SOKOBANJSKI FORUM => Politika => : dzonson 17 February, 2007, 05:22:07 PM



: Arèibald Rajs
: dzonson 17 February, 2007, 05:22:07 PM
         ...Rudolf  Arèibald  Rajs

(http://lh6.google.com/image/akcionarko/RdcTn8efDBI/AAAAAAAAARg/tJVP5z7b-f4/arcibaldrajs.jpg?imgmax=144)
Ironija života se poigrala sa nama Srbima...Arèibald Rajs...poreklom Nemac,a državljanin Švajcarske... bio je veæi Srbin po srcu i duši nego mnogi "elitni" Srbi po krvi!?

Rajs, kao naš najveci prijatelj,Evropljanin, u svojoj knjizi "Èujte Srbi"  prièao je više o našim lošim osobinama,kao pravi iskreni prijatelj,a veoma je malo isticao naše dobre osobine.
Zato i sluze prijatelji...da nam istinu o nama kažu otvoreno ... da bi ispravili svoje greške,svoj pogrešan put...

Rajs je testamentno zaveštao svoje srce da poèiva na Kajmakèalanu..da bude sa svojim drugovima, borcima ,zbog kojih nas je i zavoleo!

Šta reæi kad se proèita ova knjiga?

Kada se pogleda unazad sto i nešto godina, pa sve do danas,
ostaje jedna gorèina,bespomoænost i oseæaj dubokog stida!!!

Kao da smo prokleti,pa imamo tako oèajno loše politicare i "inteligenciju" zbog kojih smo više propatili nego od bilo koga!! Od njihovih svesno i nesvesno pogresnih odluka...!

Rajs je bio bogat èovek,ugledan struènjak,velika je karijera bila pred njim..
Po obrazovanju je bio hemièar,a po profesiji kriminolog.

Sve je to Rajs ostavio za sobom,žrtvovao moguænost sjajne karijere i udobnog mondenskog života zbog nas Srba,a nije morao...Meðutim,zavoleo  je nas  i našu oduševljenu oslobodilaèku borbu  sa daleko nadmoænjim neprijateljem..duh je nadvladao materiju...!

Rajsova knjiga je dugo skrivana od oèiju javnosti...sve do pre nekoliko godina!
Rajs je do tanèina razotkrio svu pokvarenost i nemoralnost tadašnjih Srpskih politièara i "inteligencije",ali,... to je jedan kontinuitet... ovi današnji su prevazišli svoje "uèitelje" u svemu...!

Kad se zamislim nad tom velikom Rajsovom žrtvom u ime ljubavi prema Srpskom narodu,stid me je i muka me hvata kad pomislim na prljave komunjare iz bivšeg režima i ova nova Petooktobarska neoliberarna demokratska govna i "inteligenciju"...!!

Ne da niko od njih nije poput Rajsa spreman na žrtvu zarad opšte dobrobiti Srpskog naroda,celog našeg društva,da nas izvuku iz ponora u koji srljamo,...veæ su se ko beli medvedi zaštitili imunitetima od svakog sudskog procesa protiv njih,a kamo li robije..!

U stvari,... oni žrtvuju ceo jedan narod,svoj narod,u pseæoj poslušnosti prema svojim moænim Neoliberarnim mentorima,znajuæi da æe i oni da dobiju svoju "kosku" u neviðenom pljaèkanju privrede Srbije kroz "Privatizaciju" i sve su to legalizovali..i "sve je po zakonu"...
"podela plena" je njihov "konsenzus..."

Imaju i eufemizme.da se vlasi ne dosete..."strukturna transformacija"..."tranzicija"..."Evro-atlanske integracije"..."Bolonjske deklaracije..."

            Proèitajte Rajsovu knjigu "Èujte Srbi"     (http://www.savefile.com/files/498297)


: Odg: Arèibald Rajs
: Lisa 17 February, 2007, 11:25:23 PM
Da li je taj Rudolf  Arèibald  Rajs bio vlasnik i osnivaæ botanièke bašte na Rtnju ili je to bio neko drugi?


2. Da li imate knjigu koju je napisao za download?


: Odg: Arèibald Rajs
: dzonson 17 February, 2007, 11:33:57 PM
Da li je taj Rudolf  Arèibald  Rajs bio vlasnik i osnivaæ botanièke bašte na Rtnju ili je to bio neko drugi?
To neznam,treba to proveriti.


2. Da li imate knjigu koju je napisao za download?
Knjigu sam ja kupio.odnosno naruèio putem interneta,a to je Rajs napiusap davne 1928-me god.
potom  sam skenirao i napravio pdf za download,jer je ta knjiga izizetno dragocena za nas Srbe,niko nas nije bolje i kompjuterski taèno opisao do Rajsa,a posebno naše od naroda odroðene politièare i "inteligenciju"


: Odg: Arèibald Rajs
: Lisa 17 February, 2007, 11:42:21 PM
Što ne pogledaš sa Adminom kako da je postavite za download ?

Ja obožavam takvu literaturu. „Beležnica profesora Miškovica” se bavi sliènom tematikom.

Èitala sam samo neke iseèke na internetu, ali nikada nisam pronašla ceo dokument za download.

Ukoliko neko ima neka se javi.

