Skip to content

Sokobanja arrow Skorasnje poruke
16 Oktobar, 2021, 04:45:48 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
 61 
 poslato: 12 April, 2014, 12:54:40 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Као приче из романа

Некад сам, срећан, живео у Сокобањи, сад живим у Београду. Некад сам, у Београду и Мостару, имао родјаке, тетке, тече, стричеве, стрине, ујаке, ујне... сад немам никог, сви су помрли... Али их се сећам, гледам их као да су живи и чујем као да говоре...
Тек сад видим да су сви били веома различити, као и њихове судбине... и да су били "јунаци" мог животног романа... А кад је то тако, никакво чудо што сам постао романописац и писац прича...
У Сокобању су ми дошли ујак, једном, једна тетка два пута и две тетке по једном, и то је било све... Све за 17 година мог живота у Сокобањи, мало!...
Десило се, једном, све три тетке, мамине родјене сестре, дошле су преко лета код нас. Вука,Веса и Вјера. Поредјао сам их по годинама, најмладја на трећем месту.
Дед, њихов отац као што је био и отац наше мајке, спавао је у кухињи, ми, сви, мама, Гордан, ја, тетка Вука и тетка Веса у једној соби - а тетка Вјера у другој. Зашто је она сама спавала у посебној соби, па, још, закључана(!), описаћу на крају ове тужне епизоде која је као истргнута из неког Сингеровог романа... да, да, оног нобеловца, Јеврејина, мог омиљеног писца...
Али, пре него почнем о том давном лету и "судбинама" мојих тетака и ујака, кратко добронамерно упозорење. Ако не можете да поднесете тужне приче, не читајте, даље, окрените се веселим странама живота и његовим беспослицама кад ја, већ, не могу... а не могу јер ми нешто не да мира... не да?... а шта, то?!... е, па, зините!... па ћу вам рећи!...
Ово "ситно ткање" свог сећања започињем с најстаријом, с тетка-Вуком. Знали смо кад ће нам у Бању доћи, али нам тог дана није прешла преко прага у Драговићевој улици. Аутобус је стигао, није, ваљда, изашла на некој успутној станици! О, тетка-Вуко, чујеш ли ме?!... Чујем, чујем, Бобо... али сам далеко!... Нашли смо је - где друго - у парку. Седи наша тетка, на клупи, близу рупе за инхалацију (ту је и Нушић седео), са женама, бањским гошћама - и хекла! Морали смо да сачекамо да је одведемо кући док не узме мустру! Читав живот се смејала не знајући шта је чека на крају кад се живот уозбиљи...
Друга је дошла тетка Веса (право име Веселинка). Тог лета, кувала нам је, маму је одменила. Сваког дана нас је водила на плажу, испод Жупана, да научимо да пливамо. Али, али - пази, сад! - не у води, него на сувом! Да, да, не помакао се с места... Брижна, наша, тетка...
- Док не научите да пливате, не смете улазити у воду! - била је њена филозофија.
Завршила је на исти начин као младји ујак.
А учила нас је да пливамо на сувом. Легнемо на стомак и "радимо" ногама и рукама, на шљунку. Нико се не може удавити. Научиш да пливаш без страха. И тек кад савладаш ту вештину, стекнеш сигурност и рутину, можеш у воду: у Жупан, у Три каце, у Шест каца...
Последња је стигла тетка Вјера (тако се каже у Херцеговини а у Србији Вера). Одмах је добила засебну собу док смо се сви ми, осим деда, стиснули у другој. Била је пуна прича, сликовитих детаља, динамичних догадјаја, незаборавних доживљаја из свог дугогодишњег школовања и службовања по војводјанским селима и у Новоме Саду... Јадна, она је прошла најгоре!... Изгубила је...
То, да је она сама спавала у соби, не до улице него у соби према кући адвоката Аце Мирковића, веома ме је изненадило. Питао сам мајку, видело се да избегава одговор, да врда тамо-амо. Питам је, а она понови моје питање! Хм, једино да ја одговорим, а она да ме пита!...
