Skip to content

Sokobanja

Reklame


Sokobanja smestaj
Apartmani BajiƦ
Apartman Stanojevic, Sokobanja
Pansion Sunny
Apartmani Markovic
PriĆØa o Greti i Juliusu Minhu
PriĆØa o Greti i Juliusu Minhu
(zaboravljenim dobroĆØiniteljima)



  aDugo sam razmišljala, kako da poĆØnem priĆØu o ljudima, ĆØija su srca bila velika, a o njima se ne zna dovoljno… Ni ja ne znam puno, ali to što sam uspela da saznam, želim da podelim sa Vama. Molim sve, koji proĆØitaju ovu priĆØu, ako su, kojim sluĆØajem, ĆØuli nešto o njima ili njihovim potomcima, da mi se jave.

Godine 1995. prvi put sam posetila Rtanj, ĆØudesnu planinu, neobiĆØne lepote u IstoĆØnoj Srbiji. Do tada sam samo prolazila pored Rtnja I ĆØesto slušala o crkvi-kapeli na samom vrhu planine. SluĆØaj je hteo da moja koleginica sa studija, poĆØne tamo da radi. Pozvala me je na doĆØek Nove godine. Kako sam tada bila apsolvent I kako su se rupe na mojim ĆØizmama zlurado „smešile“, do poslednjeg trenutka nisam znala, da li Ʀu moƦi da posetim koleginicu. SreƦom, bivša cimerka mi je pozajmila novac I ja sam sa osmehom na licu I u novim cokulama, u 5.30 izjutra krenula put Boljevca I Rtnja. Verujem da je u sve ono što se kasnije dešavalo, sudbina umešala svoje prste.

Naime, moja „poseta“ je potrajala skoro ĆØitavu deceniju. Tamo sam doĆØekala Novu ’96. godinu. Mislila sam da Ʀu ostati još koji dan I da Ʀu se vratiti kuƦi. MeĆ°utim, moja koleginica se razbolela I ja sam morala da je menjam… Tako sam poĆØela da radim…

Te zime, sneg je dugo bio gospodar planine… Jednog jutra, sunĆØevi zraci su me izmamili u šetnju. U samom naselju, postoji park-šuma, koja je meni uvek delovala tajanstveno I pomalo bajkovito. Sneg je poĆØeo da kopni I sada nije bilo više nikakve prepreke da krenem u obilazak šume, koja je popriliĆØno bila zapuštena. Uspela sam da pronaĆ°em stazicu, kojom niko veƦ duže vreme nije šetao. Na samo nekoliko metara iznad objekta, u kome smo smeštali goste, ugledala sam ostatke neke neobiĆØne graĆ°evine. Nisam mogla da verujem… Mesecima sam živela na toj planini, a nisam znala šta krije ova šuma… IzmeĆ°u dve tise, iako je zub vremena uĆØinio svoje, gordo je stajala prelepa „kupola“, koja je meni liĆØila na neku pozornicu, koja oĆØekuje gudaĆØe, da pod njenim svodom, zapoĆØnu svoj dugoodlagani koncert. Znate veƦ kako je to nekada bilo…gudaĆØi sviraju, dame šetaju, a gospoda razgovaraju o poslu, pušeƦi lulu... Otkrila sam stepenište, koje me je odvelo do same „pozornice“. Sklopila sam oĆØi, raširila ruke I okrenula se nekoliko puta ukrug. OseƦaj je bio fantastiĆØan, nesvakidašnji, ali I dalje nisam mogla da poverujem da tako nešto postoji u tako skromnom I gotovo, siromašnom okruženju.