MISTERIJE OD KOJIH SE
DIŽE KOSA NA GLAVI
@ Dragan Banovic

Bez reklame i propagande, bez recenzija i osvrta u štampi i elektronskim medijima, veæ dva meseca jedan roman pobuduje veliku pažnju medu ljubiteljima misterija u Srbiji. U pripremi je i drugo izdanje uprkos cinjenici da se knjiga prodaje samo na nekoliko mesta u Beogradu i par gradova u unutrašnjosti Srbije. U pitanju je „Beležnica profesora Miškovica” prvi roman novinara Ratka Dmitrovica.
Sve bi, verovatno, bilo drugacije i manje interesantno da se drama ne odvija na stvarnim, postojecim lokacijama u Srbiji i da u središtu radnje nije list „Argument” koji je izlazio do pre neku godinu i ciji je Dmitrovic bio glavni urednik. To stvara utisak da se sve što je u knjizi opisano zaista i odigralo tu oko nas.
Roman je, po opštim ocenama, napisan izuzetno vešto, u maniru trilera, i cita se u dahu.
Sve pocinje kada u aprilu 2002. godine, novinar beogradskog lista „Argument”, Boško Stevanovic, dobija naizgled potpuno neinspirativan redakcijski zadatak; da napiše rubriku o naucnoj zaostavštini pokojnog srpskog etnologa Arsenija Miškovica. Stevanovic odlazi do Miškoviceve udovice, provodi dva sata u razgovoru sa interesantnom staricom, stavlja novinarski notes u torbu i kreæe kuci... U tom casu udovica profesora Miškovica povlaci potez koji još te iste noæiiz korena menja život novinara Stevanovica, i ne samo njegov. Daje mu malu beležnicu crnih korica u kojoj su, tako je rekla, interesantni zapisi njenog pokojnog supruga, ali zapisi koji nemaju nikakve veze sa naukom a posledica su veišedecenijskog rada etnologa Miškovica na terenu.
U stvari, udovica Miškovic dala je novinaru Stevanovicu zbirku misterioznih prica na koje je etnolog nailazio u narodu. Sve te price imale su cvrsto utemeljenje, odigravale su se uz mnogo svedoka, na poznatim lokacijama, neke i danas traju ali je sve toliko fantasticno i obavijeno velom tajni da je službena nauka pred svakom od tih prica potpuno nemocna.
Stevanovoic objavljuje tekst o etnologu Miškovicu, u kojem njegova udovica nudi na cuvanje nauènu zaostavštinu svog supruga, i veæ istoga dana se javlja covek koji hoæe da preuzme arhivu pokojnog etnologa, ali traži sastanak sa autorom teksta, Stevanovicem. Posle dužeg razgovora novinar shvata da ima posla sa covekom ciji je jedini cilj da se dokopa beležnice sa crnim koricama.
Dogadaji pocinju da se usložnjavaju i Stevanovicu biva jasno da kod sebe ima nešto za èim veæ dvadesetak godina tragaju stranci, iz Beca, Pariza, Londona i Amerike. Razume da ima dokument koji je od izuzetne važnosti ne samo ljubiteljima ezoterije i tzv. zagranicne nauke ali ne shvatajuci u potpunosti o cemu se radi, Boško Stevanovic kreæe tragom zapisa iz Miškoviceve beležnice i tu citalac nailazi na niz dokaza, bar se tako èini, da je sve istina, da se veæ decenijama u Srbiji dogada nešto što zna mali broj ljudi i o cemu se ne prica.
Jedna od misterija vezana je za srednjevekovnu tvrdavu Maglic, nedaleko od Kraljeva, smeštenu uz obalu Ibra, koju i danas može da obide svako ko krene tim putem i ima volje da se popne do starih zidina koje dominiraju kanjonom.
Prema verovanjima starijih ljudi iz okolnih sela u noæiuoci Petrovdana na Maglicu se odvija strašna bitka koju je moguæe cuti ali nije moguæe videti. Sve odzvanja od jauka, uzvika, preplicu se udari maceva o maceve, bezbroj glasova se meša, cuje se njiska konja... ali ništa od toga ne može da se vidi. Prema predanjima, prenesenim sa kolena na koleno, o kojima svedoce i danas živi ljudi, nekoliko hrabrih muškaraca provelo je petrovdansku noc na Maglicu a sa nekima od onih koji su preživeli razgovarao je i etnolog Miškovic i zapisivao njihova svedocenja.
U želji da sazna ima li istine u narodnom predanju o Maglicu ili je reè o još jednom prilogu za paletu srpske narodne istorije o ratovanju izmedu Srba i Turaka- Boško Stevanovic donosi odluku da noc uoci Petrovdana 2002. godine provede na Maglicu.
Ostao je živ ali ono što je te noæicuo na Maglicu nikada neæe moæi da zaboravi.
Posebno interesantan sluèaj, opisan u romanu „Beležnica profesora Miškovica” odigrao se u Subotici, poèetkom šezdesetih godina dvadesetog veka. Naime, jedan sredovecni covek uplacuje u kragujevackoj Zastavi „ficu” i dobija poziv da preuzme kola. Sve ide po planu; covek seda u tada najpoluparnije vozilo u zemlji, dolazi do Beograda gde se odmara kod rodaka, nastavlja put ka Subotici sa planom da tamo stigne u sumrak. Medutim, porodica ga nije docekala ni te veceri, ni u toku noæiniti sutradan. Policija kreæe u potragu, pretražuje teren, vrše se kontrole svih granicnih prelaza, pretražuju usputni kanali, prostor ispod mostova... bez rezultata. Covek sa „ficom” kao da je propao u zemlju.
U saglasnosti sa porodicom, šest meseci kasnije, policija proglašava spomenutog coveka nestalom osobom. Prolaze godine i sve lagano tone u zaborav. I onda, kada je taj sluèaj ostao samo u secanju nesrecne porodice, pred jednom kucom u Subotici zaustavlja se novi „fica”, sa probnim tablicama, iz kojeg izlazi covek nestao pre deset godina. Umesto da se raduju, svi su bili u posebnom šoku; i covek i njegova porodica. Naime, covek je izgledao isto kao pre deset godina, imao je na sebi istu košulju, isto odelo, cipele... i nije mogao da prepozna svoju deset godina stariju decu. Bio je potpuno zbunjen i nije shvatao šta se dogada.
Uskoro dolazi policija a nedugo potom i pripadnici Jugoslovenske narodne armije koji blokiraju taj deo Subotice. Nesrecnog coveka prebacuju u Beograd i tamo- prema zapisu etnologa Miškovica i svedocenju nekih ljudi koje novinar Stevanovic uspeva da pronade cetrdeset godina kasnije - pod misterioznim okolnostima umire.
Šta se zaista dogodilo autor romana delimicno otkriva kroz svedocenje sestre nestalog coveka i strucno objašnjenje jednog od Stevanovicevih prijatelja.
Kroz razgovore sa dvojicom penzionisanih oficira JNA koji su, po logici posla u bivšoj armiji bivše države, mogli da znaju nešto o subotickom sluèaju, „Svedok” je pokušao da utvrdi ima li istine u subotickoj prici iz romana „Beležnica profesora Miškovica”. Jedan od njih je rekao da je samo èuo za taj sluèaj dok je kod drugog potpisnik ovih redova naišao na zid cutanja. Uz neprestano sleganje ramenima. Na nama je ostalo da zakljucimo radi li se o starackoj amneziji ili zaveri cutanja.
U Dmitrovicevom romanu znaèajno mesto ima i gradic Sedona, u americkoj državi Arizona. To mesto zaista postoji i smatra se da ima snažne energetske potencijale i ogromna pozitivna zracenja koja blagotvorno deluju na ljude. U Sedoni nema nekih uobicajenih bolesti savremene civilizacije, ljudi se teško umaraju a vrlo brzo oporavljaju, i sve je drugacije nego u ostalim delovima americke provincije, da ne spominjemo velike gradove.
U Sedoni žive dvojica ljudi koji veruju da jedno mesto u Srbiji ima slièna energetska svojstva kao Sedona i znaju da je o tim svojstvima i cudnim dogadanjima oko tog mesta zapise ostavio srpski etnolog Miškovic ali su tek nakon teksta objavljenog u „Argumentu” - na koji im je pažnju skrenuo jedan njihov prijatelj iz Beograda - shvatili da bi konacno mogli doæi u posed te beležnice. Mesto u Srbiji o kojem je reè jeste planina Rtanj.
U istom delu Srbije, nedaleko od Niša, prema romanu „Beležnica profesora Miškovica”, odigrao se dogadaj o kojem danas, 2006. godine, može da svedoci svega nekoliko staraca, s tim da ni oni nisu u stanju da objasne prave uzroke dogadaja koji je doveo do toga da zauvek napuste svoje selo, tacnije zaselak.
Pre mnogo godina njihovih dvadesetak kuca sravnjeno je sa zemljom u zemljotresu koji je bio najavljen. Jedan cudni mladic, sa telesnom manom, koji je živeo u njihovom zaseoku, sedam dana pre zemljotresa rekao je šta æe se dogoditi i zašto æe njihov zaselak doživeti nesrecu. Niko mu nije verovao, bar ne do trenutka dok nisu poceli da se tresu prozori i otpada crep sa krovova kuca.
Danas na tom mestu raste gusta šuma a mladica koji je najavio zemljotres odvela je policija i niko ga više nikada nije video. Dmitrovic u romanu otkriva da taj covek danas živi u Americi i jedan je od najpoverljivijih ljudi tajnih operacija americke vlade.
Ove i sliène price sacinjavaju roman „Beležnica profesora Miškovica” i nakon citanja, uz ostalo, ostavljaju snažnu dilemu, šta je istina a šta „umetnicka sloboda” pisca knjige. Sve deluje toliko fantasticno da je teško poverovati a istovremeno i toliko realno i životno da gotovo svako ko je citao Dmitrovicev roman (izdavac je „Legenda” iz Cacka) osteti potrebu da i sam krene po Srbiji, da traži dokaze za price iz „Beležnice profesora Miškovica”.