Али кад ју је мама прве вечери закључала у тој соби, е, то, више није могло да се забашури, тек тако, јевтиним женским триком: кад те неко пита, и ти питај њега то исто...
Тетка Вјера је била месечар!...
А то захтева враћање, уназад...
Кад су сви, пре рата, у детиње доба, живели срећни и задовољни, и не знајући да ће, једног тужног дана, сви морати побећи из Мостара и постати бедне избеглице... становали су на Луци, крај Неретве, у својој лепој породичној кући на спрат, с кровом од камених плоча, с дивним калдрмисаним двориштем, високим зидовима, цвећем, кујом Медом, мачором Белим и коњем Цветком... Тад се још нисам био ни родио, а моја мајка је била дете као и њена браћа и сестре: Славко, Бранко, Вука, Веса, Мица, Вјера... и наша мајка Ксенија, Ксена... у Мостару Сена...
Лето, најврелије, сви спавају напољу, у дворишту, на душецима... Доле чиста камена калдрма, с камилицом, мушкатлама, петунијама и каранфилима...
а горе звезде!...
- Медо, иди надји Мицу!...
- Медо, пронадји Весу!...
- Где је Ксена, Медо, где је... тражи је, брзо!...
И куја Медо - погрешно јој дали мушко име! - тражи и надје...
А кад уморан сан "закуца на врата", сви легну на душеке, у дворишту... а тетка-Вјеру ставе у средину, окруже је... да као месечар не оде у Неретву! Да не оде у сну! С испруженим рукама као у оном Кустуричином филму, најбољем нашем филму свих времена... не могу, сад, да се сетим наслова али сви су га гледали по ко зна колико пута... и још ћемо, не бројимо...
Ето, зато је тетка Вјера добила "своју собу" у Сокобањи, у кући, на Врелу где смо становали... Мама је закључа, сигурно је сигурно, мада је Моравица далеко од Врела...
Питао сам маму ко тетку ноћу закључава у Београду.
- Сама се закључа. Кључ стави у џеп. Ујутро га извади и откључа собу...
Много година касније, њихови дани су се привели крају. Тетка Вука је морала да угради вештачке кукове, да извади камен у мокраћној бешици, али дрхтање целог тела, главе, руку... није могла да заустави. Умрла је у дубокој старости, у свом кревету, у својој гарсоњери, у Тиршовој улици. До последњег дана, по причи, оним својим дрхтавим рукама, хеклала је... као оне давне године у парку, у Сокобањи... Због дрхтања, излазила је чудна "мустра", најличнија креација...
Веселинка је умрла у сну, срећна... Одвела ме њена кћер Милка... у Дијагностички центар. Плаче, Милка, мени се срце стегло... док тетка Веса спава, дубоко... дубоко... Само јој преко лица, понекад, "прелети" кратак трзај, одраз, сенка, одбијање, осмех... и ништа се не промени... жива, а већ отишла... дише, а већ "хода", далеко...
Тетка-Вјерин син скочио кроз прозор, био болестан... Кажу да се затрчао и полетео с петог спрата у Улици Луке Вукаловића број 5... Кад су јој јавили, нашла га у дворишту, легла по њему и плакала дуго, дуго...
Сахрањен је у исти онај гроб где су нашли свој мир дед, тетка Вука, наша мајка... а и она је ту сахрањена, у малој урни... на Новоме гробљу... И као што је, оног лета, у Сокобањи, имала засебну собу, овде је, на заједничком гробу, "добила" засебну таблу с натписом "Вјера Хаџић" (није се удавала; Миша је био њено ванбрачно дете; и није био месечар... а ипак је "полетео"!)...
Тако Живот шије и пара. Убацује нам у главу, товари на ледја, приближава или удаљава од срца, пише и брише... Записује у Велику Књигу. У њој је нешто медју корицама, а нешто, богами, и изван њих, у зависности одакле, из ког угла се гледа... из Живота или изван њега... као што, овде, пишем ја... а читаш ти... или ви... мој Павле, моја Марина, мој Мирко, моја Татјана... децо, моја...


