растанка са завичајем. Уплашено тело трпело је јаке ударце. Тако су се редом таложили страх, бол, горчина и гнев.
Говорио ми је:
"Па, какав сам ја отац, ако те корим због нечег што те се не дотиче? Сиромах сам од кад знам за себе, али знам да може да буде и горе."
Био је сувоњав човек, повијених леђа, испијена лица са јаким браздама изнад обрва. Често је говорио: "Чудо једно, колико смо потребни једни другима."
Много је било јада у њему. Можда је желео да са себе скине животни пртљаг, који му је био присутан у грудима од онда, када се извукао из канџи којима је био окован. Дуго је, изнова сањао то зло. Будио се уз вапај, остављајући писмо испред врата прошлости. Једног јутра, док се ноћ удварала Сунцу, одзвањале су му речи самохране мајке...
"Чујем трескање њене главе, грозничаве откуцаје мог срца... Са чела ми падају грашке зноја. Браћа излазе из тесног собичка, прилазе вратима. Оглашавао се успон страха и бучних уздаха живота."
Голобрадом младићу, засветлеше речи:
- Мајко, када те видим тако сабијену, како седиш и бдиш, знам, ти сачекујеш своју сопствену немоћ. Дижем се из наше пропасти и усправићу се!
На мрким зидовима осликавале су се сенке његове нејаке браће који осташе прекривени велом туге мајке. Огрнута својом тугом она је преклињала за милост. Додала му је завежљај и све њене патње, парче проје и мало сира. Отргоше се уздаси браће. Један је нарушеног здравља, а најмлађи је сањао свој сан.
- Не брините, браћо, звезде су одредиле наше судбине. Уморан сам и морам поћи.
Пригрлио је мајку.
- Молим те, пази на њих. Ја сам, мајко, мали као зрно, зато тражим од тебе самиилост.
Успут је застајкивао. Оборио је поглед запитан: "Да ли ћу смети да се још једном окренем и погледам кућу коју сетно чувају велики храстови? Не, одустајем. Можда ћу угледати мајку са рукама испод појаса како стоји на прагу наше куће. Сигурно чу угледати оно писмо, које сам оставио испод прага наше куће. Нисам ваљда учинио неправду? Да ли ће ме разумети? Одлазим у Црну Реку. Црну Реку?" Присетио се да га је мајка опоменула при поласку:
" Немој ходати по камењу, јер сам ти ноћас наградила нове опанке, умивала их сузама и просула своје срце по њима. Мислим, синко, издржаће на том путу."
Тргао се из размишљања. Сусрео се са Ртњем. Осетио је како ноге почињу да му бриде. "Нећеш ваљда сада стати? Морам стићи пре мрака. Нисам ни стигао да одвежем онај завежљај, од моје мајке. Осећам инат у себи који ме храбри, а и срце ми се привикава на тугу. Нећу заплакати. Насмејаћу се бар мраку који ме чека. Слуга ћу бити. Да, слуга! Тамо где настојник добацује увреде." Пролазио је крај Тимока и ослушкивао га. Трже га глас:
- Је ли, момче, можда у Криви Вир? - упита га пролазник.
- Да. Откуд ви знате?
- Овде, у селу, пронела се вест да баш сада, око Ђурђевдана, треба код једне угледне породице да дође слуга из Бање.
- Добро сте приметили. Ја сам тај момак који је кренуо у непознато. Значи, на правом сам путу?
- Знаш, момче, добра је то породица. Имају лепу кћер, која треба ових дана да се уда за неког учитеља, Цаку, који је родом из Врмџе.
Није хтео даље да слуша. Није га занимала њихова кћи. Једино је прижељкивао да што пре стигне, јер су му се опанци исцепали а пликови крварили. И срце му је крварило. Под туђим небом? Ни име газде није хтео да упамти. Горчина у њему је пуцала.
Одмах, при сусрету са газдом, осетио је топлину из његових очију. Газдин поглед био је упрт у његове ноге.
- Побогу, па ти си сав у ранама!
"Добро је приметио да сам рањав. Нисам се поколебао. Учио сам шта је живот. И, Црна Река, није тако црна како сам је ја замишљао, а и Криви Вир, није крив.


