Skip to content

Sokobanja arrow SOKOBANJSKI FORUMarrow Pravoslavljearrow Atonske besede starca Josifa Vatopedskog - Put pokajanja
03 Decembar, 2021, 02:17:24 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: 1   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Atonske besede starca Josifa Vatopedskog - Put pokajanja  (Procitano 4430 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Vladimir
Stari znalac
***

Karma: +85/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 208


« poslato: 05 Decembar, 2009, 01:46:25 am »

Atonske besede starca Josifa Vatopedskog

Put pokajanja






1. ┼áta je to kr┼ítenje i zbog ├Ęega se kr┼ítavamo?
 
Kr┼ítenje je ÔÇô dokaz ispovedanja hri┼í├Žanske vere, istinskih Bo┼żijih poslu┼ínika, pravih gradjana Carstva Nebeskog, ├Ęlanova Tela Hristovog, i saglasno tome, naslednika ve├Ęnog ┼żivota.
 
Bo┼żansko Kr┼ítenje prema pravoslavnom (i samo) verou├Ęenju je povratak u prvona├Ęalno na┼íe ustrojenje prema liku i podobiju Tvorca na┼íeg, i saglasno tome, obnavljanje na┼íe li├Ęnosti.
 
Gospod na┼í upravo na tome insistira, govore├Ži u Svom otkrovenju: ┬źKo veruje i krsti se, bi├Že spasen┬╗ (Mk. 16, 16). Kr┼ítenje je uspostavljanje na┼íeg prvobitnog stanja, a saglasno tome, nasu┼ína neophodnost radi povratka izgubljene bogopodobnosti na┼íoj prirodi. Kr┼ítenje je odbacivanje i opra┼ítanje praroditeljskog greha i tih njegovih posldeica, koje su nastale u na┼íoj prirodi kaznom i osudom.
 
Kr┼ítenjem u ime Presvete Trojice, Boga istinitog, mi se privijamo ka Samom Tvorcu na┼íem, kako bi ipostasno bili pri├Ęasnici Bo┼żanskih zaveta. ┬źKao ┼íto si Ti O├Ęe u Meni, i Ja u Tebi, tako i oni da budu jedno u Nama┬╗ (Jn. 17, 21). Kr┼ítenjem postajemo naslednici Oca i sunaslednici Njegovog Sina.
 
Naravno, samo Kr┼ítenje bez dobrih dela je nedovoljno, i opet, bez Kr┼ítenja nikakvo dobro delo nas ne mo┼że opravdati. To je bila i ostaje do danas zapovest Gospoda, istinskog na┼íeg Spasitelja, upu├Žena nekada Njegovim u├Ęenicima, koje je On poslao da nastave Svoje delo ÔÇô spasenje ljudi: ┬ź Idite, dakle i nau├Ęite sve narode, krste├Ži ih u ime Oca, i Sina i Svetoga Duha, u├Ęe├Ži ih da po┼ítuju sve, ┼íto sam vam zapovedio┬╗ (Mt. 28, 19).
 
Pravoslavnim Kr┼ítenjem u ime Trojedinog Boga postajemo ├Ęeda Bo┼żija i u├Ęestvujemo u ┼żrebu svetih. Ali osve├Žujemo se i dobijamo Bo┼żansku blagodat ne od stvari kao takve, kori┼í├Žene u Tajni Kr┼ítenja, ve├Ž silom trostrukog prizivanja Boga, kako su nam predali sveti apostoli i bogonadahnuti u├Ęitelji na┼íe Crkve.
 
Postoje i druge vrste kr┼ítenja, nepravoslavne: u svakoj sekti ili jeresi svoje. Medjutim, postoji samo Jedan Bog i Jedna Istina, samo istinski vernici postaju pri├Ęasnici blagodati i bogousinovljenja.
 



2. Kuda ├Ęoveka vodi istinsko pokajanje?
 
Blagodat ├łovekoljupca Boga je jedna, ali bez obzira na to, ona deluje na verne na razne na├Ęine.
 
U onima, koji su tek po├Ęeli sa pokajanjem i nisu se izbavili od strasti, ona deluje ukrepljuju├Že, kako oni ne bi bili malodu┼íni i da ne odstupe.
 
Onima, koji su ve├Ž napredovali i sna┼żno se podvizavaju, ona, pojavljuju├Ži se povremeno, daqje im hrabrost u te┼íko├Žama.
 
One, koji su jo┼í vi┼íe napredovali u prakti├Ęnom delanju i ukrotili ose├Žajne strasti, ona prosve├Žuje Bo┼żanskom svetlo┼í├Žu.
 
A kod onih, koji sa najve├Žom bri┼żljivo┼í├Žu ├Ęuvaju od ├Ęula od nerazumnih i strasnih na├Ęela, um se u zna├Ęajnom stepenu prosve├Žuje Bo┼żanskom svetlo┼í├Žu; blagodat rukovodi njihovim pomislima, tako da su njihov misleni izbor i postupci uvek razumni i bogougodni.
 
Neposti┼żna i zadivljuju├Ža za ljudsku logiku tajna, kako ka┼żu sveti Oci, kada um s najve├Žom pa┼żnjom ukro├Žuje razumu protivne sklonosti i kretanja ├Ęula, logos duha i ┼żivota, obuzdavaju├Ži ih, pronalazi u njima mir, i tada blagodat dolazi u vlast vladaju├Žeg uma, i sjedinjuju se ta dva savr┼íena na├Ęela, ┼íto ├Ęini savr┼íenog ├Ęoveka celinom.
 
Pri punom pokajanju, kada je prolazno poga┼żeno ┼żivotom i um zajedno sa Bo┼żanskom blagoda├Žu zape├Ęa├Žuju vaskrsenje, nastupaju ose├Žanja i znanja mimo prirode, i samim delom po├Ęinje slu┼żenje puno├Ži Crkve.
 
Iako je blagodat jedna, ona prebiva u svojim sasudima, osve├Ženim du┼íama, na razli├Ęite na├Ęine i daje ┬źsvakome po meri dara┬╗ (Ef. 4, 7). Jednome daje premudrost, drugome pona┼íanje i dar da bogoslovstvuje, tre├Žemu ÔÇô dar proro┼ítva, ├Ęetvrtome ÔÇô dar isceliteljstva, petome ÔÇô dar slu┼żenja ÔÇô sve prema potrebama, radi ustrojenja crkvene puno├Že. I danas, a ne samo u ono vreme, nastavlja se i deluje obe├Žanje Gospoda na┼íega, da nas nikada ne├Že ostaviti same.
 
Ta stanja, koja su svojvrsna forma duhovnog napredovanja onih, koji bri┼żljivo ├Ęuvaju savest, su neprekidna; ali i oni koji ih do┼żivljavaju, ne mogu ta stanja da kontroli┼íu, ┬źkako bi preobilna sila bila pripisivana Bogu, a ne nama┬╗ (2 Kor. 4, 7).
 
Nekima, kada je to celishodno, daju se vidjenja po Bo┼żanskoj blagodati. I ipak, onaj koji prolazi to stanje, ne mo┼że da ga kontroli┼íe: kada, kako i koliko. Ono obi├Ęno nastaje zahvaljuju├Ži molitvi, ali ne tada kada to ┼żeli onaj koji se moli, iako bi on to veoma ┼żeleo.
 