 62 
 poslato: 12 April, 2014, 12:53:49 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Ујка Брано

Као деца, први пут смо схватили да нисмо, на свету, сами, то јест, да, осим мајке и деда, имамо још неког... Још нам је, "тај неко", најавио и долазак! У Сокобању!... Ма не може бити!...
"Драга Ксенија, долазим... "
Ко?
Ујка Брано!
Одакле?
Из Београда!...
Не, нисмо могли да верујемо... Ма откуд?! Људи немају довољно новца ни за живот, а камоли за воз...
Он је прво путовао путничким возом до Житковца па, после, аутобусом, преко Алексинца, до Сокобање...
Нисмо имали његову слику. Кад је непознат човек, средњих година, омален, коврџаве косе, ушао у двориште, на Врелу, где смо становали, а било је то у дворишту вила-"Цаце", сазнали смо да је то наш ујак Бранко Хаџић, чиновник из Београда.
Одмах смо се разочарали. Није имао ни ципеле него старе прашњаве сандале с дебелим излизаним дјоном. Ово врата је имао завезану црвену мараму. У устима је држао муштиклу без цигарете, само држао или је, мало-мало, жвакао! Уместо каиша, панталоне су му држали трегери...
О, Боже! То наш ујак! Родјени брат наше мајке!... Разочарани, али...
Само док није прошло неколико дана...
А онда нас је ујак "узео под своје"!...
Боже, како је он био занимљив и диван ујак, свако дете би га пожелело сто пута!... И ми смо били деца...
Кад је био мали, у Мостару, крај Неретве (као што смо ми, тад, живели у Сокобањи, као избеглице, крај Моравице), наш ујак Брано, скакао је с моста у Неретву, и то на главу! Умео је да рони држећи руке на ледјима!... Волео је да игра фудбала, клиса, трулих кобила и пиљака... Волео је да јаше на магарцу...
Једном, провлачио се испод неког коња привезаног испред деда-Душанове радње, пало му на памет да ишчупа једну длаку из коњског репа. Коњ се окренуо, зграбио га за ледја и ударио о сто, сандук и земљу - добио је потрес мозга!... Други пут, опкладио се с неким да ће се одвести на бициклу до Сарајева и натраг, и добио је опкладу!...
Истог дана, кад је дошао у Сокобању, и, после поздрављања, краћег одмора у кухињи, изашао пред врата - неко му је украо једну сандалу! Дед му је дао своје старе ципеле, а ону преосталу сандалу дед је изложио...
Док је гостовао код нас, водио нас је по околини, брао нам лешнике, правио нам стреле од прутова и канапа... И причао приче, безброј прича које је чуо од свог оца, а његов отац, наш дед који је живео с нама, уопште их се није сећао и слушао их је, сам, с великим интересовањем чудећи се да су те приче некад биле његове...
- Све у своје време, тата... Једног дана ћу и ја заборавити своје приче - рекао је ујак...
Задржи дим у устима, надува образе а нама каже да добро гледамо - дим ће избацити на уши!
Ми смо седели и гледали, и ништа нисмо видели. Он, опет, и ми, по други пут гледамо... трећи, четврти...
Наводно, нисмо били довољно пажљиви. Можда и нисмо, али, било је давно, ко би се сетио...
Највише нас је задивио како нестаје динар из његове десне руке. Узме динар, трља га десном руком на левој руци, изнад лакта наслоњеног на сто и руке на левом увету. Динар нестане!... Поново нам показује исти трик, трља динар по руци изнад лакта, и динар, опет, нестане!...
Тако нас је "мучио" два дана а онда нам показао, били смо запањени. Он је трљајући динар, повремено га испуштао из руке, поново трљао, а онда, у погодном тренутку, левом руком би га подигао са стола, стављао себи на раме док је десном и даље трљао, па, још, и пљуцкајући и изговарајући чаробне речи...
