Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...

[Dacha]

СРПСКА ВИТЕШКА ЗАКЛЕТВА

Небесних воинстав архистратизи, молим вас присно ми недостојнии, да вашими молитвами
оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави. Сохрањајушче ни припадајушчија
приљежно и вопијушчија: от бијед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.

Тропар, глас IV

Ја, (име и презиме), пред Богом и српским народом, дајем реч:

1. Да ћу живети за чојство, јунаштво, и лепоту.
2. Да ћу највише поштовати истину, достојанство, племенитост, узвишеност, и врлину.
3. Да ћу поштовати српски архетип мужевности и женствености.
4. Да ћу штитити чистоту српске народне културе.
5. Да ћу увек верно служити Богу и ономе коме дам реч, и да никада никога, ни себе, нећу издати.
6. Да никада нећу ући у борбу без разлога.
7. Да никада нећу напустити борбу док не победим, или доживим пораз.
8. Да никада никога нећу злостављати, а посебно децу, жене, старе, и беспомоћне.
9. Да се нећу одати ниједном пороку.
10. Ако издам ову своју заклетву божанске савести, прихватам да ме Бог најстроже казни.

Амин.

[Dacha]

Pobednici su - nacisti
Mnoge ratne zloèince zaslužene kazne spasli zapadne sile i Sovjeti

Nacistièki voða Adolf Hitler bio je "psiho sluèaj na granici izmeðu genijalnosti i ludila", potvrdio je lièni firerov lekar jednom amerièkom doušniku pred poèetak Drugog svetskog rata. Informacija je prosleðena amerièkoj obaveštajnoj službi CIA koja je odmah u svojim tajnim dosijeima zabeležila doktorova predviðanja da bi èovek, kojem je tada klicala èitava Nemaèka, mogao da postane "najluði zloèinac i kriminalac kojeg je svet ikada video".

To je samo jedna reèenica na samo jednoj od 10.000 stranica poverljivih dokumenata o detaljima iz Hitlerovog života, nacistièkoj Nemaèkoj i najveæim ratnim zloèincima iz vremena Drugog svetskog rata koje je CIA otpeèatila u petak uveèe.

"Hitlerov lièni lekar je još pred poèetak rata uoèio znake narastajuæeg ludila i predvideo da bi on mogao da postane najveæa pošast tadašnjeg sveta. Te iste 1937. godine on je bio potpuno uveren da su se njegove tvrdnje obistinile i da se firer opasno približava stanju krajnje neuraèunljivosti", piše u dokumentima CIA iz tog vremena.

Decembra 7. 1944. godine, zahvaljujuæi nemaèkom hirurgu i Hitlerovom lekaru Ferdinandu Zauerbruhu, a posredstvom doušnika zvanog Hans Bije, CIA je i na papiru zabeležila informaciju iz januara 1937. koju je Bije prosledio posle viðenja s doktorom Zauerbruhom na jednoj zabavi.

CIA spasava Barbija

Obelodanjena dokumenta samo su potvrdila i ono što se odavno znalo - da su amerièki agenti zaduženi za kontrašpijunažu svojevremeno spasli i zaštitili SS oficira Barbija od izlaska pred francuski sud. Oni su ga spasli ne samo od izruèenja Francuskoj, koja je to uzaludno zahtevala, veæ su mu i pomogli da pobegne iz Evrope i domogne se Južne Amerike.

"Zahvaljujuæi tome što ga veæ godinama pomno posmatra, Zauerbruh je mišljenja da je lider nacista na granici izmeðu genijalnosti i ludila koja æe u vrlo bliskoj buduænosti poèeti da se ubrzano pomera ka ovom drugom. Doktor mi je rekao da mu se èini da je to veæ poèelo da se dogaða i da je prvi simptom takvog ponašanja bila njegova odluka da iz svoje vlade odmah ukloni sve saradnike umerene orijentacije".

Osim o Hitleru, CIA je prikupila podatke o još 20 kljuènih liènosti nacistièke ere. Osim Hitlerovog, svoje dosijee u tajnoj amerièkoj službi imali su i prvi èovek Gestapoa Hajnrih Miler, zatim èuveni SS oficir Klaus Barbi i još èuveniji "doktor" Jozef Mengele, poznat po straviènim medicinskim eksperimentima koje je sprovodio nad zatoèenicima koncentracionih logora širom Evrope. Dosijea CIA prikupljena o šefu zloglasnog Gestapoa Mileru uglavnom sadrže informacije o tome kako je i gde umro.

Ostatak, nekada "top sikret", dokumenata svedoèi i da je veliki broj manje poznatih nacista posle rata izmakao pravdi jer su ih šefovi zapadnih obaveštajnih službi procenili kao dragocen obaveštajni izvor koji im je dostavljao informacije o svemu što se dogaða s ruske strane gvozdene zavese.

Ti dokumenti, prenosi AP, potvrðuju da su stvarni pobednici hladnog rata bili iskljuèivo samo nacisti koji su se spasli zahvaljujuæi glaðu zapadnih tajnih službi za informacijama "s one strane". Èinjenica je da su Britanci, Francuzi, Zapadni Nemci, ali i tadašnji Sovjeti umeli i te kako da prigrle osvedoèene naciste samo zarad poverljivih informacija i prestiža u špijunaži.

Dokumenta CIA, na žalost, ne otkrivaju i tajne iz života bivšeg generalnog sekretara UN i naciste Kurta Valdhajma u èiju je zloglasnu prošlost verovala tek šaèica dobro potkovanih istorièara. Njegov dosije u sedištu CIA u Lengliju u Virdžiniji datira iz aprila 1987. kada mu je, posle detaljne istrage o zverstvima koja je èinio kao nacistièki poruènik na Balkanu, uvedena zabrana ulaska u Sjedinjene Države.

CIA je znala jako malo ili, bolje reæi, gotovo ništa o Valdhajmu. Detalji iz njegove prošlosti isplivali su na površinu tek kada su se amerièki Stejt department i još neke vladine agencije zainteresovale za njega jer je trebalo da postane prvi èovek UN.

Austrijska ambasada u SAD tada je izdala saopštenje u kojem je decidirano tvrdila: "Još jednom, nema nijednog dokaza koji bi bio inkriminišuæi po gospodina Valdhajma. Stoga bi zabrana ulaska u SAD gospodinu Valdhajmu bila ozbiljno kršenje meðunarodnog prava". Na kraju, kažu u CIA, novih 10.000 stranica tajnih dokumenata nije ništa u poreðenju s gotovo tri miliona koji su do sada izneti iz arhive u Lengliju.

S. Ðuriæ-Pijevac

[Dacha]

Malo poznati dogaðaj - Churchill & treæi svetski rat

Pre izvesnog vremena profesor na Kalifornijskom univerzitetu Majkl Dejvis postavio je pitanje svojim studentima: „Na èijoj strani se u Drugom svetskom ratu borila Rusija?” Veæina upitanih je ostala zbunjena. Oni koji su „znali” odgovor spremno su rekli – „Na strani nacistièke Nemaèke i Japana!”

Frapantno neznanje amerièkih visokoškolaca, iskazano ne retko i u drugim sliènim prilikama, nije teško objasniti. Proseènom žitelju SAD, naime, odavno je duboko u svest usaðeno mišljenje da su im jedini neprijatelji na ovome svetu – Rusi. Po toj logici slièno je, dakle, moralo biti i tokom Drugog svetskog rata.

To što se malo ko s one strane okeana trudi da razbije ovo opšte nepoznavanje dela istorije èiji su neposredni uèesnici još uvek živi, nije bez razloga. Naime, priznavanje kljuènog doprinosa Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom, u velikoj bi meri raspršilo mit o ulozi Amerikanaca u velikoj svetskoj klanici iz sredine prošlog veka.

Ipak, ono što studenti profesora Dejvisa (ukoliko ovako nastave) verovatno nikada neæe saznati je podatak da je lako moglo da se desi da SAD i SSSR zaista ljuto zarate. Sve pod uslovom da su se ostvarile namere britanskog premijera Vinstona Èerèila i da se Drugi svetski rat, okonèan pre ravno šezdeset godina, pretvorio u neki „Treæi”, u kojem bi zapadni saveznici svom silinom nasrnuli na dojuèerašnjeg saborce sa istoka.

Sudbina Berlina

Osvajanje nemaèke prestonice Berlina od strane sovjetske armije, poèetkom maja 1945, dugo je kopkalo znatiželju istorièara. Osnovno pitanje koje se postavljalo bilo je: da li je pomenuta operacija zaista vredela života 120.000 sovjetskih vojnika? Jer, podsetimo, vodeæa trojka antifašistièke koalicije (SSSR, SAD i Velika Britanija) veæ je u Jalti bila utvrdila neka razgranièenja u posleratnoj Evropi. Skidanje pedesetogodišnjeg vela tajne sa dokumenata iz tih vremena otkrilo je, meðutim, da meðu saveznicima nije vladala baš prevelika ljubav i da glavna zasluga za to pripada, upravo, ser Vinstonu Èerèilu.

