Skip to content

Sokobanja arrow SOKOBANJSKI FORUMarrow Društvoarrow Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
21 Avgust, 2018, 01:26:50 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: 1 2 3 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...  (Procitano 27964 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Dacha
Too bad you're fucked up
Vodeći tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #19 poslato: 01 Maj, 2007, 03:49:37 pm »

СРПСКА ВИТЕШКА ЗАКЛЕТВА

Небесних воинстав архистратизи, молим вас присно ми недостојнии, да вашими молитвами
оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави. Сохрањајушче ни припадајушчија
приљежно и вопијушчија: от бијед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.

Тропар, глас IV

Ја, (име и презиме), пред Богом и српским народом, дајем реч:

1. Да ћу живети за чојство, јунаштво, и лепоту.
2. Да ћу највише поштовати истину, достојанство, племенитост, узвишеност, и врлину.
3. Да ћу поштовати српски архетип мужевности и женствености.
4. Да ћу штитити чистоту српске народне културе.
5. Да ћу увек верно служити Богу и ономе коме дам реч, и да никада никога, ни себе, нећу издати.
6. Да никада нећу ући у борбу без разлога.
7. Да никада нећу напустити борбу док не победим, или доживим пораз.
8. Да никада никога нећу злостављати, а посебно децу, жене, старе, и беспомоћне.
9. Да се нећу одати ниједном пороку.
10. Ако издам ову своју заклетву божанске савести, прихватам да ме Бог најстроже казни.

Амин.
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
Vodeći tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #18 poslato: 01 Maj, 2007, 03:42:38 pm »

Pobednici su - nacisti
Mnoge ratne zločince zaslužene kazne spasli zapadne sile i Sovjeti

Nacistički vođa Adolf Hitler bio je "psiho slučaj na granici između genijalnosti i ludila", potvrdio je lični firerov lekar jednom američkom doušniku pred početak Drugog svetskog rata. Informacija je prosleđena američkoj obaveštajnoj službi CIA koja je odmah u svojim tajnim dosijeima zabeležila doktorova predviđanja da bi čovek, kojem je tada klicala čitava Nemačka, mogao da postane "najluđi zločinac i kriminalac kojeg je svet ikada video".

To je samo jedna rečenica na samo jednoj od 10.000 stranica poverljivih dokumenata o detaljima iz Hitlerovog života, nacističkoj Nemačkoj i najvećim ratnim zločincima iz vremena Drugog svetskog rata koje je CIA otpečatila u petak uveče.

"Hitlerov lični lekar je još pred početak rata uočio znake narastajućeg ludila i predvideo da bi on mogao da postane najveća pošast tadašnjeg sveta. Te iste 1937. godine on je bio potpuno uveren da su se njegove tvrdnje obistinile i da se firer opasno približava stanju krajnje neuračunljivosti", piše u dokumentima CIA iz tog vremena.

Decembra 7. 1944. godine, zahvaljujući nemačkom hirurgu i Hitlerovom lekaru Ferdinandu Zauerbruhu, a posredstvom doušnika zvanog Hans Bije, CIA je i na papiru zabeležila informaciju iz januara 1937. koju je Bije prosledio posle viđenja s doktorom Zauerbruhom na jednoj zabavi.

CIA spasava Barbija

Obelodanjena dokumenta samo su potvrdila i ono što se odavno znalo - da su američki agenti zaduženi za kontrašpijunažu svojevremeno spasli i zaštitili SS oficira Barbija od izlaska pred francuski sud. Oni su ga spasli ne samo od izručenja Francuskoj, koja je to uzaludno zahtevala, već su mu i pomogli da pobegne iz Evrope i domogne se Južne Amerike.

"Zahvaljujući tome što ga već godinama pomno posmatra, Zauerbruh je mišljenja da je lider nacista na granici između genijalnosti i ludila koja će u vrlo bliskoj budućnosti početi da se ubrzano pomera ka ovom drugom. Doktor mi je rekao da mu se čini da je to već počelo da se događa i da je prvi simptom takvog ponašanja bila njegova odluka da iz svoje vlade odmah ukloni sve saradnike umerene orijentacije".

Osim o Hitleru, CIA je prikupila podatke o još 20 ključnih ličnosti nacističke ere. Osim Hitlerovog, svoje dosijee u tajnoj američkoj službi imali su i prvi čovek Gestapoa Hajnrih Miler, zatim čuveni SS oficir Klaus Barbi i još čuveniji "doktor" Jozef Mengele, poznat po stravičnim medicinskim eksperimentima koje je sprovodio nad zatočenicima koncentracionih logora širom Evrope. Dosijea CIA prikupljena o šefu zloglasnog Gestapoa Mileru uglavnom sadrže informacije o tome kako je i gde umro.

Ostatak, nekada "top sikret", dokumenata svedoči i da je veliki broj manje poznatih nacista posle rata izmakao pravdi jer su ih šefovi zapadnih obaveštajnih službi procenili kao dragocen obaveštajni izvor koji im je dostavljao informacije o svemu što se događa s ruske strane gvozdene zavese.

Ti dokumenti, prenosi AP, potvrđuju da su stvarni pobednici hladnog rata bili isključivo samo nacisti koji su se spasli zahvaljujući glađu zapadnih tajnih službi za informacijama "s one strane". Činjenica je da su Britanci, Francuzi, Zapadni Nemci, ali i tadašnji Sovjeti umeli i te kako da prigrle osvedočene naciste samo zarad poverljivih informacija i prestiža u špijunaži.

Dokumenta CIA, na žalost, ne otkrivaju i tajne iz života bivšeg generalnog sekretara UN i naciste Kurta Valdhajma u čiju je zloglasnu prošlost verovala tek šačica dobro potkovanih istoričara. Njegov dosije u sedištu CIA u Lengliju u Virdžiniji datira iz aprila 1987. kada mu je, posle detaljne istrage o zverstvima koja je činio kao nacistički poručnik na Balkanu, uvedena zabrana ulaska u Sjedinjene Države.

CIA je znala jako malo ili, bolje reći, gotovo ništa o Valdhajmu. Detalji iz njegove prošlosti isplivali su na površinu tek kada su se američki Stejt department i još neke vladine agencije zainteresovale za njega jer je trebalo da postane prvi čovek UN.

Austrijska ambasada u SAD tada je izdala saopštenje u kojem je decidirano tvrdila: "Još jednom, nema nijednog dokaza koji bi bio inkriminišući po gospodina Valdhajma. Stoga bi zabrana ulaska u SAD gospodinu Valdhajmu bila ozbiljno kršenje međunarodnog prava". Na kraju, kažu u CIA, novih 10.000 stranica tajnih dokumenata nije ništa u poređenju s gotovo tri miliona koji su do sada izneti iz arhive u Lengliju.

S. Đurić-Pijevac
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
Vodeći tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #17 poslato: 01 Maj, 2007, 03:34:42 pm »

Malo poznati događaj - Churchill & treći svetski rat

Pre izvesnog vremena profesor na Kalifornijskom univerzitetu Majkl Dejvis postavio je pitanje svojim studentima: „Na čijoj strani se u Drugom svetskom ratu borila Rusija?” Većina upitanih je ostala zbunjena. Oni koji su „znali” odgovor spremno su rekli – „Na strani nacističke Nemačke i Japana!”

Frapantno neznanje američkih visokoškolaca, iskazano ne retko i u drugim sličnim prilikama, nije teško objasniti. Prosečnom žitelju SAD, naime, odavno je duboko u svest usađeno mišljenje da su im jedini neprijatelji na ovome svetu – Rusi. Po toj logici slično je, dakle, moralo biti i tokom Drugog svetskog rata.

To što se malo ko s one strane okeana trudi da razbije ovo opšte nepoznavanje dela istorije čiji su neposredni učesnici još uvek živi, nije bez razloga. Naime, priznavanje ključnog doprinosa Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom, u velikoj bi meri raspršilo mit o ulozi Amerikanaca u velikoj svetskoj klanici iz sredine prošlog veka.

Ipak, ono što studenti profesora Dejvisa (ukoliko ovako nastave) verovatno nikada neće saznati je podatak da je lako moglo da se desi da SAD i SSSR zaista ljuto zarate. Sve pod uslovom da su se ostvarile namere britanskog premijera Vinstona Čerčila i da se Drugi svetski rat, okončan pre ravno šezdeset godina, pretvorio u neki „Treći”, u kojem bi zapadni saveznici svom silinom nasrnuli na dojučerašnjeg saborce sa istoka.

Sudbina Berlina

Osvajanje nemačke prestonice Berlina od strane sovjetske armije, početkom maja 1945, dugo je kopkalo znatiželju istoričara. Osnovno pitanje koje se postavljalo bilo je: da li je pomenuta operacija zaista vredela života 120.000 sovjetskih vojnika? Jer, podsetimo, vodeća trojka antifašističke koalicije (SSSR, SAD i Velika Britanija) već je u Jalti bila utvrdila neka razgraničenja u posleratnoj Evropi. Skidanje pedesetogodišnjeg vela tajne sa dokumenata iz tih vremena otkrilo je, međutim, da među saveznicima nije vladala baš prevelika ljubav i da glavna zasluga za to pripada, upravo, ser Vinstonu Čerčilu.

