Наша ЗагаЈедан изненадан телефонски позив, пре неколико година, покренуо је у мени буру - добри стилисти би рекли лавину! - осећања и сећања који су ми били дуго примирени.
- Хоћеш ли са мном у Сокобању? - упитао ме је брат од стрица Митар, човек од каријере, на положају (тад је био директор "Етнографског музеја" у Београду, на Студентском тргу)...
Само што се нисам онесвестио. Сокобања! "Срце срца мог" - како сам је у души звао... Детињство, младост... све ми је у њој... (Нажалост, не и старост, "осудјен" сам на Београд!)...
Много, много година пре овог позива у Сокобању, Митар ме је, такодје, изненадио и, слободно могу рећи, одредио један део мог живота (15 година!): запослио ме! Уступио ми своје место професора српског језика и књижевности јер је њега интересовало новинарство... О, Митре, Митре... кад ћеш трећи пут подићи слушалицу?! Чим ћеш ме тад обрадовати, иде ти, то, од руке!...
И, ето, зове ме да с њим идем у Сокобању...
- Нисам при парама - морао сам да му саопштим горку истину.
- Не брини за то... Идемо, само, на један дан. Увече се враћамо. Службеним колима музеја. Шофер нас вози. Позван сам, званично, зашто не би пошао и ти? Ако будемо добри, добићемо и скроман ручак... Умало да заборавим: идемо на отварање споменика Стевану Сремцу, испред сокобањске библиотеке која носи његово име... Рад вајарке Дринке Дурић. Ако те интересује како ваја - а некад си, аматерски, сликао и вајао и ти - има атеље поред "Храма светог Саве"... Пристани, пристани...
И ето нас, у колима, возимо се аутопутем, шофер, Митар и ја (шофер ће му, касније, постати зет!... тек, кад то будем, накнадно, сазнао, биће ми разумљивији њихов однос, тад, у колима), ма... дивота-лепота, једна... од пријатне вожње (као да летимо у авио-таксију!), од ведрог сунчаног дана, од позитивне атмосфере у колима коју подстиче мој драги брат. Причамо о свем и свачем, а, као што је и ред, највише о нашим "коренима", о Херцеговини, о Поплату, близу Стоца, родном селу његовог и мог оца, Илије и Вељка... о чешкеку, варици, василици, о Хргуду, о Брегави, о Мостару, о Ружићима, о Дани Ружић коју погази ауто у Београду, о њеној кћери Белој која је много волела мог оца и моју мајку, о фирми мог оца и његовог компањона Хрвата Никице Вукасовића "Вукасовић и друг" чији назив Митар, до тад, није знао а која је одржавала везу, аутобуску (у Херцеговини се каже "пруга"!) Столац - Мостар - Столац...
Дошли. У библиотеци, код Голуба, попили кафу... о, боже!... не могу да верујем!... па ми нисмо били сами у колима, била је с нама и вајарка Дринка Дурић, не могу да верујем да сам је заборавио! Неопростиво! Молим, Дринка, опростај... понеле ме емоције о Херцеговини... извини!... извини!... добра душо... ево, исправљам грешку... и ти... и ти си била с нама у колима... ма сто пута ћу то поновити... ма ко нам је показивао албум с твојим рељефима, бистама, киповима, споменицима... ма колосална монографија... него ти, него ти!!!... Опростила си ми - хвала ти!!!...
Јесам ли навео да смо код Голуба попили кафу у библиотеци?... Јесам... Онда, у реду...
Седели смо и причали, чаврљали као чворци... Голуб ме приупитао рећ-две о мом роману "Хотел Јевропа" о Сокобањи... док се није приближио свечан час откривања споменика Стевану Сремцу, великом заљубљенику, матором нежењи, који је службовао у Нишу, предавао, тамо, историју, српски језик и... пази!... Дринка, можда ниси знала - цртање! Па, кад на табли нацрта, деци, столицу, да је, деца, пресликају, то је толико било успешно да је морао и да напише СТОЛИЦА... да, да... био модеран ликовњак, претеча Пикаса... СТОЛИЦА...
Откривен споменик. Сви смо се још једном сетили великог Стремца. Оног који је неизмерно волео Сокобању. Богами и месо с пања, и шприцере, и мирис сокобањских ружица, у мају... и киселих краставчића, и сецканог лука с ћевапћичима... о, о, о!... у својој драгој Сокобањи господствен господин професор Стеван Сремац је и умро, нажалост, од тровања крви...
"Гледа" нас Дринкин Сремац с постамента, испред библиотеке, добро га је "погодила", то је он, стопостотно, с "оним" својим благим а надмоћним а фолклорним а хуморним а етнографским погледом на нас... на окупљене Сокобањце и њихове госте, у том лепом и свечаном тренутку откривања споменика...
После смо имали пригодан ручак у ресторану, на Врелском језеру и... и... ја уграбио тренутак да мало, макар сатак... "погледам" Сокобању...