SVE JOŠ DUGO OSTAJE TAJNA
- Gotovo svakoga dana susrecem se sa pitanjem ljudi koji su procitali „Beležnicu...”: Šta je u mom romanu istina a šta imaginacija? Ide se èak dotle da neki koji su bili redovni citaoci „Argumenta” tvrde da se iza Boška Stevanovica krije Ratko Dmitrovic, odnosno, da sam ja kao glavni urednik došao u posed te beležnice i da sam istraživao sluèajeve opisane u njoj - kaže Ratko Dmitrovic. - Jedino što mogu da kažem jeste da nisam Stevanovic i nisam se penjao na Maglic u petrovdanskoj noæi A što se ostalog tièe ... to æe još dugo ostati tajna. Možda i zauvek.

FENOMENI PLANINE RTANJ
Prema tvrdnjama jednog od poznatih srpskih poznavalaca ezoterije koji, doduše, još nije procitao Dmitrovicev roman, planina Rtanj, u jugoistocnom delu Srbije, vekovima slovi kao misticno mesto. Tamo su, zaista, registrovane cudne pojave, lekovite biljke, svetlosni fenomeni, strujanja kakvih nema na drugim mestima. Zato me, tvrdi naš sagovornik, ne iznenaduje da je Rtanj našao svoje mesto u jednom ovakvom romanu.


: Odg: Arèibald Rajs
: dzonson 17 February, 2007, 11:54:42 PM
Što ne pogledaš sa Adminom kako da je postavite za download ?


knjigu možeš da "skineš' i sada,sve je dobro postavljeno.
Klikni na onaj naslov     Proèitajte Rajsovu knjigu "Èujte Srbi"   
,saèekaj tren,...i dole na dnu piše Istina o Srbima,tako sam nazvao temu kada sam je postavljao na free hostingu
klikno na download u desnom uglu na dnu...> (http://fedtm.com/images/en_US/download_right.png) ...........i to je to.

knjiga je izvanredna   



: Odg: Arèibald Rajs
: dzonson 18 February, 2007, 03:03:11 PM
Dzonsone, hvala na knjizi!!!
Upravo je "skidam", javiæu se da prokomentarišemo o utiscima.
Još jednom hvala.
Nema problema!Tu knjigu bi po meni svako trebao da proèita i tada æe
ljudi videti da je koren problema uvek bio u našim politièarima
i "inteligenciji",u njihovom malograðanskom mentalnom sklopu.
U pravu si za DB.Naša zemlja je u potpunosti kriminalizovana.

Državne institucije su samo infrastrukturno podruèje za mafiju...sve se drži pod kontrolom.
knjige popot ove Rajsove,mogu dati neophodnu snagu ljudima da požele promene.
Po meni,nama trebaju potpuno novi ljudi u politici,èasni i pošteni poput Rajsa,kjoji æe biti spremni na žrtvu zarad opšteg dobra!
Sve ovi,"sadašnji" i "bivši"...sve je to jedan te isti buækuriš,samo se drugaèije zovu
sve ih treba poslati na smetlištu istorije..u ðubranu!
Kad se proèita Rajsova knjiga,i sagleda sadašnja sitacija,vidi se da ovi sadašnji imaju samo sofisticiranije metode vladanja i manipulacije ljudskom svešæu.






: Odg: Arèibald Rajs
: kukuriku 19 February, 2007, 09:46:27 PM
A gde je sada Kajmakcalan?


: Odg: Arèibald Rajs
: Dacha 20 February, 2007, 02:32:16 AM
 ;DZavisi koga pitas,ako pitas demokratski opredeljene,tu je gde je oduvek i bio,oni nacionalnije opredeljeni ce ti reci ko iz topa-u srcu,a cik probaj da ih pitas:"A gde je sada Kosovo?" :anjdjeo: ::) ::)


: Политички тестамент Родолфа Арчибалда Ра
: Sale-X 26 March, 2007, 12:56:16 PM
Политички тестамент Родолфа Арчибалда Рајса:

"Чујте Срби!"

• Из пера швајцарског хемичара и криминолога Рудолфа Арчибалда Рајса, изашла је 1928. године кратка књига под насловом “Чујте Срби!” Реч је о делу које подсећа на жанр књига-савета, какве су биле честе још од времена позне антике и раног хришћанства, а постале су део темеља просветитељске идеологије. Рајс, који је по рођењу био Немац, живео је у Швајцарској, по образовању је био хемичар, а по професији криминолог. За време Првог светског рата нашао се у Србији, где је после првих месеци рата спроводио једно истраживање (анкету) о аустро-угарским злочинима над цивилним становништвом

(http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/slike/007-1.jpg)
Др. Родолф Арцибалд Рајс

Како се у земљу честитости увукла одвратна корупција

Смрт Арчибалда Рајса, иако је био срчани болесник, била је неочекивана. После вербалних сукоба са једним министром - профитером (Капетановић) Рајс је пао - убијен речима које није могао да преболи. Последња Рајсова жеља била је да му се срце положи крај капеле на Кајмакчалану. У његовим папирима пронађен је рукопис на француском, са насловом "Чујте Срби!" Подсећајући на своју љубав према српском народу ("јамчио сам за вас пред светом, кад вам је било најтеже") своју тестаментарну поруку - чије многе речи и дан-данас остају актуелне - Рајс завршава питањем: Како је нација као што је српска,допустила да је подјарми "шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија презира достојних забушаната, профитера и зеленаша?" Верујући у будућност српског народа, позивајући га "да се пробуди", Рајс опомиње: "У вашим рукама је ваша судбина: блистава будућност или ропство!"

Чујте Срби! Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације.

Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао "чувајте се" и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. (...)

У набрајању ваших врлина нећу морати да вам говорим о ономе што ви називате “интелигенцијом”. Њоме ћу се позабавити тек у деловима посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не “интелигенција”.

Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство. Отимали су вам децу и од њих стварали јаничаре. Од своје сиротиње сте плаћали и добар "десетак" угњетачима. Ваши родољуби нису могли да трпе тај неподношљиви јарам па су потражили склониште у шумама, у које Турчин није смео да крочи. Били су то ваши хајдуци, духовни оци оних који су остварили повлачење преко Албаније, Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Ти дуги векови под јармом су у вашем народу оставили трајан печат. Тиме је он стекао дивне врлине, али и велике мане, а сачувао је и те врлине и те мане.

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у готово свим биткама великог ослободилачког рата. Видео сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама.

Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, нарочито у почетку рата, услед недостатка наркотика нису ни успављивали.

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих.

Да бисте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, готово исто толико делотворно средство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Истина, ви осећате, попут сваког човека који заиста размишља, да постоји нешто неодредљиво, нешто сувише узвишено да би се појмило, над нама, нешто што наткриљује свет и управља њиме. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш "бог" носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа. (...)Ваш народ је гостољубив. У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.

Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства.

Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.

Народ вам је поносан, али не и охол. Тај понос није мана, већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај понос је, напросто, поштовање сопствене личности. Лоши људи га немају. Они су само охоли.

Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богаствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом "интелигенцијом", спречавају вас да то постигнете.

Погледајмо сада мане вашег народа. Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења!

(http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/slike/007-2.jpg)Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у парлогу савршено обрадиве, понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима, и то не увек, пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно, исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале жита, које бисте скупо продавали земљама према којима природа није тако дарежљива.

На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак у израженијој мери. Пре свега, зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, они долазе у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду "чиновници" јер мисле, у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.

Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне енергије објашњава на два начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот.

Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштеним радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају "интелигенцијом земље". Тако сте обистинили Бизмаркове речи који је, када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године, рекао: "Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа."

Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате.

Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших "интелектуалних градова".

Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменици које су оставили ваши преци. Данас се она склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљив начин, своју захвалност.

Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некад град-мученик, ни дан-данас, десет година након ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онl


: Odg: Arèibald Rajs
: Sale-X 26 March, 2007, 12:57:09 PM
  Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некад град-мученик, ни дан-данас, десет година након ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садањих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.

Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање "пензија" које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.

А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника.


Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако их Србија, која их је имала много у току велике олује, данас више нема или готово нема. (...)

А и, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили, колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују и производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате. Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдан непријатељ и која ће то поново бити једног дана, слави "цвет" ваше престонице који се дичи да је савремен. И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи.

Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу, а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо кад су вас током дугих векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису мане, није то ксенофобија. Међутим, они међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби и, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти.

 

Љубоморни су на од себе образованије, отменије и напредније странце. Неподношљиво им је кад морају признати да су ти људи изнад њих. Онда их мрзе, презиру, па ако им се не исплати да их отерају, изналазе све могуће начине да их прогоне. Ипак би им разум морао рећи да нације, на пример, француске нације или швајцарског народа - одавно слободних народа који су слободно могли да се развијају - нужно морају да буду напредније од народа који је имао несрећу да га вековима угњетава окрутни тиранин. Тек од пре неколико деценија Србија се могла развијати релативно слободно, а уистину је слободна тек од великог рата. Сви који је познају радо одају признање великом труду који је она уложила у развој откако је то могла да чини. С правом на то може да буде поносна, али, разумљиво, не може очекивати да се, радом од неколико деценија, изједначи са прегнућем које је вековима изискивано од земаља старих култура.

Уосталом, оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа. Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на неко достојанствено место. На жалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа ради на обарању тих моралних врлина српског народа дајући му лош пример.

 

Та љубомора касте зване "интелигенција" српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. "Отмено друштво" тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.

 

Љубомора ваше "интелигенције" се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај. Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај вештачки сјај брзо тамни пошто га не одржава права снага, која долази изнутра. Површност се  показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На пример: видели сте у иностранству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховим стопама. Подижете зграде где камен замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што то чини швајцарски, француски или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје једноставно бедна.

Површно је и научно и универзитетско образовање већине ваших правника који долазе са овдашњег универзитета.

 

Та површност вас наводи и да прецењујете дипломе, бар своје, јер често из зависти  нећете да признате стране дипломе. Уосталом, шта доказује универзитетска диплома?

Дипломе стечене испитима положеним тако што су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене већина, диплома стечених на Правном факутлету вашег Београдског универзитета такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да ли кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно вам је да он има диплому и... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније говорити (...).


Доктор Рајс, човек који је волео Србију

Родио се у немачкој покрајини Баден, 1875. Отишао на студије у Швајцарску, где стиче диплому доктора хемије, затим на универзитету у Лозани, као доцент, оснива катедру фотографије, нарочито усавршавајућу примену фотографије и других техничких дисциплина у криминалистици и судству. Криминалистику специјализира у Паризу, објављује студију "Судска фотографија", којом стиче светски углед у стручним круговима. Постаје професор универзитета у Лозани. Пошто је објавио "Приручник техничке полиције", постаје водећи светски стручњак - многе владе отимају се да га доведу, да стручним саветима унапреди рад полиције и судова.

Као стручњака чији морални интегритет и способности признаје цео свет, позивају га у Србију, августа 1914, да као неутрални посматрач изврши анкетно истраживање о злочинима аустроугарске војске у Мачви.

Слушао је сведочења, отварао гробове, правио скице и записнике, прегледао лешеве и рањенике, снимао спаљене куће, губилишта, бомбардована и разрушења насеља... Његов извештај запањио је свет.

А он сам згрожен оним што је видео, али и одушевљен моралом српског народа, сам је себе прогласио за "швајцарског добровољца српске војске, друга величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара".

Пише бројне чланке у најзначајнијим европским листовима, пробијајући тадашњу "медијску блокаду" у којој се нашла Србија. Чланци имају снажан одјек, али му доносе личне компликације. Остајући привржен српској ствари, Рајс ради на збрињавању српских избеглица у Швајцарској, организује слање помоћи у Србију. Најзад, са српском војском повлачи се преко Албаније. На Солунском фронту одликован је орденом за храброст.

Пише дневник, књиге, сведочи о борби српског војника, често у првим редовима, у рововима. Дописник је многих листова - он сам, на пропаганди, постиже више него српска влада, њена надлештва, министарства, прес бирои и новинари.

После пробоја Солунског фронта, поново саставља стручне рапорте о злочинима освајача, поткрепљене аргументима и чињеницама које нико не може да оспори.

Нарочито велики одјек имају његови извештаји о зверствима Бугара у Сурдулици, Владичином хану, Врању, Лесковцу... баш као што је одјек имао и његов рапорт из Мачве, из Прњавора. После рата одлучује да се заувек настани у Србији.