Da britanski premijer nije mnogo voleo Ruse svedoči i podatak da ih je često nazivao „varvarima” i „divljim majmunima”. Ali ovaj animozitet nije se, na žalost, završavao na nadevanju nepriličnih imena. Njegova opsesija bila je da granicu onoga što je on nazivao „demokratijom” pomeri što dalje na istok Evrope. Četvorogodišnji rat, po Čerčilu, značajno je iscrpeo sovjetske rezerve, kako u ljudstvu tako i u borbenoj tehnici, i trenutak je bio pogodan da se krene u obračun sa komunističkim saveznikom.

U tom smislu britanski premijer je početkom aprila izdao naređenje za pripremu operacije pod šifrovanim imenom – „Nezamislivo”. Za nasrtaj na SSSR trebalo je da budu angažovane američke, britanske i kanadske snage, poljski ekspedicioni korpus i 10 do 12 nemačkih divizija koje su, iako zarobljene, ostale nerasformirane u Šlezvig-Golštajnu i južnoj Danskoj. Sem toga, po Čerčilovom naređenju, oružje zarobljeno do Nemaca uredno je skladišteno kako bi moglo ponovo biti upotrebljeno u obračunu sa Sovjetima.

U tom svetlu treba posmatrati i prethodne akcije saveznika na, takozvanom, Drugom frontu u Zapadnoj Evropi, koje su za cilj imali ne toliko uništenje nemačke armije koliko njeno potiskivanje što dalje ka istoku i navaljivanje na leđa sovjetskim borcima. U ovu sliku se uklapa i odbijanje zapadnih saveznika da još 1941. bombarduju velika nalazišta nafte u Rumuniji odakle su se Nemci snabdevali sve vreme ratnih operacija. Do bombardovanja je došlo tek kada je postalo jasno da će sovjetske trupe ovladati ovim prostorima. Slična je sudbina zadesila i mnoge industrijske centre u Češkoj, Slovačkoj, pa i u onim delovima Nemačke koji su nakon rata pripali istočnom savezniku.

Odgovor na „Nezamislivo”

Berlinska operacija predstavljala je, praktično, odgovor na sulude planove Čerčila. Dizanje sovjetske zastave na zgradi Rajhstaga bilo je simbol pobede onih koji su fašističkoj Nemačkoj, u stvari, bili glavni protivnik. Zauzimanje prestonice nacizma trebalo je da pokaže, i pokazalo je, da je Crvena armija mnogo jača nego što je mislio britanski premijer. Njen političko-psihološki značaj u svakom pogledu daleko prevazilazi vojni.

Treba na kraju istaći da Amerikanci, uprkos snažnom lobiranju pojedinih konzervativnih krugova u Vašingtonu, nisu podržali britanskog premijera. Njima je bilo dosta ratovanja u Evropi, a tek ih je čekao konačni obračun sa Japanom koji bi ih (prema njihovim procenama) bez pomoći Sovjeta koštao barem jedan do dva miliona američkih života.

Čerčil je nešto ipak uspeo. Američki i britanski ratni komandanti Dvajt Ajzenhauer i Bernard Montgomeri odbili su da sa sovjetskim kolegom Georgijem Žukovim prime pobedničku paradu u Berlinu. Ratno savezništvo trajalo je tako samo dok se nisu ohladili topovi. Cevi su, odmah potom, uperene na drugu stranu.

Slobodan Samardžija
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
Vodeći tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #16 poslato: 01 Maj, 2007, 03:30:49 pm »

Zašto je Drugi svetski rat u "Jugoslaviji" trajao šest dana duže?

Kada je nemačka vojna sila kapitulirala na svim frontovima 8. maja 1945. godine, to nije značilo i kraj Drugog svetskog rata u "Jugoslaviji". Nemačke jedinice pod komandom generala Aleksandera fon Lera, komandanta balkanske grupacije Jugoistok, nastavile su borbe do 15. maja.

Negde u februaru 1949. godine, u OZN-i je saslušavan jedan Austrijanac, koji je tokom rata bio oficir za telekomunikacije u štabu nemačkog vojnog komandanta u NDH, generala Glajze fon Horstenaua. On je izjavio da je šef službe veze u štabu generala Lera bio mladi poručnik Eberhard fon Brauhič.

Do njega je stigla depeša s naredbom o opštoj kapitulaciji nemačke vojske, poslata iz nemačke Glavne komande 8. maja 1945. godine.

– Ovu naredbu – on nije predao Leru, uveren da će se dokopati Austrije, (...home sweet home...) i tamo predati zapadnim saveznicima.

Da bi dokazao svoje tvrdnje, poručnik Brauhič je u jednom trenutku skinuo svoj jegerski kačket, okrenuo ga i iscepao na njemu postavu.

– Ispod nje je izvadio originalni telegram-naredbu za predaju nemačke vojske od 8. maja, primljenu preko teleks mašine. Naredba je bila iskucana na nekoliko teleks-traka, jer je Brauhič nije preneo na tabak hartije.

Bilo kako bilo, posle punih 58 godina, saznajemo da je samovolja poručnika Brauhiča odlučila da Drugi svetski rat u "Jugoslaviji" potraje šest dana duže.

Zarobljen i na kasnijem suđenju u Beogradu osuđen na smrt, Ler je na saslušanju izjavio da do njega uopšte nije stiglo naređenje Vrhovne komande od 8. maja 1945. o predaji svih nemačkih jedinica.

Ostaje, ipak, da lebdi jedna dilema – da li je tih majskih dana 1945. godine ovaj poručnik zaista odlučivao sam ili po nečijem naređenju, izvan linije komandovanja u štabu generala Aleksandera fon Lera?

p.s.

Eberhard fon Brauhič je živu glavu je u Beogradu spasao kada su se 1949. godine u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije pojavila dva nemačka predstavnika. Jedan od njih stigao je iz Berlina, a bili su u pratnji dvojice beogradskih advokata.

– Ponudili su sto novih nemačkih kamiona!!! za otkup Brauhiča. Ponuda je preneta Slobodanu Peneziću Krcunu, ministru unutrašnjih poslova Srbije,koji je rekao: "Tu džukelu treba po kratkom postupku suditi i streljati. Njegovom krivicom izginule su nepotrebno stotine naših, a i nemačkih vojnika", ali su na kraju pregovarači ipak dogovorili da za mladog poručnika dobijemo 150 novih nemačkih kamiona, 50 više od prvobitnr ponude :-).

Izvor. Politika
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
Vodeći tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #15 poslato: 01 Maj, 2007, 03:27:04 pm »

Ko je započeo Prvi svetski rat? - 90 godina kasnije   

Ko je prvi počeo?

Gavrilo Princip stvarno je ubio Franca Ferdinanda, Srbija je zaista odbila austrougarski ultimatum, ali - da li je to bio pravi razlog za početak "Velikog rata"?

Ljudima na Zapadu u živahnim godinama novog veka nije izgledalo kao da će izbiti rat. Uostalom, velike sile bile su u miru gotovo 50 godina. "To je bilo vreme slobodnog protoka kapitala i neometanog kretanja ljudi i roba. Ekonomska i finansijska isprepletanost i međuzavisnost bili su neki od moćnih trendova koji su uticali da se činilo kako je rat među glavnim evopskim silama postao nepraktičan, u stvari, prevaziđen", piše američki istoričar Dejvid Fromkin u nedavno objavljenoj knjizi "Poslednje leto Evrope: Ko je počeo Veliki rat 1914?".

Jedan savremenik je verovao kako je to bio "period izuzetnog mira", optimizma i vedrog uverenja da će najbolji od svih svetova postajati samo još bolji. Nauka i industrija, bogatstvo, znanje i moć "nadmašivali su bilo koju prethodnu civilizaciju," navodi dr Fromkin, profesor međunarodnih odnosa, istorije i prava na Bostonskom univerzitetu.

Onda je 28. juna 1914, u Sarajevu Gavrilo Princip ubio prestolonaslednika Austrougarske imperije nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju. Mesec kasnije, Habsburška monarhija napala je Srbiju, da bi još nekoliko dana potom meci bosanskog Srbina pokrenuli "Veliki rat" koji će se proširiti po celoj planeti, uz ljudske gubitke i materijalna razaranja kakvi do tada nisu viđeni.

Tako bi mogao da se pojednostavi početak četvorogodišnjeg Prvog svetskog rata (1914-1918). No, da li je rat bio grozna nesreća koju niko nije smerao (kako se nekada smatralo), ili je to bila sračunata nemačka agresija (o čemu sada postoji sve veća saglasnost)?

Spolja gladac...