 89 
 poslato: 12 April, 2014, 12:02:43 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Нада

Чекајућ и документ, којим се потврдјује да је мој деда провео бројне дане у заробњеничком, радном логору у Мадјарској, благо замишљен вирио сам из једне од фотеља пресвучених тешком, црвеном, говедјом кожом, којима су" “црвено-звездаши”" опремили широки, пространи хол, велелепног здања Народног Архива Украјине.
Ка мени кретао се господин поодмаклих година и не мале тежине, али још увек чврстог корака стеченог , вероватно, дугогодишњом војном дисциплином. На густе, чекињасте обрве, испод којих су доминирале крупне очи, наслањао се прамен јако таласасте, седе косе, необичне густине. И већ само овлаш осмотрена фигура сасвим јасно је подсећала на горде, снажне горштаке из села дуговечних људи са врлети кавкаских планина.
Застао је за тренутак крај фотеље наспрам моје, лагано се заротирао и спустио у њу, а она, видно набрекла под теретом, још јаче показа своје црвенило. Лагано је подигао поглед и почастио ме широким осмехом, да би , закључио сам, стекао почетну наклоност и себи обезбедио довољно времена за анализу моје спољашности и посебно личности, карактера. Медјусобни позитивни таласи:
пажња, толеранција и узајамно поштовање, створени су за трен. Медјутим, осећај ми је побудио мисао да испод површине, створене неоспорно великим шармом тог човека, зјапи јама пуна нагомилане несреће, патње и животног страдања. Слушајући свој сопствени писак, који се незадрживо ширио празним простором, из груди облепљених салом и бронхија, које су вероватно личиле на испумпане дечије лопте, стари је чекао неки знак, да крене са причом што је потиснута страхом и разним стегема"чучала" годинама у њему. Понудих прозаичан разговор о здрављу. Било би добро да додјете код мене, на југо-исток земље, у бању што лечи грудне болести “. И додах да је наша “ружа ветрова” и минерална вода, додуше непризната од многих лекара, али јако лековита, омогућила и мојој баки, тешком астматичару, живот, до дубоке старости, достојан човека.
Но, то му би довоqно да се “отвори”, и речи се потекле попут воде са распукле бране . Уз додатно казивање да њему ни самом није јасно зашто баш мени, потпуно непознатом човеку, предочава своје најдубље тајне, чије је обелодањивање, тако рећи до јуче, могло њега да кошта каријере, породице, па можда и живота.
"“Знате, ја сам Вансте Чилокин”, представи се он кратко. “Дете "кунића"”,а патријархалног, православног, монархистичког порекла”", посебно нагласивши ово друго." “Деда Вансте, чије име носим, православни свештеник, хаxија, обишао је сва света места и манастире широм Мале Азије, Грчке и Африке.
Оштрио је своју душу на падинама Кавказа, ширећи веру и љубав медју људима и према Богу. Зато су Чилокини кроз генерације расли, множили се, напредовали живећи у срећи и благостању. Њихова стада се и данас напасају зеленилом орошених ливада. Желео је мој деда и више, да са породицом сидје у Кијев, град светлости, град хиљаду храмова божијих где је расут Свети Дух. Његов млади син, мој отац, надахнут човекољубљем , заволео је медицину и моју мајку Каћу из стамене кијевске породице, што имаше велико имање и кућу крај града. Те две љубави оца, и вера у Бога, допринеле су великом угледу породице и сврстале је медју водећим у Кијеву. Многе архитектонске лепотице убрзо су постале власништво мог оца, који се без остатака давао свом позиву,а бринуо је и о имању моје мајке увек говорећи да је сам Свевишњи везао човека и земљу, због тог је ваља поштовати, неговати.
Природни токови живота и породице помели су се доласком"црвених скакаваца” "са севера који су померали и прождирали све вредности заједнице вековима градјене. Поклекли смо под њиховом најездом. Грабили су наша имања, куће, намештај, слике, тепихе, ципеле, доњи веш…, све, осим куће градјене дедином руком са погледом на цркву Христа Спаса. Само велика мудрост и кроткост оца спасла је Чилокине потпуног нестанка.Ставио је велико лекарско знање у службу јуришника са великим" “трмкама"” и још већим звездасто-црвеним обележјем на глави.