Nastavila sam da pratim stazu i nakon nekoliko minuta, ugledala sam kuƦicu sa velikim travnatim dvorištrem. Iza kuƦice, bio je stari trešnjar. Iako nije bilo kapije, videlo se da neko ipak, brine o kuƦi i dvorištu. Vrata su bila zakljuĆØana, a prozori su bili zaštiƦeni drvenim kapcima. Ispred vrata, stajali su stari komadi nameštaja. Rekla bih da je to bila neka komoda, koju je veƦ odavno nagrizao zub vremena i po koji crv. I, pošto nije bilo nikoga, odluĆØila sam da se vratim. Ponovo sam prošla pored „kupole“ i sa divljenjem zastala kraj nje. Ušla sam unutra i osetila neverovatan spokoj. Spustila sam se niz stepenište i došla do mostiƦa. Nije mi bila jasna njegova uloga, jer ispod nije proticala reka. Na kratko sam sela na staru betonsku klupu. Misli su mi lutale... Nakon nekoliko minuta, primetila sam ostatke još neke „graĆ°evine“, kako se jedva naziru iza trnja i trave. Bila je to ĆØesma i ostaci stubova. Shvatila sam da je tu, najverovatnije, nekada neko živeo. OdluĆØila sam da se raspitam kod meštana...

Deca iz naselja su mi o šumi govorila kao o „KraljiĆØinom parku“, a kupola je za njih bila deo kraljiĆØinog zamka. O vlasnici su govorili kao o kraljici. PriznaƦete, deĆØja mašta je božanstvena. A onda sam otišla kod tadašnjeg direktora Odmarališta, koji je ranije radio kao profesor književnosti i raĆØunala sam da može nešto da mi ispriĆØa o tajanstvenoj graĆ°evini u šumi. Sa oduševljenjem sam mu ispriĆØala šta sam videla. Stari direktor se nasmejao i ispriĆØao mi, gotovo neverovatnu priĆØu...

„Kupola“, koju sam videla je zapravo Rozarijum ili RužiĆØnjak. Pripadala je nekadašnjim vlasnicima Rudnika „Rtanj“- Greti i Juliusu Minhu. ƈesma, koju sam otkrila u trnju, bila je takoĆ°e njihova i bila je deo jedne celine – velikog Gretinog parka. U blizini je bila i njihova vila, koja i danas postoji, ali sa izmenjenim krovom i drugaĆØijom namenom. U kuƦici u šumi sa trešnjarom pozadi, živeli su vrtlari. „Nekada je ta šuma bila deo Minhovog imanja i sve je izgledalo drugaĆØije“- govorio je direktor. Popili smo kafu i ja sam ga ostavila njegovim obavezama. PriĆØa koju sam tada ĆØula i prizor koji sam videla u šumi, probudili su u meni radoznalost i ja sam ĆØvrsto rešila da saznam što više o tim ljudima.

U naselju Rtanj, živeo je izvesni ĆØika Rudi, koga su svi poznavali. ƈula sam da je on liĆØno poznavao vlasnike Rudnika. I ne samo da ih je poznavao, veƦ je posedovao i njihove fotografije, koje mi je sa ponosom pokazivao. ZahvaljujuƦi, sada veƦ pokojnom ĆØika Rudiju, koji je bio neiscrpan izvor informacija o Minhovima, ovaj braĆØni par neƦe otiƦi u zaborav, a ova priĆØa Ʀe ugledati svetlost dana.

Greta i Julius Minh su bili izuzetno bogati ljudi... Rudnik „Rtanj“, vila, park šuma sa Rozarijumom, fontana, stan u Beogradu...sve je to bilo u njihovom vlasništvu, a oni su, ipak, bili siromašni – nisu imali dece.

Greta je bila Jevrejka austrijskog porekla. Živela je u Sloveniji i radila kao bolniĆØarka. SluĆØaj je hteo da se Julius leĆØi u bolnici u kojoj je radila Greta. Tako su se upoznali. I, kako ljubav ne zna za granice, Greta je iz Slovenije došla na Rtanj i postala ĆØlan porodice Minh, koja je u tom kraju veƦ bila poznata i veoma poštovana.

Jevrejin, Samuilo Minh, Juliusov otac je iz Moravske stigao u Srbiju u drugoj polovini 19. veka. Bavio se proizvodnjom tekstila i bio je vlasnik Štofare u ParaƦinu, koja je osnovana 1870. godine. Fabrika je dobro radila, pa su njeni proizvodi bili cenjeni, kako kod nas, tako i u inostranstvu. Julius je ubedio oca da uloži svoj kapital u otvaranje rudnika u Srbiji. Tako su otvoreni rudnici kod Aleksinca i ƆiƦevca. Minhovi su postali vlasnici rudnika u podnožju Rtnja. Prvo rudište je otvoreno daleke 1902. godine. Rudari su obavljali svoj posao uz veliku muku, a ugalj su prevozili do ParaƦina volovskim kolima, sve do 1912. godine, kada je izgraĆ°ena pruga ParaƦin-ZajeĆØar.