Kako ukazuje Fromkin, i kao što su to priznavale njene političke i vojne elite, Evopa je ispod vedre površine novog veka, bila usred nezabeležene trke u naoružanju, naročito žestokog pomorskog nadmetanja Nemačke i Velike Britanije.

"Na unutrašnjem planu, velike sile bile su žrtve nasilnih društvenih, industrijskih i političkih sukoba; a po generalštabovima se neprestano govorilo, ne da li će biti rata, već gde i kada", iznosi Fromkin. "Evropska civilizacija se, u stvari, raspadala i pre nego što je rat uništio".

Razmatrajući poslednje leto pred kataklizmu, Fromkin poput detektiva prati svaku nit do bojišta i rovova Prvog svetskog rata. Pri tome, razmatra pitanja: da li je nesigurnost Austrije bila od veće važnosti za izbijanje rata nego ratobornost Nemačke?; ili, da li je stvarno bilo od značaja to što Srbija nije prihvatila sve odredbe austrijskog ultimatuma?

Centralna Evropa je početkom 20. veka bila smeša nacionalista, začinjena nihilistima, anarhistima, socijalistima i ostalim grupama iz zabiti političkog podzemlja. Srbi, Hrvati, Česi i ostali radili su na remećenju i uništenju Austrougarske imperije.

Ono čime je Beč pokušavao da vlada, po rečima jednog od habzburških zvaničnika, bilo je "osam nacija, sedamanaest zemalja, dvadeset parlamentarnih grupa, dvadeset i sedam partija". Da se ne pominje čitav spektar naroda i religija, što je sve opravdavalo pakosno viđenje da "Balkan stvara više istorije nego što je za tako mali prostor potrebno".

No, kao i uvek, postoji i šira slika. Velike sile su bile grupisane u dva moćna saveza: Velika Britanija, Francuska i Rusija, a sa druge strane, Nemačka, prestravljena svojim "okruženjem", uz ne baš potpunu podršku Austrougarske i Italije.

Po Fromkinu, austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i žestoki nemački kajzer Viljem Drugi bili su "dve najneomiljenije javne figure u Evropi". Ipak, uspevali su da obuzdavaju domaće usijane glave tokom raznih kriza u mirnodopskim vremenima (mada su na kraju kajzera potkopali njegovi sopstveni ministri).

Kajzer Viljem, unuk britanske Kraljice Viktorije, bio je daleko od naoštrijeg mača u nemačkim koricama. No, on je bio unazadio politiku "gvozdenog kancelara" Ota fon Bizmarka o sklapanju saveza i sa Austrijom i sa Rusijom, kako bi održao mir između njih. "Umesto toga, Nemačka se svrstala sa Austrijom protiv Rusije u borbi za prevlast na Balkanu, što je ohrabrilo Austriju da vodi opasno ratobornu politiku koja bi verovatno isprovociralo eventualnu reakciju Rusije", piše Fromkin.

Teorija zavere

Kako objašnjava Fromkin, i eksplozivni kajzer Viljem je, na kraju, bio na strani mira. Međutim, on je držan van Berlina dok su ratoborni oficiri kovali zaveru sa srodnim dušama u Beču kako bi pokrenuli rat na kontinentu.

Austrija je bila opsednuta Srbijom i rešena da uništi slovensku državu, čije je "srce", Bosnu i Hercegovinu, anektirala 1908. godine. Iz ovog nagona koji je dominirao Bečom - što je ključ Fromkinove teze - proistećiće jedan od dva rata koji će pretvoriti Evropu u kontinentalno polje smrti.

Po Fromkinu, uopšte nije bilo važno da li će Srbija prihvatiti ili odbiti ultimatum. Ausrtija je bila odlučila da uđe u rat protv male balkanske kraljvine, bez obzira na njen odgovor. Ultimatum koji je bio uručen Srbiji, namerno sročen da izazove odbijanje bilo koje države koja drži do vlastite nezavisnosti, bio je koncipiran dve nedelje pre nego što je nadvojvoda ubijen. Ubistvo je bilo samo pogodan izgovor.

"Habzburško vođstvo je želelo da uništi Srbiju još pre atentata. Ono bi pokrenulo kampanju ne 1914, već 1912. ili 1913. da nije bilo blokirano", piše Fromkin. "Na putu mu je kao prepreka stajalo javno mnenje Evrope, kao i strah od Rusije ili odsustvo nemačke podrške".

Bez obzira koliko je bila velika austrijska žurba da smrvi Srbiju, krhka Imperija se ne bi bez podrške Nemačke upustila u vojnu avanturu koja bi sigurno uvukla na bojište Rusiju, Francusku i Veliku Britaniju. Nemačka je, pak, bez obzira na kajzerov nastrani pacifizam, podjednako želela taj rat; u stvari, da izazove Rusiju na bojno polje.

Naime, kao što je Austrija strahovala od Srbije, Nemačka, naročito šef njenog generalštaba feldmaršal Helmut fon Moltke (znan i kao Moltke mlađi), bio je zabrinut zbog Rusije. Moltke je bio oličenje turobnosti koja je vladala upravljačkim slojem u Berlinu, uprkos činjenici da je Nemačka bila najnaprednija inustrijska sila u Evropi. Feldmaršal je smatrao da Nemačka, tada na vrhuncu vojne i privredne moći, treba da preduzme preventivni i dobitnički rat protiv Rusije - "što pre to bolje".

U supotnom, strahovao je fon Moltke, Nemačku će nadmašiti i, eventualno, razoriti ono što je izgledalo kao ogromni potencijal ruske imperije da postane dominantna sila u Evropi. Kao što se to dogodilo, u drugom kontekstu i formi 30. godina kasnije, sa staljinističkim Sovjetskim Savezom, primetio je Fromkin.

Nemačka strategija je bila borba sa Rusijom u ograničenom ratu koji bi primorao cara Nikolaja da ubrzo sklopi mir. Istovremeno, Nemačka bi vodila bitku sa Francuskom kako bi bio postignut sporazum pod povoljnim uslovima - pre nego što bi Francuska napala nju, što se u Berlinu verovalo da je, takođe, neizbežno.

Austrija bi, po ovoj strategiji, progutala Srbiju i onda zadržavala Rusiju sa strane, dok bi Nemačka, prodirući kroz neutralnu Belgiju, napala Francusku. Rat protiv Trojne Antante - Britanije, Francuske i Rusije, morao je izbiti ne kasnije nego 1916. ili 1917, verovao je fon Moltke.

Velika Britanija je smatrala da ne mora biti uvučena u kontinentalni rat i stalno se nudila kao posrednik dok je temperatura rasla. Bila je potrebna nemačka invazija na neutralnu Belgiju kako bi, konačno, Ujedinjeno kraljevstvo bilo uvučeno u pakleni kazan.

Nemačka nameštaljka

Austrija je - pod izgovorom da je Srbija stajala iza atentata u Sarajevu (razmere njene umešanosti još uvek nisu razjašnjene, navodi Fromkin) - unovčila blanko ček koji joj je Nemačka dala za marš na Beograd. No, Austrija je bila neverovatno i potpuno poražena i onda nije mogla krene ka severu kako bi zadržala Rusiju, što je bio ključ u stratigiji Berlina, dok bi Nemačka osvojila Belgiju na svom putu ka Parizu.

Fromkinov konačni zaključak je jednostavan: "Nemačka je namerno pokrenula evropski rat kako bi sprečila da bude preuzeta od Rusije".

Kakav bi bio ishod da je Nemačka pobedila u Prvom svetskom ratu? Da li bi kajzer Viljem Drugi uspostavio bezazlenog prethodnika Evropske unije ili zlog začetnika Trećeg rajha?

Izvesno je da je Prvi svetski rat doveo do obaranja četiri stare dinasije - Otomanske, Romanovih, Holencolerna i Habzburga, dovela socijalne otpadnike na vlast - Hitlera, Staljina, Musolinija i iznedrio nova nezadovoljstva koja su podstakli još jedan globalni oružani sukob, samo 21 godinu posle okončanja "rata koji je trebalo da bude kraj svih ratova".

Nebrojeni milioni bi možda proživeli u nečemu što bi nalikovalo miru i spokoju.

Božidar Nikolić
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
Vodeći tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #14 poslato: 30 April, 2007, 06:37:38 pm »

Prvi deo

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva je proces koji je otpočeo u VI veku pljačkaškim upadima u Vizantiju Slovena naseljenih na levoj obali Dunava,a okončao se u prvoj polovini VII veka dolaskom Hrvata i Srba i trajnjim naseljavanjem velikog broja Slovena na Balkansko poluostrvo.Proces pozicioniranja pojedinih plemena i slovenskih grupa unutar poluostrva međutim trajao je još cela dva veka i okončan je krajem VIII i početkom IX veka kada se javljaju i prve države kod Balkanskih Slovena.