Da britanski premijer nije mnogo voleo Ruse svedoèi i podatak da ih je èesto nazivao „varvarima” i „divljim majmunima”. Ali ovaj animozitet nije se, na žalost, završavao na nadevanju nepriliènih imena. Njegova opsesija bila je da granicu onoga što je on nazivao „demokratijom” pomeri što dalje na istok Evrope. Èetvorogodišnji rat, po Èerèilu, znaèajno je iscrpeo sovjetske rezerve, kako u ljudstvu tako i u borbenoj tehnici, i trenutak je bio pogodan da se krene u obraèun sa komunistièkim saveznikom.

U tom smislu britanski premijer je poèetkom aprila izdao nareðenje za pripremu operacije pod šifrovanim imenom – „Nezamislivo”. Za nasrtaj na SSSR trebalo je da budu angažovane amerièke, britanske i kanadske snage, poljski ekspedicioni korpus i 10 do 12 nemaèkih divizija koje su, iako zarobljene, ostale nerasformirane u Šlezvig-Golštajnu i južnoj Danskoj. Sem toga, po Èerèilovom nareðenju, oružje zarobljeno do Nemaca uredno je skladišteno kako bi moglo ponovo biti upotrebljeno u obraèunu sa Sovjetima.

U tom svetlu treba posmatrati i prethodne akcije saveznika na, takozvanom, Drugom frontu u Zapadnoj Evropi, koje su za cilj imali ne toliko uništenje nemaèke armije koliko njeno potiskivanje što dalje ka istoku i navaljivanje na leða sovjetskim borcima. U ovu sliku se uklapa i odbijanje zapadnih saveznika da još 1941. bombarduju velika nalazišta nafte u Rumuniji odakle su se Nemci snabdevali sve vreme ratnih operacija. Do bombardovanja je došlo tek kada je postalo jasno da æe sovjetske trupe ovladati ovim prostorima. Slièna je sudbina zadesila i mnoge industrijske centre u Èeškoj, Slovaèkoj, pa i u onim delovima Nemaèke koji su nakon rata pripali istoènom savezniku.

Odgovor na „Nezamislivo”

Berlinska operacija predstavljala je, praktièno, odgovor na sulude planove Èerèila. Dizanje sovjetske zastave na zgradi Rajhstaga bilo je simbol pobede onih koji su fašistièkoj Nemaèkoj, u stvari, bili glavni protivnik. Zauzimanje prestonice nacizma trebalo je da pokaže, i pokazalo je, da je Crvena armija mnogo jaèa nego što je mislio britanski premijer. Njen politièko-psihološki znaèaj u svakom pogledu daleko prevazilazi vojni.

Treba na kraju istaæi da Amerikanci, uprkos snažnom lobiranju pojedinih konzervativnih krugova u Vašingtonu, nisu podržali britanskog premijera. Njima je bilo dosta ratovanja u Evropi, a tek ih je èekao konaèni obraèun sa Japanom koji bi ih (prema njihovim procenama) bez pomoæi Sovjeta koštao barem jedan do dva miliona amerièkih života.

Èerèil je nešto ipak uspeo. Amerièki i britanski ratni komandanti Dvajt Ajzenhauer i Bernard Montgomeri odbili su da sa sovjetskim kolegom Georgijem Žukovim prime pobednièku paradu u Berlinu. Ratno savezništvo trajalo je tako samo dok se nisu ohladili topovi. Cevi su, odmah potom, uperene na drugu stranu.

Slobodan Samardžija

[Dacha]

Zašto je Drugi svetski rat u "Jugoslaviji" trajao šest dana duže?

Kada je nemaèka vojna sila kapitulirala na svim frontovima 8. maja 1945. godine, to nije znaèilo i kraj Drugog svetskog rata u "Jugoslaviji". Nemaèke jedinice pod komandom generala Aleksandera fon Lera, komandanta balkanske grupacije Jugoistok, nastavile su borbe do 15. maja.

Negde u februaru 1949. godine, u OZN-i je saslušavan jedan Austrijanac, koji je tokom rata bio oficir za telekomunikacije u štabu nemaèkog vojnog komandanta u NDH, generala Glajze fon Horstenaua. On je izjavio da je šef službe veze u štabu generala Lera bio mladi poruènik Eberhard fon Brauhiè.

Do njega je stigla depeša s naredbom o opštoj kapitulaciji nemaèke vojske, poslata iz nemaèke Glavne komande 8. maja 1945. godine.

– Ovu naredbu – on nije predao Leru, uveren da æe se dokopati Austrije, (...home sweet home...) i tamo predati zapadnim saveznicima.

Da bi dokazao svoje tvrdnje, poruènik Brauhiè je u jednom trenutku skinuo svoj jegerski kaèket, okrenuo ga i iscepao na njemu postavu.

– Ispod nje je izvadio originalni telegram-naredbu za predaju nemaèke vojske od 8. maja, primljenu preko teleks mašine. Naredba je bila iskucana na nekoliko teleks-traka, jer je Brauhiè nije preneo na tabak hartije.

Bilo kako bilo, posle punih 58 godina, saznajemo da je samovolja poruènika Brauhièa odluèila da Drugi svetski rat u "Jugoslaviji" potraje šest dana duže.

Zarobljen i na kasnijem suðenju u Beogradu osuðen na smrt, Ler je na saslušanju izjavio da do njega uopšte nije stiglo nareðenje Vrhovne komande od 8. maja 1945. o predaji svih nemaèkih jedinica.

Ostaje, ipak, da lebdi jedna dilema – da li je tih majskih dana 1945. godine ovaj poruènik zaista odluèivao sam ili po neèijem nareðenju, izvan linije komandovanja u štabu generala Aleksandera fon Lera?

p.s.

Eberhard fon Brauhiè je živu glavu je u Beogradu spasao kada su se 1949. godine u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije pojavila dva nemaèka predstavnika. Jedan od njih stigao je iz Berlina, a bili su u pratnji dvojice beogradskih advokata.

– Ponudili su sto novih nemaèkih kamiona!!! za otkup Brauhièa. Ponuda je preneta Slobodanu Peneziæu Krcunu, ministru unutrašnjih poslova Srbije,koji je rekao: "Tu džukelu treba po kratkom postupku suditi i streljati. Njegovom krivicom izginule su nepotrebno stotine naših, a i nemaèkih vojnika", ali su na kraju pregovaraèi ipak dogovorili da za mladog poruènika dobijemo 150 novih nemaèkih kamiona, 50 više od prvobitnr ponude :-).

Izvor. Politika

[Dacha]

Ko je zapoèeo Prvi svetski rat? - 90 godina kasnije   

Ko je prvi poèeo?

Gavrilo Princip stvarno je ubio Franca Ferdinanda, Srbija je zaista odbila austrougarski ultimatum, ali - da li je to bio pravi razlog za poèetak "Velikog rata"?

Ljudima na Zapadu u živahnim godinama novog veka nije izgledalo kao da æe izbiti rat. Uostalom, velike sile bile su u miru gotovo 50 godina. "To je bilo vreme slobodnog protoka kapitala i neometanog kretanja ljudi i roba. Ekonomska i finansijska isprepletanost i meðuzavisnost bili su neki od moænih trendova koji su uticali da se èinilo kako je rat meðu glavnim evopskim silama postao nepraktièan, u stvari, prevaziðen", piše amerièki istorièar Dejvid Fromkin u nedavno objavljenoj knjizi "Poslednje leto Evrope: Ko je poèeo Veliki rat 1914?".

Jedan savremenik je verovao kako je to bio "period izuzetnog mira", optimizma i vedrog uverenja da æe najbolji od svih svetova postajati samo još bolji. Nauka i industrija, bogatstvo, znanje i moæ "nadmašivali su bilo koju prethodnu civilizaciju," navodi dr Fromkin, profesor meðunarodnih odnosa, istorije i prava na Bostonskom univerzitetu.

Onda je 28. juna 1914, u Sarajevu Gavrilo Princip ubio prestolonaslednika Austrougarske imperije nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju. Mesec kasnije, Habsburška monarhija napala je Srbiju, da bi još nekoliko dana potom meci bosanskog Srbina pokrenuli "Veliki rat" koji æe se proširiti po celoj planeti, uz ljudske gubitke i materijalna razaranja kakvi do tada nisu viðeni.

Tako bi mogao da se pojednostavi poèetak èetvorogodišnjeg Prvog svetskog rata (1914-1918). No, da li je rat bio grozna nesreæa koju niko nije smerao (kako se nekada smatralo), ili je to bila sraèunata nemaèka agresija (o èemu sada postoji sve veæa saglasnost)?

Spolja gladac...

Kako ukazuje Fromkin, i kao što su to priznavale njene politièke i vojne elite, Evopa je ispod vedre površine novog veka, bila usred nezabeležene trke u naoružanju, naroèito žestokog pomorskog nadmetanja Nemaèke i Velike Britanije.