Убрзо бива сасвим потиснут из јавног живота: његова жарећа правдољубивост више не одговара владајућим круговима нове државе, његове критике - жестоке - прилика у земљи, власт гледа попреко

Последње што је још могао да учини за Србију, којој је жртвовао блиставу каријеру, а која му је вратила крајњом незахвалношћу, био је рукопис "Чујте Срби" (објављујемо га знатно скраћеног, на основу књиге које су "Дечје новине" издале 1997.) који ће оставити у фијоци - да буде прочитан после његове смрти.

Последња порука Србима,
које је толико волео, „Чујте Срби“


: Odg: Arèibald Rajs
: Sale-X 26 March, 2007, 01:02:42 PM
  Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. "Интелигенција" вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео сам да нема разлике између ми-нистра на "ов", "ев" и неког на "ић". Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније.

 

Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, он одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1 000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер.

 

Господин Вукићевић је био обичан професор провинцијске гимназије. Пошто је постао политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, а сам Бог зна колико кошта плац и подизање таквих зграда у главном граду. Лазар Марковић је син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућнији грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа станарину 12 000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина, венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао један од најбогатијих људи у земљи? А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од посланичке и министарске плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли  бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да би се докопали новца.

 

Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице. Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе да нешто ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата.

Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често не полазе ако их не покрене свежањ новчаница које дајете шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одговарајућу службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесара одуговлаче ако нема подстрека у виду бакшиша? (...)

 

Интелигенција вам је деловала попут буђи. Заразила је све што је с њом дошло у додир. Та трулеж већ захвата и село. Ваше кршне сељанке већ знају за шминкање и свилене чарапе. Припазите док не буде прекасно!

Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена. Почистите кућу, пометите све те охоле и штетне марионете. Немојте да вас засене људи који у суштини немају никакву вредност, али чији је лош пример неизмерно опасан по духовно здравље вашег народа. Не клањајте се више новцу до земље. Новац не доноси ни срећу ни углед. Може се он поштено зарадити и, ако га власник користи да би чинио добра дела око себе, поштујте таквог човека због његовог рада и због начина на који он користи стечено богатство. То је добар пример младима. Новац, међутим, може да буде и нечасно стечен и, на жалост, то је данас веома чест случај. Будите горди пред тим нечасно стеченим богатством. Немојте правити нагодбе с њим тако што ћете ласкати његовом власнику.

 

А сада да попричамо о вашим ПОЛИТИЧАРИМА, од којих су многи из редова интелигенције и на које се, према томе, односи све што сам управо рекао.

Ваша средњовековна историја и јунаштво стварали су од вас ратнички народ све док сте били слободни. Хајдуци су у доба робовања наставили ту традицију. Затим долази ослобађање под Карађорђем, и борба до коначног ослобођења. Када је то постигао, ваш народ је, толико навикнут на борбу, ако не би имао спорова са спољним светом, покушавао да унутар земље задовољи ту борбеност. За то је нашао начина у политици и одао јој се душом и телом. Међутим, по старом обичају ратника да се боре за врховног вођу, унутрашња политика је за вас била странчарење, то јест везивање за судбину неке личности, вође или групе.

Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа. Док су страначке вође и њихови штабови још били родољуби - а, судећи по свему ономе што сам прочитао и чуо, у то време су то заиста били - зло још није било нарочито велико. Истина, то није погодовало брзом и мирном развоју. Уосталом, после дуготрајног робовања какво је било ваше, није се могло тражити од народа који је тек повратио слободу да буде мудар као људи који су дуго живели у њој. Уз то, ваша тек васкрсла држава је узимала за пример политичке системе већ прилично деформисане, чак и у земљама веома старе и континуиране културе. Најзад, родољубље је код страначких вођа било још довољно делотворно и спречавало их је да свесно раде против интереса земље.

То се, међутим, мало-помало мења. Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта ја говорим - они згрћу богатство.

 

А ако сте пре рата и имали политичара који су, у свом већ странчарењем искривљеном духовном склопу, имали у виду само оно што су сматрали добрим за земљу, парламент вам је већ био преправљен људима који су само тражили личну корист у тим политичким страстима. Ваша скупштина већ није била израз народне воље. Тако су, током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика - профитера Велизара Јанковића, резервног официра, испословали да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначнијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницама у рату - парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружити онима који су се борили. Ти родољуби су били Алекса Жујовић и Драговић, а ниједан није припадао интелигенцији.

А какву су улогу одиграли ваши забушанти из Скупштине за време рата? Да ли су бар покушали да ублаже недостатак храбрости и родољубља обављањем неког корисног посла искључиво за добро земље и забораве приватне и презира достојне страначке интересе? Нису! Што је рат дуже трајао, то су они поново западали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим и на Крфу, приредили су свету кукавну представу отимања политичара о министарске фотеље док им отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на бојном пољу.

И ти чудновати посланици - забушанти једне ратничке и јуначке нације сматрали су да острво Крф није довољно удобно - а можда и недовољно сигурно - за тако заначајне људе попут њих. Копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, где би, онако добро плаћени као што су били, могли да воде још много лепши живот. Да, Скупштина је била потпуно бескросина, бар после повлачења преко Албаније, када је непријатељ заузео целу Србију.

А Ваши политичари - странчари избегли у Женеву, Париз, Ницу, Лондон итд!? Рат и невоље властите земље ничему их нису научили. Наставили су страначке свађе у земљама у којима су нашли уточиште. Својим домаћинима су тако кукавно приказивали како се браћа међусобно раздиру.

 

Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око "Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна, јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководилаца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: "Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и да се ви, војници, не смете бавити политиком. Морали бисте да будете кажњени, али смо у страшним борбама. Поред тога, знам да ви волите отаџбину. У овом трагичном тренутку по нашу земљу, ја нећу да сами осуђујемо припаднике војске на којој почива сва наша нада. Желимо да заборавимо вашу грешку, али ви идете на прву линију, храбро се борите за ову земљу која вам опрашта, а ако треба, жртвује се за њу." Принц Александар је био вољан да тако поступи, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити "правди", њиховој "правди", да слободно делује.

 

Чим се рат завршио, ваши политичари су појурили да поново приграбе власт и управљање пословима. Ни на памет им није пало да би прве редове требало препустити онима који су се жртвовали за отаџбину. Напротив, свим могућим средствима су настојали да са значајних положаја уклоне све ветеране. Ови су, пак, још били превише уморни од натчовечанских напора које су уложили, па су им то допустили. Елем, политичари више нису знали ни за какве границе својих себичних амбиција. Био је то плес министарских портфеља, који су доносили богатство онима који би их се дочепали. Најбољи начин да брзо постане богат јесте да постане министар!