Raspad Atiline država Huna

Sredinom V veka hunska država se nalazila na vrhuncu svoje moći,ali je ona sa Atilinom smrću 453.godine nestala u vihoru pobuna koje su potlačeni narodi podigli protiv Huna.Gepidi i Istočni Goti srušili su hunsku državu stvorivši svoje u:
Panoniji Goti
Dakiji Gepidi

Vođa Gota Teodorik je uskoro postao saveznik Vizantije i sa svojim ljudima je čuvao severnu granicu Carstva od varvarskih pljačkaških upada.Međutim u jesen 488.godine po Zenonovom(474.-475.,476.-491.) nalogu Teodorik sa svojim Gotima odlazi na Apeninsko poluostrvo ostavljajući severnu granicu nebranjenu i prostor u Panoniji nenaseljen.

Odlazak Gota iz Panonije pokreće novo pomeranje naroda,a u Vizantiju počinju upadati Bugari i Huni,među kojima je verovatno bilo i Slovena.

Bugari su stepski narod iz Azije koji su sa sobom povukli Huni.Živeli su na prostoru današnje kubanske oblasti u Rusiji,a predstavljali su mešavinu više stepskih naroda o čemu svedoči i koren njihovog imena bulgha što na turskomongolskom znači mešati.

Pljačkaški napadi tokom prve polovine VI veka

Smrt vizantijskog cara Zenona 491.godine dovodi do krize u carstvu i pobuna.Sve to ne prolazi neopaženo i varvarski narodi na donjem Dunavu 493.godine prave veliki upad u Vizantiju.Anastasije I(491.-518.) je protiv njih poslao jaku vojsku,ali ona 499.godine biva potučena na reci Curti od strane Bugara(od 15.000 vojnika poginulo je 4.000 sa 4 zapovednika).Bugari 502.godine pljačkaju Trakiju,da bi 505.godine potukli do nogu Vizantince kod reke Marge(Morave).

Posle Anastasijeve smrti 518.godine novi car postaje Justin I(518.-527.),zapovednik njegove telesne garde.Vizantijski izvori su zabeležili da su varvari pored velikih upada,svake godine pravili manje pljačkaške pohode.Među tim varvarima tadašnji hroničari pominju Slovene i Ante za koje kažu da su praktično isti(jednokrvni) i da naseljavaju najveći deo prostora na levoj obali Dunava.Izbegavajući otvorenu borbu i koristeći se lukavstvima i skrivanjem Sloveni i Anti su uspešno pljačkali vizantijske krajeve bez preteranih problema i gubitaka,pošto je tek carev nećak German uspeo da im jednom prilikom nanese veći poraz.Justina nasleđuje njegov sestrić Justinijan(527.-565.),kao i rat sa Persijom koji će mu vezati ruke za odbranu severnih granica Vizantije.

Posle Germana,koji se koliko toliko uspešno nosio sa Slovenima i Antima na Dunavu,novi zapovednik severne granice postaje 531.godine Hilvud(odnosno Hilbuldije),koji je poreklom bio Ant.Iako sa malom vojskom,on je kao dobar strateg uspešno vodio borbu sa Slovenima i Antima uspevši čak i da pređe u ofanzivu prezimevši jedne godine na levoj obali Dunava.Međutim on gine prilikom jednog prelaska Dunava 533.godine,nakon čega severna granica ponovo ostaje nebranjena.

Hilvudovu pogibiju i nestanak ozbiljnog protivnika na desnoj obali Dunava iskoristili su Bugari da prodru na Balkansko poluostrvo,dok su Sloveni i Anti u to doba zauzeti međusovnim ratom.Posle obnove sukoba Vizantije i Persije 540.godine Bugari i Huni ponovo prave strahovit upad na Balkansko poluostrvo.Tom prilikom su zauzeli i opljačkali 32 grada u Iliriku odvevši sa sobom oko 120.000 ljudi u roblje.Justinijan se nakon toga okreće Slovenima nudeći im grad Turis koji je podigao Trajan i zemlje oko njega da se nasele za šta će dobiti i finansijsku podršku,za uslugu čuvanja severne granice od varvarskih upada,ali su oni to odbili.Već u to doba pominju se u vizantijskoj vojsci koja se pod Velizarom borila na Apeninskom poluostrvu vojnici,ali i zapovednici koji su Sloveni i Anti.Tokom trajanja gotskog rata Sloveni su nastavili da upadaju na Balkansko poluostrvo stigavši i do Drača,a hroničari su zabeležili da ih je bilo toliko da se vizantijska vojska koja je brojala 15.000 vojnika nije smela suprotstaviti.

Slovenski upadi nisu jenjavali,tako da je 548.godine jedna grupa koja je brojala oko 3.000 bez borbe je prešla Dunav,a potom i Maricu.Tu se razdvojila krenuvši da pljačka Trakiju i Ilirikum.Vizantijska konjica na čelu sa dvorjaninom Azbadom koja je bila stacionirana u tvrđavi Curul u Trakiji pokušala je da razbije Slovene,ali bi potučena:
 „bez ikakve muke“

i
 „poubijana u najsramnijem begu“

Sam zapovednik je zarobljen i okončao je život tako što mu je odrana koža sa leđa nakon čega je bačen u vatru.Već tada su Sloveni upoznati sa vizantijskim načinom borbe i opsadne sprave im nisu strane jer već tada napadaju i osvajaju utvrđene gradove.Tokom tog pohoda zauzeli su i egejski grad Toper,nedaleko od Soluna.Posle zauzeća žene i decu su odveli u roblje,dok su oko 15.000 muškaraca pobili.Hroničari su zabeležili da su pobijeni u gradu stradali nabijanjem na kolac ili premlaćivanjem,a da je stoka koju nisu mogli sa sobom da povedu živa spaljena u stajama.

Justinijanovi veliki planovi za obnovu Rimskog carstva odnosno zauzetost Vizantije na svim stranama davala je Slovenima dovoljno prostora da gotovo bez borbe pljačkaju po Balkanskom poluostrvu.O tome svedoči i činjenica da su se 550.godine sukobili sa vizantijskom vojskom tek kada su pretovareni plenom krenuli kući,stigavši prethodno i do carigradskog trakijskog bedema.Bitka se odigrala nedaleko od Hadrijanopolja i tom prilikom su Vizantinci potučeni do nogu.Sloveni su posle toga nastavili sa pljačkom odlučivši da te godine i prezime u Vizantiji.Jedan odred vizantijske vojske uspeo je nešto kasnije da pobedi deo tih Slovena i povrati deo opljačkanog i oslobodi deo robova,ali je velika većina plena i roblja završila sa druge strane Dunava.

Potrebe gotskog rata i stalni napadi Slovena,koji su se uvek poklapali sa sukobima sa Totilom i Gotima primorali su Justinijana da obnovi i ponovo izgradi niz utvrđenja na Dunavu iz kojih bi njihove male posade mogle da kontrolišu i sprečavaju prodor Slovena na Balkansko poluostrvo odnosno u Trakiju.Ovo je sprečilo Slovene da upadnu u Trakiju,ali ne i na Balkansko poluostrvo,jer 552.godine Sloveni upadaju na prostor današnje zapadne Srbije i istočne Bosne.Na povratku su Sloveni prošli preko teritorija koje su kontrolisali Gepidi(današnji Srem) i tom prilikom su za svakog čoveka(Slovena ili zarobljenika) koji je prebačen preko Dunava platili Gepidima po jedan zlatnik,što govori o količini plena koji su sa sobom nosili.

Uskoro je između Gepida i Langobarda izbio rat u koji su se uključili Vizantinci i Bugari na strani Langobarda,željni da spreče ponovnu saradnju Gepida i Slovena.Sukob se okončao porazom Gepida.

Poraz Gota kod Tagina i Totilina pogibija 552.godine koji su doveli do kraja gotske države odrešili su Justinijanu ruke na neko vreme,što je on svakako iskoristio da pojača Dunavske garnizone,jer posle toga neko vreme nema vesti o upadima Slovena.

Međutim to je kratko trajalo,jer se preopterećena carska blagajna okrenula drastičnim merama smanjivši drastično stajaću vojsku(sa 645.000 na 150.000) i napustivši deo utvrđenja kako u Meziji na Dunavu,tako i u Aziji.Ovaj potez pokazaće se kao koban,kao što je sličan potez pola milenijuma kasnije,stajao na Vizantiju glave,jer je smanjenje stajaće vojske bio ključni uslov koji je doveo do kobne 1071. što je kasnije prouzrokovalo slom Vizantije.

Velika zima 558.godine toliko je zaledila Dunav da su preko njega bez problema mogli prelaziti ne samo ljudi i konji,već i kola sa tovarnim životinjama.To je iskoristio kutrigurskih Bugara Zavergan koji je prešao Dunav i krenuo da pljačka po Trakiji.Iste godine Carigrad je pogodio jak zemljotres koji je dodatno povećao pukotine i procepe na Trakijskom bedemu,tako da su Bugari bez borbe došli do samog Carigrada i Teodosijevih bedema.Carigrad je zahvatila panika pošto se u gradu nalazila samo carska garda,a sam Justinijan je neke dragocenosti prebacio preko Bosfora pojačavši tako paniku.Na čelo odbrane grada postavljen je ostareli i iskusni Velizar.Predvodeći kombinovane trupe sačinjene od carske garde,slobodnih vojnika,veterana i seljaka uspeo je da odbije Bugare od grada,posle čega je Justinijan prihvatio da Zaverganu plati novčane nadoknade za prestanak pustošenja.