"Na unutrašnjem planu, velike sile bile su žrtve nasilnih društvenih, industrijskih i politièkih sukoba; a po generalštabovima se neprestano govorilo, ne da li æe biti rata, veæ gde i kada", iznosi Fromkin. "Evropska civilizacija se, u stvari, raspadala i pre nego što je rat uništio".

Razmatrajuæi poslednje leto pred kataklizmu, Fromkin poput detektiva prati svaku nit do bojišta i rovova Prvog svetskog rata. Pri tome, razmatra pitanja: da li je nesigurnost Austrije bila od veæe važnosti za izbijanje rata nego ratobornost Nemaèke?; ili, da li je stvarno bilo od znaèaja to što Srbija nije prihvatila sve odredbe austrijskog ultimatuma?

Centralna Evropa je poèetkom 20. veka bila smeša nacionalista, zaèinjena nihilistima, anarhistima, socijalistima i ostalim grupama iz zabiti politièkog podzemlja. Srbi, Hrvati, Èesi i ostali radili su na remeæenju i uništenju Austrougarske imperije.

Ono èime je Beè pokušavao da vlada, po reèima jednog od habzburških zvaniènika, bilo je "osam nacija, sedamanaest zemalja, dvadeset parlamentarnih grupa, dvadeset i sedam partija". Da se ne pominje èitav spektar naroda i religija, što je sve opravdavalo pakosno viðenje da "Balkan stvara više istorije nego što je za tako mali prostor potrebno".

No, kao i uvek, postoji i šira slika. Velike sile su bile grupisane u dva moæna saveza: Velika Britanija, Francuska i Rusija, a sa druge strane, Nemaèka, prestravljena svojim "okruženjem", uz ne baš potpunu podršku Austrougarske i Italije.

Po Fromkinu, austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i žestoki nemaèki kajzer Viljem Drugi bili su "dve najneomiljenije javne figure u Evropi". Ipak, uspevali su da obuzdavaju domaæe usijane glave tokom raznih kriza u mirnodopskim vremenima (mada su na kraju kajzera potkopali njegovi sopstveni ministri).

Kajzer Viljem, unuk britanske Kraljice Viktorije, bio je daleko od naoštrijeg maèa u nemaèkim koricama. No, on je bio unazadio politiku "gvozdenog kancelara" Ota fon Bizmarka o sklapanju saveza i sa Austrijom i sa Rusijom, kako bi održao mir izmeðu njih. "Umesto toga, Nemaèka se svrstala sa Austrijom protiv Rusije u borbi za prevlast na Balkanu, što je ohrabrilo Austriju da vodi opasno ratobornu politiku koja bi verovatno isprovociralo eventualnu reakciju Rusije", piše Fromkin.

Teorija zavere

Kako objašnjava Fromkin, i eksplozivni kajzer Viljem je, na kraju, bio na strani mira. Meðutim, on je držan van Berlina dok su ratoborni oficiri kovali zaveru sa srodnim dušama u Beèu kako bi pokrenuli rat na kontinentu.

Austrija je bila opsednuta Srbijom i rešena da uništi slovensku državu, èije je "srce", Bosnu i Hercegovinu, anektirala 1908. godine. Iz ovog nagona koji je dominirao Beèom - što je kljuè Fromkinove teze - proisteæiæe jedan od dva rata koji æe pretvoriti Evropu u kontinentalno polje smrti.

Po Fromkinu, uopšte nije bilo važno da li æe Srbija prihvatiti ili odbiti ultimatum. Ausrtija je bila odluèila da uðe u rat protv male balkanske kraljvine, bez obzira na njen odgovor. Ultimatum koji je bio uruèen Srbiji, namerno sroèen da izazove odbijanje bilo koje države koja drži do vlastite nezavisnosti, bio je koncipiran dve nedelje pre nego što je nadvojvoda ubijen. Ubistvo je bilo samo pogodan izgovor.

"Habzburško voðstvo je želelo da uništi Srbiju još pre atentata. Ono bi pokrenulo kampanju ne 1914, veæ 1912. ili 1913. da nije bilo blokirano", piše Fromkin. "Na putu mu je kao prepreka stajalo javno mnenje Evrope, kao i strah od Rusije ili odsustvo nemaèke podrške".

Bez obzira koliko je bila velika austrijska žurba da smrvi Srbiju, krhka Imperija se ne bi bez podrške Nemaèke upustila u vojnu avanturu koja bi sigurno uvukla na bojište Rusiju, Francusku i Veliku Britaniju. Nemaèka je, pak, bez obzira na kajzerov nastrani pacifizam, podjednako želela taj rat; u stvari, da izazove Rusiju na bojno polje.

Naime, kao što je Austrija strahovala od Srbije, Nemaèka, naroèito šef njenog generalštaba feldmaršal Helmut fon Moltke (znan i kao Moltke mlaði), bio je zabrinut zbog Rusije. Moltke je bio olièenje turobnosti koja je vladala upravljaèkim slojem u Berlinu, uprkos èinjenici da je Nemaèka bila najnaprednija inustrijska sila u Evropi. Feldmaršal je smatrao da Nemaèka, tada na vrhuncu vojne i privredne moæi, treba da preduzme preventivni i dobitnièki rat protiv Rusije - "što pre to bolje".

U supotnom, strahovao je fon Moltke, Nemaèku æe nadmašiti i, eventualno, razoriti ono što je izgledalo kao ogromni potencijal ruske imperije da postane dominantna sila u Evropi. Kao što se to dogodilo, u drugom kontekstu i formi 30. godina kasnije, sa staljinistièkim Sovjetskim Savezom, primetio je Fromkin.

Nemaèka strategija je bila borba sa Rusijom u ogranièenom ratu koji bi primorao cara Nikolaja da ubrzo sklopi mir. Istovremeno, Nemaèka bi vodila bitku sa Francuskom kako bi bio postignut sporazum pod povoljnim uslovima - pre nego što bi Francuska napala nju, što se u Berlinu verovalo da je, takoðe, neizbežno.

Austrija bi, po ovoj strategiji, progutala Srbiju i onda zadržavala Rusiju sa strane, dok bi Nemaèka, prodiruæi kroz neutralnu Belgiju, napala Francusku. Rat protiv Trojne Antante - Britanije, Francuske i Rusije, morao je izbiti ne kasnije nego 1916. ili 1917, verovao je fon Moltke.

Velika Britanija je smatrala da ne mora biti uvuèena u kontinentalni rat i stalno se nudila kao posrednik dok je temperatura rasla. Bila je potrebna nemaèka invazija na neutralnu Belgiju kako bi, konaèno, Ujedinjeno kraljevstvo bilo uvuèeno u pakleni kazan.

Nemaèka nameštaljka

Austrija je - pod izgovorom da je Srbija stajala iza atentata u Sarajevu (razmere njene umešanosti još uvek nisu razjašnjene, navodi Fromkin) - unovèila blanko èek koji joj je Nemaèka dala za marš na Beograd. No, Austrija je bila neverovatno i potpuno poražena i onda nije mogla krene ka severu kako bi zadržala Rusiju, što je bio kljuè u stratigiji Berlina, dok bi Nemaèka osvojila Belgiju na svom putu ka Parizu.

Fromkinov konaèni zakljuèak je jednostavan: "Nemaèka je namerno pokrenula evropski rat kako bi spreèila da bude preuzeta od Rusije".

Kakav bi bio ishod da je Nemaèka pobedila u Prvom svetskom ratu? Da li bi kajzer Viljem Drugi uspostavio bezazlenog prethodnika Evropske unije ili zlog zaèetnika Treæeg rajha?

Izvesno je da je Prvi svetski rat doveo do obaranja èetiri stare dinasije - Otomanske, Romanovih, Holencolerna i Habzburga, dovela socijalne otpadnike na vlast - Hitlera, Staljina, Musolinija i iznedrio nova nezadovoljstva koja su podstakli još jedan globalni oružani sukob, samo 21 godinu posle okonèanja "rata koji je trebalo da bude kraj svih ratova".

Nebrojeni milioni bi možda proživeli u neèemu što bi nalikovalo miru i spokoju.

Božidar Nikoliæ

[Dacha]

Prvi deo

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva je proces koji je otpoèeo u VI veku pljaèkaškim upadima u Vizantiju Slovena naseljenih na levoj obali Dunava,a okonèao se u prvoj polovini VII veka dolaskom Hrvata i Srba i trajnjim naseljavanjem velikog broja Slovena na Balkansko poluostrvo.Proces pozicioniranja pojedinih plemena i slovenskih grupa unutar poluostrva meðutim trajao je još cela dva veka i okonèan je krajem VIII i poèetkom IX veka kada se javljaju i prve države kod Balkanskih Slovena.

Raspad Atiline država Huna

Sredinom V veka hunska država se nalazila na vrhuncu svoje moæi,ali je ona sa Atilinom smræu 453.godine nestala u vihoru pobuna koje su potlaèeni narodi podigli protiv Huna.Gepidi i Istoèni Goti srušili su hunsku državu stvorivši svoje u:
Panoniji Goti
Dakiji Gepidi

Voða Gota Teodorik je uskoro postao saveznik Vizantije i sa svojim ljudima je èuvao severnu granicu Carstva od varvarskih pljaèkaških upada.Meðutim u jesen 488.godine po Zenonovom(474.-475.,476.-491.) nalogu Teodorik sa svojim Gotima odlazi na Apeninsko poluostrvo ostavljajuæi severnu granicu nebranjenu i prostor u Panoniji nenaseljen.