Постао је начелник Окружне болнице али и сачувао своју душу надахнуту пореклом, молитвом, дугогодишњим постом и причешћем, а ни приватне праксе никада се није одрекао.
Медјутим," “црвени вирус"” је стресао, заразио и засенио сина, јединца његовог Ванстеа, то јест мене!, подигао и отргнуо од порекла, од земље дедова, од породице, пријатеља, дугогодишњег надзора и самог Бога! Почео сам да осећам, мислим и миришем “црвено”! Деловала је примављиво, диплома “"кунићког”" правника, војничка па затим официрска служба у Државној Безбедности. Све установе од важности и значаја за државу, биле су мени без врата. Нисам знао шта значи куцати, молити за било шта. Све сам бахато узимао, јер је страх ишао предамном, отварајућ ми пут. Обилато сам користио све из маштарија обичних људи: Мерцедесе, БМВ-е, Боинге, уз свакодневне баханалије са женама са писте, позоришта, филма, натопљен Скоч вискијем, француским винима – све у славу пролетера!. Нисам ни приметио да замном остаје црни и крвави траг, вапај и ропац намучених и уморених људи….
Онда је драги Бог подвукао црту и – шибнуо је немилосрдно по мени! Они, на чијем таласу сам јахао, тражили су моје ново жртвовање. Повукли из пензије и свог слугу револуције упутили на западне границе, да смирим побуну мањинског племена. Од града на обалама велике реке остало је само име, без кућа, људи, живота, – гаравих крстова, спаљених распећа, Јевандјеља!. И “прст судбине” спустио је мину пред моје ноге. Лекари Војно-Медицинске Академије причи нису да ли крај. Подарили су ми вештачки кук и слушни апарат…. Ово са бронхијама је нешто друго…. Деца? Деца и жена су ме напустили много пре.
Живим сада добро. Немам ништа и никог, али и то је нешто. И зло је негде отишло….У нападу величине, гордости, таштине, после смрти оца, спалио сам сва документа о нашој имовини, која је он брижљиво чувао за времена нека после “црвене олује” , и често хиљада марака!, мукотрпно скупљених од приватне лекарске праксе, лечећи црвену господу, која је то обилато плаћала”….
“А сада знате”, полако је уздахнуо у пискава плућа, “скупљам копије очевих тапија, онако, због деце. И овде сам стално – у Архиву радим оптимизација сајта. Осим кад обилазим цркве. Па, велики је Бог!. И милостив!. Сузе ми често саме крену…”.
Касније, силазећи мермерним степеништем Архива, нисам у себи осећао ни притајену злурадост, а ни сажаљење, тугу, само тиху наду , да тај човек надрасте супротности у себи и крене путем искреног покајања, а његове жртве надју себи мир. Управо та супротност, тај расцеп, непремостива провалија у њему и око њега, узроковала је латентну патњу која је породила неспутану спољашну агресију, и повела је страдалника, некада вероватно пуног лепоте и снаге, пут ада, даривајући му злу коб за сапутника." “Црвени владари таме"”, спустивши непрозирни визир, заробили су му душу. Видео је,
осећао , мислио: њиховим очима, њиховом душом, њиховим мозгом, све док резови сечива сачињеног од дугогодишњег, болног посртања нису просекли узане отворе за светлост која је похрлила унутра, потпомогнута покајањем и поквашена сузама истине.
Тај господин је постао и остао симбол, људског искушења, крхкости нашег бића, времена страдања, и наук.


 90 
 poslato: 12 April, 2014, 12:00:51 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Искушење

Усамљен човек ишао је ка свом дому, подно Гологлаве стене с које се јасно видео последњи ред сеоских кућа, путељком стишњеним са обадве стране бусенима сасушене траве. И само се кривудави ток путељка повремено наслућивао под слабашним зрацима одлазећег сунца. Сваки покрет обамрелих ногу вукао је околни простор са собом или је путникова подсвест кроз измаглицу свести просањала кхотине стварности. Зато је излазећи из села једном залудном домаћину личио на огромног руменог црва који са напором повлачи део по део свог прашњавог тела.