Minhovi su bili vredni i odgovorni ljudi. Napravili su žiĆØaru, planinsku železniĆØku prugu, kojom su vagoneti prevozili ugalj, kao i parnu elektriĆØnu centralu. Njihova je bila i separacija uglja. TakoĆ°e su raspolagali razliĆØitim radionicama. Sve u svemu, bili su dobri poslodavci i vodili su raĆØuna o svojim radnicima i ĆØitavom naselju Rtanj.

MeĆ°utim, 1915. godine, Nemci zauzimaju rudnik, a Minhovi bivaju primorani da napuste Srbiju. Rudnik je bio u rukama Nemaca tri godine, a kada su se povlaĆØili, uništili su mašine, ugljenokop zapalili i poplavili. Ostavili su pravu pustoš za sobom.

Minhovi su se posle osloboĆ°enja Srbije, 1918. godine, vratili na Rtanj. Nije im bilo lako. Sve što su stvarali godinama, bilo je uništeno. MeĆ°utim, uz ogroman rad i trud, rudnik je povratio stari sjaj. Kameni ugalj je bio odliĆØnog kvaliteta i vlasnici su bili zadovoljni. RaĆ°ena su i nova istraživanja ležišta uglja.

Kada se razboleo, Samuilo Minh je otišao na leĆØenje u BeĆØ, gde 1919. godine umire u jednom sanatorijumu. Julius, kao najstariji Samuilov sin, preuzima upravljanje rudnikom. Pomažu mu u tome braƦa Adolf i Aleksandar.

Rudnik je dobro radio, a struĆØni kadar je dovoĆ°ern sa svih strana. Rtanj je tako postao dom mnogih Nemaca, MaĆ°ara, ƈeha, Austrijanaca, Slovenaca, koji su bili inženjeri, geometri, rudari...Neki i danas žive tamo, priseƦajuƦi se tih lepih dana... Naišla sam na podatak da je 1923. godine u rudniku radilo 550 radnika i 15 ĆØinovnika i nadzornika. Bilo mi je teško da zamislim toliki broj ljudi, kada danas naselje ima stotinak meštana i pedesetak izbeglica.

Porodica Minh je brinula o svojim radnicima i o njihovim porodicama. Gradili su im stanove, a nameštaj su im pravili u sopstvenoj stolarskoj radionici, bez ikakve nadoknade. Otvorili su ambulantu, prodavnicu prehrambenih proizvoda i pekaru. Brinuli su Minhovi i o kulturnom životu svojih radnika, pa su u okviru Sokolskog doma, otvorili i bioskop. Šta bi današnji meštani dali, da imaju bioskop u naselju....

Ttih godina, Rtanj je bio veselo i živo mesto, sa puno stanovnika, a samim tim i puno dece. Zbog toga je porodica Minh, na Gretinu inicijativu, 1922. godine otvorila prvu privatnu školu u tom kraju. Minhovi su stipendirali dobre uĆØenike i pomagali i okolnim školama. Zvonik u školskom dvorištu u Ilinu i danas postoji i kao da želi da posvedoĆØi o dobroti i darežljivosti te porodice. Postoje podaci, da je naselje Rtanj 1929. godine imalo 2000 stanovnika. Greta je za svaki praznik darivala decu iz naselja bogatim poklonima.

Minhovi su bili zaljubljenici u prirodu. Imali su veliki park, kojim su ĆØesto šetali, kako sami, tako i sa prijateljima. Park je brojao oko 150 vrsta drveƦa i ukrasnog šiblja iz ĆØitavog sveta. Greta je volela da putuje i uvek bi sa putovanja donosila i po neku novu biljku. ƈesto je sedela na klupi ispred Rozarijuma i gledala brojne vagone kako prevoze ugalj. Dakle, ispod onog mosta, ĆØiju svrhu nisam mogla da otkrijem, prolazio je simpatiĆØni voziƦ „Ɔira“...