Од рата до данас (1928), видео сам најмање педесетак министара и, с ретким изузецима, сви ти министри су се обогатили. Погледајте какво је право краљевско имање ваш министар Нинчић стекао. Погледајте му куће у граду! Зар заиста верујете да је све то плаћено штедњом од иметка који је Нинчић имао пре рата и од министарске плате? А баснословно богатство Стојадиновића, бившег министра финансија, сина честитог човека без икаквог богатства? А Божа Максимовић, пре рата само ситни сиромашни намештеник који је без завршених студија? Да ли је ону лепу кућу вредну неколико милиона и онај накит и друге бескориснk


: Odg: Arèibald Rajs
: Sale-X 26 March, 2007, 01:04:54 PM
  Понекад би се јавно мнење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције. Тада би ваши политичари - странчари основали скупштинск анкетне комисије, које никада нису дале неки резултат зато што вукови не једу једни друге. Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су се добро чувале да не забразде дубоко пошто су добро знале да корупција није апанажа једне странке него свих. Ваши политичари - странчари су, дакле, мирно могли и да се богате на рачун појединца и државе. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених снажно деловао на службенике свих нивоа?

 

Свуда су ми ваши старији људи причали како је у њихово време повериоцу била довољна само реч онога који узима новац у зајам и да чак није тражио ни признаницу јер је знао да дату реч сви поштују. Данас често ни најпрописније издата признаница више није довољна. Дужник ће понекад покушати да се извуче и најнечаснијим средствима. Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је "штићеник" политичара - странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу. Кад се неки кандидат пријави на конкурс за неко место у министарству, не питају га: "Шта знаш? Шта си радио досад? Шта си радио када је отаџбина била у опасности?" Не, питају га: "У којој си странци? Који посланик те препоручује?"

 

Наравно, ваши политичари - странчари желе да међу чиновницима имају само људе из своје странке. Чиновник мора да буде њихов бирач и, захваљујући утицају и моћи којом располаже, мора му донети и гласове својих потчињених. Његово знање, поштење и прошлост немају никакву улогу ако политичар- посланик или министар сматра да му може бити од користи. Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао са њом. У полицију су вам политичари поставили људе кажњаване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у јужној Србији, крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци - злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку.

 

Ваши политичари, а већина их никада ништа није учинила за вашу земљу, не воле оне који имају заслуга за вашу отаџбину. Боје их се јер су им они живи прекор. Због тога настоје да их истисну из свега, и из војске и са функционерских положаја. Кад им се укаже прилика, покушавају чак да их срозају у очима јавности. Опасна је то игра јер ће једног дана ваш народ помести све те партизанске политичаре и вратити оне који су се доказали...

Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странакама, па су оне постале крајње моћне. Оне су пре свега завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака, а већина народа их не зна, данас приближавају једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у којем су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које, усталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара.

Ако парламентаризам настави овако, а наставиће, он великим корацима јури у пропаст, а са собом ће повући и државе којима би требало да служи. Ако се процени да га треба задржати, а не заменити неком новом институцијом боље прилагођеном савременим захтевима, биће га потребно суштински реформисати, а посланицима вратити првобитну дужност: да буду само гласноговорници целокупног становништва једне области чији се највиши интереси стапају са интересима читаве националне заједнице; да не буду ни у чијој другој служби, већ у служби сопствене савести.

Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и храбри. Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Сигурно је један од оних ваших државника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију - у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције - користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. Елем, човек који се преда само општој ствари, а Пашић је током целог живота био само политичар, и коме је на памети само та општа ствар не богати се, напротив - он жртвује и оно што је могао имати. Борба за неку идеју, идеал кошта. Знам нешто о томе. Одбрана вас коштала ме је свега што сам имао: богатства, положаја, будућности. Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више. Да је Пашић заиста био велик и поштен човек, како би неки хтели да га представе, после њега би нашли само женин мираз, а било би чудно да и он буде потпун јер су Пашић и, поготово, његови живели на високој нози, а дугови сина, које је отац плаћао, сигурно су надмашили мираз госпође Пашић. Уз то, заиста велики човек се гнуша дружења са покварењацима. Он у свом окружењу тражи људе који су му морално слични, значи поштене и несебичне људе попут себе.

(http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/slike/007-3.jpg)
Никола Пашић

А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима. Па она невероватна Пашићева слабост према недостојном сину... За време рата Пашић га је, а већ је знао за изопаченост свог потомка, склонио под изговором непостојеће болести. Човек који је на положају политичког вође једне државе у рату морао је одржати сину следеће слово: "Ти си ми син јединац. Место ти је међу онима који прсима бране земљу која ми је поверила своје интересе. Кажеш да си болестан. Није важно, чак и да си на самрти, мораш да будеш међу бранитељима отаџбине. Иди и изврши своју дужност! Ако то не учиниш, одричем те се и никада те више нећу видети!" Међутим, уместо да му одржи то слово, Никола Пашић је допустио сину да банчи по Паризу и да на Крфу својом раскошном лимузином прегази српске јунаке који су се избавили из непријатељских планина Албаније. Пашић је био реалиста и мислио је да су сви људи као он. Тако, када му је један заједнички пријатељ приговорио што је лоше поступио према мени, одговорио му је: "Па, шта хоће тај човек? Три пута сам му нудио новац, а он је одбио!" У том одговору се садржи сав менталитет тог државника.

Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима - странчарима. Они су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране.

Ваши политичари - странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или, како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска - и то само војска - ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу, ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности.

Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа итд. и у ту земљу, која им је морала да буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. Биле су им потребне њихове "куглице". Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву игру, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то становништво око националне заставе у неком "народном дому", подигли најлепше зграде "радикалског" и "демократског клуба", па тако унели у ту искупљењу земљу не слогу, већ неслогу.

Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли.

Ево још једне појединости врло својествене вашим политичарима - странчарима, коју, уосталом, обично срећемо код људи уздигнутих на положај који им не припада. Када стигну до министарског положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то готово смешно. Мерило да је неко прави државник јесте да он никада не пропушта да буде пристојан према свима. Елем, кад постану министри, наклоношћу свог клуба или совјета, ваши политичари - странчари сматрају да не морају да буду пристојни ни према коме осим према онима који имају много новаца. Они остављају најзаслужније људе да састима чекају у предсобљу и често их посредством шефова кабинета отправљају под изговором да су претрпани послом. Истакнути странци, чије би пријатељство било врло корисно вашој земљи који су се помучили да посете ваше руководиоце, често нису били ни примљени, па су због тога понели у своју земљу лоше мишљење о вашим људима и то мишљење нису скривали.

Многи ваши дипломатски неуспеси последица су нељубазности и онога "баш ме брига" руководилаца из Жуте куће. Чиновници, наравно, опонашају руководиоце и сасвим заборављају да су они ту ради народа, а не народ ради њих. Скоро свуда по јавним службама влада тај непријатни дух по угледу на високе руководиоце, министре, и то још наглашенији. Била то пошта, полиција или онај фамозни "Биро за штампу" Министарства спољних послова - где би ванредна љу


: Odg: Arèibald Rajs
: Sale-X 26 March, 2007, 01:06:02 PM
  Многи ваши дипломатски неуспеси последица су нељубазности и онога "баш ме брига" руководилаца из Жуте куће. Чиновници, наравно, опонашају руководиоце и сасвим заборављају да су они ту ради народа, а не народ ради њих. Скоро свуда по јавним службама влада тај непријатни дух по угледу на високе руководиоце, министре, и то још наглашенији. Била то пошта, полиција или онај фамозни "Биро за штампу" Министарства спољних послова - где би ванредна љубазност морала да буде строго обавезна - свуда људи наилазе и предусретљиво понашање са људима понижавајуће.