Са ропцем удахивао је тишину првог сумрака расуту крај планинског језерцета куда се путељак пружао. До тог трена стакласта површина воде сломи се на хиљаде искри под нечијом ногом која је урањала у плитку воду и топао песак. Тргао се попут пробудјене дивље звери. Поглед заплете у жену мачкастог умилног држања, чедно уздрхталих обнажених груди и пожудног раскривеног медјуножја.
Младој жени мисли за тренутак кренуће ка мужу Андјелку, навек набуситом сељаку грубе спољашноси са насушном потребом да за сваку ситницу насрне својим испуцалим ручердама на обло али крхко тело своје жене Зоране, остављајући по њему модроцрвене подливе, не либећи се да зада ударац и у њену главу. Зато се овог лета спремала да тако опаком и злом човеку узврати таквом жестином која ће сломити његову охолост годинама стицану. Знајући при том да може окончати живот у чељустима његових крволочних паса. Надрасла је и саму себе у чврстини одлуке да намами никог другог до њиховог кума Петра у прељубу. Њему Перу поред пића којем годинама није могао одолети стајала је у исту раван и женска сукња. Мада је највећи број тих жена и иначе облетао око крупног снажног а надасве допадљивог човека. А он је знао по коју и мало против њене воље да притисне уз високо прошје. Андјелкова породица је неколико векова кумовала Петрову и то је једина светиња које се њен муж држао. И само тако нешто са дна подлости што је она смислила могло је уздрмати таквог безосећајног створа.
Вративши се и мислима у лирски околиш прозбори:
-Жив си, здрав си, куме Петре! - притом не скривајући ни мало своју наготу. А Петар дотле верујући да је сам Бог послао њему то младо лепо женско чељаде кретао се ка њој са Небесима у оку и распаљеним жаром у грудима. Па кад познаде кумин глас стресе се мало и зашкргута зубима. Али не застаде. Укоченог погледа примаче се сасвим близу пун неисказане пожуде. Она је стајала спремна. Обливена млаком језерском водом и последњим траговима светлости. Благи таласи миловаше сад и Петрове ноге. Усправи се одједном и учини се Зорани још већи и моћнији но што беше. Његови гипки мужевни прсти обавише се око њене влажне, глатке надлактице. Цикну Зорана од силине стиска и изусти само:
- Ах – и већ се надје распросута и немоћна на мокром, меканом песку крај језера. Петар полеже по њој и све утихну и чу се само далеки лавеж паса. Пре него се уопште и помери повремени налети свести погонише његову главу да се уздигне. Заста и осети да се у души распламса свећа савести згасла већ низ година опточена грехом. Снажни грчеви кидаше Петрово тело. Зорана изгуби дах не схватајући шта се одиграва у кумовој души. Петар испусти крик попут рике рањеног планинског јелена. Рече јој потом тихо стењајући кроз зубе :
- Проклета била - и својим белим очњацима прободе себи доњу усну са које лагано крену млаз свеже крви падајући на једре кумине груди. Петар дограби затим повећи језерски облутак који је лежао ту крај њих.
Зорана занеме. У самртном страху рашири само жутосмедје зенице очекујући последњи ударац. Петар медјутим свом својом силином облутком у неколико наврата погоди себе посред чела. Кожа на челу убрзо се претвори у крваву масу под којом оста само чеона кост.
Петар устаде незнајући ни сам како, начини неколико мучних корака и стропошта се крај старе врбе, која је својим протрулим гранама заклањала језеро од погледа случајних пролазника, и изгуби за неко време свест незнајући величину својих последњих поступака.
Кума Зорана унезверена и у неописивој паници покупи своју хаљину са земље и покушавајући да је онако у ходу навуче на голо тело несигурним и испрекиданим корацима крену ка селу.


Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas202
mod_vvisit_counterJuce241
mod_vvisit_counterOve nedelje443
mod_vvisit_counterOvog meseca1763