Svi su voleli i cenili gazdaricu Gretu. Baštovan je, specijalno za nju, kalemio tzv. Crnu ružu. Gretino omiljeno mesto, bio je Rozarijum, koji je bio obrastao ružama i okružen raznim cveƦem. Tamo je pronalazila svoj mir i „leĆØila „ svoje tužno srce, zbog nemoguƦnosti da postane majka. Greta je imala i veoma lepu staklenu baštu.

I, taman kada sam pomislila kako ova priĆØa prosto, ne može da ima tužan kraj, pokojni ĆØika Rudi, koji je voleo da dolazi kod mene na kafu i razgovor, ispriĆØao mi je nešto strašno....



Naime, Julius Minh je iz nekog razloga izvršio samoubistvo 1931. godine u svom stanu, u Beogradu. Neki su govorili da je to uĆØinio, zato što su tadašnje vlasti zaplenile na Dunavu velike koliĆØine stoĆØne hrane, koju je obeƦao seljacima. Drugi pak, kažu, da se sve to dešavalo pod nerazjašnjenim okolnostima.

Greta je tako ostala bez svoje velike ljubavi. OdluĆØila je da u znak seƦanja na svog supruga izgradi crkvicu – kapelu, na samom vrhu Rtnja. To nije bilo jednostavno. Vrh Rtnja – Šiljak, se nalazi na 1565m nadmorske visine. Zbog toga je morala da angažuje brojne radnike, kažu ĆØak 1000 njih, koji su na magarcima prenosili kamenje do vrha. Znala je Greta da to neƦe biti lak posao, ali je bila uporna u u svojoj nameri, da podigne svojevrstan simbol ljubavi i poštovanja prema Juliusu. I uspela je u tome. Crkva je osveštana 1936. godine. Greta je mogla iz svog parka, da vidi crkvu i na taj naĆØin je i dalje bila „u vezi“ sa svojom velikom ljubavi... Na žalost, od crkvice su ostala samo dva zida. Lovci na zlato su je minirali, ako sam dobila prave podatke, 1969. godine. Danas mnogi planinari i rekreativci obilaze crkvu, pokušavajuƦi da zamisle, kako je nekada izgledala.

Juliusova smrt je mnogo toga promenila. Greta je morala da preuzme rukovoưenje rudnikom. U tome su joj puno pomagali Adolf i Aleksandar, Juliusova braƦa.

Tužna je sudbina Samuilove dece... Adolf je takoĆ°e izvršio samoubistvo. Videvši agente Gestapoa, on je popio pilulu i okonĆØao život u garaži svoga stana u Beogradu, poĆØetkom 1941. godine. Brat Adolfov i Juliusov, Aleksandar, preživeo je rat, ali samo zahvaljujuƦi tome, što je krio svoje jevrejsko poreklo. Živeo je u Beogradu, gde je i umro 1977. godine.

GospoĆ°a Greta je morala 1941. godine da se skloni od Nemaca i napusti svoju vilu i rudnik. O njoj se brinula porodica RadenkoviƦ iz Ilina, malog sela u podnožju Rtnja. Rudnik je odmah preuzeo inženjer Julius Holik, ĆØovek koji je u vreme Juliusa Minha bio direktor rudnika. Kasnije se otkrilo, da je Holik bio agent Gestapoa. Izdao je porodicu Minh. ZahvaljujuƦi njegovoj dojavi, Nemci su 1941. godine, streljali Alfreda Hermana, sestriƦa Juliusa Minha. Holik je bio ubeĆ°en da Ʀe rudnik postati njegov, ali su mu partizani pokvarili plan.

