Жив узем немог(прича на дијалекту)
Млого брго време прођи док се ја онак малко навикну и узе плајвез да ви једну убавачку причицу написујем. Ће да рекну, у овој село, Врмџу, се родила нека жена што овуј убаву причицу написала. Тујка, усред на вра Врмџу, неки људи вичу Римљани наградише неке ограђе сас камење. Ал усвет високо. Вичу саг Врмачки град. Туј долазе некаква господа, из големи градови, па га сликују и вичу: " Тој да чувате кој очи углав"! Па мал гор, од село, да поиташ, туј одма у очи бљесну једно језерце, и њег вичу Врмачко језеро. Е бре, бре, све Врмачко. Приђи ближе до сам језеро оно ти се чини да се Ртањ удавија у језеро. Мор боље кад се зазрнеш стоји си Ртањ онако голем. Нису ванзирали па вичу Ртањ се удавија. Сети се ја, не се удавија нег се оглеђује. Тујка је близу и Скок, голема ливада и тујка онај Љуба направише некакву голему појату, вичу је викендица. Туј долазе овај голема бањска господа, све нам побише зајци, а оне јаребице што имаше и њи потепаше. Вичу лове, кво лове с пушке и убише! Голема брука. Е саг кад се врне човек низ пут до оно врело ге вода из камен излега, баш туј има једна воденица, вичу је Марјанова воденица. Ако оћеш да сврнеш куд Марјана, мораш млого јако да вичеш да те Марјан чује да се одзовне. Од онај голем воденични камен човек скоро оглувеја. Мор он се начињава да је оглувеја, у сваки заман он си има понеку удовичку да си брашно меље. Па виче Марјан: "Нећу ти џабе, а и ушур ти нећу, па ти виђ шћеш. Саћу све да ви рекнем од Марјана.
Там у реку имаја кућу па си код воденицу живеја. По ону ветрушку се зазрћа по женишта. Крај Марјана млого смо вамилије имали. Немог сви да ји изређам, а сви газде. Да се врнем да вам опричам за Марјана. Марјан би млого ђаволесан, а мал и ударен. Његов башта решија да га прижени. Он се бајаги мал понећка па се урече. Питуваја редом за девојчићи и на крај испроси Јеву за младевесту. Па младо дете ожени. Виче Марјанов башта, боље нег да се ода сонеј селске луталице. Марјан вришак би док не преправише свадбу, све преко прашке рипаја само Јеву да види. Не мину много време, Јева изроди красну дечицу: Бошка, Ранка и Радицу. Оно наиђе неко шашаво време, све мушке главе, који војску ослужише, тера влас у рудник Ртањ неко време да порађују. Прозбори Марјан сас Јеву:
- Мор, Јево, овак се не мож! Ја ћу да се овешам, ал у туј рупу да слегнем немог.
- Куку Марјане, зар и тај брука да пукне? Немо, ако Бога знаш. Смишљуј нешто, сам то немо да уработиш.
- Јево, нема друго нег у рудник.
- Ако, Марјане и тој је за људе, није за пцету.
- А мори какво ти прозбори, каква пцета, пцета те изела! Ал разбираш женска главо, у рудник, у онуј рупу да слегам.
- Слегни, слегни Марјане, море ћете туре у апсу!
- Е, Бог те не убија, ти ништа не разбираш!,- Марјан само сикће на Јеву.
Разбирам, разбирам, помисли Јева, не би било лоше да се малко лекнеш од дом да си душу оданем. Моли Бога да си што пре отиде. Једно јутро дига се Марјан из легало и повика на Јеву:
- Јево, тури каву саг ћу млого да те обрадујем! Ја сам се решија, ото ја у Ртањ, тај мајдан.
- Еве, саг ћу ти сварим каву, у цедилце нешто да ти сунем, да си нешто појеш кад там стигнеш.
Јева врц на там, врц на овам, пожурује Марјана да се не накањује, да си по ладовинку пут крати.
- А, мори, дал ти мени награди опанци, с кво ја у рудник да отиднем?
- Чим ти провреви, ја опанци награди,- одговори Јева.
- Јево, Јево, има тујка нешто сумњичаво?
- Какво сумњичаво Марјане, Бог те не убија?!
- Немо, Јево, да туј ја некога скобим да ми плот прерипује!
- Ју, Марјане, што вревиш? Оволику децу ми на глав остави па и на тај белај да ме наведеш. Више немо то да ми рекнеш.
Отпрати га Јева у Ртањ на работу. Онак сунце беше за један остањ изашло Марјан пође. Рукува се сас Јеву, суну се да је цукне, кад ће Јева:
- Ју, Бог те невидеја, зар у нас људи да се зазрћу и да терају зрк? Немо саг да ме брукаш!
Марјан мало заврте сас главу, тури оно цедилце на грбину и полак пође. Гледаја све по врвину да иде, ге води пут за Бољевац. Прође преко Скок, оно овчари гомила. Људи само врве. Сретну Марјана Данил Толић.
- Гећеш, ге си пошаја?
- У свет!- виче Марјан,- Мора се, тако виче нова влас.