Ето, драги моји српски пријатељи, то је мала скица ваших политичара какве сам их ја видео откако сам у вашој земљи. Она није потпуна, далеко од тога, али ово што сам рекао је довољно да схватите остало. Уз "интелигенцију", и политичари су узрок што вам је држава у нимало задовољавајућем стању. Њихов пример делује на народ. Стари, поштовани и честити обичаји се све више губе и уступају место побеснелом самољубљу, разузданом снобизму и све већем неморалу. Крајње је време да се томе стане украј и да се помете то ђубре које најпре понижава ваш народ да би га затим и уништило. Не дозвољавајте више да вам политичари - странчари сматрају отаџбину кравом око које се цењкају попут Цигана. Избаците све те профитере и интересе своје земље поверите најмудријим, најпоштенијим и држави најоданијим људима из ваше нације.

(http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/slike/007-4.jpg)
"Своме ратном другу,
пријатељу срба из најтезих дана војнику правде, истине и права
швајцарском професору, др Рајсу"

Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније.
Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу - а од ње ништа не очекујем - идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата.
Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник - не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!

Београд 1. јуна 1928. П. А. Рајс


: Odg: Arèibald Rajs
: dzonson 26 March, 2007, 02:18:26 PM
Da dobri su ovo tekstovi..Rajs nas je savršeno kompjuterski taèno opisao,pogotovu pokvarenost politièara i kvazi elite,"intelektualce..."

Meðutim,mora da se kaže da je ta pseudoelita, vremenom  uspostabljajuæi korumprani i nemoralni šablon ponašanja kao nešto "normaslno", uspela da iskvari i pošten obièan narod,koji u principu "odomaæio" taj stil ponašanja u oboènom životu...

To je ona èuvena metoda "kuvane žabe" koja uvek uspeva u svemu...

Ako žabu odmah prineseš vreloj vodi na 100 stepeni, ona æe da pobegne i neæeš moæi da je skuvaš,ali ako ideš mic-po-mic, kreneš od nule i postepeno poveæavaš  temperaturu,žaba se akomodira i navikne na postojeæu trmperaturi...i tako sve možeš do 100 stepeni....

Tako je i sa ljudima...

Ako hoæeš da uvuèeš nemoral u društvu kao nešto "normalno",moralne norme treba da rušiš postepeno
mic-po-mic...dok to ne postane kao danas sasvim "normalna" stvar...
To sve podržava i medijka sfera filmova,pa i ove igrice na kompjuteru za decu pune su nasilja i tako se navikavaju na to da je svet samo borba,i da samo najjaèi opstaju...
Zato ne treba da se èudimo što su danas na vlasti najobièniji prostaci i idioti,a mi samo æutiumo i trpimo...


: Odg: Arèibald Rajs
: dzonson 07 July, 2007, 09:01:43 PM

Evo..knjigu sada možete èitati i u online pregledu...

Arèibald Rajs - ÈUJTE SRBI...! (http://www.scribd.com/doc/179098/Aribald-Rajs-UJTE-SRBI)

Inaèe "Scribd" , Host gde sam postavio ovu knjigu ,odlièan je i besplatan...
Na njemu se mogu uplodovati i skladištiti tekstualni dokumenti bez limita,to je kao neka online biblioteka.
Imaju odlièan fleš PDF plejer,a dokumente koje kaèite možete publikovati i embedovati na blogu,sajtu itd..

Mogu se uplodovati razni tipovi dokumenata:  Word, PDF, plain text, HTML, JPEG, PowerPoint, Excel, Postscript, LIT,  a posle uploda mašina vam i konvertuje taj dokument u druge tipowe dokumenata .pa èak ga konvertuju i u audio formatu,ali naravno na Engleskom jeziku!
Za moj ukus,zaista su perfektni...


Nema ogranièenja u megabajtima koje uplodujete.
Imate detaljan uvid ko je gledao vaše dokumente,sa koje lokacije,imaju mapu na kojoj to možete da vidite,iz koje zemlje,koj grad...
PDF fleš plejer možete podešavatu i u full screen modu ,a ako naðete neke interesantne teksove,knjige,sve to možete i downlodovati u pdf-u,Wordu i slièno...



: Èujte Srbi, èuvajte se sebe!
: Sale-X 22 July, 2007, 11:18:49 PM
Èujte Srbi, èuvajte se sebe! (Dr Arèibald Rajs)

Meðu poznatim Srbima koji su obeleželi epohu u kojoj su živeli sasvim zasluženo se našlo i ime jednog Švajcarca. Doktor Arèibald Rajs, hemièar, kriminolog, humanista, èovek koji je poželeo da sa Srbima provede ceo život. Upoznao je srpski mentalitet, gostoljubivost i dobroèinstvo. Upoznao je, nažalost, i srpske mane i nije se libio da ih "bez uvijanja" predoèi. Verovatno da bi ovaj plemeniti èovek i danas imao šta da zameri, tim pre što se u meðuvremenu ostvarila mnoga njegova predviðanja.

(http://www.ekapija.com/dokumenti/Arcibald_Rajs_200707.jpg)

– Bio sam sa vama kada ste bili u nevolji. Delio sam sa vama patnje i žrtvovao sjajnu karijeru – govorio je Rajs. – Ali, nije mi žao. Zavoleo sam vas, jer sam imao priliku da upoznam vaše ljude u presudnim trenucima, kada se, valjda, jedino i može upoznati karakter jedne nacije. Nažalost, video sam i sve vaše mane, nedostatke i slabosti, video sam sve ono što može biti pogubno za vaš narod u buduænosti – zapisao je Rajs u svom politièkom testamentu.

A, Srbi ko Srbi. Kada su ratne strahote minule, zaboraviše mnogo toga. Zanemariše i zalaganje nesreænog Švajcarca, zaboraviše njegovu žrtvu i na kraju ga i ubiše "teškim reèima". Ipak, ni to im nije zamerio. Poželeo je da njegovo srce poèiva na Kajmakèalanu, "najopasnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koji su stradali za slobodu svoje otadžbine". Iako neobièna, ova poslednja želja mu je obezbedila put u nezaborav. Ovim gestom doktor Arèibald Rajs je pokazao kolika je bila njegova ljubav prema Srbiji, srpskoj zemlji i srpskom narodu, pokazao je koliko je bio velikodušan, moralan i èovek odan istini i pravdi.

Zahvalnost naroda – najveæa nagrada

Rajs je voleo da kaže da mu je Srbija treæa domovina. Roðen je u južnoj nemaèkoj pokrajini Baden, 8. jula 1875. godine. Posle završene osnovne i srednje škole u Nemaèkoj, nastavio je studije u susednoj Švajcarskoj. Tamo je doktorirao hemiju, a nešto kasnije poèinje da radi i kao profesor kriminalistike. Igrom sluèaja u Srbiji se zatekao 1914. godine, da bi u ime Švajcarske vlade, kao neutralni postmatraè, istražio poèinjene zloèine austro-ugarskih trupa u Maèvi i Podrinju. Upoznajuæi srpski narod poželeo je da s njim i ostane. Ubrzo se proglasio "švajcarskim dobrovoljcem srpske vojske, drug velièanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara".

