Skip to content

Vrbovac - hronika sela

Rukopis Hronike sela Vrbovca, ĆØetvrte hronike od autora profesora Duhomira CvetkoviƦa, specijaliste geografskih nauka, predstavlja rezultate višegodišnjeg rada na prikupljanju, odnosno sreĆ°ivanju arhivske graĆ°e, statistiĆØkih podataka, materijalnih izvora, savesnog beleženja sa starijim autohtonim stanovnicima sela Vrbovca i ostalih naseljenih mesta u opštinama Sokobanja i Aleksinac. Obim rukopisa iznosi 500 gusto kucanih stranica. Uz pojedine tekstove priloženi su kartogrami, grafikoni, tabele, planovi, geneološka stabla i brojne fotografije koje olakšavaju lakše ĆØitanje i razumevanje suštine opisanih pojmova, dogaĆ°aja, obiĆØaja i socijalno-ekonomskih promena u Vrbovcu i na širem gravitacionom podruĆØju.

Autor ovog rada profesor Duhomir CvetkoviƦ je ovu hroniku raspodelio u sedamnaest poglavlja, pridržavajuƦi se uputstava Odbora SANU za prouĆØavanje sela. Tekstove, slike, grafikone i tabele kompijuterski je obradio Duhomirov kolega - profesor geografije Saša StojanoviƦ.

U prvom delu opisan je geografski položaj Vrbovca, nastanak sokobanjske kotline u geološkoj prošlosti, reljef, pedološki sastav zemljišta sa detaljnijim opisom pojedinih tipova, erozija šume, klima, hidrološke karakteristike, flora, fauna, arheološka nalazišta i o nazivu imena sela koja se dodiruju sa atarom sela Vrbovca.

Drugi deo obuhvata demografske podatke o poreklu stanovništva, metanastaziĆØkim kretanjima, migracionim kretanjima, psihiĆØkim osobinama stanovnika, popise stanovništva u XIX i XX veku, strukturu domaƦinstava, familije, slave starinaca i tipove kuƦa za stanovanje.

TreƦi deo hronike ima naslov: „Mikrotoponimija atara Vrbovca“ koji sadrži nekoliko prigodnih fotografija pojata, stada ovaca, kartu atara sela Vrbova sa ucrtanim lokalitetima i divnih šumovitih predela.

U ĆØetvrtom poglavlju su opisane istorijske karakteristike sokobanjskog kraja sa osvrtom sa funkcionisanjem suda i opštine u selu Vrbovcu.

Od petog do desetog dela autor je prikazao OslobodilaĆØke ratove, narodni život, obiĆØaje, nekadašnje i sadašnje karakteristike Vrbovca, privrednike, uspešne privrednike, sportske aktivnosti, lov, ribolov, pĆØelarenje, kulturno-zabavne aktivnosti, funkcionisanje zdravstvene zaštite i naĆØin leĆØenja.

Jedanaesti i dvanaesti deo rada obuhvata rodoslove sa korenima, porodiĆØnim stablima, imenima potomaka i grafiĆØke prikaze po familijama u Vrbovcu.

Od trinaestog do sedamnaestog dela opisani su crkveni objekti, znamenitosti, ktitori, litije, zapisi, zavetine, seosko groblje, istorijat škole, uĆØitelji, uĆØenici, intelektualci, zanimljivosti, misli poznatih ljudi, srpske i internacionalne poslovice, reĆØi starinaca i pošalice.

U obradi pojedinih poglavlja korišĆ¦ena su saznanja prethodnih istraživanja koja se odnose na obiĆØaje, naĆØin života, mentalitet i ostale osobenosti pri ĆØemu je autor uĆØinio znaĆØajni doprinos u objašnjavanju brojnih pojava i sopstvenih saznanja. CvetkoviƦ je zaista uspeo da otrgne iz zaborava davno usnule pretke, ovekoveĆØi seƦanja na njihovo postojanje i saĆØuva arhaiĆØne narodne reĆØi kao što su: crepulja, naƦve, grne, Ʀeramida i još neke izraze koji ĆØine jeziĆØko bogatstvo.

Autor je izvanredno sagledao socijalno-ekonomske i demografske promene na selu u kojima se naglo menja starosna struktura usled postojanja veƦeg broja neoženjenih, zbog težnji devojaka da se udaju i žive u gradovima.

Hronika je pisana lakim, odnosno lapidarnim stilom i lako se ĆØita. Sadržina je zanimljiva za sve ĆØitaoce koji žele da upoznaju prilike na seoskom podruĆØju, uslove privreĆ°ivanja i ishranu, obiĆØaje i ostale aktivnosti.

UVODNA REƈ AUTORA

ReĆØ je moƦna sila i snaga. Pretvorena u pismo, ona dobija neizrecivu i neopisanu vlast nad ljudskom misli i maštom, vlada vremenom i prostorom.

