Prièe Sokobanjèana

[Sale-X]

Тера Миле овце преко брега

На пар километара од Соко Бање, у атару села Дуго Поље, налази се
појата породице Видојковић. По чему се ова појата разликује од хиљаде
других, нажалост већим делом опустелих. Свакако је за пример по
квалитету и лепоти стада оваца, али најзанимљивије је то што је њен
домаћин Миле и чобанин, и певач, и стихописац. Веч дуги низ година у
осами далеко од села зиви нас чобанин, Негује своје стадо, скупљајући
притом чувени овчији сокобањски сир. Срастао са природом која му
дарива љубав и надахњује да пусти глас и запева,
а у звезданим ноцима уз трептај свеће и инспирисе да запише који стих.
По дану из села додје његова жена Ева, с именом к'о из библије, умеси
погачу у црепуљи за вредног чобана, спреми несто јос за јело, помогне
мало , па опет назад у село. Остане Миле сам, са својим овчицама,
верним кавкаским овчарем у тисини која се чује, крене да записује
мисли из топле овчарске душе окупане правим зивотом ван света и
времена. Воли он да, кад добије госте, уз широки осмех и искрену
добродошлицу одмах изнесе љуту ракију и пуномасни сир
који дадосе овце хранећи се на девичким ливадама пуним лековитих трава.
Крене одмах прича, смех па се у расположењу и запева. Али од свега
ипак највише чобанин Миле воли да се друзи са својим јагањћима и
Девицом планином, испреплетаном пашњацима, сумом и бисерноблиставим
изворима. Тужан је само сто на Девици и под њоме нема више стада и
младих људи.

[Sale-X]