Dolazak Avara   

Sredinom VI veka dolazi do novog elementa u Panoniji,pojavljuje se narod srodan Hunima poznat kao Avari ili Obri(Avar na turskom znači begunac,dok je Obar slovenski naziv).Oni su 552.godine pobegli ispred turskih sablji ka Crnom moru i dalje ka Dunavu.Tokom nekoliko vekova,koliko su proveli na istorijskoj sceni Evrope,Turci su stalno naglašavali da su oni njihovi podanici.

Stalni varvarski upadi i rimska taktika zavadi pa vladaj doveli su 558.godine do dogovora Justinijana i Avara o tome da oni ratuju protiv neprijatelja Vizantije,dok će im car plaćati za te usluge.Dogovorene obaveze Avari su izvršavali uspešno boreći se sa Antima,Zalima,Sabirima i Utigurima.Međutim oni se 562.godine obraćaju Justinijanu tražeći od njega zemlju na kojoj mogu da se nasele.Car im je,prema predlogu stratega Justina,ponudio nekadašnje zemlje Herula,što su oni odbili.Justinijan je uskoro,preko Justina,doznao da su Avari zapravo bacili oko na zemlje Vizantije radi pljačkanja,a ne da bi se naselili,nakon čega otpočinje prekid isporuka novca,a Avarima koji su po Vizantiji kupovali oružje ono biva konfiskovano.Postalo je jasno da će uskoro doći do otvorenog sukoba,zbog čega je car naredio da se ojačaju utvrđenja na Dunavu.

Nestanak Gepida

Justinijan I umire 565.godine,a na tronu ga nasleđuje njegov sestrić Justin II(565.-578.).Avari su pokušali da obnove stare dogovore sa novim carom,ali im je on dao do znanja da je gotovo sa Justinijanovom politikom podmićivanja varvara.Avari koji su,za nešto više od jedne decenije,okupili preostala hunska plemena i bugarska plemena u Panoniji i levoj obali Dunava nalazili su se sada na čelu jake vojne sile koja je pod moćnim kaganom Bajanom(562.-602.) pretila da postane nova hunska država sa novim Atilom.Prodor na zapad u Tiringiju i uspešni ratovi sa Francima,jasno su pokazali njihovu snagu.

Izbijanje ponovnih sukoba i početak konačnog obračuna između Gepida i Langobarda doneo je nove značajne etničke promene u južnoj Panoniji.Langobardi su u sukobu zatražili pomoć Avara protiv Gepida i Vizantije.Bajan je na to pristao,ali tek kada mu je obećana gepidska zemlja(prostor današnje Slavonije i Srema).Rat je okončan trijumfom Langobarda i praktičnim nestankom Gepida.Avari su zauzeli gepidske zemlje nasuprot vizantijskim Sirmijumu i Singidunumu.Promene stanja na apeninskom poluostrvu,doveli su do novog pomeranja stanovništva jer se 568.godine Langobardi upućuju iz Panonije na sever današnje Italije(po njima kasnije nazvana Lombardija) „sa ženama i decom i svim pokućstvom“,posle čega Avari postaju vladari celokupne Panonske nizije.

Pljačkaški napadi tokom druge polovine VI veka

Zauzimanje juga Panonije dalo je Bajanu dodatno samopouzdanje,zbog čega je on zatražio da mu se preda Sirmijum čiji su jaki bedemi i jaka posada bili nož oko avarskog vrata,vezujući im ruke.Posle neuspešnih pregovora,otpočeli su vojni sukobi u kojima su Avari bili uspešniji,iako nije bilo pravih sukoba jer se slabija vizantijska vojska nije usuđivala da se upusti u borbu.Rezultat rata bila je verovatno neka vrsta zvaničnog priznanja avarske vlasti u Panoniji i na desnoj obali Dunava,ali je Vizantija zadržala Sirmijum i Singidunum.Bajan je probao da proširi svoju vlast i na Slovene oko ušća Dunava zbog čega je zatražio od slovenskih poglavica i njihovog vođe Davrentija da priznaju njegovu vrhovnu vlast i plaćaju mu danak.Sloveni su mu kratko odgovorili:
 „Kakav je to čovek što se greje sunčanim zracima,koji će učiniti da se pokorimo?Pa mi smo naučili da vladamo tuđom,a ne drugi našom zemljom.A to drugačije i ne može biti,dok traje ratova i mačeva.“
(Odgovor Slovena kaganu Bajanu)

Tom prilikom došlo je i do manjeg sukoba u kome je pobijeno avarsko poslanstvo.

Ti isti Sloveni su 578.godine krenuli u pljačkaški pohod na Trakiju,znajući da je Carstvo zauzeto ratom sa Persijom.Hroničari procenjuju da je Slovena bilo oko 100.000,što dovoljno govori o njihovoj snazi i o plenu koji su nosili.Našavši se u škripcu,car se obratio Bajanu za pomoć,što je on i prihvatio.Tako su Avari ojačani sa 60.000 oklopnika preko Vizantije došli do Slovena na donjem Dunavu i udarili na njihovu zemlju nadajući se:
 „da će naći zemlju punu bogatstava,pošto su Sloveni opljačkali romejsko područije,a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda.“
(Menandar Protektor)

Pred ovim kombinovanim snagama Sloveni su se povukli „po šipražju i gustim šumama“ prepustivši zemlju Avarima na pljačku.Bajan je tada formalno primorao Slovene da mu plaćaju danak,ali čim je on otišao vratili su se na pređašnje stanje nepriznavanja Bajana i pljačkanja Vizantije.Sloveni koji su se u doba napada nalazili u Vizantiji,nisu se prenuli zbog napada,već su nastavili sa pljačkanjem.Razlog ovome je jednostavan.Sloveni su u pohode sa sobom vodili cele porodice,tako da su za sobom ostavljali samo drvena gradišta koja su mogli opet da podignu gde im se prohte.Ondašnji hroničari jasno govore da su Sloveni pljačkali gotovo neometano i da su prezimljavali na teritoriji Vizantije kao da je njihove zemlja,a mnogi su tu i ostajali,zapisao je 584.godine jedan hroničar.Car Mavrikije(582.-602.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena,koja ne trpe ropstvo.

Pad Sirmijuma (582.)

Dugotrajni rat sa Persijom i novi slovenski upadi jasno su ukazali Bajanu koliko snage ima Vizantija u tom trenu.Zbog toga je on rešio da sam zauzme Sirmijum.Pošto mu je isplaćen godišnja nagrada od 80.000 nomizmata,Bajan je podigao vojsku i ulogorio se između Sirmijuma i Singidunuma.Prvo je podigao most preko Save tvrdeći da je njegova gradnja uperena protiv Slovena,da bi po okončanju gradnje zatražio predaju grada.Vizantinci su odbili,ali nemoćni da podignu vojsku za odbranu,mirno su prisustvovali hrabrom odolevanju gradske posade avarskoj opsadi koja se okončala posle tri godine 582.godine kada se izgladneli grad predao.

Car Tiberije(578.-582.) umire 582.godine,a na prestolu ga nasleđuje njegov zet Mavrikije,sa kojim Bajan obnavlja stari ugovor.Procenjujući svoju i snagu Vizantije u tom trenu on 584.godine zahteva od cara povećanje godišnje nagrade sa 80.000 na 100.000 nomizmata.Mavrikije to odbija,što Bajan koristi i istog trena otpočinje napade.U strahovitom naletu Avari su zauzeli dunavske utvrde Singidunum,Avgustu i Viminacijum,prodrevši do Anhijala.Silovit udar primorao je Vizantince na hitne pregovore koje su vodili Elpidija,nekadašnji upravnik Sicilije, i Komentiol,zapovednik telesne straže.Bajan se smatrao toliko moćnim da umalo nije pogubio obojicu kada mu je Komentiol odgovorio kao nekom sebi ravnom.Ipak pregovori su nastavljeni i 585.godine zaključen je mir po kome su Vizantinci prihvatili avarske zahteve.