Samo misao uhvaƦena u mrežu slova živi, dela i stvara i onda iskazuje snagu i svoju delotvornost. Sve ostalo vetar nosi i razvejava i ona se plodi i razmnožava. Svaki korak u razvitku ljudskog uma i sve njegove zasluge, dostignuƦa i tekovine, rodile su se rasle i množile meĆ°u onim tankim stabljiĆØicama koje ni¬ĆØu na listovima hartije.

U žilama kulture i srpske istorije teku kapljice mastila. Vrbovac selo u severo-zapadnom delu sokobanjske kotline, nekada zabaĆØeno i si¬romašno selo, zahvaljujuƦi njenim vrednim žiteljima izmenilo je svoj imidž.

U drugoj polovini XX veka, mnogi su otišli na rad van granica, trbuhom za kruhom. Nije im bilo prijatno da se odluĆØe na taj korak, ali želja za boljim živo¬tom i sirotinja ih je oterala u Austriju, Švajcarsku i NemaĆØku. Brojni vrbovĆØani su krenuli u nepoznanicu, nisu znali jezik tih država, ostavljali su svoje naj¬draže, ali želja da izaĆ°u iz siromaštva i nemaštine sve je to nadjaĆØala. Mnoge ništa nije moglo da ih uplaši i obeshrabri, od tako smele i odluĆØne namere da idu da rade van granica. U poĆØetku su išli najhrabriji. Ali kada su dolazili najdražima za vreme odmora i kada su donosili dobre zarade, to je mnoge ohrabrilo.

Išli su roditelji, a kasnije su povlaĆØili i svoju decu, sinove i kƦerke. Naš pesnik Aleksa ŠantiƦ je rekao: „Tamo su gorki zalogaji hleba“, misleƦi na hleba koji se zaraĆ°uje i jede van granica svoje zemlje. I nije sladak hleb u tuĆ°ini, zalogaji su stvarno gorki, ali uz dobre zarade i štednju, mnogima su omoguƦile da naprave moderne i komforne kuƦe, savremeno opremljene modernim nameštajem i svim zahtevima savremene kuhinje, kupatila i ostalih prostorija. I dok su mladi radi¬li u inostranstvu, zemlju su obraĆ°ivali i stoku ĆØuvali stariji. Deca su ostala kod bake i deke, išla su u osnovnu, a kasnije i srednju školu. Tako su mnoge porodice u Vrbovcu progledale na oba oka. Fotosi u monografiji Ʀe potvrditi i svakog ĆØitaoca uveriti i ubediti da je sada selo Vrbovac urbano naselje, selo lepih kuƦa, velikih pomoƦnih zgrada, lepo ureĆ°enih dvorišta. Oni koji su duže bili van granice, uživaju u dobrim deviznim penzijama.

Dvorišta su puna razne mehanizacije, skoro u svakom dvorištu po jedan ili dva traktora, beraĆØi kukuruza, mašine za baliranje stoĆØne hrane, skupljaĆØi sena, ima nekoliko kombajna, dosta dobrih automobila pa i po neki džip.

Sve je ovo bilo za mene izazov da krenem i da prihvatim, da o Vrbovcu u pisanoj reĆØi istaknem sve one promene koje su sami graĆ°ani uneli i ugradili, ali svojim radom i štednjom.

Moja osnovna namera i nastojanje u pisanju hronika sela je da što više otrgnem od zaborava davno usnule pretke i da pisanim reĆØima ovekoveĆØim uspomene i seƦanja na njihovo bitisanje i postojanje. Verujem da Ʀe ova svedoĆØanstva kao trag jednog vremena u prostoru trajati koliko i sama pisana istorija srpskog sela. Srpsko selo se gubi i nestaje. A uzrok je što je selo prepušteno samom sebi, malo ko vodi o njemu raĆØuna. Rad i znoj poljoprivrednika koji rade u fabrici bez krova malo ko ceni i poštuje. A selo nas je hranilo kroz vekove, a hrani nas i sada.

Mladi listom napuštaju selo. Oni koji nisu završili zanate, srednju ili višu školu ostali su na selu, kao neženje, jer devojke sa sela se udaju i žive u gradovima. Mnogi napuštaju lepe i komforne kuƦe na selu, a stanuju kao podstanari u jako lošim i nekomfornim stanovima.

Na putu u prikupljanju podataka bilo je i dosta poteškoƦa, ali sam jednu za drugom savlaĆ°ivao, jer sam duboko verovao da Ʀu istrajati i sve prepreke sa uspehom prevaziƦi. No, ništa nije moglo da me obeshrabri i zaustavi odnosno udalji i skrene sa puta mojih ubeĆ°enja i želje da ostvarim još koju hroniku.

StvarajuƦi ovu hroniku trudio sam se da kontaktiram sa što veƦim brojem meštana, i to sa starijim koji mi živim reĆØima pružiše dragocene podatke da bi ova hronika bila što verodostojnija i sadržajnija.