Полагачке, по ону врвину ге се стигне до Луково. Е, туј ће га чека воз. Марјан мало поћути па погледне у опанци да се не сцепе, макар сас обојци до воз да стигне. Куку, кад Марјан спази воз, оно много лесе, незна на коју лесу да се укачи. Леле, муку виде човек. Саг ћу сас питање да нађем лесу на воз и да улегнем. Онак уморан од путовање, саг би да легне малко, ноге да протегне. Поче и да дремље. Оно некаква госпа седи, таман пође да ју нешто рекне, оно вичу Мирово. Туј мора да рипне из воз. Шће да чини саг, мора пешки до рудник, а опанци готово се исцепише. Вајка се Марјан, питује ге да се одзовне он саг. Једни вичу у там у ону зелену, голему стасину. Оно много стасине, коју да стреви. Увати га јевтика од муку. Сети се његове Јеве: "Е, па Јево, на овај белај ти ме ћушну".
Нађе ту голему стасину, некакав сас шљем на главу га питује: "Шта бре, ти тражиш овдекај"?
- Сас депешу дођо, овај влас ме зовнуја,- одговори Марјан.
- Ти да работиш, гле какав си бре ламза!
- Какав бре, ламза, ја сам Марјан, из Врмџу!
- Ја не знам баш какав си дрипац, дал ћеш смеш у овуј рупу да слегнеш?
Тури Марјана у неку голему собу, там су мора тријес њи.
- Лелке, како ћу овде ја да чмим?- пита се Марјан.
- Ће чмиш сам тако.
На зор легну, око њега неки људи вреве неки други лезик, вичу Влашки. Ништа не разбира.
Саг мора код некаквога, вичу га управник. Лупа на врата, онај виче улегни, а Марјан стоји не сме за кваку да се уване. Врата се отворише, излеже некакав човек, намрштија се кај глогиње да је јеа.
- Улегни, бре! - Марјан улеже и прозборише сас тог човека, вичу га Прван.
- Одакле дође бре, ти?- упита Прван.
- Ја сам Марјан. Дођо из село Врмџу, еве имам и депешу, влас ме зваја.
Наредише се они, ал Марјан не приста да улегне у туј рупу.
- Ја, жив узем немог!- завапи Марјан.
- Мораш, Марјане да откулучиш!- упоран је Прван.
- Оћу да кулучим, ал узем нећу! Што ми рекнеш ћу да работим, сам у рупу не! Имам голем стра.
- Ајд ми рекни какво ти знаш да работиш?
- Све, госпон управник. И матике да клепам, сикирчићи да правим и острушке, све, ама све!
Турише Марјана врз земљу да ради, да клепа неко гојзе. Рипа Марјан од радос, а кад спази да му један човек носи чижме и онеј плаве радничке дрешке, туј се алис зарадува. Проврви неки заман, кад спази Марјан Тому из Врмџу.
- Еј, Томче, па и ти си тујка.
- Туј, Марјане, у овуј голему рупу.
- Бог нек те чува. Ја не смеја, турише ме овдека, код ови меови.
Порађува неки заман, док не збра неку цркавицу, кад поче да га мори нека чамотиња, да му се мота по глав: "Ћу се врнем код моу кућу и да клепам ја гојзе. Откулучи Марјан колико мораја, отиде код управника, он га питује на шта се жали.
- На жену, госпон управниче. Неки лавови се узнели и ћу да се врћем ја дома. Сам нешто да те приупитам, дал неће да ме апсе, ја сам откулучија.
- Јес, Марјане, откулучија си.
Тад си отиде Марјан код своју домаћицу, дечицу и воденицу. Грабну оно цедилце, саг има неку цркавицу, ће иде сас воз до Параћин. Предрешија се Марјан, а чижме си имаја на ноге. Турија шешир на глав, па малко узне огледалце да види дал је убав. "Ух, кад се белаиса од рудник, саг кад се врнем куд воденицу ћу да пољубим ону моу земљицу. Не знам дал да се валим, мор боље да ћутим",- премишља се Марјан. У тај заман поче нешто да тропа и да свири, вичу: иде воз. "Што ми нека ала севну пред очи, ни глав нећу да обрнем овдекај више. Бре, млого се укачише, немам где да седнем".
Поче Марјан да се дрпса по главу, па под мишке и један човек га питује шта је бре.
- Млого ме нешто шашоли, биће вашке.
Почеше да се мрдају људи, овај вашљивко! Таман да се спаталоше, а оно воз поче да свири, а Марјан рипи, какво би саг. Рекоше му, саг ће тунел. Тунел! Поче Марјан да кука, ја нећу жив узем, отвори пенџер на воз, оће да рипне. Нађоше се људи у белај - дал овај човек не скрену? "Ратости тај воз, саг ћу ја по пут, па уз Козји грб, па дома". Марјан слегну из воз у Луково и врну се пешки. Назад, куд кућу кад дође, деца му се зарадоваше, а Јева сас голем радос угледа Марјана.
- Врну се, Јево, саг ћу код моу воденицу да си дувам меови и ковем, и брашно да мељем!
