Kako postupati sa svojim dusevnim nemirom ?
autor:
Vladeta JerotiæClanak je rasprava o dusevnom nemiru coveka i njegovim uzrocima. Dusevni nemir je shvacen, najpre, kao pozitivan poriv koji pomaze sazrevanju coveka, dok sazrevanje priblizava coveka Bogu. Ukoliko dusevni nemir, medjutim, nije shvacen od coveka kao izazov, ako u njemu nije otkriven smisao, ovaj nemir postaje negativna i destruktivna sila.
Dusevni nemir u coveku deo je, ogledalo ili eho sveopsteg nemira, uskomesanosti i sukoba u citavoj vasioni. Visevekovna istrazivanja nauke i njenih najvecih predstavnika (Kopernika, Galileja, Bruna, Njutna i drugih), otkrivali su deterministicke zakone uzroka i posledice, dok novija ispitivanja u kvantnoj fizici, astronomiji i molekularnoj biologiji, kao da ukazuju na nepredvidljivost kretanja materije, upucujuci coveka, pre na indeterministicki, nego na deterministicki pogled na svet.
Prema saopstenjima prenatalne psihologije i embriologije, stvaranje i razaranje celija, slozena dinamika koja uslovljava stalne promene u embriju i fetusu, pocinje vec od zaceca i traje, kao sto znamo, sve do smrti coveka. O neprekinutom „ratu" u vasioni, u coveku i izmedju ljudi, kao i unutar atoma, znali su, ili su samo slutili, najveci presokratovski filosofi u staroj Grckoj. U coveku, zbilja, ratuje telo sa dusom, dusa sa duhom, osecanje sa razumom, svesno sa nesvesnim.
Odlucujuce pitanje, medjutim, koje je covek vec rano u istoriji sebi postavio, a i danas ga postavlja, bilo je, da li ima u svemu tome xinovskom nemiru, svuda oko nas i u nama, nekog reda i smisla. Ako je i bilo (svega nekoliko) tvrdokornih materijalista i ateista medju filosofima stare Grcke koji su odricali Prvog Pokretaca stvarnog sveta, pripisujuci sve stvarno slucaju, vecina drugih mislilaca u svim starim civilizacijama i kulturama, davno pre Sokrata i Platona, prepoznala je i u neredu red, i u nemiru mir, i u pokretljivosti svega „nepokretnog pokretaca", znajuci Tvorca neba i zemlje, pridajuci mu razlicita svojstva i imena. Nas nece, dakle, zanimati razlicite filosofske, religijske i naucne teorije, koje su, u toku nekoliko proteklih hiljada godina istorije pokusavale da rasvetle vecnu zagonetku postanka vasione i coveka, zivota i smrti.
Hriscanima je dovoljno poznato da za spasenje covekove duse nije neophodno da se ova vecna tajna razjasni covekovom razumu i umu, jer se ona sama sobom razotkriva, jednostavno i spontano onom ljudskom srcu kome se Bog otkrio u ljubavi. Ljubav predstavlja kljuc za otvaranje onih tajni koje Bog svima ljudima postavlja, a „cistima srcem" dopusta da ih i dotaknu. Da bismo se, medjutim, uopste poceli priblizavati Ljubavi Bozijoj sto biva tek kada smo u Njega svim bicem svojim poverovali nemoguce nam je da se dalje krecemo putem obozenja, ako nismo prepoznali uzroke i posledice svoga sopstvenog dusevnog nemira.
Nemir, sukob, uznemirenost, unutarnju ili spoljasnju, nije moguce izbeci, nekad do kraja zivota, i kada smo svesno stupili na put podviznistva (ne samo manastirskog). Hriscanin zna i zasto je tako. Uspinjanje na „brdo Karmel", penjanje Lestvicama Gospodnjim, put je na Golgotu. Sa svakom novom stepenicom ili lestvicom koja vodi „gore", nailazi novo iskusenje koje moze da dolazi od Boga, od samog sebe, od drugih ljudi, ili od demona: neki hriscanski podviznici, mozda malo pojednostavljeno, smatraju da su sva iskusenja - demonske prirode, drzeci se poznatog mesta u Jakovljevoj Poslanici: „Nijedan kad se kusa da ne govori: Bog me kusa, jer se Bog ne moze zlom iskusati i On ne kusa nikoga".
Cesto razmisljam kako nisu samo licni gresi (obicno tezi), neokajani i neispovedjeni glavni razlog zbog cega mnogo ljudi silovito odbija veru i Crkvu, vec je razlog i slutnja ljudi, cak i dobrih hriscana, da ako budu suvise revnosno ispunjavali Hristove zapovesti, ne samo da nece brzo steci ocekivani mir i „nagradu", vec da ce imati sve vecih nevolja u zivotu, pa da ce, mozda, cak i ako dostignu Jovovu pravednost, biti iskusavani „jovovski". I jedan i drugi spomenuti razlog zbog cega ljudi ne zele da budu hriscani, neopravdan je i opasan, jer na izopacen nacin reaguju na nemir sopstvene duse.