Жив узем немог

(прича на дијалекту)
Млого брго време прођи док се ја онак малко навикну и узе плајвез да ви једну убавачку причицу написујем. Ће да рекну, у овој село, Врмџу, се родила нека жена што овуј убаву причицу написала. Тујка, усред на вра Врмџу, неки људи вичу Римљани наградише неке ограђе сас камење. Ал усвет високо. Вичу саг Врмачки град. Туј долазе некаква господа, из големи градови, па га сликују и вичу: " Тој да чувате кој очи углав"! Па мал гор, од село, да поиташ, туј одма у очи бљесну једно језерце, и њег вичу Врмачко језеро. Е бре, бре, све Врмачко. Приђи ближе до сам језеро оно ти се чини да се Ртањ удавија у језеро. Мор боље кад се зазрнеш стоји си Ртањ онако голем. Нису ванзирали па вичу Ртањ се удавија. Сети се ја, не се удавија нег се оглеђује. Тујка је близу и Скок, голема ливада и тујка онај Љуба направише некакву голему појату, вичу је викендица. Туј долазе овај голема бањска господа, све нам побише зајци, а оне јаребице што имаше и њи потепаше. Вичу лове, кво лове с пушке и убише! Голема брука. Е саг кад се врне човек низ пут до оно врело ге вода из камен излега, баш туј има једна воденица, вичу је Марјанова воденица. Ако оћеш да сврнеш куд Марјана, мораш млого јако да вичеш да те Марјан чује да се одзовне. Од онај голем воденични камен човек скоро оглувеја. Мор он се начињава да је оглувеја, у сваки заман он си има понеку удовичку да си брашно меље. Па виче Марјан: "Нећу ти џабе, а и ушур ти нећу, па ти виђ шћеш. Саћу све да ви рекнем од Марјана.
Там у реку имаја кућу па си код воденицу живеја. По ону ветрушку се зазрћа по женишта. Крај Марјана млого смо вамилије имали. Немог сви да ји изређам, а сви газде. Да се врнем да вам опричам за Марјана. Марјан би млого ђаволесан, а мал и ударен. Његов башта решија да га прижени. Он се бајаги мал понећка па се урече. Питуваја редом за девојчићи и на крај испроси Јеву за младевесту. Па младо дете ожени. Виче Марјанов башта, боље нег да се ода сонеј селске луталице. Марјан вришак би док не преправише свадбу, све преко прашке рипаја само Јеву да види. Не мину много време, Јева изроди красну дечицу: Бошка, Ранка и Радицу. Оно наиђе неко шашаво време, све мушке главе, који војску ослужише, тера влас у рудник Ртањ неко време да порађују. Прозбори Марјан сас Јеву:
- Мор, Јево, овак се не мож! Ја ћу да се овешам, ал у туј рупу да слегнем немог.
- Куку Марјане, зар и тај брука да пукне? Немо, ако Бога знаш. Смишљуј нешто, сам то немо да уработиш.
- Јево, нема друго нег у рудник.
- Ако, Марјане и тој је за људе, није за пцету.
- А мори какво ти прозбори, каква пцета, пцета те изела! Ал разбираш женска главо, у рудник, у онуј рупу да слегам.
- Слегни, слегни Марјане, море ћете туре у апсу!
- Е, Бог те не убија, ти ништа не разбираш!,- Марјан само сикће на Јеву.
Разбирам, разбирам, помисли Јева, не би било лоше да се малко лекнеш од дом да си душу оданем. Моли Бога да си што пре отиде. Једно јутро дига се Марјан из легало и повика на Јеву:
- Јево, тури каву саг ћу млого да те обрадујем! Ја сам се решија, ото ја у Ртањ, тај мајдан.
- Еве, саг ћу ти сварим каву, у цедилце нешто да ти сунем, да си нешто појеш кад там стигнеш.
Јева врц на там, врц на овам, пожурује Марјана да се не накањује, да си по ладовинку пут крати.
- А, мори, дал ти мени награди опанци, с кво ја у рудник да отиднем?
- Чим ти провреви, ја опанци награди,- одговори Јева.
- Јево, Јево, има тујка нешто сумњичаво?
- Какво сумњичаво Марјане, Бог те не убија?!
- Немо, Јево, да туј ја некога скобим да ми плот прерипује!
- Ју, Марјане, што вревиш? Оволику децу ми на глав остави па и на тај белај да ме наведеш. Више немо то да ми рекнеш.
Отпрати га Јева у Ртањ на работу. Онак сунце беше за један остањ изашло Марјан пође. Рукува се сас Јеву, суну се да је цукне, кад ће Јева:
- Ју, Бог те невидеја, зар у нас људи да се зазрћу и да терају зрк? Немо саг да ме брукаш!
Марјан мало заврте сас главу, тури оно цедилце на грбину и полак пође. Гледаја све по врвину да иде, ге води пут за Бољевац. Прође преко Скок, оно овчари гомила. Људи само врве. Сретну Марјана Данил Толић.
- Гећеш, ге си пошаја?
