Л Е Б
Као фигура је сам по себи био украс Сокобање. Изузетно висок и сразмерно грађен човек. Док се школовао и студирао, истоваривао је возове. Био је професор историје, родољуб, неприкосновен патриота.
Моје школовање прође и ја поче да радим, а професор је био кафански човек, тако смо се и даље виђали. У почетку сам имао велику трему. Редовно је седео са занатлијама: брицама, коларима, ковачима, молерима, сељацима, поткивачима. Једном приликом сам радио у хотелу Парк, кад он уђе са друштвом. Седоше, а ја приђох да их услужим.
- Граче, дај ни по једну ракију, ал' немо' ми доносиш вирови! (Хтео је рећи мале ракије.)
У то време нисмо имали храну на радном месту, (топли оброк), него су нам доносили од куће. Само што их ја послужих, ево ти моје супруге, доноси ми ручак. Млади смо били, само што смо се узели. Донела ми у мрежици јело. Носила је панталоне, кике и жвакала гуму. Час би јој се један образ надуо, час други. Није то промакло професору и позове ме.
- Је л' Граче, чије је ово девојчиште?
- Моја супруга! - процедих, толико ми је било непријатно.
- Заш' гу не удариш заврат, да гу испадне оно што жваће? - рече он и настави, - Меси ли 'леб?
- Не, друже професоре, па она тек има 17 година!
Љубав је код нас била у напону. Волео сам своју жену. И да ми је било ко други рекао слично...
- Тг' врни тој одакле је дошло! - закључи он.
Био сам бесан као рис, али професору нити сам смео, нити хтео да противречим.
Прође од тада поприлично времена. Радио сам у другој смени, завршавала се око 22 часа. Једне вечери пролазим поред баште "Озрен" и обавезно погледам има ли кога од мојих Подинараца. Пошто нисам видео с пута, кренем у башту. Испод платана седи професор за тродуплим столом пуним пића, а он сам. После сам дознао да се друштво разбежало од њега. Био је пијан и вређао их. И то моје Подинарце. Хтедох назад, али касно, спази ме. Никада га, до тад, нисам видео толико пијаног. Вероватно је и њему било доста свега и лако га убедих да кренемо кући. Ослањао се на мене и тако смо некако ишли. Надао сам се да ћу до његове куће да киднем, али он је укопчао то и држао ме чврсто за руку. У дворишту, преко пута велике куће, мала кућица, једнособна. Нешто као летња кухиња. Водио ме је тамо и испод чандије нађе кључ, кад он калауз. Из неколико покушаја откључа. Млатио је огромном шаком по зиду док не потрефи прекидач и упали светло. Унутра, по средини, сто од масивног дрвета, са једне стране шпорет, са друге сандук за брашно. Плафона није било, него греде, са којих су висили венци црног и белог лука и венац сувих паприка. Професор ме стрпа за сто, затим и он седе. Из фијоке од стола извади суђе и есцајг, а са шпорета дохвати грне с пасуљем. Сипа и мени и себи, дохвати суву паприку са греде и истроши је и мени и себи у тањир. Отвори сандук за брашно. То је све радио, а да се није подигао са столице. Извади огроман хлеба. Притисну хлеб до стола, а када склони руку, хлеб се врати у првобитно стање. Сипао нам је још по два пута. До тада, бољи пасуљ нисам јео. Док смо вечерали, професор се протрезнио и сада сам га боље разумео, шта ми је причао.
- Узесмо се, сас Љиљану. Ја вурунски леб не једем, дави ме горушица. Љиљана нуме да меси. Пођемо ми у школу, а ја јој кажем: "Не врћај се данас дом, него сврни код мајка Загу, нек те научи како се меси сељачки леб." Око подне врћамо се ми дом, њој се чини за лажу. Море, најурим ја то код ташта Загу. Ујутру отодимо до школу заједно. У подне она код Загу, а ја дом. Наврши се тако недељу дана. Враћамо се из школу, она ће мен: "Миле, ја знам да месим леб". У реду, кажем ја, идемо си дом. Када га испече и прохлади се, притиснем ја, леб се не врћа. Гола глетеница. Љиља види и сама и без расправу оде она код Загу још недељу дана. Кад се врну, оно леб, душа.
- Погле, Граче! - отвори сандук за брашно, а у унутра још два хлеба умотана у платно.
- Како се вика ово платно?
- Ја грчим рамена.
- Месељ се вика. Да тражиш од жену да научи да меси леб, тад можеш да кажеш да имаш домаћицу у кућу.
Када ми отворисмо ресторан, ето једне вечери професора са породицом. Искрено сам се обрадовао. Сместим их за сто. Био је са Љиљом и синовима.
- Чујем, Граче, одлично спремате пастрмке. Гледај људи и такве пастрмке спремај. - шалио се.
Претходно однесем пиће и служим друге госте. Када су рибе биле готове, ја кришом проберем погачу и задовољан их послужим. Зажелим им пријатно. Гледам испод ока, а професор притисне прстом погачу. Она се улегну, па се врати
- Ја вама, профо, дугујем једну вечеру. - Гледали су ме збуњено и он и Љиља. Рекох:
- Пасуљ у грнету.
Професор се насмеја.
- Граче,- пита ме, - јел ово оно девојчиште, што је имало жваку у устима?
Ја потврдих, а он се насмеја.
- Т'г добро што је ниси најурио.
- Нисам, била је у селу недељу дана!
Поново смех, укопчала је и наставница Љиља
- Следећи пут, профо, биће и пасуља.
И био је, плус свадбарски купус, знао сам да то воли.
Portal Sokobanje