Međutim malo nakon sklapanja tog mira ponovo na Vizantiju udaraju Sloveni.Prodor je opet bio silovit,jer ga je zaustavio tek Trakijski bedem,nadomak Carigrada.Komentiol je na čelu vizantijske vojske uspeo da u dve bitke kod reke Erginije i kasnije nedaleko od Hadrijanopolja,blizu utvrde Ansin pobedi Slovene predvođene Radgostom.U jesen iste godine i Avari se priključuju pljačkanju izgovarajući se uvredom koju su Vizantinci naneli Bajanu ne predavši mu ljubavnika jedne od njegovih žena.U odbranu Carstva ponovo je stao Komentiol,ali je na zboru u Anhijalu imao na raspoloaganju svega 6.000 sa kojima je trebao da odbrani celo Balkansko poluostrvo.Međutim Vizantinci su uspeli da se dosta uspešno suprotstave neprijatelju,zamalo ne zarobivši samog Bajana jednom prilikom.Avarska brojčana nadmoć na kraju je odnela prevagu i mnoge tvrđave su pale u njihove ruke,stigavši do Hadrijanopolja.Novi nalet Avara primorava cara da podigne novu vojsku koja uspeva da porazi Avare i polako ih istera iz Trakije.
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
Vodeći tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #13 poslato: 30 April, 2007, 06:27:03 pm »

Osvajanja Stefana Dušana

Stefan Uroš IV Dušan je rođen 1308. godine. Sin je velikog vladara Stefana Dečanskog. Kao dečak živeo je od 1314. do 1320. godine u Carigradu, tamo se upoznajući sa visokim slojem, plemstvom, a takoreći gordim naslednicima Rimskog Carstva. Njegovo izvanredno vojničko umeće je debitovalo 1329. godine, kada je pobedio ( po prvi put ) bosanskog bana Stjepana. Stefan Dušan se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, i iz tog braka će dobiti jednog sina – Stefana Uroša V. Umire pod nerazjašnjenim okolnostima 1355. godine, a ne zadugo za njim i srpsko carstvo.

Vojska za vreme Nemanjića

Srednjevekovna vojska je imala tri roda : pešadiju, konjicu i flotu. Kako su se najvažnije bitke odigravale na kopnu (sa izuzetkom Lepanta i Harflera), to su se najviše angažovala prva dva roda vojske.

Pešadiju su u srednjevekovnoj Srbiji činili sebri, plaćenici i siromašniji vlasteličići, koji bi redom dobijali činove desetara, stotinara i tisućnika. Dok je sebre naoružavao velmoža ili vlasteličić, druge dve vrste pešadije bi same sebi kupovale oružje i opremu. Pešadinci su mogli biti strelci ili bi se borili prsa-u-prsa, a to su bili tzv. ljudi pod oružjem. U XIV veku su u upotrebi kod pešaka bili žičani, verižni oklopi. Od oružja bi nosili mačeve, koplja, buzdovane, sekire i sl. Ukoliko bi vođa očekivao napad, pešaci bi primili svu silinu prvog udara, a ukoliko bi napadao – bili bi uvedeni tek posle odlučujućeg juriša konjice.

Konjica je bila odlučujući faktor u mnogim kampanjama širom Evrope, Male Azije i u stepama ruskih prinčeva, a najbolje je podsetiti se bitaka kao što su Kresi i Valensija. Tu su Edvard III i Crni Princ i Rodrigo Dijaz El Sid, respektivno, pokazali značaj konjanika i njihovu snagu. Konjica je nanosila neprijatelju najjači udar i najviše žrtava u prvom jurišu. U ovaj rod vojske su ulazili samo oni koji bi mogli da priušte konja, paža, odgovarajući oklop i oružje, a to su, u srednjevekovnoj Srbiji, bili velmože i vlasteličići. Njihov oklop je, za razliku od jeftinog veriža, bio u obliku velike čelične ploče koja je pokrivala ceo torzo. Ruke i noge su pokrivali istim pločama manjih dimenzija, a one bi bile povezane zglobnim štitnicima. To je konjaniku omogućavalo izvesnu pokretljivost. Nosili su i kacige (najpoznatija je bascinet, koja je svojim izgledom svojevremeno uterivala Arapima strah u kosti). Od oružja, vitezovi bi nosili duga koplja, mačeve i ređe sekire.

Bitka na Velbuždu i njene posledice

Svakom srednjevekovnom evropskom državom je indirektno upravljala vlastela; politička, vojna i ekonomska moć je većinom pripadala njima. Razlog zašto posednici nisu često uzimali vlast iz vladarevih u svoje ruke, je ili taj što su mu bili lojalni (što je ređi primer), ili zato što su imali međusobne nesuglasice. Ta međusobna distanciranost i netrpeljivost velmoža je davala kralju moć nad njima. Međutim, da bi održao ono malo lojalnosti što velmože imaju prema njemu, vladar bi nastojao da širi svoje teritorije osvajanjem, a time i teritorije vlastele. Vlastela bi bila zadovoljna plenom, a vladar bi dobio na ugledu (kao i na bogatstvu). Jedna od najvažnijih uloga vlastele se odigrala nedugo nakon bitke kod Velbužda.

Stefan Uroš III Dečanski je okupio vojsku na brdima kod Velbužda 27/28 jula, leta Gospodnjeg 6838. Povod i uzrok ovoj bici saznajemo iz sledećeg istorijskog izvora :

A pozavidevši zlonenavisnik đavo našem dobrom životu, u zlonaravlju podiže na nas sedam careva, da rečem: i cara grčkog Mihaila i brata njegovog Belaura, i Mihaila cara Bugara, i Basarabu Ivanka tasta mu, cara sumeđ (u susedstvu) živećih crnih Tatara i svo gospodstvo jaško i ostalu s njima gospodu. Svi ovi su prišli na nas,hoteći po nerazumlj svojemu, proždreti nas i zemlju otačastva našeg razdeliti sebi, u ropstvo njima predati... itd.

Iz ovoga sledi da je bitka na Velbuždu trebala da razreši dalji opstanak Srbije na Balkanu. Dakle, kako je to tekao tok ovog sudbonosnog boja?

Osvajačka vojska se postavila na brdima kod Velbužda u ranim jutarnjim časovima, očekujući dolazak armije Stefana Dečanskog. Stefan Dečanski je, u međuvremenu, poverio komandu nad armijom svom sinu Stefanu Dušanu, koji se i pre pokazao kao mudar i preduzimljiv vojskovođa. Kako Srbi naizgled uopšte nisu dolazili, glavnokomandujući Bugarsko-Vizantijskih snaga Mihailo Šišman je naredio povretak u logor. Tek što su rasturili bojni poredak i krenuli natrag, na bok jedinica Mihaila su udarili Dušanovi konjanici, koji su stigli u međuvremenu i čekali grešku neprijatelja. Najvažniju ulogu su odigrali srpski strelci, koji su se postavili tako da otseku otstupnicu Bugarsko-Vizantijske vojske. Kada je Mihailo Šišman video da mu se armija osipa, pokušao je da pobegne natrag u Bugarsku, ali su ga Dušanovi iskusno postavljeni pešaci-strelci stigli i ubili u sedlu.

Nedugo nakon ove pobede, Dušan je pod uticajem i uz pomoć odane vlastele iz Zete oteo vlast svom ocu. Naime, borba za presto nije dugo trajala – Dušan je opkolio Stefan Dečanskog u utvrdi Petrič. Kada ju je osvojio, oca je zatvorio u Zvečan, u kom je ovaj umro pod nerazjašnjenim okolnostima – a to je tamna strana vladavine Stefana Uroša IV Nemanjića.

Rat protiv Vizntije i Ugarske

Novi bugarski car, Jovan Aleksandar, nije želeo sukobe sa Srbijom, te je radi održavanja prijateljskih odnosa počeo pregovore o tom da se orodi sa Nemanjićima. Godine 1332. je, kao rezultat pregovora, došlo do sklapanja braka Dušana i Jelene, sestre bugarskog cara. Od tada, pa sve do Dušanove smrti, nije bilo sukoba sa Bugarskom.

Dušan puni vojnu i državnu kasu takozvanim Stonskim dohotkom, koji predstavlja ugovor o tome da će Dubrovnik plaćati Srbiji izvesnu sumu novca, jer mu je ova ustupila oblasti Ston i Pelješac.

Već pred kraj Milutinove vladavine vlastela je jasno iskazivala nezadovoljstvo miroljubivom politikom prema Vizantiji. Zbog toga je Stefan Dušan odmah nakon krunisanja poslao brojne odrede preko granice, u Vizantiju, da vrše pljačku. Nije imao drugog načina da se nametne vlasteli osim ratnim pobedama. Zbog toga su uspešni ratni pohodi bili potrebni ne bi li se konačno nametnuo velmožama kao snažan i preduzimljiv vladar. Doba za napad na Vizantiju nije moglo biti bolje, jer su tu nekad moćnu državu sad potresali unutrašnji nemiri u upadi Turaka.