- У свет!- виче Марјан,- Мора се, тако виче нова влас.
Полагачке, по ону врвину ге се стигне до Луково. Е, туј ће га чека воз. Марјан мало поћути па погледне у опанци да се не сцепе, макар сас обојци до воз да стигне. Куку, кад Марјан спази воз, оно много лесе, незна на коју лесу да се укачи. Леле, муку виде човек. Саг ћу сас питање да нађем лесу на воз и да улегнем. Онак уморан од путовање, саг би да легне малко, ноге да протегне. Поче и да дремље. Оно некаква госпа седи, таман пође да ју нешто рекне, оно вичу Мирово. Туј мора да рипне из воз. Шће да чини саг, мора пешки до рудник, а опанци готово се исцепише. Вајка се Марјан, питује ге да се одзовне он саг. Једни вичу у там у ону зелену, голему стасину. Оно много стасине, коју да стреви. Увати га јевтика од муку. Сети се његове Јеве: "Е, па Јево, на овај белај ти ме ћушну".
Нађе ту голему стасину, некакав сас шљем на главу га питује: "Шта бре, ти тражиш овдекај"?
- Сас депешу дођо, овај влас ме зовнуја,- одговори Марјан.
- Ти да работиш, гле какав си бре ламза!
- Какав бре, ламза, ја сам Марјан, из Врмџу!
- Ја не знам баш какав си дрипац, дал ћеш смеш у овуј рупу да слегнеш?
Тури Марјана у неку голему собу, там су мора тријес њи.
- Лелке, како ћу овде ја да чмим?- пита се Марјан.
- Ће чмиш сам тако.
На зор легну, око њега неки људи вреве неки други лезик, вичу Влашки. Ништа не разбира.
Саг мора код некаквога, вичу га управник. Лупа на врата, онај виче улегни, а Марјан стоји не сме за кваку да се уване. Врата се отворише, излеже некакав човек, намрштија се кај глогиње да је јеа.
- Улегни, бре! - Марјан улеже и прозборише сас тог човека, вичу га Прван.
- Одакле дође бре, ти?- упита Прван.
- Ја сам Марјан. Дођо из село Врмџу, еве имам и депешу, влас ме зваја.
Наредише се они, ал Марјан не приста да улегне у туј рупу.
- Ја, жив узем немог!- завапи Марјан.
- Мораш, Марјане да откулучиш!- упоран је Прван.
- Оћу да кулучим, ал узем нећу! Што ми рекнеш ћу да работим, сам у рупу не! Имам голем стра.
- Ајд ми рекни какво ти знаш да работиш?
- Све, госпон управник. И матике да клепам, сикирчићи да правим и острушке, све, ама све!
Турише Марјана врз земљу да ради, да клепа неко гојзе. Рипа Марјан од радос, а кад спази да му један човек носи чижме и онеј плаве радничке дрешке, туј се алис зарадува. Проврви неки заман, кад спази Марјан Тому из Врмџу.
- Еј, Томче, па и ти си тујка.
- Туј, Марјане, у овуј голему рупу.
- Бог нек те чува. Ја не смеја, турише ме овдека, код ови меови.
Порађува неки заман, док не збра неку цркавицу, кад поче да га мори нека чамотиња, да му се мота по глав: "Ћу се врнем код моу кућу и да клепам ја гојзе. Откулучи Марјан колико мораја, отиде код управника, он га питује на шта се жали.
- На жену, госпон управниче. Неки лавови се узнели и ћу да се врћем ја дома. Сам нешто да те приупитам, дал неће да ме апсе, ја сам откулучија.
- Јес, Марјане, откулучија си.
Тад си отиде Марјан код своју домаћицу, дечицу и воденицу. Грабну оно цедилце, саг има неку цркавицу, ће иде сас воз до Параћин. Предрешија се Марјан, а чижме си имаја на ноге. Турија шешир на глав, па малко узне огледалце да види дал је убав. "Ух, кад се белаиса од рудник, саг кад се врнем куд воденицу ћу да пољубим ону моу земљицу. Не знам дал да се валим, мор боље да ћутим",- премишља се Марјан. У тај заман поче нешто да тропа и да свири, вичу: иде воз. "Што ми нека ала севну пред очи, ни глав нећу да обрнем овдекај више. Бре, млого се укачише, немам где да седнем".
Поче Марјан да се дрпса по главу, па под мишке и један човек га питује шта је бре.
- Млого ме нешто шашоли, биће вашке.
Почеше да се мрдају људи, овај вашљивко! Таман да се спаталоше, а оно воз поче да свири, а Марјан рипи, какво би саг. Рекоше му, саг ће тунел. Тунел! Поче Марјан да кука, ја нећу жив узем, отвори пенџер на воз, оће да рипне. Нађоше се људи у белај - дал овај човек не скрену? "Ратости тај воз, саг ћу ја по пут, па уз Козји грб, па дома". Марјан слегну из воз у Луково и врну се пешки. Назад, куд кућу кад дође, деца му се зарадоваше, а Јева сас голем радос угледа Марјана.
- Врну се, Јево, саг ћу код моу воденицу да си дувам меови и ковем, и брашно да мељем!