Odlazak Gota iz Panonije pokreæe novo pomeranje naroda,a u Vizantiju poèinju upadati Bugari i Huni,meðu kojima je verovatno bilo i Slovena.

Bugari su stepski narod iz Azije koji su sa sobom povukli Huni.Živeli su na prostoru današnje kubanske oblasti u Rusiji,a predstavljali su mešavinu više stepskih naroda o èemu svedoèi i koren njihovog imena bulgha što na turskomongolskom znaèi mešati.

Pljaèkaški napadi tokom prve polovine VI veka

Smrt vizantijskog cara Zenona 491.godine dovodi do krize u carstvu i pobuna.Sve to ne prolazi neopaženo i varvarski narodi na donjem Dunavu 493.godine prave veliki upad u Vizantiju.Anastasije I(491.-518.) je protiv njih poslao jaku vojsku,ali ona 499.godine biva potuèena na reci Curti od strane Bugara(od 15.000 vojnika poginulo je 4.000 sa 4 zapovednika).Bugari 502.godine pljaèkaju Trakiju,da bi 505.godine potukli do nogu Vizantince kod reke Marge(Morave).

Posle Anastasijeve smrti 518.godine novi car postaje Justin I(518.-527.),zapovednik njegove telesne garde.Vizantijski izvori su zabeležili da su varvari pored velikih upada,svake godine pravili manje pljaèkaške pohode.Meðu tim varvarima tadašnji hronièari pominju Slovene i Ante za koje kažu da su praktièno isti(jednokrvni) i da naseljavaju najveæi deo prostora na levoj obali Dunava.Izbegavajuæi otvorenu borbu i koristeæi se lukavstvima i skrivanjem Sloveni i Anti su uspešno pljaèkali vizantijske krajeve bez preteranih problema i gubitaka,pošto je tek carev neæak German uspeo da im jednom prilikom nanese veæi poraz.Justina nasleðuje njegov sestriæ Justinijan(527.-565.),kao i rat sa Persijom koji æe mu vezati ruke za odbranu severnih granica Vizantije.

Posle Germana,koji se koliko toliko uspešno nosio sa Slovenima i Antima na Dunavu,novi zapovednik severne granice postaje 531.godine Hilvud(odnosno Hilbuldije),koji je poreklom bio Ant.Iako sa malom vojskom,on je kao dobar strateg uspešno vodio borbu sa Slovenima i Antima uspevši èak i da preðe u ofanzivu prezimevši jedne godine na levoj obali Dunava.Meðutim on gine prilikom jednog prelaska Dunava 533.godine,nakon èega severna granica ponovo ostaje nebranjena.

Hilvudovu pogibiju i nestanak ozbiljnog protivnika na desnoj obali Dunava iskoristili su Bugari da prodru na Balkansko poluostrvo,dok su Sloveni i Anti u to doba zauzeti meðusovnim ratom.Posle obnove sukoba Vizantije i Persije 540.godine Bugari i Huni ponovo prave strahovit upad na Balkansko poluostrvo.Tom prilikom su zauzeli i opljaèkali 32 grada u Iliriku odvevši sa sobom oko 120.000 ljudi u roblje.Justinijan se nakon toga okreæe Slovenima nudeæi im grad Turis koji je podigao Trajan i zemlje oko njega da se nasele za šta æe dobiti i finansijsku podršku,za uslugu èuvanja severne granice od varvarskih upada,ali su oni to odbili.Veæ u to doba pominju se u vizantijskoj vojsci koja se pod Velizarom borila na Apeninskom poluostrvu vojnici,ali i zapovednici koji su Sloveni i Anti.Tokom trajanja gotskog rata Sloveni su nastavili da upadaju na Balkansko poluostrvo stigavši i do Draèa,a hronièari su zabeležili da ih je bilo toliko da se vizantijska vojska koja je brojala 15.000 vojnika nije smela suprotstaviti.

Slovenski upadi nisu jenjavali,tako da je 548.godine jedna grupa koja je brojala oko 3.000 bez borbe je prešla Dunav,a potom i Maricu.Tu se razdvojila krenuvši da pljaèka Trakiju i Ilirikum.Vizantijska konjica na èelu sa dvorjaninom Azbadom koja je bila stacionirana u tvrðavi Curul u Trakiji pokušala je da razbije Slovene,ali bi potuèena:
 „bez ikakve muke“

i
 „poubijana u najsramnijem begu“

Sam zapovednik je zarobljen i okonèao je život tako što mu je odrana koža sa leða nakon èega je baèen u vatru.Veæ tada su Sloveni upoznati sa vizantijskim naèinom borbe i opsadne sprave im nisu strane jer veæ tada napadaju i osvajaju utvrðene gradove.Tokom tog pohoda zauzeli su i egejski grad Toper,nedaleko od Soluna.Posle zauzeæa žene i decu su odveli u roblje,dok su oko 15.000 muškaraca pobili.Hronièari su zabeležili da su pobijeni u gradu stradali nabijanjem na kolac ili premlaæivanjem,a da je stoka koju nisu mogli sa sobom da povedu živa spaljena u stajama.

Justinijanovi veliki planovi za obnovu Rimskog carstva odnosno zauzetost Vizantije na svim stranama davala je Slovenima dovoljno prostora da gotovo bez borbe pljaèkaju po Balkanskom poluostrvu.O tome svedoèi i èinjenica da su se 550.godine sukobili sa vizantijskom vojskom tek kada su pretovareni plenom krenuli kuæi,stigavši prethodno i do carigradskog trakijskog bedema.Bitka se odigrala nedaleko od Hadrijanopolja i tom prilikom su Vizantinci potuèeni do nogu.Sloveni su posle toga nastavili sa pljaèkom odluèivši da te godine i prezime u Vizantiji.Jedan odred vizantijske vojske uspeo je nešto kasnije da pobedi deo tih Slovena i povrati deo opljaèkanog i oslobodi deo robova,ali je velika veæina plena i roblja završila sa druge strane Dunava.

Potrebe gotskog rata i stalni napadi Slovena,koji su se uvek poklapali sa sukobima sa Totilom i Gotima primorali su Justinijana da obnovi i ponovo izgradi niz utvrðenja na Dunavu iz kojih bi njihove male posade mogle da kontrolišu i spreèavaju prodor Slovena na Balkansko poluostrvo odnosno u Trakiju.Ovo je spreèilo Slovene da upadnu u Trakiju,ali ne i na Balkansko poluostrvo,jer 552.godine Sloveni upadaju na prostor današnje zapadne Srbije i istoène Bosne.Na povratku su Sloveni prošli preko teritorija koje su kontrolisali Gepidi(današnji Srem) i tom prilikom su za svakog èoveka(Slovena ili zarobljenika) koji je prebaèen preko Dunava platili Gepidima po jedan zlatnik,što govori o kolièini plena koji su sa sobom nosili.

Uskoro je izmeðu Gepida i Langobarda izbio rat u koji su se ukljuèili Vizantinci i Bugari na strani Langobarda,željni da spreèe ponovnu saradnju Gepida i Slovena.Sukob se okonèao porazom Gepida.

Poraz Gota kod Tagina i Totilina pogibija 552.godine koji su doveli do kraja gotske države odrešili su Justinijanu ruke na neko vreme,što je on svakako iskoristio da pojaèa Dunavske garnizone,jer posle toga neko vreme nema vesti o upadima Slovena.

Meðutim to je kratko trajalo,jer se preoptereæena carska blagajna okrenula drastiènim merama smanjivši drastièno stajaæu vojsku(sa 645.000 na 150.000) i napustivši deo utvrðenja kako u Meziji na Dunavu,tako i u Aziji.Ovaj potez pokazaæe se kao koban,kao što je slièan potez pola milenijuma kasnije,stajao na Vizantiju glave,jer je smanjenje stajaæe vojske bio kljuèni uslov koji je doveo do kobne 1071. što je kasnije prouzrokovalo slom Vizantije.

Velika zima 558.godine toliko je zaledila Dunav da su preko njega bez problema mogli prelaziti ne samo ljudi i konji,veæ i kola sa tovarnim životinjama.To je iskoristio kutrigurskih Bugara Zavergan koji je prešao Dunav i krenuo da pljaèka po Trakiji.Iste godine Carigrad je pogodio jak zemljotres koji je dodatno poveæao pukotine i procepe na Trakijskom bedemu,tako da su Bugari bez borbe došli do samog Carigrada i Teodosijevih bedema.Carigrad je zahvatila panika pošto se u gradu nalazila samo carska garda,a sam Justinijan je neke dragocenosti prebacio preko Bosfora pojaèavši tako paniku.Na èelo odbrane grada postavljen je ostareli i iskusni Velizar.Predvodeæi kombinovane trupe saèinjene od carske garde,slobodnih vojnika,veterana i seljaka uspeo je da odbije Bugare od grada,posle èega je Justinijan prihvatio da Zaverganu plati novèane nadoknade za prestanak pustošenja.