├łovek nikada ne mo┼że apsolutno da kontroli┼íe dejtsvo blagodati, jer postoje odredjene granice koje su postavljene Bo┼żijim Promislom i koje su skoro nepromenljive. Mi imamo pravo da molimo, ali ne i da naredjujemo. Spasenje ljudske du┼íe je ono ┼íto je ugodno Bo┼żijoj volji, i ako tome smeta neka uteha, onda Bog nikada ne usli┼íava molbu za nju.
 



3. Prakti├Ęna sredstva koja vode ka pokajanju i doprinose mu.
 
Pošto je pokajanje ispravljanje sagrešenja delom ili mišlju, prvo što je potrebno je da se udaljimo od predloga i uzroka koji ih prouzrokuju.
 
Zatim sledi da donesemo hrabru i ├Ęvrstu odluku ÔÇô stvarm koja uop┼íte nije strana na┼íem karakteru i volji ÔÇô da ne ponavljamo vi┼íe to u ├Ęemu smo prethodno gre┼íili. Tu odluku treba sjediniti sa neprekidnom prizivanjem Bo┼żije pomo├Ži, i tako ├Žemo povratiti Bo┼żansku blagodat, koju smo rastu┼żili i prognali od sebe svojim gresima.
 
Su┼ítina pokajanja i isceljenja koje potom sledi a za kojim ├Ęovek toliko ┼żudi je u uzimanju na sebe mnogih trudova, duhovnih i fizi├Ękih.
 
Trudovima se smanjuje i poni┼ítava slastoljublje koje je o┼żivljeno na┼íim samoljubljem i projavljuje se u raznim vidovima, jer ┬źsvaki prestup i neposlu┼íanje pravednu platu prima┬╗ (pogl. Jevr. 2, 2). To je primer toga kako se ispunjava Bo┼żija pravda, koja odvra├Ža od nerazumnog na├Ęala, koje je dejstvovalo zbog naru┼íenja zakona i principa postojanja na┼íe ovozemaljske ipostasi.
 
Kao ┼íto smo gore napomenuli, nesposobnost na┼íe prirode da donosi verne sudove neuzbe┼żno povla├Ęi za sobom i neadekvatan odnos prema svetu koji nas okru┼żuje.
 
I tako mi odmah mnogo puta gre┼íimo, i kao osnovna posledica greha dolazi do slastoljublja koja je majka smrti. Drugog leka i sredstva za borbu sa tom opasno┼í├Žu, sem spasonosnog trudobljublja, nema.
 
Iz tog razliga duhovnici daju pravila onima, koji idu putem pokajanja. Tako oni pobudjuju kod svojih duhovnih ├Ęeda nevoljno trudoljublje, kao sredstvo borbe sa slastoljubljem, koje je nastalo zbog prestupanja zapovesti.
 
Tome, ko prebiva u stanju neprekidnog i istinskog pokajanja veoma poma┼że duboko razmi┼íljanje o na┼íem prednazna├Ęenju. Ko smo bili od po├Ęetka na┼íeg stvaranja, kada lukavstvo i njemu podobne strasti jo┼í nisu zarobili du┼íu, gde smo pali i gde treba da te┼żimo uz Hristovu blagodat?
 
Ako budemo imali ovakva i sli├Ęna razmi┼íljanja i ona budu deo nas, nikada se ne├Žemo prepustiti gnevu i isku┼íenju, koje nam se ┼íalje od nerazumnog po├Ęetka i zakona izvitoperenosti.
 



4. Radi ├Ęega je neophodna ispovest?
 
Ispovest je prvi element pokajanja. Njen zna├Ęajk uvidjamo u pri├Ęi o bludnom sinu: ┬ź Usta├Žu i idem ocu svojemu, pa ├Žu mu re├Ži: O├Ęe! Sagre┼íih Nebu i Tebi i ve├Ž nijesam dostojan nazvati se sin Tvoj┬╗ (Lk. 15, 18).
 
Re├Ęju ┬źusta├Žu┬╗ on pokazuje svoje ispravljanje prethodnog pada, raskid sa bezakonski u├Ęinjenim prethodnih izborom i grehom. Priznanjem ┬źsagre┼íih┬╗ - moli opro┼ítaj. Slede├Ži element istinskog pokajanja je ÔÇô smirenje, koje poni┼ítava strast, u kojoj nalazi pribe┼żi┼íte egoizam i visokoumlje zabludelog. ┬źI ve├Ž nijesam dostojan nazvati se sin Tvoj!┬╗. Dobrovoljno priznanje toga da nema vi┼íe te veze sa ocem je neophodan dokaz svesti o svom postupku i povratak ├Ęoveka u njegovo prirodno stanje.
 
Razna mesta iz Pisma ukazuju na neophodnost ispovesti, kao na prakti├Ęan dokaz pokajanja. Ispove┼í├Žu ├Ęovek otkriva svoj poraz, izdaju i odricanje od svojih obaveza, zbog ├Ęega je i do┼ílo do pada i pogibije. On shvata svoju krivicu i samim tim odstranjuje uzroke i sve to, ┼íto ga je dovelo do pada, a zatim se kona├Ęno vra├Ža Ocu s Kojim je prekinuo vezu zbog greha i prestupa.
 
Za svaki postupak i za svaki prestup ├Ęovek nosi dvostruku krivicu: telesno, ose├Žajno i du┼íom zajedno sa umom, odakle i po├Ęinje pad. Pokajanje bez ispovesti nije mogu├Že, kao i ispovest bez pokajanja. To su bezuslovno dva nerazdvojna sredstva koja vode ka spasenju.
 
Osnovni uzrok ├Ęovekove zablude je la┼żni sud, koji donosi um. Pokajanje zna├Ęi obra├Ženje uma ka pravilnom rasudjivanju i pravilnom na├Ęinu razmi┼íljanja, kako ne bi bilo mesta za nerazumna na├Ęela. Bog je po Svom ├Ęovekoljublju primio taj povratak ├Ęoveka u stanje duhovne ravnote┼że i u├Ęinio pokajanje najve├Žim dobrom za na┼íu prirodu, posle izgubljene rajske bogopodobnosti.
 
Ne treba prenebregavati pokajanje, jer prema re├Ęima Pisma, ┬źko se radja ├Ęistim od ne├Ęistoga? Niko┬╗ (Jov. 14, 4-5).
 
Ko je u stanju da opi┼íe veli├Ęinu Bo┼żijeg ├Ęovekoljublja i dobrote u odnosu na ├Ęoveka, kada ga Bog prima, ukoliko Mu se on obra├Ža sa pokajanjem, bez obzira na to koliko velika bila njegova izdaja i prestup?
 
I ko mo┼że da opi┼íe ubogost i pomra├Ęenje zabludelog ├Ęoveka, kada on poni┼ítava i odbacuje dar, koji priziva odstupnika i izdajnika u krilo Ljubavi i o├Ęinskog zagrljaja, izbavljaju├Ži ga od ve├Ęne i stra┼íne osude?
 
U stvari, kada nam Bo┼żije ├Ęovekoljublje ne bi dalo pokajanje, ni┼íta nam tada ne bi dao ni sam domostroj Spasitelja na┼íeg, po┼íto bismo mi zbog izopa├Ęenosti koja deluje u mana uni┼ítili sve, ┼żive├Ži ceo ┼żivot u gresima i prestupima. I zato neka niko od Adamovih potomaka ne prenebregava da u svom ┼żivotu koristi taj najve├Ži dar pokajanja, kako ne bi bezvredno plakao u budu├Žem ┼żivotu.
 