Verujem da ova moja, po redu ĆØetvrta hronika koja je nastala u ova teška vremena, predstavlja mali doprinos u izuĆØavanju našeg sela. Da do kraja istrajem u pisanju ove hronike pomogla mi je krilatica Vuka St. KaradžiƦa, tvorca naše azbuke i oca naše pismenosti u ovom poslu: „Bolje išta nego ništa“.

Monografija – hronika sela je knjiga koja ĆØini istoriju ovoga naroda njegovog porekla, njegove kulture, života iz dalekih prošlosti.

Autor se latio nimalo lakog, veƦ mukotrpnog posla punog upornosti i odricanja i visoko intelektualnim naporima, a ne samo faktografskim beleženjima veƦ strpljivo i znalaĆØki reĆ°ajuƦi šarene kockice velikog mozaika, upisuje duboke sadržaje iz života obiĆØnog naroda.

Knjiga velike žive lepote u zapisu starih narodnih reĆØi: Ambar, Ʀeramida, crepulja, naƦve, grne, verige, šarenica, ĆØitavo bogatstvo u raskoši od jezika žive reĆØi od prošlosti preko sadašnjosti za buduƦnost u kojoj Ʀe se pod vekovima istrzati od zaborava, sopstveni koreni našeg postojanja.

PamƦenje samih sebe u ovim neljudskim vremenima u kojima živimo, postasmo samo ono što je u ljudima i njihovim pamƦenjima. Onoliko koliko prošlost živi u nama, toliko se možemo nadati, da nas pamte i pominju sledeƦe generacije.

Ako jedan narod sebe ne pamti, ako se sebe ne može setiti, ako sebe ne daj bože zaboravi, taj narod nije narod.

Monografija je knjiga opomena da se mora pamtiti za sva vremena, knjiga važi za one koji su u njoj i za one koji Ʀe kasnije doƦi, za koje Ʀe biti blagoslov zabeleženog života prošlosti.

Navodim citat glavnog i odgovornog urednika biblioteke „Hronike sela“ Prof. Dr. Petra J. MarkoviƦa, akademika koji u recenziji Hronike istiĆØe: „U nauci se obiĆØno kaže da je etnologija – kuƦa, stanovanje, odevanje, ishrana i obiĆØaj – duša ĆØoveka.“
Zatim, da je geomorfologija, reljef, flora, fauna – život ĆØoveka. I na kraju da su patriotizam, ĆØuvanje baštine, vere i verskih obiĆØaja karakter ĆØoveka.
U buktinji želja za saznanjem i boljim upoznavanjem ovoga sela nailazio sam na prepreke i nerazumevanje, ali sam bio uporan i verovao sam da Ʀu savladati sve smetnje i ostvariti svoj cilj, da Ʀe MZ obezbediti sredstva i da Ʀe knjiga ugledati svetlo dana.

Zahvaljujem i dugujem poštovanje mnogim graĆ°anima sela Vrbovca. Posebnu zahvalnost dugujem kumu Miroslavu JociƦu vlasniku „Sokoprevoza“ u Sokobanji, koji mi je omoguƦio putnom službenom legitimacijom da besplatno svakodnevno autobusom od Sokobanje do Vrbovca i obrnuto putujem u cilju istraživanja i prikupljanja podataka za hroniku sela. OmoguƦio mi je i besplatan odlazak do arhiva u Nišu, Beogradu i ZajeĆØaru.

Veliku pomoƦ pružili su mi u prikazivanju i proveri prikupljenih podataka, pa i njima dugujem posebnu zahvalnost: Milutinu i Ljubinki CakiƦ – Trifunac, Milanu MiloševiƦu oko prevoza traktorom do Jastrebovog vrha i Hrama Sv. Nikole, Miroslavu RadenkoviƦu oko prevoza džipom do Beljevine i njegovog ranĆØa, kao i do zapisa sela, Budimki StanojeviƦ za kazivanja o peĆØurkama i Milunu MiletiƦu, na žalost sada pokojnom,  brojnim graĆ°anima sela koji su mi u istraživanju i prikupljanju podataka izašli u susret i profesoru geografije Saši StojanoviƦ na kompijuterskoj obradi.

Dragi VrbovĆØani,
Svom svojom snagom i smelošĆ¦u u istorijsko – kulturnoj baštini i u Vrbovcu, uzorao sam duboku brazdu o njegovoj prošlosti sadašnjosti, sa ciljem da probudim uspomene na usnule pretke, zaboravljene u tmini daljina, da sadašnje generacije vinem u zvezdane visine i da zgusnem trenutke njihovog postojanja u krilu kristalne veĆØnosti, a buduƦim generacijama otvorim nove vidike.
Komentari (0)Add Comment

Napišite komentar
smanji | povećaj

busy
 

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas197
mod_vvisit_counterJuce237
mod_vvisit_counterOve nedelje434
mod_vvisit_counterOvog meseca4288