Dolazak Avara   

Sredinom VI veka dolazi do novog elementa u Panoniji,pojavljuje se narod srodan Hunima poznat kao Avari ili Obri(Avar na turskom znaèi begunac,dok je Obar slovenski naziv).Oni su 552.godine pobegli ispred turskih sablji ka Crnom moru i dalje ka Dunavu.Tokom nekoliko vekova,koliko su proveli na istorijskoj sceni Evrope,Turci su stalno naglašavali da su oni njihovi podanici.

Stalni varvarski upadi i rimska taktika zavadi pa vladaj doveli su 558.godine do dogovora Justinijana i Avara o tome da oni ratuju protiv neprijatelja Vizantije,dok æe im car plaæati za te usluge.Dogovorene obaveze Avari su izvršavali uspešno boreæi se sa Antima,Zalima,Sabirima i Utigurima.Meðutim oni se 562.godine obraæaju Justinijanu tražeæi od njega zemlju na kojoj mogu da se nasele.Car im je,prema predlogu stratega Justina,ponudio nekadašnje zemlje Herula,što su oni odbili.Justinijan je uskoro,preko Justina,doznao da su Avari zapravo bacili oko na zemlje Vizantije radi pljaèkanja,a ne da bi se naselili,nakon èega otpoèinje prekid isporuka novca,a Avarima koji su po Vizantiji kupovali oružje ono biva konfiskovano.Postalo je jasno da æe uskoro doæi do otvorenog sukoba,zbog èega je car naredio da se ojaèaju utvrðenja na Dunavu.

Nestanak Gepida

Justinijan I umire 565.godine,a na tronu ga nasleðuje njegov sestriæ Justin II(565.-578.).Avari su pokušali da obnove stare dogovore sa novim carom,ali im je on dao do znanja da je gotovo sa Justinijanovom politikom podmiæivanja varvara.Avari koji su,za nešto više od jedne decenije,okupili preostala hunska plemena i bugarska plemena u Panoniji i levoj obali Dunava nalazili su se sada na èelu jake vojne sile koja je pod moænim kaganom Bajanom(562.-602.) pretila da postane nova hunska država sa novim Atilom.Prodor na zapad u Tiringiju i uspešni ratovi sa Francima,jasno su pokazali njihovu snagu.

Izbijanje ponovnih sukoba i poèetak konaènog obraèuna izmeðu Gepida i Langobarda doneo je nove znaèajne etnièke promene u južnoj Panoniji.Langobardi su u sukobu zatražili pomoæ Avara protiv Gepida i Vizantije.Bajan je na to pristao,ali tek kada mu je obeæana gepidska zemlja(prostor današnje Slavonije i Srema).Rat je okonèan trijumfom Langobarda i praktiènim nestankom Gepida.Avari su zauzeli gepidske zemlje nasuprot vizantijskim Sirmijumu i Singidunumu.Promene stanja na apeninskom poluostrvu,doveli su do novog pomeranja stanovništva jer se 568.godine Langobardi upuæuju iz Panonije na sever današnje Italije(po njima kasnije nazvana Lombardija) „sa ženama i decom i svim pokuæstvom“,posle èega Avari postaju vladari celokupne Panonske nizije.

Pljaèkaški napadi tokom druge polovine VI veka

Zauzimanje juga Panonije dalo je Bajanu dodatno samopouzdanje,zbog èega je on zatražio da mu se preda Sirmijum èiji su jaki bedemi i jaka posada bili nož oko avarskog vrata,vezujuæi im ruke.Posle neuspešnih pregovora,otpoèeli su vojni sukobi u kojima su Avari bili uspešniji,iako nije bilo pravih sukoba jer se slabija vizantijska vojska nije usuðivala da se upusti u borbu.Rezultat rata bila je verovatno neka vrsta zvaniènog priznanja avarske vlasti u Panoniji i na desnoj obali Dunava,ali je Vizantija zadržala Sirmijum i Singidunum.Bajan je probao da proširi svoju vlast i na Slovene oko ušæa Dunava zbog èega je zatražio od slovenskih poglavica i njihovog voðe Davrentija da priznaju njegovu vrhovnu vlast i plaæaju mu danak.Sloveni su mu kratko odgovorili:
 „Kakav je to èovek što se greje sunèanim zracima,koji æe uèiniti da se pokorimo?Pa mi smo nauèili da vladamo tuðom,a ne drugi našom zemljom.A to drugaèije i ne može biti,dok traje ratova i maèeva.“
(Odgovor Slovena kaganu Bajanu)

Tom prilikom došlo je i do manjeg sukoba u kome je pobijeno avarsko poslanstvo.

Ti isti Sloveni su 578.godine krenuli u pljaèkaški pohod na Trakiju,znajuæi da je Carstvo zauzeto ratom sa Persijom.Hronièari procenjuju da je Slovena bilo oko 100.000,što dovoljno govori o njihovoj snazi i o plenu koji su nosili.Našavši se u škripcu,car se obratio Bajanu za pomoæ,što je on i prihvatio.Tako su Avari ojaèani sa 60.000 oklopnika preko Vizantije došli do Slovena na donjem Dunavu i udarili na njihovu zemlju nadajuæi se:
 „da æe naæi zemlju punu bogatstava,pošto su Sloveni opljaèkali romejsko podruèije,a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda.“
(Menandar Protektor)

Pred ovim kombinovanim snagama Sloveni su se povukli „po šipražju i gustim šumama“ prepustivši zemlju Avarima na pljaèku.Bajan je tada formalno primorao Slovene da mu plaæaju danak,ali èim je on otišao vratili su se na preðašnje stanje nepriznavanja Bajana i pljaèkanja Vizantije.Sloveni koji su se u doba napada nalazili u Vizantiji,nisu se prenuli zbog napada,veæ su nastavili sa pljaèkanjem.Razlog ovome je jednostavan.Sloveni su u pohode sa sobom vodili cele porodice,tako da su za sobom ostavljali samo drvena gradišta koja su mogli opet da podignu gde im se prohte.Ondašnji hronièari jasno govore da su Sloveni pljaèkali gotovo neometano i da su prezimljavali na teritoriji Vizantije kao da je njihove zemlja,a mnogi su tu i ostajali,zapisao je 584.godine jedan hronièar.Car Mavrikije(582.-602.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena,koja ne trpe ropstvo.

Pad Sirmijuma (582.)

Dugotrajni rat sa Persijom i novi slovenski upadi jasno su ukazali Bajanu koliko snage ima Vizantija u tom trenu.Zbog toga je on rešio da sam zauzme Sirmijum.Pošto mu je isplaæen godišnja nagrada od 80.000 nomizmata,Bajan je podigao vojsku i ulogorio se izmeðu Sirmijuma i Singidunuma.Prvo je podigao most preko Save tvrdeæi da je njegova gradnja uperena protiv Slovena,da bi po okonèanju gradnje zatražio predaju grada.Vizantinci su odbili,ali nemoæni da podignu vojsku za odbranu,mirno su prisustvovali hrabrom odolevanju gradske posade avarskoj opsadi koja se okonèala posle tri godine 582.godine kada se izgladneli grad predao.

Car Tiberije(578.-582.) umire 582.godine,a na prestolu ga nasleðuje njegov zet Mavrikije,sa kojim Bajan obnavlja stari ugovor.Procenjujuæi svoju i snagu Vizantije u tom trenu on 584.godine zahteva od cara poveæanje godišnje nagrade sa 80.000 na 100.000 nomizmata.Mavrikije to odbija,što Bajan koristi i istog trena otpoèinje napade.U strahovitom naletu Avari su zauzeli dunavske utvrde Singidunum,Avgustu i Viminacijum,prodrevši do Anhijala.Silovit udar primorao je Vizantince na hitne pregovore koje su vodili Elpidija,nekadašnji upravnik Sicilije, i Komentiol,zapovednik telesne straže.Bajan se smatrao toliko moænim da umalo nije pogubio obojicu kada mu je Komentiol odgovorio kao nekom sebi ravnom.Ipak pregovori su nastavljeni i 585.godine zakljuèen je mir po kome su Vizantinci prihvatili avarske zahteve.

Meðutim malo nakon sklapanja tog mira ponovo na Vizantiju udaraju Sloveni.Prodor je opet bio silovit,jer ga je zaustavio tek Trakijski bedem,nadomak Carigrada.Komentiol je na èelu vizantijske vojske uspeo da u dve bitke kod reke Erginije i kasnije nedaleko od Hadrijanopolja,blizu utvrde Ansin pobedi Slovene predvoðene Radgostom.U jesen iste godine i Avari se prikljuèuju pljaèkanju izgovarajuæi se uvredom koju su Vizantinci naneli Bajanu ne predavši mu ljubavnika jedne od njegovih žena.U odbranu Carstva ponovo je stao Komentiol,ali je na zboru u Anhijalu imao na raspoloaganju svega 6.000 sa kojima je trebao da odbrani celo Balkansko poluostrvo.Meðutim Vizantinci su uspeli da se dosta uspešno suprotstave neprijatelju,zamalo ne zarobivši samog Bajana jednom prilikom.Avarska brojèana nadmoæ na kraju je odnela prevagu i mnoge tvrðave su pale u njihove ruke,stigavši do Hadrijanopolja.Novi nalet Avara primorava cara da podigne novu vojsku koja uspeva da porazi Avare i polako ih istera iz Trakije.