Tako su Minhovi, nakon 40 godina, zauvek otišli sa Rtnja, ostavivši svo svoje bogatstvo. Greta je umrla 1947. godine u Ilinu. Porodica RadenkoviƦ tvrdi, da je preminula u njihovoj kuƦi. Duga verzija, koju sam tek pre dva dana ĆØula je da je Greta umrla u Boljevcu u bolnici 1952. godine i da je bila tamo sahranjena, a da je kasnije Aleksandar preneo njene ostatke u Beograd. Danas Greta poĆØiva pored svog supruga Juliusa.

PišuƦi ovu priĆØu o Minhovima, nisam mogla ni da sanjam da Ʀe jedan telefonski poziv izazvati u meni toliko jake emocije. Na poĆØetku sam zamolila sve one koji budu ĆØitali ovaj tekst, da mi se jave, ukoliko znaju nešto o Minhovima i njihovim potomcima. Bila sam u Beogradu kod prijateljice i baš u trenutku kada sam joj pokazivala fotografije Grete i Juliusa Minha, telefon je zazvonio. Javila sam se i sa druge strane ĆØula ženski glas, kako mi govori, da je pored nje Minhova unuka, koja bi volela da me upozna. Ostatak razgovora je protekao u neverici i suzama, koje su mi se slivale niz lice. Nije mi bilo lako da poverujem u ono što mi je ta žena govorila. Tražila sam Minhove, a oni su zapravo pronašli mene. Uspela sam nekako da se dogovorim sa gospoĆ°om sa druge strane, da se naĆ°emo na Rtnju, za dva dana. Moja prijateljica, koja je bila svedok tog razgovora, gledala me je u ĆØudu. Kolika je verovatnoƦa da vas pozove potomak porodice, koja je davno nestala sa ovih prostora i to baš u trenutku dok pišete o njima i pokazujete nekome njihove fotografije? SledeƦih noƦi nisam mogla da spavam. Preispitivala sam sebe, da li sam dobro ĆØula i razumela ono što mi je ženski glas saopštio preko telefona. Šta ako ne doĆ°u, šta ako ne mogu da me pronaĆ°u?

Nakon dva dana, našla sam se u Boljevcu, gde sam nestrpljivo ĆØekala Minhovu unuku. Kada se pojavio automobil ljubljanskih registarskih tablica, znala sam da su gošĆ¦e stigle. Odmah sam prišla. Najpre sam ugledala crvenokosu ženu, koja mi se široko osmehnula. Zatim je iz auta izašla žena kovrdžave kose, sa gotovo deĆØjim osmehom. Bila je to Vida JovanoviƦ Minh. Vida govori engleski i španski, pošto živi u Meksiku. Crvenokosa dama je bila Danijela VoljĆØ iz Ljubljane, njena dobra prijateljica, koja nam je sve ljubazno prevodila. Vida Minh me je zagrlila i tri puta poljubila u obraz.Obe smo bile vidno uzbuĆ°ene i ĆØesto smo stavljale ruku na grudi, kao da smo pokušavale da smirimo emocije. Za ono što smo u tom trenutku osetile, nije nam bio potreban prevod.

Družile smo se tri dana. Videla je nekadašnji park porodice Minh. SeƦam se da je širom otvorenih oĆØiju gledala oko sebe. Pred njom su bili Rozarijum, bašta i kuƦa u kojoj su živeli njeni preci. Fotografisala je sve... Rozarijum, kuƦu, ĆØesmu, stubove, drveƦe. Okretala se oko sebe, gledala i upijala svaku sitnicu, kao da je želela da ponese u mislima svaki trenutak svog boravka na Rtnju. Tog istog dana obišle smo porodicu RadenkoviƦ u Ilinu, koja je krila Gretu Minh za vreme rata. Emocija i neverica su bile obostrane. DomaƦini su nam pokazali kuƦu iz 1929. godine, u kojoj je boravila Greta. Videli smo sobu, u kojoj je živela, a saĆØuvan je i njen pisaƦi sto, kao i stari šifonjer. RadenkoviƦi su sa velikim poštovanjem govorili o Greti. Na žalost, deda Vlasta, najstariji ĆØlan porodice RadenkoviƦ, koji je liĆØno poznavao Gretu i znao sve detalje, nije više meĆ°u živima, pa su to bila seƦanja na njegove priĆØe.