Dusevni nemir u nama, najpre je pozitivan, konstruktivan nemir, usmeren na unapredjivanje i sazrevanje coveka. Ovaj nemir je od Boga poslat kao opomena, izazov i sansa „palom coveku" da se opet uspravi, podigne oci svoje nebu i saceka poslanje Duha Svetoga koji ce ga dalje voditi zemaljskim putem u nebesko prostranstvo. Zbog cega je covek najcesce nemiran? Zato sto je gladan i zedan, sto ga nagoni muce (seksualni i agresivni), sto je bolestan i ima bolove, sto je radoznao, sto je brizan, sto voli i mrzi i sto se boji smrti. Analizirajmo malo ove najcesce uzrocnike ljudskog nemira.
Telesna glad i zedj izazivaju najveci moguci nemir. Oni se moraju zadovoljiti da bi covek shvatio da ni onda, stvarno, nije zadovoljan. Shvatice tada, mozda, da postoji u njemu i jedna druga, slicno jaka, metafizicka glad i zedj - za transcendencijom, Bogom, pravdom.
Seksualni i agresivni nagoni najaci su nagoni u coveku posle nagona samoodrzanja. I oni traze, vec veoma rano, u decjem dobu, da budu zadovoljeni („decja seksualnost" nije vise za psiholosku nauku samo Frojdova fantazija, vec cinjenica; „decja agresivnost" nije izmisljotina Alfreda Adlera ili Melanije Klajn, vec nesto sto svi roditelji iz iskustva znaju). I njih treba zadovoljiti (ne govorimo trenutno o mogucnostima sublimacije nagona), da bi covek shvatio da se iza seksualnog nagona krije ljubav, kao transcendentna dimenzija seksa, a iza agresivnog, nagon ka saznanju, manifestovan kao radoznalost. Jer, i kada covek ublazi seksualnost istinskom ljubavlju prema partneru, vecni bogotrazilac u njemu (kad je samo jednom istinski probudjen), nastavice sa daljnjim otkricem, sagledavsi, sada vec duhovnim ocima, da iza ljubavi prema partneru stoji ljubav prema Bogu, a u nagonu ka saznanju - bogopoznanje ili bogootkrivenje.
Svi su ljudi bolesni i nema coveka koji ne zna za bolove, fizicke ili dusevne. Veliki srednjevekovni lekar, filosof i misticar, Paracelzus, rekao je: „Bolesti poticu iz kraljevstva prirode, a ozdravljenje dolazi iz kraljevstva duha". Dugo trajanje neke bolesti i bolova, pruzaju priliku coveku da iza prepoznatog uzrocnika bolesti (neke bakterije ili virusa), ugleda stvarnog uzrocnika - Opominjaca nase gresne i smrtne prirode koji nas i preko bolesti privlaci k sebi.
Covek je dusevno nemiran, jer i voli i mrzi, nekad, i dugo, jednog istog coveka (dete roditelja, bracni partneri jedan drugog); covek je nesrecan kada mu se na ljubav ne odgovori ljubavlju (onda je i u stanju da omrzne ranije voljenog), nesrecan je kada je u strahu da ce da izgubi voljenog, duboko zalostan i nemiran kada ga stvarno izgubi. Na ovoj istini koja ima korene u nezavisnoj zelji ljudskoj, veliki indijski filosof Buda zasnovao je svoje filosofsko ucenje o cetiri istine i osmostrukom putu spasenja. I za hriscanina i za psihologa, medjutim, jedno je jasno: covek ostaje nemiran doklegod voli i mrzi.
Svi se ljudi, najzad, boje smrti (otud dusevni nemir u njima), jer je uzrocnik svakog ljudskog straha - strah od smrti. Svi su ljudi brizni, jer je „briga" ontoloska kategorija ljudskog bica, kao i strah i krivica. A sta stoji iza straha i brige? „Sve dok covek neprilicno zivi on oseca strah od smrti. Ako se za zivota priblizi Bogu, onda njegova ljubav gasi oba ta straha", kaze sveti Isak Sirin iz nuu veka posle Hrista.
Pokusali smo analizom najcescih ljudskih nemira, sukoba i uznemirenosti, kao i njihovih uzroka da pokazemo smisao i svrhu svih ovih nemira. Neprepoznavanje svrhe i smisla dusevnih nemira, osudjuje coveka na „prinudu ponavljanja" istih, na pribegavanje brojnim mehanizmima odbrane (narocito potiskivanja, projekcije, negacije i identifikacije sa agresorom), na hronicnu neurozu, rezignaciju i depresiju. Svi nasi nemiri u tome slucaju postaju besmisleni, kao Maloh koji guta zrtve, a nikad nije zasicen.