После смо ми варали друге...
Никад нам више није дошао. Оженио се, добио дете а на два сестрића, сама, без оца, без деда који је убрзо умро, сасвим је заборавио...
Али, такав је живот: срећа је дуга, само док траје!...


 63 
 poslato: 12 April, 2014, 12:52:17 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Како сам интервјуисао Андрића

У Сокобањи? Не. У Београду. Па, откуд, онда, он, у овој књижици?!
Па, зато, што је Андрић у Сокобањи био и пре него што сам, ја, у њу дошао (а дошао сам почетком 1944), а он је, чак, више пута боравио у Бањи и после мог одласка из ње (средином 1961). Он има, и те како, везе са Сокобањом...
А тај интервју, који сам детаљно описао у "Причи о господину Иви", забележио сам у необјављеној збирци приповедака "Сокобањске приче... крај Моравице" коју ће, можда, неко штампати. И, зато, овде, у ПРИЧАМА СОКОБАЊАЦА, само кроки, скица тог мог интервјуа, шта му је претходило и, како је, нажалост, неславно завршен... а све због моје "луде главе", како, често, умем, без икаквог стида, да се почастим...
Па, ето... као младом новинару, "жутокљунцу", пало ми на ум да интервјуишем Иву Андрића. Уредник ми каже да заборавим ту идеју.
- Зашто?
- Ником не даје интервјуе, зашто би дао теби?!
- Али ја хоћу... Хоћу да покушам, неће ми "круна" пасти с главе... Могу ли?
Уредник ме није ни погледао, загњурен у купус-рукописе. Поновио сам, упоран сам, то ми је мана - али, богами, и једна од великих врлина новинара: упорност, продорност, пречица, настојање пошто-пото...
- А како мислиш да то изведеш?
- Сасавићу 10 питања, молим да их, прво, ви, погледате...
Као студент треће године књижевности, из Шантићевог града, са савршеним језиком, стилом и акцентуацијом, надао сам се да ћу "сломити" Андрића и да ће ми дати интервју.
Како сам наиван био! Жу-то-кљу-нац, кратко речено...
Богами, иако добро поткован о Андрићу (читао сам, на Коларцу, код свог професора др Драгише Живковића, из његовог предмета Теорија књижевности, свој семинарски рад "Сликовитост у приповеткама Иве Андрића", и, без лажне скромности, био похваљен. Професор је, чак, зауставио моје читање да студентском аудиторијуму скрене пажњу на чистоту мог језика, оног Вуковског, херцеговачког говора; па сам наставио читање семинарског рада). Баш сам, зналачки, саставио 10 питања, не бих, боље и лепше, ни за цара.
Погледа, моја питања, уредник и сложи се, али и даље не верује да ћу интервјуисати Андрића. Сујетан, чак ми је рекао, цитирам га од речи до речи, па нек се љути колико хоће (пардон!... не може више... не може... из разумљивих разлога, хм!). Рекао је: "Андрић ни мени не би дао интервју, а камоли теби! Јер ко сам ја, а ко си, опет, ти?!"... Добро, пустимо, сад, то, трице и... и...
Преко Удружења новинара сазнам Андрићев број телефона, а знао сам где станује, одмах до Јапанске амбасаде. Зовнем га.
Јави се љубазан женски глас, Милица, његова супруга. Да ми га на телефон као један и један су два. Ја чекам, а ноге ми дрхте...
Али све је било једноставно да једноставније није могло бити. Договоримо се кад да додјем и донесем десет питања.
Бого, мој, како спустих слушалицу... тек тад добих трему! Стотину питања ми се створише у трену, не могу да верујем у шта сам се упустио... Кајем се, али нема одступања. Ако себе ставите у ту ситуацију, онда знате како је било мени! Да, да... "жутокљунац" пожелео превелик "залогај"...