Pla├Ę i suze (u ovom ┼żivotu) su najva┼żnije i najkorisnije orudje istinskog pokajanja i neka oni koji se pravilno kaju, ne odstupaju nikako od njega.
 



5. ┼áta je to pla├Ę i kakva je korist od njega za vernika?
 
U Svojoj propovedi na Gori Gospod te┼íi one koji pla├Ęu odmah posle onih siroma┼ínih duhom, to jest smirenih. Istinski smiren ├Ęovek ima neprestani pla├Ę, jer u svemu ose├Ža svoju ni┼ítavnost i s bolom u srcu moli se Svemogu├Žem bogu da ga spase.
 
Pla├Ę se radja od ose├Žanja bezna├Ęajnosti, ni┼ítavila i nemo├Ži. On je ÔÇô najverniji zastupnik koji mo┼że da podari spasenje i zastupni┼ítvo pred Bogom, jedinim na┼íim Ute┼íiteljem.
 
Dok je ├Ęovek prebivao u krilu Ljubavi i bogousinovljenja, pla├Ęa nije bilo. Ve├Ž posle pada on je postao sredstvo za urazumljenje ├Ęovekove svojevoljnosti.
 
Ne mislim da za pokajanje postoji neko drugo blagodatno sredtsvo, koje daje brz rezultat.
 
Prvo, s ├Ęim se susreo prvostvoreni ├Ęovek posle izgnanstva iz Raja, bili su pla├Ę i nevolja, i svi mi kao Adamovi potomci nasledili smo pla├Ę. On je ÔÇô plod na┼íe nesre├Že, njega je okusio Sam Gospod na┼í, iako nije plakao zbog Sebe, ve├Ž je oplakivao na┼íu izopa├Ęenost i to ┼żalosno stanje u kome smo se na┼íli.
 
Dakle, prvi plodovi koje smo zatekli u dolini pla├Ęa bili su pla├Ę i nevolja. Ne mislim da ima rodjenog ├Ęoveka na svetu koji nije okusio taj plod.
 
Taj isti otrov na┼íe kazne mi mo┼żemo na┼íim pokajanjem predivno da preobratimo u spasonosni lek, i tada ├Žemo biti nazvani bla┼żenima. Naravno, svi koji ┼żive na zemlji imaju nevolje i pla├Ęu, ali utehu imaju samo oni koji imaju veru i pokajanje.
 
Pla├Ę ima svoje predloge i uzroke, a to je ose├Žaj na┼íe krivice i grehovnosti, kao i sve ostalo ┼íto nam ukazuje na na┼íu ubogost u poredjenju sa onim za ┼íta smo bili stvoreni. Na┼íu savest, a kao posledicu i srce, povredjuje ne samo to ┼íto naru┼íavamo svoju obavezu, ve├Ž i opasnost od strane Bo┼żanske pravednosti. Najpre se srce ste┼że od nevolje, zatim nastaje stanje pla├Ęa, i tada, ako dodamo molitvu i samoukoravanje, ┼íto je neophodno u datoj situaciji, pote├Ži├Že suze, pretvaraju├Ži prvobitni otrov samoljublja u spasonosni lek od bolesti, i veruju├Ži se udostojava pohvale zapovesti bla┼żenstva: ┬źbla┼żeni koji pla├Ęu jer ├Že se ute┼íiti┬╗ (Mt. 5, 4).
 
Svako stanje tuge, koje se radja zbog pokajanja, je korisno, nezavisno od toga da li posle njega slede nevolje i suze. Medjutim, opit otaca nas uverava u to, da je nemogu├Že da nemaju nevolje i pla├Ę oni koji se usrdno kaju, i posebno oni koji su okusili Bo┼żansku ljubav i O├Ęev Promisao.
 
Kao ┼íto bri┼żno pokajanje i strah Bo┼żiji zajedno sa preciznim po┼ítovanjem zakona radjaju i podr┼żavaju pla├Ę, tako ┼żivot pun veselja, rasejan, zajedno sa neuzdr┼żanjem ubija ga, izazivaju├Ži u ├Ęoveku duhovnu suho├Žu i zastoj. Uzmite na sebe podvige ÔÇô to je smisao na┼íeg krsta i najva┼żniji element, koji podr┼żava pla├Ę.
 
Iz tog razloga na┼íi oci, delatelji pokajanja, nikada im u svom ┼żivotu nisu pribegavali. Oni su ├Ęesto imali takve podvige, koji se nama mogu ├Ęiniti nezamislivim. Ali da li postoje jo┼í neka druga tesna i uzana vrata i put, koji vodi u ┼żivot, sem gore navedenog, zbog ├Ęega je potpuno ta├Ęno re├Ęeno, da ga ┬źmali broj nalazi┬╗?
 



6. Šta je to vera?
 
Vera je ÔÇô zajednica tvari sa svojim Tvorcem Bogom i sredstvo, koje nas povezuje sa Njegovim spasonosnim Promislom. Bog se kroz veru otkrio tvari, i ├Ęovek je spoznao svoje prednazna├Ęenje.
 
A nismo li kroz veru spoznali i Bo┼żansko milosrdje koje nas je privelo ka obnavljanju prirode i spasenju?
 
Ljudska priroda je posle pada li┼íena svih svojih dostojanstava i pot├Ęinila se trule┼żi i smrti. Ispravljanje bi bilo nemogu├Že bez vere. Nije nam ostalo nijedno drugo sredstvo za na┼íu utehu i isceljenje, sem vere u Tvorca.
 
Njega smo se odrekli prestupom i Njega ponovo prizivamo verom i privla├Ęimo k sebi svemogu├Žu Bo┼żansku blagodat, i verom ┼żivimo, po┼ítuju├Ži Bo┼żije zapovesti. Neverje je odricanje delom, a vera je to ispovedanje, kojim mo┼żemo da obnovimo ravnote┼żu i poredak.
 
Prema apostolu Pavlu, vera je ┬źostvarenje o├Ęekivanog i uverenost u nevidljivo┬╗ (Jevr. 11, 1). Vera je prihvatanje onoga ┼íto mi u stvari ne mo┼żemo da istra┼żujemo i uporedjujemo. Verom prihvatamo sve natprirodne pojave, ├Ęak i Samog Boga, Koga znamo u Njegovim energijama. Verom o├Ęekujemo i nadamo se nasledimo Bo┼żanska obe├Žanja, koji su na┼í cilj i nada. I nama, koji se sada podvizavamo vera daje nadu i uzdanje.
 
Proizilazi da je vera za sve nas sredstvo koje nas povezuje sa na┼íom istinskom otadzbinom. Na┼íi preci su pravedno dobijali nagrade za svoju veru. ┬źPoverovao je Avraam Bogu i to mu se ura├Ęunalo u pravednost┬╗ (Rim. 4, 3). Slede├Ža mesta iz Pisma ┬źBez Mene ne mo┼żete ni┼íta ├Ęiniti┬╗ (Jn. 15, 5) i ┬źsve mo┼żemo u Njemu┬╗ (pogl. Flp. 4, 13) ukazuju na veru kao sredstvo veze sa Bogom.
 
Postoje dve vrste vere. Kao prvo, postoji vera u istine, koje je Bog otkrio Crkvi, to jest u dogmate. Nas to sada ne zanima.
 