Обишао сам два-три места где смо, некад, становали и тад сам, само на трен, видео Загу, нашу Загу...
После обиласка дворишта Вила "Цаце", дворишта где смо некад становали - "наше" куће, више, нема, ту је, сад, нова зграда... а нема, више, ни оног огромног ораха који смо деда и ја посадили, а пелцер, величине три педа, ископали у шљивару, крај "Дома културе"... обишао сам и Вила "Данче"... да се подсетим... мада смо ми становали у истој таквој која се налазила мало више, у брду... и... и... Жупана, Инвалидског дома... и погледа на Лептерију с висине, изнад Шест каца... враћао сам се, од Дидићеве чесме и досао до нашег броја у Драговићевој улици, где смо, на последњој адреси, становали и... видео сам је... њу... Загу...
Нисам имао времена да јој се јавим, придјем и започнем разговор, морао сам да се вратим у ресторан...
Стајала је у свом дворишту, причала с неком женом, иста, драга, "наша Зага", коју је много волела наша мајка, коју смо и ми много волели, њу, добру душу нашег детињства...
Тад јој нисам пришао, али јесам касније, прошле године, у новембру...
Био сам, службено, у Сокобањи, 25. и 26. новемнбра 2008, позван на Оснивачку скупштину Удружења староседелаца Сокобање...
И тад сам, циљано, имао сам времена, посетио нашу Загу...
Отишао сам до нове зграде, очигледно зидане на кредиту за сокобањске госте-туристе... Закључано, није сезона... Није било отворено ни у приземљу, лево, крај новембра, није сезона...
Погледам у суседно двориште где смо некад становали мајка, брат и ја... Нема, више, нашег степеништа, нема, више, наших улазних врата (зазидана!), нема, више, гелендера с плавим звончичима... све "избрисано"... остало, само, у сећању...
Па одем до врата старе Загине куће, до улице. Знам. Отворено! Као увек!
- Ехеј!... Има ли ког?! - подешавам свој глас на "детињи" од пре 36 година!... добро сам израчунао... од пре 36 година!... кад сам у том, Загином дворишту био!...
Излази Зага.
- Ко је? - пита.
Ја стојим на улазним вратима и кажем јој:
- Познајеш ли ме?... Ево, скинућу капу?... Склонићу наочаре?... Замисли да немам бркове, Заго... и да ми коса није седа?...
А Зага:
- Не вреди, слабије видим на ове наочаре.. Ко је то?
- Боба, Ксенијин син...
- О, Бобо!... Откуд ти?!... Хајде, удји...
Нема, одавно, Пере Петкова, нема, одавно, Тоне, Перине, нема, одавно, Персе, Перине, а нема, одавно, ни Загиног мужа Жике Периног, познатог сокобањског рабаџије... све је време однело... остала, само и сама Зага... "наша Зага"...
Кад смо одлазили, мама и ја, с малом Марином, с њом смо се, последњом, поздравили...
Питам за њене родјаке у Београду...
Она пита за Гогу...
- Бобо, кад сте одлазили, код мене сте оставили једну слику, хоћеш ли да је видиш?
- Какву слику?
- Велику...
- У уљу?
- С великим рамом...
- Шта је на њој? Неки пејзаж?
- Ма неки људи с ланцима, на рукама...
И ја се сетих: "Херцеговачко робље" Ј. Чермака. Копија. Штанцована у милионима примерака. Врло позната. "За на зид", "за изнад брачног кревета"... Оковани, Турци их оковали, Херцеговци с ланцима на рукама... не, не волим, то!... Зато смо је и оставили, нисмо хтели да је понесемо кад смо се у "фолксвагену" одселили, а кључ од стана, газдарици Бранки, предали... и са Загом се лепо опростили, лепо... лепо... али с тугом... с мало-мало маминих ствари које нисмо распродали... с кадицом у којој се, после, брчкала Марина, и с венцем белог лука, сокобањског... и с метлом на крову...
- Нек код тебе остане та слика, Заго, мени не треба...
- А хоћеш ли да је видиш још једном? - пита.
Пристајем...
Води ме у нову кућу, у стан, у приземљу. Кад смо ушли, она тражи кључ од собе где на зиду виси слика "Херцеговачко робље".
Не може да надје кључ. Нема кључа, као да је у земљу пропао! Нема га ни испод мушеме, на кухињском столу, нема га ни испод новина на креденцу, нема га ни испод линолеума испред собних врата, нема га ни у Загином џепу од кецеље, нема га ни испод посудја које се цедило... нигде нема кључа, остаде слика закључана...
На слици робље с ланцима и катанцима... овде, у њеној кухињи, закјлучана соба кључем који се изгубио...надам се не заувек... соба јој је, та, потребна...
Заго, надје ли, бре, онај кључ?!...
Или да праtимо дупликат?!...
А сад, драга Заго, наша Заго... прими много поздрава од Бобе, Ксенијиног...