SledeƦeg dana smo bile u vili porodice Minh. Mi smo noƦile preko puta, kako bi Vida mogla da uživa u pogledu na dom svojih predaka. Ne može se reĆØima opisati pogled te žene, kada je ušla u kuƦu. Išla je od sobe do sobe, fotografišuƦi svaki detalj. Vida je inaĆØe, umetniĆØki fotograf i vrlo poznata umetnica u Meksiku i ja sa nestrpljenjem oĆØekujem da vidim njene fotografije. Njena prijateljica Danijela VoljĆØ, koja radi na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani i bavi se meĆ°unarodnim odnosima, osim što nas je pratila u stopu, pružala nam je i jaku moralnu podršku.

Zatim smo krenule put ZajeĆØara. VeƦ sam spomenula, da je tamo streljan Alfred Herman. Uspele smo da pronaĆ°emo mesto na kome su streljani ljudi iz ZajeĆØara tih godina (od 1941-1944.). Tamo se sada nalazi veliki drveni krst, koji je nemi svedok muĆØnog ubijanja nedužnih ljudi. Vida je dugo gledala krst, obilazila oko njega, fotografisala ga. Nemo je šetala, udaljavala se i opet prilazila krstu. Da li možete da pretpostavite, kako se ĆØovek oseƦa u takvom trenutku? Vratile smo se na Rtanj, pune utisaka, komentarišuƦi dogaĆ°aje iz prošlosti.

Narednog dana smo sreĆ°ivale utiske, prevodile tekstove o Minhovima i pravile planove za neka nova druženja, ali i sada veƦ, prijateljsku saradnju.

Novi vlasnik Minhove vile, planira da u njoj napravi apartmane. Vida bi više volela da tu bude Muzej porodice Minh, ali šta je, tu je. Ostaje nam da se nadamo, da kuƦa neƦe mnogo izgubiti na vrednosti i da Ʀe sa njenih zidova Minhovi „posmatrati“ goste.

Vida je takoĆ°e obišla i nekadašnji ulaz u rudnik, koji je radio sve do jula 1967. godine, kada je zatvoren. Fotografisala ga je i dodirivala rukom. Izgledalo je kao da želi da se pozdravi sa svojim precima...

Da li je naš susret sluĆØajnost iil ne, nikada neƦemo saznati, ali dok sam noƦas završavala priĆØu o Minhovima, stigla mi je poruka od Vide i Danijele da su dobro doputovale u Ljubljanu.

Život je zaista pun iznenaĆ°enja....

Dogovorile smo se da se ponovo vidimo. JaviƦe mi se i njen roĆ°ak, koji živi u Izraelu i za koga ja verujem, da je pre 10-15 godina bio na Rtnju i plakao, kada je video, šta je ostalo od nekadašnjeg imanja porodice Minh.

Vida mi je delimiĆØno ispriĆØala priĆØu o svojim precima i roditeljima. PoslaƦe mi još neke podatke. Setila se da je kao šesnaestogodišnja devojĆØica, dolazila sa majkom na Rtanj. Izrazila je želju da joj pomognem oko daljih istraživanja o Minhovima. Pozvala me je da je posetim u Meksiku. Ko zna, možda iz ovog poznanstva nastane i knjiga o Minhovima....

Radila sam na Rtnju ĆØitavu jednu deceniju. Živela sam preko puta Minhove vile, pila kafu i ĆØaj u njihovom Rozarijumu, šetala njihovim parkom, uživala, baš kao i oni nekada... Upravo zbog toga, oseƦam obavezu prema tim ljudima, da objavim ovu priĆØu. Posle toliko godina Ʀutanja, Minhovi zaslužuju da se o njima progovori.

Ako Vas put nanese na Rtanj, obavezno pronaĆ°ite Rozarijum. Nije daleko, odmah iznad restorana. Tražite da Vam odnesu tamo kafu ili ĆØaj... Verujte, i kafa i ĆØaj tamo imaju drugaĆØiji ukus, a Vi Ʀete se oseƦati kao gost Minhovih. Zar to nije divno?