A kao drugo, prema ocima, postoji jo┼í ┬źvera sozercateljna┬╗. Ona nam je neophodna kako bismo se odr┼żali u ravnote┼żi, jer se nalazimo u dolini izgnanstva.
 
Svedr┼że├Ža sila Bo┼żija se projavljuje u vidu delovanja Bo┼żijeg Promisla, kojim Bog ├Ęuva i dr┼żi vaseljenu. Tu silu mi prizivamo u svakoj nu┼żdi i verujemo da ├Že nas Bog usli┼íiti. On, bodre├Ži nas, ka┼że: ┬źI sve ┼íto uzi┼ítete u molitvi vjeruju├Ži, dobi├Žete┬╗ (Mt. 21, 22), ┬źako mo┼że┼í vjerovati: sve je mogu├Že onom koji vjeruje┬╗ (Mk. 9, 23) i ┬źvera tvoja spasla te┬╗ (Mt. 9, 22).
 
Dakle, vera je bezuslovno spasonosni krug u nesre├Žama, i neka ga niko nikada ne prenebregava. Veruju├Ži u o├Ęinski Bo┼żiji Promisao, Koji ka┼że: ┬źMolite, i bi├Že vam dato; tra┼żite, i na├Ži├Žete; kucajte, i otvori├Že vam se┬╗ (Mt. 7, 7), mi Ga usrdno prizivamo i izlazimo na kraj sa svim te┼íko├Žama koje nas snalaze.
 



7. Koja je veza izmedju hrabrosti i vere?
 
Gospod, kao ┼íto smo gore napomenuli, ukazuje sa je ┬źsve mogu├Že onome koji veruje┬╗. Onima od nas, kojima je neophodna hrabrost u predstoje├Žoj borbi, treba dublje da se ukrepljuju u svojoj veri. Ona je ÔÇô izvor hrabrosti, kao ┼íto i hrabrost nju ukrepljuje na odredjeni na├Ęin.
 
Ima smisla detaljno razmotriti ┼íta je to hrabrost, zbog toga ┼íto je to na┼ía snaga za delovanje. Veruju├Ži u na┼íe budu├Že obnavljanje i besmrtnost, nama je neophodno da samim podvigom ispovedamo tu na┼íu veru.
 
U te┼íkim trenucima ┼żivota, kada stradamo zbog sopstvene nemo├Ži ili prolazimo kroz isku┼íenja, ili smo podvrgnuti napadima satane, koji na nas vojuje neprekidno, jedino na┼íe oru┼żje i pomo├Ž koja nam ostaje je ÔÇô hrabrost. Kao rezultat na┼íih li├Ęnih napora, ona nas pobudjuje na borbu i stra┼żenje.
 
Mi verujemo, da nismo sami, ve├Ž sa Bogom, Koji nas je prizvao u Svoju vojsku. Mi smo po sopstvenoj volji doneli odluku da se pot├Ęinimo Bogu, smatraju├Ži pot├Ęinjavanje na┼íom obavezom i ostvaruju├Ži ga u praksi. Orudje volje i njena pokreta├Ęka snaga su ÔÇô revnost po Bogu i hrabrost.
 
Znaju├Ži to, djavo poku┼íava da ih paralizuje, stavljaju├Ži na videlo na┼íe propuste i pregre┼íenja. On razobli├Ęava ├Ęovekove prestupe, pla┼íe├Ži ga, kao ┬źsudija┬╗: ┬źEto! Ti si prestupnik! Opet si postao izdajnik! Ni za ┼íta nisi sposoban! Zbog ├Ęega da preduzima┼í sve te napore kad ni┼íta ne mo┼że┼í da postigne┼í?┬╗
 
Ceo taj zatvoreni krug djavolskog lukavstva izaziva, posebno kod neiskusnih, smanjenje snage i dovodi do nedelovanja. Eto zbog ├Ęega podvi┼żnik treba da bude veoma pa┼żljiv, kako ne bi dospeo u sataninu mre┼żu i izgubio sav svoj trud, saglasiv┼íi se sa verolomnim djavolskim predlozima.
 
Na osnovu toga, ┼íto je podvig pokajanja mnogoobrazan i prepreke mnogobrojne, potpuno je prirodno da podvi┼żnik odstupa, po┼íto i strasti i navike ┼żive jo┼í u njemu i projavljuju se. U toj situaciji djavo predstavlja Boga kao stra┼ínog Sudiju, Koji poziva na odgovor onoga koji je prestupio zapovest. I poslednji, kao i odstupnik, koji ve├Ž nema predja┼ínju hrabrost, predaje se, gubi svoju hrabrost i revnost po Bogu.
 
Bogonosni na┼íi oci, koji su se dobro podvizavali i oven├Ęali vencima slave, u├Ęe nas opitu, kojim su poni┼ítavali satanino lukavstvo i odbijali njegove napade. Mi ve├Ž ne smatramo Boga stra┼ínim Sudijom, kako se neprijatelj lukavo trudi da nam Ga predstavi, ve├Ž u Njemu vidimo na┼íeg Oca, i tako odgovaramo obmanjiva├Ęu: ┬źIdi od mene satano! Nemam potrebe za sudijom! Pred Bogom sam sagre┼íio, Bogu, Koji je radi mene postao ├Ęovek i usinovio me, a tebe porazio, ├Žu i dati odgovor. Ne├Žu se ubojati Oca moga nikada, ne├Žu Ga se odre├Ži niti Ga izdati. Moje neiskustvo i tvoje lukavstvo mi stavljaju prepreke. Ali tvoje lukavstvo je Bog uni┼ítio Svojom blagoda├Žu, a mene ├Že nagraditi, zbog toga ┼íto me je On za to i predodredio┬╗.
 
Ovim re├Ęima pokazujemo kako podvi┼żnik treba da se bori i da se ne predaje, ├Ęak iako mu se desi da padne ili odstupi.
 
Kraj pokajanja je po blagodati, a ne po na┼íim zaslugama, sjedinjenje s Bogom i Ocem i obo┼żenje, kako to opisuje Gospod na┼í: ┬źKao ┼íto si Ti O├Ęe u Meni i Ja u Tebi, tako su i oni u Nama┬╗ (Jn. 17, 21) i ┬źho├Žu, da tamo gde sam Ja, i oni budu sa Mnom┬╗ (Jn. 17, 24).
 
Krajnji (najmanji) stepen pokajanja je kada ├Ęovek koji se kaje, koliko god se predavao neradu, ├Ęuva pravu veru u Boga i ne odri├Ęe se hri┼í├Žanskog ispovedanja. To ┼íto on ├Ęuva veru i ne odri├Ęe se ispovedanja Hrista, zna├Ęi da on prebiva u stanju pokajanja i medju onima je koji se kaju. Bog sa Svojom blagoda├Žu prebiva s njim, o├Ęekuju├Ži njegovo budjenje iz mraka o├Ęajanja.
 
To stanje se smatra Bo┼żijim milosrdjem za ispovedanje vere i tako Bog, Koji o├Ęekuje obra├Ženje bolesnih i nemo├Žnih, podi┼że ga jer ovaj nije ostavio do kraja pokajanje. Na┼íe spasenje nije ugovor, ve├Ž pitanje vere i ispovedanja Onoga, Koji spasava one koji veruju u Njega i koji od Njega o├Ęekuju neizrecivo sastradanje i ├Ęovekoljublje.