[Sale-X]

Стара врба пред Марјановом кућом носила је Црноречанкине мисли даље, уз ток бистре Врмашке реке, ка њеном извору - врелу. Но, ни ту се не зауставише. Летеле су ка природном језеру на пропланку у подножју високог Ртња. Пред њом је блистала мирна вода Врмашког језера, под звезданим небом. Простране храстове шуме, из којих је допирао мирис вргања и натрулелог лишћа, водиле су је пут покошених ливада, ка Лукавици и буковој шуми. Враћале су јој се слике из детињства када је, изнемогла од пешачења, са оцем, мајком и сестром небројено пута пролазила том стазом, идући из родног Кривог Вира за Врмџу. У подсвести се тада, кришом од мајке, љутила на то село што је толико далеко. Поново је у мислима пролазила тим врлетима спотичући се о купињаре. Пред очима јој се појави слика родне куће, оболели отац и преморена мајка. Сета јој обгрли читаву душу; најрадије би зајецала из свег гласа...
Ошамућена, лагано се враћала из будног сна пропраћеног тутњавом Тимока. У стварност је врати плач мале Тине и време за њен оброк. Девојчица се убрзо успавала, а она је поново заузела место крај прозора и препустила се својим мислима.
Жудно је удисала свеж планински ваздух, као да ће јој га неко отети. До пре две године није веровала да ће њен живот бити толико измењен. Била је сигурна да ће свакодневно гледати два плавозелена ока која сада лутају светом. Осећала се усамљеном, окованом. Да је било среће, сад је требало да буде у Паризу, тамо где јој и место. Но, пре недељу дана, амбасада Француске одбила је њену молбу за улазак у њихову земљу. Снови јој се срушише и свака нада да ће са својом девојчицом отпутовати, нестала је. Није се помирила са тим. Рекла је себи да мора успети. Бориће се, даће све од себе... Ако посустане, остаће ту целог живота. Њена будућност ће бити башта, њиве, ливада... У души то није могла да прихвати. Добро је познавала живот на селу. Детињство јој је било тешко и мучно. Са мајком и сестром морала је обрађивати њиву и башту, жети косити... Због очеве болести, све три су црначки радиле и замењивале га у свим пословима, страхујући да му се штогод не догоди. Само да буде жив, биће им довољно.
Осетила је неки снажан притисак у грудима и глави; стварао се обруч око ње и чинило јој се да је све више стеже. Не! Неће да се помири са тим! Желела је у другачију будућност. Да је хтела да остане на селу не би се школовала. Остала би у свом родном Кривом Виру. Поготово неће сада, после дванаест година чиновничког службовања. Мора успети!

[Sale-X]

Црноречанка

(одломак)
Ноћ је мирисала на још недозрелу паприку из оближњих башти. Понеки залутали свитац пресецао је густи мрак, као да је бежао пред звезданим сјајем. Лактовима наслоњена на ивицу отвореног прозора, Црноречанка је маштала и у мислима шетала обалама Сене, која је две хиљаде петсто километара удаљена од ње. Погледа упртог у даљину, тражила је два плавозелена ока и питала се: "Боже, где ли је сад"?
Шум хладне Врмашке реке подсетио ју је на Сену и срећне дане проведене са вољеним човеком, кога је задњи пут видела пре две године. На тренутак, читав Париз јој је био пред очима: Опера, Бастиља, Конкорд, Трокадере, Цхампс-Елyсеес...
Поново јој је читавим телом прошла иста језа, као у новембру 1990. године, када се први пут срела са Паризом. Уздахнула је дубоко, а низ образ се скотрља суза, издајица. Цвркут ноћних птица са шибља и жбуња оближњег брда Пласта, вратио јој је мисли у Србију.
Месечина је несебично обасјала околину: Пласт, Врмашку реку и древни Римски град обрастао трњем и другим растињем. Назирала се и полусрушена воденица, много скромнија у односу на Марјанову, која је донедавно била у функцији, све до његове смрти. Сетивши се старог Марјана, насмешила се. Био је то веома чудан човек. Пун шале и духовитости, али и мудар. У надмудривању му није било равног. Успевао је да надмудри и судије и лекаре, а тек сељане, мештане Врмџе... О њему постоје доста анегдота. А једна од њих се често препричава:
Једног дана одлучио Марјан да оде у Сокобању. По свом мишљењу, обукао се свечано: бела кошуља, сукнени прслук, кравата, шортс, а на ногама вунене чарапе и гумени опанци. Узео је своје цедило, у које стави два-три струка празилука и кренуо је на пут. Стигавши у Сокобању, зауставио се пред излогом апотеке и загледао се у њега. Радница у апотеци, препознавши га, одлучи да га претекне у шали. Пришла је вратима и кроз стакло му се унела у лице:
- Муууу!...
Збуњен, Марјан се брзо окрену и оде даље. Након што је прешао десетак корака, врати се. Уђе у апотеку и каза:
- Добар дан.
- Добар дан,- одговори апотекарка.- Изволите, шта вам треба?
- Имате ли ви сено? - упита Марјан.
- Ово је апотека!...- одбрусила му је, али јој Марјан не даде да настави.
- Знам, ја, да је то апотека. Малопре сам чуо како ту риче крава! Вратих се да видим шта јој је, да ли је гладна или јој је, можда, потребан во? - па, не сачекавши коментар, напусти апотеку.