[Dacha]

Osvajanja Stefana Dušana

Stefan Uroš IV Dušan je roðen 1308. godine. Sin je velikog vladara Stefana Deèanskog. Kao deèak živeo je od 1314. do 1320. godine u Carigradu, tamo se upoznajuæi sa visokim slojem, plemstvom, a takoreæi gordim naslednicima Rimskog Carstva. Njegovo izvanredno vojnièko umeæe je debitovalo 1329. godine, kada je pobedio ( po prvi put ) bosanskog bana Stjepana. Stefan Dušan se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, i iz tog braka æe dobiti jednog sina – Stefana Uroša V. Umire pod nerazjašnjenim okolnostima 1355. godine, a ne zadugo za njim i srpsko carstvo.

Vojska za vreme Nemanjiæa

Srednjevekovna vojska je imala tri roda : pešadiju, konjicu i flotu. Kako su se najvažnije bitke odigravale na kopnu (sa izuzetkom Lepanta i Harflera), to su se najviše angažovala prva dva roda vojske.

Pešadiju su u srednjevekovnoj Srbiji èinili sebri, plaæenici i siromašniji vlastelièiæi, koji bi redom dobijali èinove desetara, stotinara i tisuænika. Dok je sebre naoružavao velmoža ili vlastelièiæ, druge dve vrste pešadije bi same sebi kupovale oružje i opremu. Pešadinci su mogli biti strelci ili bi se borili prsa-u-prsa, a to su bili tzv. ljudi pod oružjem. U XIV veku su u upotrebi kod pešaka bili žièani, verižni oklopi. Od oružja bi nosili maèeve, koplja, buzdovane, sekire i sl. Ukoliko bi voða oèekivao napad, pešaci bi primili svu silinu prvog udara, a ukoliko bi napadao – bili bi uvedeni tek posle odluèujuæeg juriša konjice.

Konjica je bila odluèujuæi faktor u mnogim kampanjama širom Evrope, Male Azije i u stepama ruskih prinèeva, a najbolje je podsetiti se bitaka kao što su Kresi i Valensija. Tu su Edvard III i Crni Princ i Rodrigo Dijaz El Sid, respektivno, pokazali znaèaj konjanika i njihovu snagu. Konjica je nanosila neprijatelju najjaèi udar i najviše žrtava u prvom jurišu. U ovaj rod vojske su ulazili samo oni koji bi mogli da priušte konja, paža, odgovarajuæi oklop i oružje, a to su, u srednjevekovnoj Srbiji, bili velmože i vlastelièiæi. Njihov oklop je, za razliku od jeftinog veriža, bio u obliku velike èeliène ploèe koja je pokrivala ceo torzo. Ruke i noge su pokrivali istim ploèama manjih dimenzija, a one bi bile povezane zglobnim štitnicima. To je konjaniku omoguæavalo izvesnu pokretljivost. Nosili su i kacige (najpoznatija je bascinet, koja je svojim izgledom svojevremeno uterivala Arapima strah u kosti). Od oružja, vitezovi bi nosili duga koplja, maèeve i reðe sekire.

Bitka na Velbuždu i njene posledice

Svakom srednjevekovnom evropskom državom je indirektno upravljala vlastela; politièka, vojna i ekonomska moæ je veæinom pripadala njima. Razlog zašto posednici nisu èesto uzimali vlast iz vladarevih u svoje ruke, je ili taj što su mu bili lojalni (što je reði primer), ili zato što su imali meðusobne nesuglasice. Ta meðusobna distanciranost i netrpeljivost velmoža je davala kralju moæ nad njima. Meðutim, da bi održao ono malo lojalnosti što velmože imaju prema njemu, vladar bi nastojao da širi svoje teritorije osvajanjem, a time i teritorije vlastele. Vlastela bi bila zadovoljna plenom, a vladar bi dobio na ugledu (kao i na bogatstvu). Jedna od najvažnijih uloga vlastele se odigrala nedugo nakon bitke kod Velbužda.

Stefan Uroš III Deèanski je okupio vojsku na brdima kod Velbužda 27/28 jula, leta Gospodnjeg 6838. Povod i uzrok ovoj bici saznajemo iz sledeæeg istorijskog izvora :

A pozavidevši zlonenavisnik ðavo našem dobrom životu, u zlonaravlju podiže na nas sedam careva, da reèem: i cara grèkog Mihaila i brata njegovog Belaura, i Mihaila cara Bugara, i Basarabu Ivanka tasta mu, cara sumeð (u susedstvu) živeæih crnih Tatara i svo gospodstvo jaško i ostalu s njima gospodu. Svi ovi su prišli na nas,hoteæi po nerazumlj svojemu, proždreti nas i zemlju otaèastva našeg razdeliti sebi, u ropstvo njima predati... itd.

Iz ovoga sledi da je bitka na Velbuždu trebala da razreši dalji opstanak Srbije na Balkanu. Dakle, kako je to tekao tok ovog sudbonosnog boja?

Osvajaèka vojska se postavila na brdima kod Velbužda u ranim jutarnjim èasovima, oèekujuæi dolazak armije Stefana Deèanskog. Stefan Deèanski je, u meðuvremenu, poverio komandu nad armijom svom sinu Stefanu Dušanu, koji se i pre pokazao kao mudar i preduzimljiv vojskovoða. Kako Srbi naizgled uopšte nisu dolazili, glavnokomandujuæi Bugarsko-Vizantijskih snaga Mihailo � išman je naredio povretak u logor. Tek što su rasturili bojni poredak i krenuli natrag, na bok jedinica Mihaila su udarili Dušanovi konjanici, koji su stigli u meðuvremenu i èekali grešku neprijatelja. Najvažniju ulogu su odigrali srpski strelci, koji su se postavili tako da otseku otstupnicu Bugarsko-Vizantijske vojske. Kada je Mihailo � išman video da mu se armija osipa, pokušao je da pobegne natrag u Bugarsku, ali su ga Dušanovi iskusno postavljeni pešaci-strelci stigli i ubili u sedlu.

Nedugo nakon ove pobede, Dušan je pod uticajem i uz pomoæ odane vlastele iz Zete oteo vlast svom ocu. Naime, borba za presto nije dugo trajala – Dušan je opkolio Stefan Deèanskog u utvrdi Petriè. Kada ju je osvojio, oca je zatvorio u Zveèan, u kom je ovaj umro pod nerazjašnjenim okolnostima – a to je tamna strana vladavine Stefana Uroša IV Nemanjiæa.

Rat protiv Vizntije i Ugarske

Novi bugarski car, Jovan Aleksandar, nije želeo sukobe sa Srbijom, te je radi održavanja prijateljskih odnosa poèeo pregovore o tom da se orodi sa Nemanjiæima. Godine 1332. je, kao rezultat pregovora, došlo do sklapanja braka Dušana i Jelene, sestre bugarskog cara. Od tada, pa sve do Dušanove smrti, nije bilo sukoba sa Bugarskom.

Dušan puni vojnu i državnu kasu takozvanim Stonskim dohotkom, koji predstavlja ugovor o tome da æe Dubrovnik plaæati Srbiji izvesnu sumu novca, jer mu je ova ustupila oblasti Ston i Pelješac.

Veæ pred kraj Milutinove vladavine vlastela je jasno iskazivala nezadovoljstvo miroljubivom politikom prema Vizantiji. Zbog toga je Stefan Dušan odmah nakon krunisanja poslao brojne odrede preko granice, u Vizantiju, da vrše pljaèku. Nije imao drugog naèina da se nametne vlasteli osim ratnim pobedama. Zbog toga su uspešni ratni pohodi bili potrebni ne bi li se konaèno nametnuo velmožama kao snažan i preduzimljiv vladar. Doba za napad na Vizantiju nije moglo biti bolje, jer su tu nekad moænu državu sad potresali unutrašnji nemiri u upadi Turaka.