U svakom pravoslavnom kalendaru nabrojani su glavni (ili smrtni) gresi, uzrocnici nasih najtezih dusevnih nemira, a koji, prakticno, svi proizlaze iz nasih nagona, iza kojih nismo nikad spoznali Duh:
Gordost - greh koji izvire iz agresivnog nagona i nagona ka saznanju covekoboga, iza koga covek nije otkrio ljubav Bogocoveka.
Srebroljublje - greh koji dolazi iz nagona za sakupljanjem i posedovanjem, iza koga se nije uocila preporuka Hristova (parafraziramo): Ne brinite se sta cete jesti, piti, skupiti i imati, jer o tome, za vas, brine Onaj koji vam broji svaku vlas na glavi.
Blud - greh koji ima korene u seksualnom nagonu koji postaje svrha samom sebi, umesto da se nagonski porivi seksualne energije u toku zivota postepeno sublimiraju i tako, iza seksualnog nagona, otkrije ceznja coveka za spajanjem sa Drugim u Celinu iz koje je covek proizasao.
Zavist - zajedno sa gordoscu, jedan od najjacih i najstarijih ljudskih nagonskih strasti. Lucifer je, prema nagovestajima u Starom zavetu (Jezekilj, 28, 12 - 16, Isaija, 14, 12 - 14) iz zavisti otpao od Boga, zmija iz rajskog vrta zbog zavisti prema Bogu zavela je prve ljude, a vec odojce, od nekoliko meseci, prema uverenju decje savremene psihologije, pocinje da oseca zavist; kasnije se zavisti pridruzuje ljubomora, a i jedna i druga strast u stanju su da muce coveka u starosti, do same smrti, Bozijom pomocu savladana zavist, topi se u radost davanja, u blazenom stanju onog ko se od srca raduje svakom bogougodnom uspehu drugog coveka.
Neumerenost u jelu i picu - greh koji slepo zadovoljava nagon ishrane ostajuci mu celog zivota rob, umesto da covek postane gladan i zedan, ne samo zemaljske hrane, bez koje Bog zna da on ne moze postojati, vec gladan i zedan Boga i Njegove pravde.
Gnev - hrani se agresivnim nagonima, gordoscu i zaviscu, beskrajnim i besomucnim covekovim samoljubljem i sebicnoscu, zeljom za apsolutnom vlascu i potcinjavanjem svega, ljudi i prirode svojoj volji - samovolji. Istu onu energiju iz koje gnev crpe sebi hranu, prosvetljeni hriscanski um, koristi u drugom pravcu - negujuci smernost, krotost i trpeljivost.
Ocajanje - greh svih onih ljudi koji nisu savladali strah od zivota i od smrti, koji su hteli da sami sebi ostanu sudije, koji su se uplasili ljubavi drugog coveka, koji se nikad nisu razresili prastarih ljudskih ambivalentnih osecanja ljubavi i mrznje.
Nije „sudbina" ona zla vila ili rdjavi Usud iz narodnih paganskih verovanja koji odredjuje ljudski zivot od rodjenja do smrti, vec covekova slobodna volja, njegova odluka o smislu i svrhi njegovih dusevnih i telesnih nemira. „Sudbina je zamka koju sami sebi postavljamo" (Isak Singer), i to onda kada odbijemo da trazimo (jer ako trazimo i naci cemo, ko kuca otvorice mu se!) sta se krije u skrivenim dubinama nasih nemira. Samo Duh moze da nam otkrije smisao dubine nasih dusevnih i fizickih nemira. U hriscanstvu mi taj Duh nazivamo Sveti Duh, trece lice Svete Trojice.
Kada sam nedavno susreo u manastiru Vitovnici (mozda jedinom manastiru u Srbiji u kome se ne govori o politici!) jednog cestitog bogomoljca, srednjih ili vec i starijih godina, skoro bez ikakve skole, izbeglicu iz Bosne, kome je sve popaljeno u selu, kome su obadva sina ranjeni u borbama, jedan teze (verovatno ce ostati invalid) i kada sam ga upitao kako stisava svoj dusevni nemir, ubedljivo i mirno odgovorio mi je: „Nicim ne mogu da ga stisam osim dugim, ponavljanim citanjem Jevandjelja i Psalama". Evo, primera coveka kome je Duh, u koga je poverovao, umirio dusu, razjasnivsi mu Bozijom Reci smisao nemira. Zar u skolovanom Srbinu nije taj isti Duh, takodje, prisutan, kao i u ovom prostom pravoslavnom coveku! Nije, sve dok njime vlada najveci od svih grehova, jer od njega i svi drugi poticu - gordost! „Smiri se, gordi covek", porucuje veliki Dostojevski, podjednako gordoj Evropi i gordim Slovenima.
SOKOBANJSKI FORUM