8. Šta je to molitva, kakva ona treba da bude, i kakvi su njeni plodovi?

Molitva je osnovno sredstvo koje sjedinjuje sva razumna bi├Ža sa njihovim Tvorcem Bogom. Ona ├Že biti i u novom ┼żivotu njihovo osnovno zanimanje i obaveza.

Molitva je neposredna veza i neprekidno sredstvo opštenja angela i ljudi s Bogom.

Molitva je ÔÇô izlazak iz na┼íih prolaznih okova u oblast beskona├Ęnosti, ona nas izvodi van tih ┼żalosnih predela, kojima smo ograni├Ęeni, i daje nam ose├Žaj bezgrani├Ęnog i natprirodnog.

Nestaje prostor, mesto, na├Ęin, i mi ose├Žamo delovanje Bo┼żanskih svojstava. Ako i ┼żelimo da opi┼íemo prirodu i su┼ítinu tog natprirodnog dara, shvatamo da taj trud prevazilazi na┼íe snage. Ograni├Ęi├Žemo se samo na to kako u nama deluju njeni rezultati i plodovi.

Taj Bo┼żanski dar tvari je toliko veli├Ęanstven, da je i Sam Darodavac pribegavao k molitvi, borave├Ži u na┼íem prolaznom svetu. Apostol Luka ka┼że da je Gospod ┬źprobdio celu no├Ž u molitvi Bogu┬╗ (Lk. 6, 12).

Ponekad je Njegova molitva bila u vidu ispovesti, a ponekad kao izuzetno moljenje ili blagodarenje i molba Tvorcu Svetova, Ocu; samim tim gospod je ┼żeleo da poka┼że neophodnost i zna├Ęenje tog najve├Žeg dara. ┬źO├Ęe! Zahvaljujem Ti ┼íto si Me usli┼íio┬╗ (Jn. 11, 41), ┬źO├Ęe Sveti! Sa├Ęuvaj ih u ime Svoje...one koje si Mi dao sa├Ęuvah, i niko od njih ne pogibe osim sina pogibli... Ne molim samo za njih, nego i za one koji Me uzvjeruju njihove rije├Ęi radi┬╗ (Jn. 17, 11, 12:20).

Najbolji i najpotresniji primer je getsimanska molitva, u kojoj On tri puta moli Oca posle primanja na Sebe isceljenje celog sveta.

Gde god da usmerimo na┼íu pa┼żnju: od momenta stvaranja tvari i potom, molitva je svuda prisutna. Na taj na├Ęin, molitva je veza i jedinstvo sve tvari sa Bogom i Tvorcem i njihova projekcija u ve├Ęnost.

Koliko je molitva bliska razumnim bi├Žima, mo┼że se videti iz toga ┼íto ona po├Ęinje sama od sebe u slu├Ęajevima nu┼żde i posebno u trenutku opasnosti, pokre├Žu├Ži ├Ęlanke neosetno i nesvesno.

Ona je najsavr┼íeniji instrument, koji daje tvari, ├Ęoveku posebno, mogu├Žnost istinskog op┼ítenja sa njegovim Tvorcem. Uz pomo├Ž nje ├Ęovek mo┼że da moli i dobije ono ┼íto mu je potrebno, da uti├Ęe na izmenu kazne, koju Bo┼żija Pravda stavlja na njega, da dobije preizobilni blagoslov, da sazna to ┼íto ne zna, da podr┼żi bli┼żnjega mole├Ži Boga za to, i uop┼íte kroz molitvu ├Ęovek mo┼że da postane pri├Ęasnik mnogih svojstava Boga na┼íeg i Oca.

Uostalom, nemogu├Že je opisati rezultat i preimu├Žstvo ove dobrodetelji nazvane molitva, u odnosu na druge. Pridjite svi, umorni i obremenjeni, koji prebivate u tom mestu op┼íteg izgnanstva, u krilo majke svih vrlina ÔÇô molitve, i ona ├Že vam dati mir vi┼íe od toga ┼íto ste o├Ęekivali ili molili.




9. ┼áta je to umna molitva, zbog ├Ęega se ona tako zove i kako je sticati?

Molitva, iako po svojoj prirodi jedna, ima, kao ┼íto se vidi iz istorije, razne na├Ęine i vidove. Toj vrlini nad vrlinama se daju razni nazivi, koji uostalom nose jedan te isti smisao, a re├Ę ┬źmolitva┬╗ je samo op┼íti naziv.

U zavisnosti od cilja i po tome kako se izvr┼íava, ona se naziva: moljenjem, prozbom, obra├Žanjem i ├Ęak i vapajem, ako nas na to primorava neodlo┼żna potreba. Molitva u stanju dana┼ínjeg na┼íeg izgnanstva ne samo da je obavezna, ve├Ž je i neophodna, u ┼íta nas uverava Sam Gospod, govore├Ži da ┬źbez Mene ne mo┼żete ni┼íta ├Ęiniti┬╗ (Jn. 15, 5). I mo┼żemo da budemo sau├Ęesnici Gospodu u na┼íem sopstvenom spasenju, slede├Ži jevandjelsku re├Ę: ┬źMolite, i da├Že vam se, tra┼żite i na├Ži├Žete, kucajte i otvori├Že vam se┬╗ (Mt. 7, 7).

Pravilnoj molitvi nas u├Ęe sveti oci, koji su i sami bili njeni delatelji i udostojili se da sti├Ęu njene darove i milosti. Svako obra├Žanje i uzno┼íenje uma ka Bogu jeste molitva. ┼áto je ona spokojnija i mirnija, to donosi ve├Ži plod.

Najrasprostranjeniji na├Ęin molitve kod hri┼í├Žana je pesmopojanje u crkvama prema posebnim slu┼żbenim knjigama, drugi na├Ęin je ÔÇô nasamo ili sa dvoje-troje drugih ljudi, koriste├Ži molitve raznih svetih otaca ili Davidove psalme.

Jo┼í jedan na├Ęin, veoma rasprostranjen je ÔÇô potpuno usamljena molitva sa pa┼żnjom i usredsredjeno┼í├Žu, kada ├Ęovek koji se moli skru┼íeno ispoveda svoje grehe i upornim moljenjem umoljava ├łovekoljupca Gospoda da mu bude snishodljiv.

Postoji jo┼í drugi na├Ęin molitve, kada se ├Ęovek obra├Ža unutar sebe, ├Ęemu su u├Ęili i ┼íto su praktikovali sami na┼íi monahuju├Ži oci. To jest da bi se um uzdr┼żao od lutanja, treba ga svesti u srce, istovremeno izgovaraju├Ži jednoslo┼żnu molitvu: ┬źGospode Isuse Hriste, pomiluj me┬╗.

O tome, da je spasenje nemogu├Že bez vere i prizivanja spasonosnog imena Gospoda na┼íega Isusa Hrista, Sina Bo┼żijeg, prvi nam govori apostol Pavle. Tom jednoslo┼żnom molitvom molimo za pomo├Ž Bo┼żiju i predajemo se Hristu. Kao Petar ispovedamo da je Gospod Sin Bo┼żiji. Toj molitvi saprisustvuje Sin Bo┼żiji, jer ┬źniko ne mo┼że da nazove Isusa Gospodom, samo Duhom Svetim┬╗ (1 Kor. 12, 3). Ali moliti se tom molitvom je te┼íko iz razloga ┼íto je na┼í um zarobljen mnogim besmislenim navikama, koje tako lako ne odstupaju zbog ├Ęega je i potrebna upornost i napor kako na to poziva apostol Pavle: ┬źNeprekidno se molite┬╗.