Srpska osvajačka vojska odmah biva potpomognuta Sirgijanom, odmetnutim vizantijskim vojskovođom, lažno optuženim za izdaju. Naime, on nudi Stefanu Dušanu svoje usluge kao vojnog zapovednika, koje ovaj srdačno prihvata. Nakon sklapanja ovog saveza, Stefan Dušan kreće u napad na Vizantiju. Jedan deo srpske vojske je vodio sam Sirgijan. Srbi su, bez velike borbe, osvojili na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Strumicu. Sirgijan je zauzeo Kostur i još neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska vojska stiže i pod sam Solun. Namesnik ovog grada je imao sklonosti ka predaji. Solun bi brzo pao da Andronik III, car Vizantije, nije poslao izvesnog Sfrancesa, koji se Dušanu predstavio kao vizantijski prebeg. Naime, Sfrances stupa u Sirgijanovu službu, ali ga ubrzo ubija u zaesdi i beži za Solun. Sirgijanovi Grci su nedugo zatim počeli da napuštaju Stefana Dušana, i da se vraćaju Androniku III. Videći da bez njihove pomoći ne može da osvoju Solun, Stefan Dušan 26. avgusta postiže mirovni sporazum, ali i sklapa savez sa vizantijskim monarhom. Srbija je tim sporazumom morala da vrati određene teritorije, ali je zadržala Ohrid, gde se nalazilo sedište ohridske arhiepiskopije.

Još jedan razlog za sklapanje mira je upad Karla Roberta i bosanskog bana u Severnu Srbiju. Ovi vladari su želeli da iskoriste odsuststvo Dušanove vojske u ovom delu Srbije i da mu otmu teritorije. Ugarski vladar i ban Bosne nisu znali da je Stefan Dušan zaključio mir i sklopio savez sa Andronikom III i da im, potpomognut vizantijskim odredom, hita u susret. Kada je čuo da se združeni Srbi i Vizantinci približavaju, Karlo Robert je odustao od daljeg pohoda. Ugri su krenuli da se povlače preko Save. Bez većih okršaja, Stefan Dušan je uspeo da povrati Mačvu, ali je Beograd ostao u rukama ugarske države.

Osvajanja kao posledica građanskog rata u Vizantiji

Od 1335. do 1340. godine kralj Stefan Dušan ne vodi ratove. U to vreme, Srbija je prolazila kroz krizu. Naime, Dušan je imao porodičnih problema i razmišljao je o eventualnom povlačenju. Takođe se nosio mišlju da se sa svojom ženom, kraljicom Jelenom, raziđe, jer nisu imali dece. Godina 1340. je bila teška, jer se kralj Dušan ozbiljno razboleo, i sve je upućivalo na to da će uskoro izdahnuti. Baš taj trenutak je izabrao Dušanov velikaš i vojskovođa Hrelja, da izda svog sizirena i pređe Vizantincima. Ovaj velmoža je pripojio Vizantiji Makedoniju, kojom je upravljao. Makedonija je bila veoma značajna oblast, sa tri jaka utvrđena grada, među kojima je najznačajniji bio Strumica. Kako je Hreljino izdajstvo moglo da znači da Andronik III, car Vizantije, sprema udar na Srbiju, Stefan Dušan je pokrenuo pregovore sa Venecijom, u kojima ih je molio za pomoć u brodovima, ukoliko dođe do rata sa Vizantijom. Ovaj potez srpskog vladara izaziva posebnu pažnju jer se oko Srbije steže obruč, u kom je na severu opasnost od Ugara uvek spremnih za napad, a na jugu Vizantija koja naglo jača osvajajući Tesaliju i Epir. Međutim, u odsudnom trenutku umire car Andronik III. Njegova smrt je pogodovala Stefanu Dušanu, jer je ona zaustavila jačanje Vizantije i omogićila teritorijalno širenje Srbije ka jugu.

Nakon smrti Andronika III, na Vizantijski presto je trebao da dođe njegov sin Jovan V Paleolog. Kako je on bio maloletan, trebalo je izabrati regenta koji će upravljati državom do Jovanovog punoletstva. Za regenta je trebalo da bude izabran Jovan Kantakuzin, vojskovođa i prijatelj preminulog cara. Ali, imao je moćne neprijatelje u majci Jovana V, carici Ani Savojskoj i u Aleksiju Apokavku, koji će kasnije biti izabran za regenta carstva. Jovan Kantakuzin je praktićno proteran iz Carigrada. Nedugo nakon izgnanstva, proglašava se carem, i tad izbija građanski rat u Vizantiji. Leta 1342., Kantakuzin je bio cak primoran da bezi iz Vizantije, a pribežište nalazi u Srbiji gde sklapa savez sa Stefanom Dušanom. Njih dvojica zajedno kreću u pohod na Vizantiju, u kom osvajaju Voden, Strumicu i Melnik, a vraćaju Tesaliju i Epir. Oslabljeni, Romeji nude Stefanu Dušanu sve gradove zapadno od Hrisopolja ( izuzev Soluna ), pod uslovom da izda Jovana Kantakuzena, međutim Dušan ne pristaje na ovaj očajnički predlog. Godine 1343., kralj Dušan ponovo kreće na grad Ser. Naime, to je pokušao i prethodne godine ali je doživeo neuspeh. Međutim, ubrzo dolazi do razilaženja srpskog kralja i samozvanog cara Vizantije. Od tada, Dušan osvaja Kroju, najvažniji grad u Severnoj Albaniji.

U proleće 1344. godine, Stefanu Dušanu stiže vest o uništenju turske flote, i da će oko tri stotine Agarjana proći kroz Trakiju. Tad rešava da ih presretne i uništi. Za taj posao je odredio vojskovođu Preljuba Danojlića, kome je dodelio izvestan broj konjanika. Dušanov vojskovođa je opkolio Turke na jednom brdu. Kako nije mogao da sa teško oklopljenom konjicom jurne uz strmine brda, naredio je da vojnici sjašu. U tome se krila kobna greška. Naime, lako oklopljeni, brži i okretniji Turski vojnici su se sjurili niz brdo, prošli vojnike i uzeli im slabo čuvane konje. Sa konjima, Turcima nije bilo teško da poraze nesrećne Dušanove ratnike.

Sukobi Dušana i bosanskog bana Stevana II

Kako je Venecija odbila da Dušanu ustupi brodove potrebne za opsadu Carigrada sa mora, on privremeno zatišje i predah u ratovanju koristi za sređivanje unutrašnjih prilika i donošenje Zakonika koji je proglašen važećim na državnom saboru 1349. godine. Međutim, do novih sukoba dolazi sa bosanskim banom Stevanom II Kotromanićem. Naime, kako je Ugarski kralj Ludvig sa Dušanom sklopio mir ( kako bi bez bojazni od Srbije mogao da napadne Napuljsku kraljevinu ), bosanski ban je počeo da strahuje da će Stefan Dušan sada moći od njega da traži da Srbiji vrati Hum. Ban je želeo da izgradnjom jednog utvrđenja na ušću Neretve učvrsti svoj položaj u Humu, pa je stoga od Venecije zatražio vojnu pomoć u floti ako bude imao smetnji sa Dušanove strane. Međutim, Italijani nisu nikako mogli da odobre izgradnju tog utvrđenja, jer su znali da bi to odmah dovelo do rata između Srbije i Bosne, pa su se dali u posredništvo između bana i Stefana Dušana. Ali, kako su bosanske čete sve češće upadale na srpsku teritoriju, to je konačno u jesen 1350. godine srpski car pokrenuo svoju moćnu armiju na Bosnu Istorijski izvori ( Mavro Orbin ) kažu da je Dušan imao pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada pešaka, te ban Stevan II ni u jednom momentu nije verovao da se može suprotstaviti srpskoj vojsci, o čemu nam govori i činjenica da je sebi još pre, u Dubrovniku, osigurao utočište ukoliko bi morao da beži iz Bosne. Stefan Dušan je brzo napredovao ne nailazeći na neki veći otpor, pa je uskoro opkolio grad Bobovac. Tada se mnoštvo bosanske vlastele pridružilo Stefanu Dušanu, jer su očigledno bili nezadovoljni dotadašnjom vladavinom bana Stevana. Iako se Bobovac održao, srpska vojska je nastavila da pleni i pustoši po Bosni. Nedugo zatim, Dušanova vojska preko Duvljanskog polja dolazi do Cetine i prelazi u humsku zemlju. U tom trenutku je Stefan Dušan želeo da izgladi odnose sa banom, i predložio je da to učini time što će svoga sina uroša oženiti banovom ćerkom Jelisavetom. Ban je odbio ovaj velikodušni predlog i neprijateljstva su nastavljena. Međutim, pohod je morao naglo biti prekinut jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije, gde je Kantakuzin pokrenuo žestoku ofanzivu pokušavajući da povrati sve one gradove koje je Stefan Dušan do tad bio osvojio. Kako je Vizantinac imao od samog početka svoje kampanje dosta uspeha, srpski suveren je morao odmah da pohita ka južnim granicama ne bi li preokrenuo po njega nepovoljnu situaciju. Kako je nakon Dušanovog odlaska iz Huma ban Stevan II Kotromanić ponovo zauzeo svu izgubljenu zemlju, ova kampanja cara Srbije se završila neuspehom.