Autor: Vesna NikoliƦ


Komentari (4)Add Comment
prica o greti i julijusu minhu
napisao nebojsa simic , 16, February, 2011

POSTOVANA VESNO NIKOLIC ,

PRICA O TRAGICNOJ SUTBINI GRETE I JULIJUSA MINHA ME JE RASTUZILA , DA NEKAZEM RASPLAKALA. PO ISTOCNJACKOJ LEGENDI PRIJATELJI SU POPUT ANDJELA KOJI TI POMAZU DA POLETIS I PRELETIS SVE PREPREKE NA KOJE NAILAZIS NA SVOM PUTU KROZ ZIVOT.POZNATO JE DA BITI PRIJATELJ SA SRBIMA NIKADA NIJE DONEO DOBRO I SRECU DOROTVORIMA! MI SRBI, KAO DA SMO GLEDANO UNAZAD KROZ ISTORIJU , MISLIM NA 1900 - 2011. CINIMO SVE DA NAS DOBROTVORI POCINJU IZBEGAVATI I LEP GEST DARIVANJA SE POLAKO ALI SIGURNO GASI I PADA U ZABORAV. POTRESNA PRICA UPRAVO TO I POTVRDJUJE !HVALA AUTORKI TEKSTA VESNI NIKOLIC NA TRUDU I POKUSAJU DA SACUVA OD ZABORAVA OVU PORODICU.SVE NAJBOLJE U ISTRAJANJU DA NAPISETE I KNIGU O FAMILIJI gospodje GRETE I gospoina JULIJUSA MINHA KOJI SU ZIVELI U LEPOJ SRBIJI I SVOJE STECENO BOGASTVO OSTAVILI NA NEMILOST I NOVIM NARASTAJIMA KOJI NEMAJU NI SLOVO `'S " OD SAVESTI .

Prijavite neodgovarajući komentar
glasaj protiv
glasaj za
Glasova: +0
...
napisao nebojsa simic , 16, February, 2011

zasto mi ne dozvoljavate da napisem komentar?
Prijavite neodgovarajući komentar
glasaj protiv
glasaj za
Glasova: +0
...
napisao nebojsa simic , 16, February, 2011

sramota me je sto sam s r b i n !
BRAVO ZA AUTORA VESNU NIKOLIC
Prijavite neodgovarajući komentar
glasaj protiv
glasaj za
Glasova: +0
...
napisao Vesna Nikolic , 21, March, 2011
Hvala Vam Nebojsa na lepim recima.

Letos sam posetila potomke porodice Minh u Izraelu. Prihvatili su me kao clana porodice i ja im se jos jednom zahvaljujem na svoj paznji i dobroti koju su mi pruzili. Zapravo, sada mogu reci da sam stekla jos jednu porodicu :)

Sa postovanjem,
Vesna Nikolic
Prijavite neodgovarajući komentar
glasaj protiv
glasaj za
Glasova: +0

Napišite komentar
smanji | povećaj

busy
 

Reklame


Vila ƈair
Kaskade & Panonija - pansion i apartmani
Apartmani Banjica
Vila Natalija
Apartmani Relax
Apartmani Erdeljanov

DoĆØek Nove godine

DoĆØek Nove godine Sokobanja

Prijavljivanje







Zaboravili ste lozinku?
Nemate nalog? Napravite nalog

Kontakt

Info centar Soko Banja 018-833-988 info@soko-banja.org

SmeŔtaj

Sokobanja

Prethodne i ove godine privatni smestaj sokobanja 2018 je postao popularan zbog vaucer Sokobanja sobe moguƦnost. Mnogi stanodavci ponudili su ovu moguƦnost gostima. Cene smestaja u sokobanji 2018 iste su kao i lane. Izdavanje stanova u Sokobanji kao i izdavanje sobe Sokobanja kao i sobe sa kupatilom u Sokobanji sada se nude preko vauĆØera. Soko banja smestaj sada se nudi na nekoliko naĆØina u nekoliko kategorija:

Sokobanja vauĆØeri

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas226
mod_vvisit_counterJuce224
mod_vvisit_counterOve nedelje1712
mod_vvisit_counterOvog meseca5408