Pri svoj svojoj istrajnosti na┼ía molitva nailazi na razli├Ęite prepreke i to vi┼íe puta. One nastaju ili od prirodnog zamora, po navici, ili zbog delovanja djavola. Na njih ne treba obra├Žati pa┼żnju, jer je na┼í cilj Hristos, na┼í ┼Żivot.

Kada neko po├Ęne uporno da priziva presveto Ime Gospodnje: ┬źGospode, Isuse Hriste, Sine Bo┼żiji, pomiluj me┬╗, ose├Ža da ga bole ramena i glava. To se obja┼ínjava zavi┼í├Žu satane, koji ima za cilj da onemogu├Ži na┼í poku┼íaj da se molimo. Ali mi imamo zapovest: ┬źneprestano se molite┬╗ (1Sol. 5, 17) i znamo da ┬źzapovesti Gospodnje nisu te┼íke┬╗ (1Jn. 5, 3). Kako u stvari jo┼í shvatiti re├Ęi Gospodnje, da ┬źbez Mene ne mo┼żete ni┼íta ├Ęiniti┬╗ (Jn. 15, 5) i ┬źprizovi Me u dan nevolje i izbavi├Žu te┬╗ (Ps. 49, 15).

Na┼íi opitni oci u├Ęe da je nekad potrebno izgovarati sve re├Ęi molitve, a opet drugi put, posebno to va┼żi za po├Ęetnike, zbog nemo├Ži na┼íeg uma da zadr┼żi zna├Ęajan broj re├Ęi, te treba izgovarati: ┬źIsuse, Sine Bo┼żiji, pomiluj me┬╗. Ne treba ├Ęesto menjati re├Ęi u molitvi i jednom izgovarati ovako, a drugi put druga├Ęije, radi izbegavanja besmislene navike. Ovom molitvom se treba moliti s vremena na vreme, ├Ęas glasno, ├Ęas tiho, ├Ęas ┼íapatom, kako bi um mogao lak┼íe da se uzdr┼żi od smu├Živanja spolja┼ínjim svetom, a ponekad i u mislima. Oba na├Ęina su neophodna i korisna.

Sna┼żna ┼żelja da se stekne ova molitva privla├Ęi dejstvo blagodati, koja pripoma┼że u molitvi, postepeno je um sve lak┼íe zadr┼żava, dobija blagodatnu utehu, realno ose├Ža Bo┼żiju pomo├Ž i tako ukrepljen, nastavlja.

Okusiv┼íi Bo┼żansku utehu, zahvaljuju├Ži svojoj upornosti, un ve├Ž sam zadr┼żava molitvu, imaju├Ži k njoj unutra┼ínje raspolo┼żenje. ┼áapat ve├Ž nije potreban, a um se moli s manjim trudom nego ranije, jer se po blagodati izbavio od smu├Živanja.

Ako i dalje bude prebivao u molitvi, tada ga Bog prosve├Žuje, on kontroli┼íe misli i odbacuje besmislena ubacivanja, koja predstavljaju neodvojivi deo starog ├Ęoveka. Tada mu blagodat otkriva Carsvto Bo┼żije, koje se nalazi ┬źunutar nas┬╗ (Lk. 17, 21), kako je u├Ęio Gospod. Takva molitva, ako je praktikujemo, naziva se umna.

Ako ├Ęovek uporno, neprekidno i bez ┼żaljenja nastavi da tvori ovu molitvu, tada ├Že Bo┼żanska blagodat neprekidno prebivati u umu i srcu takvog podvi┼żnika. Tada ve├Ž ne├Že biti potrebni nikakvi napori, a molitva ├Že te├Ži neprekidno sama od sebe, ├Ęak i u snu. I nikada podvi┼żnik ne├Že prestati da se moli neizrecivim uzdasima, mole├Ži Boga ne samo za sebe, ve├Ž i za sve nevolje i namu├Ęene, i za sve ljude uop┼íte. On bez napora postaje sau├Ęesnik sveop┼íte boli, ┬źpla├Ęe sa onima koji pla├Ęu i raduje se sa onima koji se raduju┬╗ (Rim. 12, 15).

Jednoslo┼żna molitva mo┼że da se izgovara na svakom mestu, u svako vreme i pri svim okolnostima, kako nalaze├Ži se u dru┼ítvu, tako i nasamo. Ona ni u kom slu├Ęaju nije zabranjena mirjanima, kako neki tvrde, iako je vi┼íe praktikuju monasi. Svako, gde god bio, mo┼że u mislima da priziva i obra├Ža se Imenu Hristovom. Molim i vas ljubljeni, probajte sami, i ubrzo ├Žete osetiti plodove tog delanja. Ime Gospoda na┼íega nije samo re├Ę, Njegovo Ime je ÔÇô sila, energija, vaskrsenje i ┼żivot.

Onaj ko je re┼íio po blagodati da se bavi ovim delanjem, neka ne upada u malodu┼ínost, neka ne sumnja i njegova nagrada ├Že biti velika, i to ne samo na nebu, ve├Ž ├Že i ovde na zemlji osetiti korist. Nezamislivo je da nas prezre Gospod, Koji je ┬źumro za nas, kada smo jo┼í bili gre┼ínici┬╗ (Rim. 5, 8), kada Ga tako uporno molimo, i da nam ne daruje to ┼íto je obe├Žao. Ako je On usli┼íio demone, koji su Ga molili da ih ne salje u bezdan, i ako je izbavio od kazne faraona koji Ga je razgnevio jer je ugnjetavao jevrejski narod nezamislivo je da ne usli┼íi nas koji Ga prizivamo sa onoliko dnage koliko imamao? Neka molitva, kao neophodna na┼ía obaveza, bude uvek sa nama, nemo├Žnima, i tada ├Žemo prema Pismu dobiti ┬źneuporedivo vi┼íe nego ┼íto molimo, ili ┼íto pomi┼íljamo┬╗ (Ef. 3, 20)




10. Šta je to pohvalna smelost pred Bogom?

Pohvalnu smelost pred Bogom nije lako sresti, jer se javlja samo u slu├Ęajevima izuzetne duhovne budnosti i samopo┼żrtvovanja. Bog je samo tada prima, ako je taj ├Ęovek velikodu┼żan sam po sebi. Smelost je ÔÇô poni┼ítenje stida i uporan zahteva da u├Ęini ne┼íto nezakonito! Da, ja naru┼íavam zakon, ali ho├Žu da me poslu┼ía┼í! U tome je istinski smisao tog pohvlanog zahteva, koji mogu da zatra┼że samo heroji milosrdja i sastradanja.

Gospod na┼í i Spasitelj Isus Hristos je ┼żrtva na┼íe smelosti i upornosti, kojima Ga umoljavamo i primoravamo da promeni Svoju prvobitnu osudu. ┬źDa, Gospode moj, ispovedam svoju krivicu. Moje zablude i gresi su uzrok ovog ┼żalosnog stanja u kome se trenutno nalazim. Ali se kajem i pripadam Ti, i molim Te: ostavi moja sagre┼íenja, ne uzmi mi za krivicu moj prestup. Nemoj me predati urazumljenju i kazni koja mi dolikuje. Prostri milost Svoju i pokri me, da ne upadnem u isku┼íenje i ponovo Te razgnevim┬╗.