[Sale-X]

Глумци у Мужинцу

У "Политици" од 16. новембра 1986. године, пише:
"Свежа хумка на узвишици књажевацког гробља поред Тимока, последња је животна станица Бориса Јовановица. Светски путник без пасоша, последњи велики тимоцки глумац боем, неуморни приповедац и забављац, познат големом броју пријатеља из целе земље по надимку Бора Јаре, стигао је тамо крајем минуле седмице. Вратио се у завицај по лицној жељи.
У легенду је ситгао давно пре тога. У соцним "мелем прицама" пријатељима Јаре је био гроф од Џервина, неустрашиви поморац, каваљер с ружом, певао је царевима и краљевима. Опијали су његова прица, песма и гест на позоришној сцени, у крцми, свецаном салону. Слушали су га нетремице и они који му нису веровали. Прица је његова увесељавала невеселу збиљу.
Млади брат и он рано су, после Првог светског рата, остали без оца. Тако је запоцео суров и узбудљив живот скитнице. Мале таљиге, мршава кобила Туга, стара хармоника... Путују и просе. Једног дана Туга победује у трци за опкладу господског вранца и дружина добија две хиљаде динара.
Богатство изнеднано и велико. Упитају Бору старији другари да ли би могао да се одрекне толиког новца. Уместо одговора, Бора поцепа паре и баци их у поток.
Никада касније Бора Јаре није имао превише пара, ваљда зато што се тада, у младости огрешио о њих. Али, никоме никада није остао ни дужан. Умео је да скине са себе ципеле и кошуљу, на улици, и да их да босима и голима.
Живео је достојанствено. Путујуци по свету, када је постао поморац, и слушајуци разне маркизе, бароне и лордове, решио је да себи дода оно "гроф од Џервина". Зашто и наш цовек не би био нешто више? Зашто само странци да се хвале?
Прицао је Бора Јаре како је циганцице у Књажевцу самоиницијативно уцио азбуци, како је зајецарски пандур Стева био тотално збуњен кад је у Јаретовом циркусу у улози цувене забаваљацице Џуне Карене (пола змија-пола девојка) препознао мадарицу Зазу из месног куплераја...
Бора Јаре, Цкаљин отац у популарној телевизијској серији "Камионџије" (онај што цесто прица о Тути Бугарину), готово да није одвајао збиљу од глуме. Ни прицу од збиље. Његов први редитељ и редитељ позоришта Тимоцке крајине Момцило Станковиц каже да Бора није измишљао - он је себи и другима само улепшавао живот.
Редитељ и будуци професионални глумац прво су се упознали у партизанима у Срему 1944. године. Ту су се потом и разишли и поново срели у Тимоцкој крајини. Бора се у медувремену отиснуо у циркузане. Постао је најављивац у циркусу. Једног дана, у лето 1947. године, био је, са својим циркусом, на цувеном неготинском вашару. У паузи измеду две тацке код њега улеце, сав задихан, милиционер: Бору Јарета тражи председник општине. Да хитно оде у Штубик, видеце се зашто.
Стигао је тамо у пратњи милиционера и - исто веце ускоцио у улогу Жевакина у Гогољевој "Женидби". Разболео се био један глумац, па се Борин ратни комесар Момцило Станковиц, у новој улози позоришног редитеља, сетио пријатеља из рата. Тако је Бора Јаре збиља постао глумац".
Ево и Јаретове прице из Мужинца.
"Елем, заинатили се ови из Комитета да се баш на Велики петак игра представа у Мужинцу. Говорим ја да од представе неце бити ништа, да нико на Велики петак неце доци да гледа позориште. Али, не вреди. Кажем: неце бити ни једног живог створа, по опкладу.
Мора да се иде, мора да се иде...
Додемо у село и, заиста, нигде живе душе. Задружни дом празан. Само два три цовека у просторији са другог улаза праве некакав кацкаваљ. Цуде се и они људи што смо дошли:како, зар не знате да код нас сељака за Велики петак нема весеља.
Али, сетимо се да треба да се јавимо ту и неком куриру из Комитета. Станује са женом и синцицем у дому. Удемо код њега и имамо шта и да видимо: на столу јагње, прасе и цуран. Заклано и испецено. Спроводи цовек директиву партије по свом схватању. Треба да се разбије сујеверје код сељака. За столом вец седи покојни Неша Динциц и цека. Ту је и Рушка Павловиц, глумица. Обоје дивни људи, наши "културњаци".
Шта цемо, има ли смисла да се игра у празној сали?
Мора се, тако је наредено.
Али, прво да се руца. Стрпамо се, онако џумле, сви код тог курира и напунимо му куцу. Изнео цовек све пецење на астал. Леле, мајко моја... Ови наши нагладњицави. Кад, да подемо на представу, овај наш домацин 'вата две корпе, а жена синцица за руку. У корпама пецења и свацега, и вина.
И сео тај у први ред, до њега жена, до жене синциц. И сада ми играмо само за стих, схваташ?! Кунем ти се, Вера Јоциц, у Нишу, да ти прица. Има још живих сведока.
Проде некако први цин. Кад други цин - весеље! Затражи онај у представи, по тексту, пецења, а овај из првог реда скаце: стани бре! Одакле да донесем кад је све ту.
И пење се тај из првог реда на позорницу и седа за сто. Зове и жену и сина. И сада седе за столом на позорници, а ми играмо и даље. Разумеш! Више нема сценарија, нема ништа, како се ко снаде.
Курир из комитета налива цаше. Нуди овоме, нуди ономе. Вади из корпе пецење. А једног тренутка видим ја две беле капе, као куварске. А то она двојица што праве кацкаваљ. Појавише се на вратима, Погледаше, застадоше мало, прекрстише се - и одоше.
Курир, медутим, седи и даље с нама на позорници. А покојни Неша Динциц позади мало придремао. Дрема, а треба да суфлира. Ја треба да вицем на сцени и да певам. У том це мени Рушка на уво: "Јаре, Јаре, тише! Немој да пробудиш цовека! Неша вец спава..."
Треци цин - опет весеље. Весели се опет и курир из комитета. Ето, то ти је било на Велики петак 1953. године".
Прицао је Бора Јаре да су позориште у то време доста помагали Момцило Моца Павловиц. Ненад Динциц и Тихомир Тика Никодијевиц, који је у то време био председник културно-уметницког друштва "Алекса Маркишиц".
"Имало је, вели Јаре, и то позориште некакву функцију. Ако ништа друго, забављали смо госте преко лета. Забављали смо и народ по селима, нароцито када доду изборне кампање. Из села у село сваки дан... Било је у том позоришту нас петоро професионалаца. Био сам ја, па затим Маргита Блажевина, па Ружица Павловиц, Вера Јоциц и Аца Балујев. И то је било позориште, знаш какво позориште! Кад је Љубинка Бобиц дошла да гледа нашу 'Породицу Бло' заплакала се. Људи, Београдани, који су ту долазили на лецење цекали су у реду да нас гледају. Била је гужва. Стоје старији брацни парови у реду и цекају да купе карту- Играли смо сваког дана изузев понедељка.
Била су то лепа времена".