Srpska osvajaèka vojska odmah biva potpomognuta Sirgijanom, odmetnutim vizantijskim vojskovoðom, lažno optuženim za izdaju. Naime, on nudi Stefanu Dušanu svoje usluge kao vojnog zapovednika, koje ovaj srdaèno prihvata. Nakon sklapanja ovog saveza, Stefan Dušan kreæe u napad na Vizantiju. Jedan deo srpske vojske je vodio sam Sirgijan. Srbi su, bez velike borbe, osvojili na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Strumicu. Sirgijan je zauzeo Kostur i još neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska vojska stiže i pod sam Solun. Namesnik ovog grada je imao sklonosti ka predaji. Solun bi brzo pao da Andronik III, car Vizantije, nije poslao izvesnog Sfrancesa, koji se Dušanu predstavio kao vizantijski prebeg. Naime, Sfrances stupa u Sirgijanovu službu, ali ga ubrzo ubija u zaesdi i beži za Solun. Sirgijanovi Grci su nedugo zatim poèeli da napuštaju Stefana Dušana, i da se vraæaju Androniku III. Videæi da bez njihove pomoæi ne može da osvoju Solun, Stefan Dušan 26. avgusta postiže mirovni sporazum, ali i sklapa savez sa vizantijskim monarhom. Srbija je tim sporazumom morala da vrati odreðene teritorije, ali je zadržala Ohrid, gde se nalazilo sedište ohridske arhiepiskopije.

Još jedan razlog za sklapanje mira je upad Karla Roberta i bosanskog bana u Severnu Srbiju. Ovi vladari su želeli da iskoriste odsuststvo Dušanove vojske u ovom delu Srbije i da mu otmu teritorije. Ugarski vladar i ban Bosne nisu znali da je Stefan Dušan zakljuèio mir i sklopio savez sa Andronikom III i da im, potpomognut vizantijskim odredom, hita u susret. Kada je èuo da se združeni Srbi i Vizantinci približavaju, Karlo Robert je odustao od daljeg pohoda. Ugri su krenuli da se povlaèe preko Save. Bez veæih okršaja, Stefan Dušan je uspeo da povrati Maèvu, ali je Beograd ostao u rukama ugarske države.

Osvajanja kao posledica graðanskog rata u Vizantiji

Od 1335. do 1340. godine kralj Stefan Dušan ne vodi ratove. U to vreme, Srbija je prolazila kroz krizu. Naime, Dušan je imao porodiènih problema i razmišljao je o eventualnom povlaèenju. Takoðe se nosio mišlju da se sa svojom ženom, kraljicom Jelenom, raziðe, jer nisu imali dece. Godina 1340. je bila teška, jer se kralj Dušan ozbiljno razboleo, i sve je upuæivalo na to da æe uskoro izdahnuti. Baš taj trenutak je izabrao Dušanov velikaš i vojskovoða Hrelja, da izda svog sizirena i preðe Vizantincima. Ovaj velmoža je pripojio Vizantiji Makedoniju, kojom je upravljao. Makedonija je bila veoma znaèajna oblast, sa tri jaka utvrðena grada, meðu kojima je najznaèajniji bio Strumica. Kako je Hreljino izdajstvo moglo da znaèi da Andronik III, car Vizantije, sprema udar na Srbiju, Stefan Dušan je pokrenuo pregovore sa Venecijom, u kojima ih je molio za pomoæ u brodovima, ukoliko doðe do rata sa Vizantijom. Ovaj potez srpskog vladara izaziva posebnu pažnju jer se oko Srbije steže obruè, u kom je na severu opasnost od Ugara uvek spremnih za napad, a na jugu Vizantija koja naglo jaèa osvajajuæi Tesaliju i Epir. Meðutim, u odsudnom trenutku umire car Andronik III. Njegova smrt je pogodovala Stefanu Dušanu, jer je ona zaustavila jaèanje Vizantije i omogiæila teritorijalno širenje Srbije ka jugu.

Nakon smrti Andronika III, na Vizantijski presto je trebao da doðe njegov sin Jovan V Paleolog. Kako je on bio maloletan, trebalo je izabrati regenta koji æe upravljati državom do Jovanovog punoletstva. Za regenta je trebalo da bude izabran Jovan Kantakuzin, vojskovoða i prijatelj preminulog cara. Ali, imao je moæne neprijatelje u majci Jovana V, carici Ani Savojskoj i u Aleksiju Apokavku, koji æe kasnije biti izabran za regenta carstva. Jovan Kantakuzin je praktiæno proteran iz Carigrada. Nedugo nakon izgnanstva, proglašava se carem, i tad izbija graðanski rat u Vizantiji. Leta 1342., Kantakuzin je bio cak primoran da bezi iz Vizantije, a pribežište nalazi u Srbiji gde sklapa savez sa Stefanom Dušanom. Njih dvojica zajedno kreæu u pohod na Vizantiju, u kom osvajaju Voden, Strumicu i Melnik, a vraæaju Tesaliju i Epir. Oslabljeni, Romeji nude Stefanu Dušanu sve gradove zapadno od Hrisopolja ( izuzev Soluna ), pod uslovom da izda Jovana Kantakuzena, meðutim Dušan ne pristaje na ovaj oèajnièki predlog. Godine 1343., kralj Dušan ponovo kreæe na grad Ser. Naime, to je pokušao i prethodne godine ali je doživeo neuspeh. Meðutim, ubrzo dolazi do razilaženja srpskog kralja i samozvanog cara Vizantije. Od tada, Dušan osvaja Kroju, najvažniji grad u Severnoj Albaniji.

U proleæe 1344. godine, Stefanu Dušanu stiže vest o uništenju turske flote, i da æe oko tri stotine Agarjana proæi kroz Trakiju. Tad rešava da ih presretne i uništi. Za taj posao je odredio vojskovoðu Preljuba Danojliæa, kome je dodelio izvestan broj konjanika. Dušanov vojskovoða je opkolio Turke na jednom brdu. Kako nije mogao da sa teško oklopljenom konjicom jurne uz strmine brda, naredio je da vojnici sjašu. U tome se krila kobna greška. Naime, lako oklopljeni, brži i okretniji Turski vojnici su se sjurili niz brdo, prošli vojnike i uzeli im slabo èuvane konje. Sa konjima, Turcima nije bilo teško da poraze nesreæne Dušanove ratnike.

Sukobi Dušana i bosanskog bana Stevana II

Kako je Venecija odbila da Dušanu ustupi brodove potrebne za opsadu Carigrada sa mora, on privremeno zatišje i predah u ratovanju koristi za sreðivanje unutrašnjih prilika i donošenje Zakonika koji je proglašen važeæim na državnom saboru 1349. godine. Meðutim, do novih sukoba dolazi sa bosanskim banom Stevanom II Kotromaniæem. Naime, kako je Ugarski kralj Ludvig sa Dušanom sklopio mir ( kako bi bez bojazni od Srbije mogao da napadne Napuljsku kraljevinu ), bosanski ban je poèeo da strahuje da æe Stefan Dušan sada moæi od njega da traži da Srbiji vrati Hum. Ban je želeo da izgradnjom jednog utvrðenja na ušæu Neretve uèvrsti svoj položaj u Humu, pa je stoga od Venecije zatražio vojnu pomoæ u floti ako bude imao smetnji sa Dušanove strane. Meðutim, Italijani nisu nikako mogli da odobre izgradnju tog utvrðenja, jer su znali da bi to odmah dovelo do rata izmeðu Srbije i Bosne, pa su se dali u posredništvo izmeðu bana i Stefana Dušana. Ali, kako su bosanske èete sve èešæe upadale na srpsku teritoriju, to je konaèno u jesen 1350. godine srpski car pokrenuo svoju moænu armiju na Bosnu Istorijski izvori ( Mavro Orbin ) kažu da je Dušan imao pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada pešaka, te ban Stevan II ni u jednom momentu nije verovao da se može suprotstaviti srpskoj vojsci, o èemu nam govori i èinjenica da je sebi još pre, u Dubrovniku, osigurao utoèište ukoliko bi morao da beži iz Bosne. Stefan Dušan je brzo napredovao ne nailazeæi na neki veæi otpor, pa je uskoro opkolio grad Bobovac. Tada se mnoštvo bosanske vlastele pridružilo Stefanu Dušanu, jer su oèigledno bili nezadovoljni dotadašnjom vladavinom bana Stevana. Iako se Bobovac održao, srpska vojska je nastavila da pleni i pustoši po Bosni. Nedugo zatim, Dušanova vojska preko Duvljanskog polja dolazi do Cetine i prelazi u humsku zemlju. U tom trenutku je Stefan Dušan želeo da izgladi odnose sa banom, i predložio je da to uèini time što æe svoga sina uroša oženiti banovom æerkom Jelisavetom. Ban je odbio ovaj velikodušni predlog i neprijateljstva su nastavljena. Meðutim, pohod je morao naglo biti prekinut jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije, gde je Kantakuzin pokrenuo žestoku ofanzivu pokušavajuæi da povrati sve one gradove koje je Stefan Dušan do tad bio osvojio. Kako je Vizantinac imao od samog poèetka svoje kampanje dosta uspeha, srpski suveren je morao odmah da pohita ka južnim granicama ne bi li preokrenuo po njega nepovoljnu situaciju. Kako je nakon Dušanovog odlaska iz Huma ban Stevan II Kotromaniæ ponovo zauzeo svu izgubljenu zemlju, ova kampanja cara Srbije se završila neuspehom.