Eto tu pohvalnu smelost treba da koristimo, sli├Ęno Jevandjelskoj udovici, koja je kako nam Gospod ka┼że, neprekidnim dosadjivanjem iznudila od prema njoj ravnodu┼ínog Sudije da je poslu┼ía i da joj po pravdi.




11. Kako ├Ęovek da spozna Bo┼żiju volju?

Njenim upornim tra┼żenjem i odricanjem od sopstvene volje, jer se i Gospod odrekao Sebe, staviv┼íi se u apsolutno poslu┼íanje Ocu.

Bog nije podvrgnut ni strastima, ni gre┼íkama, niti Ga pokre├Že neka skrivena misao, jer je On ÔÇô svemogu├Ž. Znaju├Ži sve unapred, On bez gre┼íke otkriva Svoju volju ili delimi├Ęno, ili u potpunosti, u zavisnosti od nastale potrebe i imaju├Ži u vidu podr┼żavanje ├Ęoveka i bezopasnost dela.

Zbog nesavr┼íenstva i prethodne prirode podvrgnute promenama, tvorevina se suo├Ęava sa bo┼żanskom voljom, ali ├Ęesto ista nije u saglasnosti sa njihovim interesom i ciljevima. Kao tvorevina od Prauzroka, tvari same po sebi, van Tvorca ne mogu da dostignu najbolje, savr┼íeno stanje. Taj, ovaplo├Žen u delu, Promisao savr┼íen po svojoj prirodi, po┼íto proisti├Ęe od svesavr┼íenog Boga jo┼í se naziva i Bo┼żijom voljom.

Zbog iskvarenosti i promena, kojima smo se podvgrli, Bo┼żija volja, nalaze├Ži se u sferi domostroja, postala je fleksibilna i mo┼że da se menja, ali se ne mo┼że poni┼ítiti, ve├Ž samo preobraziti, ┼íto se i de┼íava radi na┼íe nemo├Ži, dok ne dodjemo u stanje ravnote┼że.

U odnosu na na┼íu razumnu prirodu Bo┼żijoj volji je ugodno, da se ┬źsvi spasu i dodju u poznanje istine┬╗ (1 Tim. 2, 4). Medjutim ├Ęovekova ravnodu┼ínost ili slabost, ili ograni├Ęenost uma primoravaju Bo┼żiju volju da menja svoje namere u odnosu na nas, ┼íto neiskusne dovodi u stanje nezadovoljstva i uninija. Znaju├Ži da je Bo┼żija volja nepogre┼íiva, mi ne treba da budemo nezadovoljni ili da rop├Žemo, ve├Ž da priznamo svoje grehe i da se sa verom pot├Ęinimo Promislu.

Ako ┬źnijedna jota i nijedna titla iz zakona ne├Že nestati┬╗ (Mt. 5, 18) i ako ┬źsu va┼íe dlake na glavi izbrojane┬╗ (Mt. 10, 30), kakvo imamo pravo da se ┼żalimo na neke prividne nezgode, koje nam se de┼íavaju u ovom ┼żalosnom stanju? Kako to opisuje apostol Pavle: ┬źTako li ste nerazumni? Po├Ęev┼íi Duhom, sad tijelom svr┼íujete?┬╗ (Gal. 3, 3)? Mi vidimo samo toliko, koliko nam vid dozvoljava i sve odluke i planove donosimo na osnovu na┼íih sopstvenih sudova i zaklju├Ęaka.

Bog tako ne radi. On, Koji promi┼ílja o svoj tvari, ne menja Svoje odluke, ali menja na├Ęin delovanja odvojenih komponenti i ├Ęak odvojenih ljudi, kako bi sve uredio za na┼íu najve├Žu korist. Poznanje Bo┼żije volje zavisi u zna├Ęajnom stepenu od na┼íih li├Ęnih napora u traganju za njom, od toga koliko smo se odrekli sopstvene volje, nesavr┼íene i strasne, i koliko sledimo savet Crkve: ┬źPitaj oca tvog, i on ├Že objaviti starcima tvojim i oni ├Že ti re├Ži┬╗ (Utor. 32, 7).

├łista savest i odlu├Ęnost da se sa najve├Žom precizno┼í├Žu ispunjava to ┼íto smo obe├Žali Bogu, jer ni┼íta ne promi├Ęe ┬źsrcu i utrobi koja ispituje┬╗ (Ps. 7, 10), daju nam mogu├Žnost da ├Ęesto spoznajemo Bo┼żiju volju, po┼íto u oba slu├Ęaja pribli┼żavamo k sebi milost Bo┼żiju. Ako ├Ęovek ima istinski strah Bo┼żiji, sastradanje i milosrdje, jednom re├Ęju, sve ┼íto je Bogu ugodno, tada On ne skriva Svoju volju od onih, koji ┼żive ljubavlju jer je i Sam Ljubav.

Bilo bi dobro da ├Ęovek izbegava da na grub ose├Žajan na├Ęin moli Boga da mu otkrije Svoju volju, kako na┼żalost neki postupaju, jer zbog na┼íe gordosti mo┼żemo lako da se sablaznimo i poverujemo toj informaciji koju nam daje satana.



12. Koje su osobine blagorazumnog ├Ęoveka?

Blagorazuman ├Ęovek je slobodan od besmislenih ose├Žanja, strasnih raspolo┼żenja i pokreta. Zahvaljuju├Ži tome on vlada nad razumom, dr┼że├Ži ga pod kontrolom, zbog ├Ęega ima pravilan odnos prema svemu. On je krotak, nezlobiv u op┼ítenju sa bli┼żnjima, smirenomudar, sastradalan, milosrdan i dobar prema svima. Opisuju├Ži karakter takvog savr┼íenog ├Ęoveka, shvatamo da je to ta├Ęno opis Prauzroka, Gospoda na┼íeg, zbog toga ┼íto je samo On vratio celovitost na┼íoj prirodi. To su bezuslovno dokazali svi, koji su bili Hristovi, koji su se obukli u nebeski lik i ┬źda ┼żivot pro┼żdere smrtno┬╗ (2 Kor. 5, 4).

Medjutim podvla├Ęimo, da bez pomo├Ži Bo┼żanske blagodati pali i skru┼íeni ├Ęovek ne mo┼że da povrati to ┼íto je izgubio.



13. Zbog ├Ęega Bo┼żanska blagodat ponekad kuca na vrata ljudi koji su prema njoj ravnodu┼íni i nebri┼żni?

Saglasno Svom domostroju, Bog ┬ź┼żeli da se svi ljudi spasu┬╗ (1 Tim. 2, 4) i daje nam time ili povod za budjenje, ili ├Ęak upozorava na opasnost, koja je posledica njihove sopstvene neobazrivosti i zle naravi.

Na nesre├Žu, zna├Ęajan broj ljudi ne biva urazumljen time, i za njih je kazna neizmenjiva, ali ve├Žina dobija korist i postaju misionari Bo┼żijeg ├Ęovekoljublja, nose├Ži vest onima, koji o Njemu ne znaju.