[Sale-X]

Нушићев чекрк за даме

У улици ЈНА бр. 39 у Сокобањи о Нушицевом времену разговарали смо са супругом покојног Воје Стојановица - Милевом. Имала је тада (1985) осамдесет и пет година. Саговорници су нам били и њен син Миодраг (60) и церка Радмила Видојевиц (66 година).
Нушиц и његови пајташи сретали су се увек у добром расположењу. Били су ту неки Лаза из Београда, Жика Милеве Муњине, власник кафане Воја, Синиша фотограф, Тоза уцитељ, Таса деловодја , Миле Штрба, Раја Кафета, командант гарнизона неки Градиц, Власта фијакериста...
У то време још доста држеца, житвотна спутница некадашњег најпопуларнијег сокобањског угоститеља Воје Стојановица, Милева, сеца се да је Нушиц ретко долазио са супругом Даринком. Готово увек био је са малом церком. Имена јој се не сеца.
- Била је - сеца се Милева - лепушкаста девојцица, мала, луњава, или како се каже - пегава. Отац јој је увек, у цетири поподне, давао да пије млеко од наших коза. Козе је музао наш спољни момак Жика. Он је волео Нушицеву девојцицу и старог Нушица. Тај Нушиц никада није журио. Свако лето остајао је овде три до цетири месеца, увек ведар и шаљивџијски расположен. Иде тако и прска господе водом. И добацује. Биле старе, биле младе. Нико се није љутио на њега. Сви су се смејали.
У таквом расположењу настале су и оне Нушицеве крилатице.
Уживао је да збија разне шале и измишља забаве. Његов оригиналан производ био је и цекрк за позамашне господе.
Милева се сеца те згоде:
- Наша кафана "Кантина" на "Врелу" била је у брегу, у прилицној стрмини. Није било степеница, само ископана земља. Нушиц једног дана, у друштву, предложи да се направи цекрк за даме. Каже: бице атракција, нароцито за оне позамашне господе. И тако и урадимо. Изаду двоје горе на брег и окрецу онај цекрк, а доле ставе опасац или конопац око оне или онога кога треба да вуку. Многе се, боме, хтеле да се "прикажу" пред Нушицем. А он је посебно лудовао кад је наилазила једна баш замашна, од неких двеста кила. Вриштqала је и цијукала да се све орило уоколо, а Нушиц се ваљао од смеха. Као фицфириц, а вец је имао близу 70 година. Онада се и ми заразимо, па општи смеј... Лепо је било, није било телевизије ко данас.
Милорад Стојановиц, син Милевин, тада малишан десетогодишњак, (сада пензионисани возац), сеца се као да је јуце било:
- Нушиц није био манија на јелу, али козије месо није хтео да окуси. Кобајаги, шкоди му. И реше мој отац Воја, који је био мајстор за сва јела, Хаџиц и неки Милан Жупан из Ниша да му подвале. Удеси отац јаретину, прсте да полижеш. За све је то јагњетина, тако говоре пред Нушицем, и тако буде и за Нушица.
Сутрадан пита отац:"Како стомак, Акиба?"
"Одлицно", вели, "а што питаш?"
И, тада настане смех. Смејао се Нушиц.
После је Нушиц увек јео Војину јаретину.
Стојановици се сецају да је Нушиц највише воело касапски дувец (када се измешају телеце, јагњеце и свињско месо), затим џигерицу на скари за доруцак, а пред доруцак је обавезно пио дуплу кафу.
- У то време, сеца се Милорад, у Сокобањи је било 25 кафана. Цетвртком и недељом свилара је војна музика. У кафани "Српски краљ" увеце је било позориште. Људи седе тако и гледају - гледају. А тек када то спреми мој покојни отац Воја...Цевапце није могло ни слуцајно да буде сувопарно. Месо се није набављало у касапници, него директно у кланици. Није се пуштало кроз машину, да сафт не би исцурио, него се секло на пању, па још од бубрежњака. Кад је цевапце са сафтом, скаце на скари ко живо. Милина. Отац је био геније за роштиљ.
Легендарни сокобањски фотограф Синиша Ристиц, Нушицев пајташ, умро је 1982. године. Живео је бурно осам и по деценија. О дружењу Нушица и Синише дознајемо и из казивања синишиног зета Васе Дуцица, дугогодишњег директора хотела "Моравица".
- Дружили су се годинама, каже Дуциц. Таст је би светски цовек, немирна духа. Био је прво берберин. Имао је своју радњу и у њој шишао, бријао и - вадио зубе. Па је био кафеџија (са положеним испитом) и држао кафану где је сада "Зеленгора". После оде у фотографе. Знам да су Нушиц и таст Синиша волели живот. Нушицева крилатица на разгледницама донела је моме тсту поприлицну зараду. Био је то добар бизнис.
А о томе где је и када бизнис направљен говори новинар Ðорде Поповиц. Он је пронашао у "Политикиној" рубрици "Медју нама", од 7. јула 1934. године, следеци текст:
"За нашег уваженог књижевника и академика г. Нушица обицно се каже да он увек зна шта ради и зашто нешто ради. Ових дана г. Нушиц је отишао на одмор у Соко-бању. Његова ближа околина не зна колико је он у последње време радио и шта је све спремио за нову сезону. Одмор му је оцигледно био потребан. Па ипак се питамо зашто је г. Нушиц отишао баш у Соко-бању".
"Политика" даје договор цитаоцу:
"На то питање дао је одговор сам г. Нушиц. Јуце је у Београд стигла карта којом се г. Нушиц јавља једном свом пријатељу. Карта представља Соко-Град. У левом углу карте је натпис шта карта представља, а у десном је штампан овај текст:
"Соко-бања, Соко-Град, додеш матор, одеш млад".
- Мог оца Воју Нушиц је изузетно ценио због одлицног роштиља и занивљиве животне судбине - каже његова кцерка Радмила Видојевиц. - Тата је роден У Алексинцу и рано је остао без мајке. Отац његов, намцор, отерао га од куце када је имао само пет година. Лутао је тако све док га нису узели у сиротиште. Задрже га ту три године и са новцаним прилогом пошаљу га 1914. године у бању да леци болесне ноге. Овде он оздрави, баци штап и поцне да служи код неког Стојана кафеџије, што је држао "Касину". Стојан га заволи као родено дете и једног дана му отвори кафану, да има своју и буде свој газда.
Тако је сиротан Воја Стојановиц постао власник "Малог Соко-Града" и поцео да теце каријеру знаменитог угоститеља.

[Sale-X]

Анђин сан

У мирису свежег, јунског јутра, носећи кофе у рукама, Анђа је журно заливала башту. Сувише развијена за своје године, одавала је фигуру одрасле девојке. Сви би рекли да јој је најмање двадесет година, а навршила је тек петнаест.
Девојчица тамног тена и дуге бујне, црне косе, још пре изласка сунца обављала је свој део посла. Два крупна, кестењаста ока блистала су од среће што је, како наш народ каже, "већ стигла да помогне родитељима".
Дивила се плаветнилу вољеног Тимока и његовој моћи да напоји читав ђердан нанизаних, ожеднелих башти на својим обалама. Вековима су житељи Кривог Вира правили баште са обе стране реке. Пошто су обале Тимока биле вишље у односу на матицу, мештани овог планинског села су на посебан начин правили полеварке. То су, уствари, биле степенице вешто укопане у саму обалу, ојачане врбовим прућем. Баште су се заливале ручно, захватањем воде у самој матици.
Иако уморна од ношења воде, Анђа је била срећна што је одменила мајку. Прала је своје босе и блатњаве ноге у реци, чврсто приљубљена уз полеварку, бојећи се оближњег вртлога. Маштала је о даљем школовању. Шта изучити и како постати "неко"? Будући да је напунила петнаест година, у њој се почела будити и љубав, али одбацивала ју је стидећи се сиромаштва у ком је живела. Најомиљенија јој је била песникиња Десанка Максимовић и тог јутра мислећи на њу почела је да говори њене стихове:

"Не, немој ми прићи! Хоћу из далека
да волим и желим твоја ока, два.
Јер срећа је лепа само док се чека"...

Жуборио је Тимок у чијем су се кориту праћакале пастрмке. Анђин звонки глас одјекивао је котлином. Гране старих врба биле су повијене над водом, а са оближњих њива шумио је кукуруз. Занесена првим јутарњим зрацима и окружена божанственом природом, уживала је у казивању стихова и осећала како је милује све што се тог јутра буди. Уздахнула је и помислила: "Тако може да милује само родни крај." Из размишљања пренула ју је врана, која је својим грактањем са оближњег јасена најавила своје буђење.
Сат није имала, али је по сунцу видела да је већ време за повратак кући. Обула је, од ношења попуцале, гумене опанке и кренула, носећи једну кофу на рамену, а другу у руци. Лева рука јој је била слободна да би, пролазећи преко ливада, убрала који пољски цвет. Врућа погача и паприке пуњене чувеним кривовирским сиром мамили су је својим сладуњавим мирисом. Изгладнела, Анђа је улетела у кућу са жељом да што пре нешто поједе. Као укопана, стала је насред собе. Схвативши да имају посету, промуцала је:
- Добро јутро.
Кроз полуотворена врата гостинске собе, стидљиво је, посматрала оца и млађег непознатог мушкарца. Разговарали су за столом, уз чашицу ракије. У једном тренутку отац јој се обрати:
- Ћеро, ово је косач, покосиће нам ливаде у Самањцу. Окренуо се према косцу и рекао:
- Мирко, ово је моја старија кћерка.
Анђа је стидљиво пришла и, пруживши руку, поздравила госта, а затим одговорила оцу:
- Добро, тата.
На мајчин позив одлепрша до ње. Њен следећи задатак је био да послужи госта. Збуњена, једва је схватила шта јој мајка говори. Чинило јој се да јој земљани под, свеже попрскан и очишћен, измиче под ногама. Прибрала се и пажљиво узела теглу слаткога од прошлогодишњих дуња. Лагано је пунила тацну постављену на послужавник који се користио о славама и у изузетним приликама. По традицији у селу, обичај је био да се, у знак добродошлице, гост обавезно послужи том посластицом уз хладну, бунарску воду. Често се служило слатко кувано од дуња, отуда је и настала шала о кривовирцима: "Изволите сести у наш нови намештај и послужите се слатким од лањских дуња..."
Осећала је неку необичну топлину у читавом телу, при помисли да ће поново ући у гостинску собу. То је била прилика да мало боље загледа госта. Приметила је да је Мирко био изузетно леп и привлачан младић, одевен у тексас јакну и фармерице. Изразито црне косе и крупних, плавих очију, најмање је одавао карактеристике косача - печалбара. Имао је и малу, лепо неговану браду, што је била реткост у то време. Изашла је у двориште и размишљала о младићу. Више није осећала глад и умор. Није знала ништа о њему, осим имена које јој није пуно говорило. Била је сигурна да јој се младић допада. Пребацила је себи, како је глупа што уопште размишља о њему...

[Sale-X]