Poslednje godine vladavine Stefana Dušana

Kako je Dušan bio zauzet vojevanjem u Bosni i opsadom grada Bobovca, to je iskoristio Jovan Kantakuzin da uz pomoć Sulejmana, sina emira Orhana, a brata budućeg sultana Murata, i oko dvadeset hiljada njegovih Turaka osigura svoju vlast nad Solunom i da od Stefana Dušana preotme i osvoji neke gradove u Južnoj Makedoniji.

Kako je srpski car i sam nameravao uskoro da napadne Carigrad, dolazi u kontakte sa emirom Orhanom i pregovara o ženidbi Orhanovog sina sa njegovom kćeri, stoga mu Orhan šalje bogate darove i svoje poslanstvo, koje je napao, poharao i pogubio despot Nićifor iz Kantakuzinovog tabora. Uz pomoć svojih plaćenika, Turaka Osmnlija, Jovan Kantakuzin zauzima grad Ber. Pad Bera Srbima je dosta teško pao, jer je to bila snažna utvrda sa dobrim geo-strategijskim položajem, kao i sa pozamašnom posadom od hiljadu i pet stotina konjanika ( srpskih vitezova i nemaćkih plaćenika ). U padu Bera, značajnu ulogu je igrala i izdaja grčkog stanovništva. Posle gubitka ovog grada, Srbi uviđaju da među grčkom populacijom u carstvu ima sve više pritajenih simpatizera Jovana Kantakuzina; čak je i postojala jedna grupa grčkih plemića u Skoplju koja je otvoreno pozivala Kantakuzina da mu predaju grad. Posle Bera, pali su i Voden, Ostrovo i Notija, nakon čega Kantakuzin kreće u pohod na Tesaliju. U oviru te kampanje, prvo je naišao na Serviju, grad na ulazu u Tesaliju. Ovo utvrđenje bilo je teško osvojivo, na vrhu grebena sa trostrukim zidovima. Dušanov istaknuti velmoža Preljub Danojlić je uspeo odbraniti grad sa samo pet stotina boraca, mada je grčko stanovništvo bilo spremno da odmah grad preda Jovanu Kantakuzinu.

Nakon što je saznao za stav grčkog višeg sloja u Skoplju i za pad Vodena, Stefan Dušan se pojavio u sred zime, kada mu se protivnici nisu nadali, sa dovoljno snažnom vojskom pred kapijama Soluna, čime je iznenadio Vizantince i naterao ih na pregovore. Ispred Soluna sastala su se tri cara : srpski car Stefan Dušan, i dva vizantijska monarha Jovan Kantakuzin i Jovan V Paleolog. Dušan je od Kantakuzina zahtevao da mu vrati osvojene gradove, a Jovan Paleolog je predložio Stefanu Dušanu zajedničku vojnu akciju protiv nezakonitog samozvanog cara Jovana Kantakuzina, što je ovaj i prihvatio. Dušan je prvo povratio Voden i Ber, nakon čega Jovan Paleolog osvaja Jedrene i veći deo oblasti sina Jovana Kantakuzena, Matije. Matija se povlači u utvrđenje u kome se trebao držati dok mu otac ne pošalje pomoć. Ona se sastojala od deset hiljada osmanlijskih lakih konjanika, koje je Jovan Kantakuzin ``platio`` davanjem grada Cimpe na Galipolju njima na upravu. Mladi car Jovan V traži pomoć od cara Dušana i Bugarskog Jovana Aleksandra, koju i dobija. Godine 1352., neočekivano dolazi do okršaja kod Dimotike između osmanlijskih plaćenika i srpskih, bugarskih i romejskih saveznika, koji su pretrpeli jedan od najtežih poraza u ovom ratu. Posledica ovog debakla je učvršćivanje Turaka na Balkanu. Stefan Dušan je uvideo opasnost od Turaka po Evropu, te je od pape zatražio titulu kapetana krstaškog rata koji će papa Inoćentije VI podići protiv Turaka. Skriveni cilj ovog predloga je osvajanje Carigrada. Zauzvrat, nudi papi uniju sa katoličkom crkvom, čime je hteo da se osigura od napada drugih katoličkih zemalja, naročito Ugarske.

Papa prihvata ovaj predlog, ali za kapetana postavlja Ludviga I, kralja Ugarske. Ludvig svoj položaj koristi ne za podizanje krstaškog rata, već za uznemiravanje Srbije.

U jeku ovih burnih događaja, i sa neostvarenim i nedovršenim planovima, pod nerazjašnjenim okolnostima, Stefan Uroš IV Dušan umire, ostavljajući svoju veliku državu koja još nije bila dovoljno stabilna da bi mogla da se nosi sa nemirnim vremenima koja su dolazila.

Literatura
1. Konstantin Jiriček. Istorija Srba. ( 1864 ), knjiga I, str. 211 - 236.
2. Vladimir Ćorović. Istorija Srba ( 1921 ), str. 201 - 215.
3. Momir Jović, Kosta Radić. Srpske zemlje i vladari ( 1955 ), str. 68 - 80.
4. Radoš Ljušić. Srpske Dinastije ( 2001 ), 46 – 49.
5. John Matthews, Bob Stewart. Warriors of Christendom ( 1998 ), Chapters I and II.
6. Đorđe Radojčić. Antologija stare srpske književnosti ( 1960 ), str. 90 – 92.
7. www.rastko.org.yu

Izvor: Wikipedia
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
Vodeći tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #12 poslato: 30 April, 2007, 06:19:14 pm »

Patrijarh srpski

1463-1557. Pred turskim osvajanjima Patrijaršija je preneta u manastir Žiču. 1766. Pećka patrijaršija je ponovo ukinuta i potčinjena Carigradskoj.

Značajno je pomenuti da je Srpska pravoslavna crkva jedno vreme imala sedište u Sremskim Karlovcima kao mitropolija, a zatim i kao patrijaršija, sve do 1920.

Srpska patrijaršija ponovo je uspostavljena 1920.   Godine   Patrijarh
1.   1338-1354.   arhiepiskop, od 1346. patrijarh srpski Joakinije II
2.   1354-1375.   patrijarh srpski Sava IV
3.   1375-1380.   patrijarh srpski Jefrem
4.   1380-1389.   patrijarh srpski Spiridon
   1389-1392.   ponovo patrijarh srpski Jefrem
5.   1391-1396.   patrijarh srpski Danilo III
6.   1396-1409.   patrijarh srpski Sava V
7.   1409-1418.   patrijarh srpski Kirilo
8.   1418-1435.   patrijarh srpski Nikon
9.   1445-1455.   patrijarh srpski Nikodim II
10.   1457-1463.   patrijarh srpski Arsenije II
23.      patrijarh srpski Jovan
24.      patrijarh srpski Marko
25.      patrijarh srpski Pavle
13.   1557-1571.   Makarije Sokolović, †1574.
14.   1571-1575.   patrijarh srpski Antonije Sokolović
15.   1575-1586.   patrijarh srpski Gerasim Sokolović
16.   1587.   patrijarh srpski Savatije Sokolović
18.   1589-1590.   patrijarh srpski Jerotej
19.   1591-1592.   patrijarh srpski Filip
20.   1592-1613.   patrijarh srpski Jovan
21.   1614-1648.   patrijarh srpski Pajsije I Janjevac.
22.   1648-1655.   patrijarh srpski Gavrilo I Rajić, †1659.
23.   1655-1674.   patrijarh srpski Maksim Skopljanac, †1680.
24.   1674-1690.   patrijarh srpski Arsenije III Crnojević, †1706
25.   1691-1710.   patrijarh srpski Kalinik I
26.   1711-1712.   patrijarh srpski Atanasije I
27.   1712-1726.   patrijarh srpski Mojsije Rajović
28.   1726-1737.   patrijarh srpski Arsenije IV Jovanović Šakabenta
29.   1739-1746.   patrijarh srpski Joanikije III Karadža-Grk
30.   1746-1752.   patrijarh srpski Atanasije II Gavrilović
31.   1752.   patrijarh srpski Gavrilo II Sarajevac
32.   1755.   patrijarh srpski Gavrilo III
33.      patrijarh srpski Vikentije Stefanović -
34.      patrijarh srpski Pajsije II - Grk
35.   1758.   patrijarh srpski Gavrilo IV - Grk
36.   1758-1763.   patrijarh srpski Kirilo
37.   1763-1765.   patrijarh srpski Vasilije Jovanović-Brkić, †1772.
38.   1765-1766.   patrijarh srpski Kalinik II Grk
39.   1920-1930.   patrijarh srpski Dimitrije (Pavlović)
40.   1930-1937.   patrijarh srpski Varnava (Rosić)
41.   1938-1950.   patrijarh srpski Gavrilo (Dožić)
42.   1950-1958.   patrijarh srpski Vikentije (Prodanov)
43.   1958-1990.   patrijarh srpski German (Đorić), †1991
44.   1990-   patrijarh srpski Pavle (Stojčević)

Izvor: Wikipedia
Sacuvana
Stranice: 1 2 3 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas758
mod_vvisit_counterJuce1249
mod_vvisit_counterOve nedelje2007
mod_vvisit_counterOvog meseca25653