Dovoljno ├Ęesto su tokom istorije zli ljudi poku┼íavali da ├Ęine prestupe, pa tako i na mestima posve├Ženim Bogu, ali bi se desilo neko ├Ęudo koje ih je u tome spre├Ęavalo i umesto toga da u├Ęine zlo, oni su se obra├Žali u veru i menjali svoj ┼żivot. To, ┼íto nisu mogli da u├Ęine ni zdrav razum, ni ljudski odnos prema tim ljudima, de┼íavalo se po ├Ęovekoljubivom domostrojstvu Bo┼żijem ljubavlju, a ne upozorenjem.

Ponekad se to de┼íava i po molitvama drugih ljudi, ispunjenih vrlinama, koji mole Boga da prosvetli zle ljude, koji se zbog sopstvene krivice nalaze u zabludi, kako bi spoznali istinu. Ponekad se de┼íava i to da zli ljudi imaju na nebu svetog srodnika koji se moli Bogu za njih, prema re├Ęi Pisma: ┬źBla┼żen je onaj koji ima seme u sionu i srodnike u Jerusalimu┬╗ (Is. 31, 9).

U svakom slu├Ęaju, sve to je delo beskrajnog ├Ęovekoljublja Bo┼żijeg, koje uporno priziva bezose├Žajnog ├Ęoveka da se probudi i pobudjuje ga na ispravljanje. Naravno, bolje je ako se ├Ęovek sam postara da se ispravi nego da ├Ęeka bezbrojna dobro├Ęinstva.



14. Šta je to Hristova prostodušnost?

Te┼íko je govoriti o toj ne jednostavnoj, ve├Ž pre bogopodobnoj vrlini, o kojoj mogu da nam govore samo oni, koji su je sticali. O bla┼żena prostodu┼ínost, odelo bestrasnosti i samo savr┼íenstvo, obitelj, prijatna Bogu!

O njoj nam je govorio Gospod, i nju je tra┼żio u ljudima, ali ju je na┼íao samo kod dece, prostodu┼íne i nezlobive.

On nas je upozorio da ako je ne zadobijemo u ovom ┼żivotu, ne├Že nas primiti u Svoje Carstvo. Sva svojstva Ljubavi, kako to opisuje apostol Pavle, su ispunjena prostodu┼íno┼í├Žu. Pre pada u ├Ęoveku je postojao njen kvasac, i zato u njemu nije uop┼íte bilo lukavstva, koristoljublja, kalkulacija, visokoumlja, i prokletog egoizma.

Onaj, koji traga za prostodu┼íno┼í├Žu i ┼żeli je, neka po├Ęne hrabro i brzo da iskorenjuje iz sebe egoizam i sve ┼íto predstavlja strast koristoljublja i samozadovoljstva, mra├Ęno bogohuljenje i njemu sli├Ęne strasti. Taj podvig treba da ima u svojoj osnovi ├Ęvrstu veru u Boga i On ├Že se pobrinuti o nama i podr┼ża├Že nas, a takodje ├Že nam darovati i snagu da pobedimo licemerje, pretvaranje, prenemaganje ÔÇô sve te pogubne strasti, koje nas svakodnevno vrebaju.



 15. ┼áta je to smirenje?

Odgovor na ovo pitanje prevazilazi ljudske sfere i kriterijume shvatanja. To nije prosto vrlina, koja bi le┼żala u sferi ljudskih poimanja, ve├Ž ne┼íto natprirodno, ┼íto se mo┼że opisati samo onome ko je prosve├Žen sijanjem Bo┼żije blagodati.

Smirenje je lik i podobije Bo┼żanskih osobina i oni koji su dostigli obo┼żenje su ga pravedno nazvali ┬źodejanijem Bo┼żanstva┬╗. Smirenje je ÔÇô osnova nepodlo┼żnosti strastima, pe├Ęat savr┼íenstva, stanje ├Ęovekove nepromenjenosti, i mnogo toga drugog, svojestvenog Bo┼żanskom svesavr┼íenstvu.

U svemu, u ├Ęemu se projavljuje Bo┼żanska veli├Ęanstvenost, uvek blagouha smirenje, zbog ├Ęega je pravedno re├Ęeno, da ┬źBog smirenima daje blagodat┬╗ (Jak. 4, 6).

S dolaskom prokletog egoizma i gubavog visokoumlja ÔÇô bolesti satane, koje su pogibeljne za njega samog, - ├Ęovekova priroda je bila pora┼żena. Proizilazi, da nije uzalud ┼íto se Bog protivi gordima, i ko ├Že se odr┼żati tamo gde On, Koji obuhvata Vaseljenu, protivdejstvuje?

Smirenje prili├Ęi i prati sve osobine Svedr┼żitelja-Boga, njime se zape├Ęa├Žuje zakon i uzrok nepromenljivosti i puno├Že Bo┼żanske volje i svespasavaju├Žeg Promisla. Kao dokaz puno├Že te Bo┼żanske osobine slu┼że Njegove sopstvene re├Ęi, da je Bog ┬źkrotak i smiren srcem┬╗. Ali ako Sam Bog priznaje da je On smiren srcem, ne zna├Ęi li tada to, da smirenje mo┼że da bude svojstvo svake razumne li├Ęnosti, i tako nije strano ni na┼íoj prirodi, ve├Ž predstavlja su┼ítinu ┼żivota?

Neko mo┼że smireno da razmisli, da ako je izopa├Ęenje pogubilo i uni┼ítilo ├Ęudnu i presvetlu angelsku lepotu i dostojanstvo, ne zna├Ęi li to da smirenje nije samo neka spoljna forma i prilagodjavanje, ve├Ž ├Ęovekovo svojstvo i su┼ítina?

Evo, gde je re┼íenje pitanja o tome, zbog ├Ęega je ├Ęovek odstupio od Boga i pao. Koren i za├Ęetak svakog pada ili sagre┼íenja je odsustvo smirenomudrenosti. Posledice odbacivanja smirenomudrenosti, u kojoj obitava Bog i Njegova volja su ÔÇô koristoljublje, svojeglavost, samozadovoljstvo, nezavisnost, neposlu┼íanje, anarhija i tome sli├Ęne projave egocentrizma.

Ako nam je otkriveno da je Bog po Svojoj prirodi smiren, tada ve├Ž nema mesta pitanjima, zbog ├Ęega je smirenje neophodno da se razvra├Ženi svet isceli i dovede u ravnote┼żu.

Onima, koji ose├Žaju sopstvenu nemo├Ž i do┼żivljavaju neuspehe, savetujem da ┼íto br┼że pribegnu smirenomudrenosti, kako u mislima, tako i u postupcima, i tada ├Žemo sebi vratiti sve ┼íto smo izgubili i ne├Žemo bludeti u moru apstraktnih i satanskih u├Ęenja, koja radjaju smrt.

Milioni onih koji su se podvizavali krvnim i beskrvnim podvigom, kako nam je poznato iz istorije Crkve, postupali su u svemu sa smirenjem, podra┼żavaju├Ži na┼íem Slad├Ęaj┼íem Spasitelju.

Oni, koji ┼żele da se vrate u Nebeski grad, ├Ęiji je Tvorac Bog, neka prigrle bla┼żenu smirenomudrenost, koja ├Že ih preobraziti i pokazati naslednicima ve├Ęnosti.
Sacuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 0 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas30
mod_vvisit_counterJuce369
mod_vvisit_counterOve nedelje1345
mod_vvisit_counterOvog meseca659