Poslednje godine vladavine Stefana Dušana

Kako je Dušan bio zauzet vojevanjem u Bosni i opsadom grada Bobovca, to je iskoristio Jovan Kantakuzin da uz pomoæ Sulejmana, sina emira Orhana, a brata buduæeg sultana Murata, i oko dvadeset hiljada njegovih Turaka osigura svoju vlast nad Solunom i da od Stefana Dušana preotme i osvoji neke gradove u Južnoj Makedoniji.

Kako je srpski car i sam nameravao uskoro da napadne Carigrad, dolazi u kontakte sa emirom Orhanom i pregovara o ženidbi Orhanovog sina sa njegovom kæeri, stoga mu Orhan šalje bogate darove i svoje poslanstvo, koje je napao, poharao i pogubio despot Niæifor iz Kantakuzinovog tabora. Uz pomoæ svojih plaæenika, Turaka Osmnlija, Jovan Kantakuzin zauzima grad Ber. Pad Bera Srbima je dosta teško pao, jer je to bila snažna utvrda sa dobrim geo-strategijskim položajem, kao i sa pozamašnom posadom od hiljadu i pet stotina konjanika ( srpskih vitezova i nemaækih plaæenika ). U padu Bera, znaèajnu ulogu je igrala i izdaja grèkog stanovništva. Posle gubitka ovog grada, Srbi uviðaju da meðu grèkom populacijom u carstvu ima sve više pritajenih simpatizera Jovana Kantakuzina; èak je i postojala jedna grupa grèkih plemiæa u Skoplju koja je otvoreno pozivala Kantakuzina da mu predaju grad. Posle Bera, pali su i Voden, Ostrovo i Notija, nakon èega Kantakuzin kreæe u pohod na Tesaliju. U oviru te kampanje, prvo je naišao na Serviju, grad na ulazu u Tesaliju. Ovo utvrðenje bilo je teško osvojivo, na vrhu grebena sa trostrukim zidovima. Dušanov istaknuti velmoža Preljub Danojliæ je uspeo odbraniti grad sa samo pet stotina boraca, mada je grèko stanovništvo bilo spremno da odmah grad preda Jovanu Kantakuzinu.

Nakon što je saznao za stav grèkog višeg sloja u Skoplju i za pad Vodena, Stefan Dušan se pojavio u sred zime, kada mu se protivnici nisu nadali, sa dovoljno snažnom vojskom pred kapijama Soluna, èime je iznenadio Vizantince i naterao ih na pregovore. Ispred Soluna sastala su se tri cara : srpski car Stefan Dušan, i dva vizantijska monarha Jovan Kantakuzin i Jovan V Paleolog. Dušan je od Kantakuzina zahtevao da mu vrati osvojene gradove, a Jovan Paleolog je predložio Stefanu Dušanu zajednièku vojnu akciju protiv nezakonitog samozvanog cara Jovana Kantakuzina, što je ovaj i prihvatio. Dušan je prvo povratio Voden i Ber, nakon èega Jovan Paleolog osvaja Jedrene i veæi deo oblasti sina Jovana Kantakuzena, Matije. Matija se povlaèi u utvrðenje u kome se trebao držati dok mu otac ne pošalje pomoæ. Ona se sastojala od deset hiljada osmanlijskih lakih konjanika, koje je Jovan Kantakuzin ``platio`` davanjem grada Cimpe na Galipolju njima na upravu. Mladi car Jovan V traži pomoæ od cara Dušana i Bugarskog Jovana Aleksandra, koju i dobija. Godine 1352., neoèekivano dolazi do okršaja kod Dimotike izmeðu osmanlijskih plaæenika i srpskih, bugarskih i romejskih saveznika, koji su pretrpeli jedan od najtežih poraza u ovom ratu. Posledica ovog debakla je uèvršæivanje Turaka na Balkanu. Stefan Dušan je uvideo opasnost od Turaka po Evropu, te je od pape zatražio titulu kapetana krstaškog rata koji æe papa Inoæentije VI podiæi protiv Turaka. Skriveni cilj ovog predloga je osvajanje Carigrada. Zauzvrat, nudi papi uniju sa katolièkom crkvom, èime je hteo da se osigura od napada drugih katolièkih zemalja, naroèito Ugarske.

Papa prihvata ovaj predlog, ali za kapetana postavlja Ludviga I, kralja Ugarske. Ludvig svoj položaj koristi ne za podizanje krstaškog rata, veæ za uznemiravanje Srbije.

U jeku ovih burnih dogaðaja, i sa neostvarenim i nedovršenim planovima, pod nerazjašnjenim okolnostima, Stefan Uroš IV Dušan umire, ostavljajuæi svoju veliku državu koja još nije bila dovoljno stabilna da bi mogla da se nosi sa nemirnim vremenima koja su dolazila.

Literatura
1. Konstantin Jirièek. Istorija Srba. ( 1864 ), knjiga I, str. 211 - 236.
2. Vladimir Æoroviæ. Istorija Srba ( 1921 ), str. 201 - 215.
3. Momir Joviæ, Kosta Radiæ. Srpske zemlje i vladari ( 1955 ), str. 68 - 80.
4. Radoš Ljušiæ. Srpske Dinastije ( 2001 ), 46 – 49.
5. John Matthews, Bob Stewart. Warriors of Christendom ( 1998 ), Chapters I and II.
6. Ðorðe Radojèiæ. Antologija stare srpske književnosti ( 1960 ), str. 90 – 92.
7. www.rastko.org.yu

Izvor: Wikipedia

[Dacha]

Patrijarh srpski

1463-1557. Pred turskim osvajanjima Patrijaršija je preneta u manastir Žièu. 1766. Peæka patrijaršija je ponovo ukinuta i potèinjena Carigradskoj.

Znaèajno je pomenuti da je Srpska pravoslavna crkva jedno vreme imala sedište u Sremskim Karlovcima kao mitropolija, a zatim i kao patrijaršija, sve do 1920.

Srpska patrijaršija ponovo je uspostavljena 1920.   Godine   Patrijarh
1.   1338-1354.   arhiepiskop, od 1346. patrijarh srpski Joakinije II
2.   1354-1375.   patrijarh srpski Sava IV
3.   1375-1380.   patrijarh srpski Jefrem
4.   1380-1389.   patrijarh srpski Spiridon
   1389-1392.   ponovo patrijarh srpski Jefrem
5.   1391-1396.   patrijarh srpski Danilo III
6.   1396-1409.   patrijarh srpski Sava V
7.   1409-1418.   patrijarh srpski Kirilo
8.   1418-1435.   patrijarh srpski Nikon
9.   1445-1455.   patrijarh srpski Nikodim II
10.   1457-1463.   patrijarh srpski Arsenije II
23.      patrijarh srpski Jovan
24.      patrijarh srpski Marko
25.      patrijarh srpski Pavle
13.   1557-1571.   Makarije Sokoloviæ, †1574.
14.   1571-1575.   patrijarh srpski Antonije Sokoloviæ
15.   1575-1586.   patrijarh srpski Gerasim Sokoloviæ
16.   1587.   patrijarh srpski Savatije Sokoloviæ
18.   1589-1590.   patrijarh srpski Jerotej
19.   1591-1592.   patrijarh srpski Filip
20.   1592-1613.   patrijarh srpski Jovan
21.   1614-1648.   patrijarh srpski Pajsije I Janjevac.
22.   1648-1655.   patrijarh srpski Gavrilo I Rajiæ, †1659.
23.   1655-1674.   patrijarh srpski Maksim Skopljanac, †1680.
24.   1674-1690.   patrijarh srpski Arsenije III Crnojeviæ, †1706
25.   1691-1710.   patrijarh srpski Kalinik I
26.   1711-1712.   patrijarh srpski Atanasije I
27.   1712-1726.   patrijarh srpski Mojsije Rajoviæ
28.   1726-1737.   patrijarh srpski Arsenije IV Jovanoviæ Šakabenta
29.   1739-1746.   patrijarh srpski Joanikije III Karadža-Grk
30.   1746-1752.   patrijarh srpski Atanasije II Gavriloviæ
31.   1752.   patrijarh srpski Gavrilo II Sarajevac
32.   1755.   patrijarh srpski Gavrilo III
33.      patrijarh srpski Vikentije Stefanoviæ -
34.      patrijarh srpski Pajsije II - Grk
35.   1758.   patrijarh srpski Gavrilo IV - Grk
36.   1758-1763.   patrijarh srpski Kirilo
37.   1763-1765.   patrijarh srpski Vasilije Jovanoviæ-Brkiæ, †1772.
38.   1765-1766.   patrijarh srpski Kalinik II Grk
39.   1920-1930.   patrijarh srpski Dimitrije (Pavloviæ)
40.   1930-1937.   patrijarh srpski Varnava (Rosiæ)
41.   1938-1950.   patrijarh srpski Gavrilo (Dožiæ)
42.   1950-1958.   patrijarh srpski Vikentije (Prodanov)
43.   1958-1990.   patrijarh srpski German (Ðoriæ), †1991
44.   1990-   patrijarh srpski Pavle (Stojèeviæ)

Izvor: Wikipedia