(http://www.ekapija.com/dokumenti/spomenik_A_Rajsa_200707.jpg)

Zajedno sa srpskim narodom i vojskom je prepešaèio Albaniju, deleæi njihovu patnju i nevolju. Pomagao je srpske izbeglice, zbrinjavao našu siroèad u Švajcarskoj. Srbi su mu uruèili medalju za hrabrost, ali je voleo da kaže da mu je da mu je najdraža nagrada zahvalnost srpskog naroda.

– Vaš narod je gostoljubiv – prièao je Rajs. – To se oseæa na svakom koraku. Gde god da doðete èekaæe vas širokogrud doèek. Prvi komad božiænog kolaèa èuvate za namernika, milosrdni ste i osetljivi na tuðu muku. Gledao sam kako vaši ratnici daju poslednje parèe hleba zarobljenim vojnicima, upravo onim koju su im palili kuæe, masakrirali žene i decu, ubijali roditelje... Bez trunke želje za osvetom, u njima nisu gledali neprijatelje veæ samo zarobljene nesreænike, a to se, zaista, retko gde može sresti – zapisao je Rajs u svom testamentu.

Upravo zahvaljujuæi njemu, istina o Srbima, njihovoj hrabrosti, milosrðu i velièini, obišla je svet. Rajs nije krio divljenje prema srpskom vojniku. Njegov opis srpske ljubavi prema èoveku, otadžbini, hrabrosti srpskog ratnika i njegovoj humanosti, imali su veliki odjek u èitavoj Evropi. I to baš u trenucima kada se istina o Srbima, baš kao i sada, teško probijala u svet.

Da li nam je oprostio?

U svom testamentu Rajs se osvrnuo i na naše, najblaže reèeno, slabosti i loše navike. Kada je rat prošao i kada su u prvi plan izašli politièari i profiteri raznih vrsta, Arèibald je zapisao:

– Politièari su vam iskvarili zemlju. Oni su kod vas svemoæni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su bez morala, bez èasti, lièni interes je u prvom planu. Junaci su zaboravljeni, omladina zapostavljena, radnih navika skoro i da nemate. Govorim vam ovo kao prijatelj naroda i plašim se, da ako nešto ne promenite, sve ovo može skupo da vas košta.

I bio je u pravu. Koštalo nas je i tek æe nas, po svemu sudeæi, koštati. Posle okonèanja Prvog svetskog rata naši politièari su želeli da se Rajs povuèe iz javnog života. Razumljivo i zašto. Mnogo je video, mnogo znao, i o svemu javno prièao. Bio je angažovan u Ministarstvu inostranih poslova, u odseku za dokumentaciju ratnih zloèina. Jedno vreme radio je i kao veštak za falsifikovane novèanice u Narodnoj banci u Beogradu. Intrige koje su oko njega pleli tadašnji politièari uèinili su da se Rajs povuèe u lièno izgnanstvo.

Potisnuli su ga politièari, ali ga narod, sreæom, nije zaboravio. Èesto je isticao da mu je zahvalnost naroda jedina nagrada koja ga je zadržala u Srbiji i kad ga zvaniènici nisu hteli. A nisu ga hteli, jer ih je sagledao u pravom svetlu još za vreme rata.

(http://www.ekapija.com/dokumenti/A_Rajs_200707.jpg)

– Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporuèivao ga vojnicima koji su se borili za slobodu, danas je još bogatiji i svemoæniji. I vi mu laskate. A prema meni, koji je sve žrtvovao, vaše voðe se odnose kao prema nametljivcu – piše plemeniti Rajs.

Piše i moli da ne dozvolimo da zamre duh omladine, da se mladi ne ugledaju na skorojeviæe, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive politièare... Kada mladi više šta se radi u državnom vrhu, kako se zaboravljaju invalidi rata, kako se zanemaruje sirotinja i ratna siroèad, razumljivo je da ni sami neæe žrtvovati za svoju otadžbinu.

Sve je ovo Rajs napisao krajem treæe decenije prošloga veka. A kao da je pisao juèe. Nažalost, Rajsa smo brzo zaboravili, njegova upozorenja nismo poslušali. I na kraju smo ga reèima ubili. Umro je iznenada, u 54-oj godini života, posle verbalnog sukoba sa bivšim ministrom Kapetanoviæem, koji je rat proveo u inostranstvu i postao ratni profiter. Rajs je pao ubijen reèima, reèima jednog Srbina... Da li je ovaj plemeniti Švajcarac to zaslužio i da li nam je oprostio? Imajuæi u vidu sve ovo šta nam se danas, posle punih 80 godina dešava, znamo samo da je bio u pravu.

(Autor: Dragana Miloševiæ)


: Odg: Arèibald Rajs
: dzonson 23 July, 2007, 05:52:01 PM
Ovo je veoma dobro,kratko i sažeto objašnjenje..
Ironija života i naše istorije je ta,da je Rajs bio poreklom Nemac,a Nemci su vazda bili "naši najveæi neprijatelji",a ujedno Rajs je po meni dušom i delom i "najveæi Srbin" unazad sto godina,zajedno sa našim vojskovoðom Vojvodom Mišiæem koji je mudro savetovao politièare da ne treba da pravimo zajednièku državu sa našom"braæom" veæ svoju,veæi od naših mnogih autentiènih originalnih Srbenda ,ali "po zanimanju"...!
On nam je rekao istinu o nama,a mi i dalje nojevski zabijamo glavu u pesak bez hrabrosti da uradimo sveopštu Nacuionalnu katarzu,da se suoèimo sami sa sobom,da vidimo gde grešimo,da oèistimo "kukolj od žita" i da tako proèišæeni krenemu u Sreæniju buduænost i sadašnjost...
Evo dajem još neke Rajsove fotografije,jedna je ova iz 1909 god...

(http://img242.imageshack.us/img242/1606/rajsiz1909elf5.jpg)

A ova je ista kao i tvoja,Rajsov grob,samo sa druge pozicije...

(http://img174.imageshack.us/img174/2028/rajsovgroblh9.jpg)

gde se vidi da je porodica Favra,Ivan i Nada izgleda po verovatno Rajsovom testamentu podigla grob i održavala ga i brinula se o njemu.
To je samo moja  predpostavka na osnovu fotografije,nemam podatak o tome...



: Odg: Arèibald Rajs
: dzonson 13 January, 2008, 07:18:25 PM
E,admine evo ti direktan link za download Rajsove knjige sa Scribd servera da postaviš to ovde,jer na starom ima nekoliko prelaza.Zaboravio sam da to ovde prosledim , a knjiga je veæ odavno na Scribdu (http://www.scribd.com/)

Rudolf Arèibald Rajs - Èujte Srbi ! (http://www.scribd.com/word/download/179098?extension=pdf)