ПРИЧЕ - не лај на оца

Јутро је освануло ведро, без облацка на небу и топло, како то бива у јулу, пред православни празник светих апостола Петра и Павла - Петровдан, наговеставајуци јос један спаран и тезак дан под Сунцем које прзи. Поп Зиван изадје на трем куце, погледа према звонику храма св. Великомуценика Димитрија, заврте главом, уздахну и прозбори, трљајуци браду.
- Опет касни, где ли се сад завукао? Бозо! - позва поп Зиван, - Бозо, Бог ти памет дао, ста цекас? Засто не огласавас звоно, морам ли сваког јутра да те опомињем?
Црквењак, Боза, сеоско спадало, како га називају његови сељани, али побозан и добар цовек, када не попије превисе, вец годинама слузи при храму у селу, не тразеци много. Тек понеку литру вина, или ракије, да се надје за лек. А и када добије неки динар од Црквеног одбора или свестеника, потроси на пице. И само сто је, по треци пут, потегао из фласе "Цара Лазар", вина за прицесце, пресеце га глас поп Зивана и он махинално окрете главу, а вино се проли низ браду и врат и натопи му косуљу. Сав сметен, због прекидања у послу кад му је најсладје, некако пронадје цеп, зацепи боцу и одлозивси је истрца на северне двери из олтарског дела храма. Отрљавси сакама вино са браде и грла, црвен у лицу, застаде на прагу улазних врата у храм и повика:
- Ево, ме оце! Не дате ми да заврсим молитву, на пола Оце нас сте ме прекинули!
- Дацу ја теби Оце нас! - намрстено це поп Зиван. - Коју молитву си испијао? Винску или ракијску?
- Ја? Нисам, оце...
- 'Ајде, одзвони јутрење, али нецемо слузити. Одмах идемо у суседно село, имамо водице за Петровдан, - силазеци низ степенице са трема, помирљивим гласом реце свестеник. Подје према храму и пред улазом застаде.
- Промени косуљу, Бозо, та ти је уфлекана, од молитве, - добаци му и упути се ка олтару да у торбу спакује крст, епитрахиљ и требник, мало тамјана и брикетица, за сваки слуцај, ако неко од свецара нема зара.
Боза заколута оцима, бас га брига за косуљу, зао му вина које се пролило, а није попио. Прекрсти се, попење се уза степенице на звоник и дохвати узе звона. Након само десетак повлацења, поце гласно да одбројава:
- Тридесет осам, тридесет девет, цетрдесет, доста! Е, хвала Ти, Бозе, сто ми даде снаге да издрзим овај напор, - промрља у браду, јос једном се прекрсти и сидје са звоника. Погледа у правцу капије порте и виде оца Зивана у аутомобилу, спремног за полазак. Нема времена да пресвлаци косуљу, дограби сако и обуце га. Закораци, али намах застаде и окрете се према храму, као да це поново да се прекрсти. Дланом десне руке опипа место на левој страни сакоа и развуце лице у осмех, као новородјенце, од задовољства сто је пљоска са ракијом на своме месту. Отварајуци врата аутомобила, са десне стране, сав озарен као да је отворио врата Раја, реце свестенику:
- Е, сад моземо, уз Бозију помоц, да кренемо, оце Зиване.
Забруја мотор, ауто лагано крену, а Боза не скидајуци осмех са лица, удобно се завали на седисту и сасвим тихо замумла несто, ритмицки, као да пева. Отац Зиван, погледа упртог низ пут пред њима и занет мислима да ли це све обавити за један дан, није обрацао пазњу на Бозу и његово мумлање.
После петнаестак километара возње, указасе се пред њима прве куце села у које иду. Свестеник заустави ауто на истом месту које је и раније много пута користио. И поп и црквењак изадјосе истовремено и као по команди обојица погледасе у небо.
- И данас це бити претопло, - забринуто це поп Зиван, затим добаци Бози, - води рацуна о понасању, немој да обрукас и себе и мене! И ако нас нецим понуде, немој да тразис ракију! Са вином си запоцео дан, ако додас ракију... А Сунце пеце ли, пеце.
- Нецу, оце, Светог ми писма, - спремно одговори Боза и удари десним дланом преко пљоске у дзепу сакоа.
- Иди, сад, до три-цетири домацина и најави свестеника, па се врати овде, код Радована, - каза отац Зиван и отвори торбу да провери је ли све на своме месту.
Отрца Боза, весео, као разуздано здребе и вец код прве бандере застаде и потезе добро из пљоске. Свестеник, усавси у куцу Радованову, није приметио Бозино "Свето писмо", из кога се пије, а не цита. Примљен како доликује свестеном лицу у домацинској куци, уз сољицу кафе запоце разговор са укуцанима док цека црквењака. Ето ти њега, за несто висе од двадесет минута, зацакљених оцију отвара врата и са прага це гласно:
- Помазе, Бог, газда! Ста има да се попије?
- Бозо! - изненади се поп Зиван. - Рекао сам...
- Нека. Нека, оце, знам ја Бозу. Пустите га, не мисли он ниста лосе, - мирно це Радован и упита: - Је л' мозе ракијица, Бозо?
- Е, мозе, газда! - Прихватајуци цасицу с ракијом, Боза наздрави, - Зивели, домацине, ти и сви твоји и нека вам свети апостоли, Петар и Павле, помогну у свему!
- Бозо, Бозо, ако овако наставис, - прекорно це свестеник, - теби ни сви свеци неце помоци! 'Ајде, да ми обавимо оно због цега смо данас у селу.
И тако, од куце до куце, негде цасицу, негде две и Боза поце да посрце и заостаје за оцем Зиваном корак-два. Стигосе, полако и до Сретенове куце. Цовек у поодмаклим годинама, слабасан, нарусеног здравља и осим њега и зене му нико у дому висе није зивео. Младез отисла у град, да се потуца, нико не одрзава куцу и окуцницу, која постепено пропада, а тараба је нароцито била у лосем стању. Досавси до пред капију, отац Зиван застаде, да сацека Бозу, и цује, да усима не поверује, како весељак пева:
- Блазен муз, којем ниста није, а ниста му није док ракију пије, алилуја...
- Бозо! - узвикну свестеник - Ста то певас, гром те спрзио, из ведра неба!
- Е, оце... Зиване... Први псалам, пророка Да - вида, - некако изусти припити, Боза.
- Цут'! Не отварај уста, висе, - љутито це отац Зиван, - где це ти дуса, гресна?...
Не стизе да доврси мисао свестеник, јер утом, цувси галаму пред проредјеном тарабом, верни пас цувар промоли главу и громко залаја на придослице. Отац Зиван, Богами, устукну упласен, док Боза закораци према тараби и псу и повика из грла:
- Марс, тамо, дзукело матора, сто лајес на оца?!