У минут, у секунд (стајао сам пред његовим вратима да се казаљке поклопе)... дубоко уздахнуо... и, шта ми Бог да и јуначка срећа... зазвонио...
Отворила ми је господја Бабић, костимографкиња Народног позоришта у Београду, знао сам је из новина.
- Ви сте!... Изволите, Иво вас чека... У радној је соби...
Стајао је, окренут ледјима, пребирао је по станицама старинског радио-апарата. Угасио је апарат и окренуо се, с оним карактеристичним осмехом.
- Добро је, стигли сте, баш сте тачни, то је данас реткост... Изволите седите...
Погледао је питања. Учинило ми се да проверава да ли сам се држао броја 10, а, можда се, и варам. Поново се вратио на прво питање и... лице му се смркло... Погледао ме, дуго, па опет наставио да чита моја питања...
У том тренутку, господја Милица донесе две кафе, у филџанима, као и две коцке шећера, био сам јој захвалан на том јер нисам знао шта ћу с рукама...
Кафа је била врела, морао сам да срчем и због тог сам се стидео. У ствари, као да сам предосећао да му се питања неће свидети па сам журио да што пре попијем кафу, а не, кад се будемо, растајали, да, непопијена, остане у филџану. Глупо, али, било је тако...
- Знате, шта, младићу... Михић, беше?... На ова ваша питања не могу одговорити...
А мени додје некаква снага, па као из топа:
- А зашто... зашто... како не можете?! Па, питања сам...
- Питања сте тако саставили да су моји одговори везани за тај тренутак... а питање је да ли бих сутра на исти начин одговорио. А то, сад, не знам ни сам...
- Да - кратко сам рекао, себи, у браду...
- Немојте се љутити, молим вас, али, ствар је таква. Ја бих вам могао одговорити на питања типа "како сам зарадио првих 10 динара", разумете, а не оваква...
- Па? - упитно сам га погледао желећи да ми он пружи "руку спаса".
- Па, ето... Молим вас за других 10 питања, дајем вам "попуст" јер сте из Шантићевог града... и имате тако диван српски језик, просто се топим од милина док вас слушам... све те ваше дужине, сва четири акцента, па пренос акцената на префиксе... браво!... Јесте ли се усмерили према књижевности или према новинарству?
- И једно и друго...
- Немојте, никако... Једно искључује друго, послушајте ме као старијег... Књижевност и новинарство, ма колико да се додирују, два су света као... као...
Придржао ми је капут као сину, испратио ме, љубазно... и остало је на том да поново додјем с нових десет питања, али друкчијих, онаквих како ми је он сугерисао...
Уредник се, само, смешкао. Није хтео да троши речи...
А ја сам "прилегао" и почео да састављам нова питања... Да ли треба да их покажем уреднику, не, каже, није потребно, проћи ћеш као и први пут, "злогук" је прогнозирао...
Сад, овде, следи један део који сам детаљније обрадио у оној причи "Прича о господину Иви" па је овде, зато, прескачем. Тек, стиже и тај нов дан мог одласка код Андрића...
И, тешко је поверовати, али, све се понавља као кроз индиго. Господја Милица, кафа, нова питања... и опет Иво Андрић неће да одговори на њих!
Ја очајан... Вероватно је и он приметио како и колико је на мене деловало његово ново одбијање па је, ставивши ми руку на раме, ону руку којом је 1942. започео писање романа "На Дрини ћуприја" у Сокобањи, а наставио га до краја у Београду, у стану, на Зеленом венцу...
- Слажете ли се да ја саставим 10 питања и на њих одговорим? - упитао ме је, скрозирајући ме до дна душе.
Сложио сам се. Ипак ћу имати његове одговоре! Био сам пресрећан и...
Трећи пут нисам отишао...
Била ме је срамота...
А, ко зна, да нисам био онолико поносан, да ми глава није била "луда"... ко зна, кажем, шта би историја књижевности сазнала, ех...


 64 
 poslato: 12 April, 2014, 12:51:01 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Хлеба и забаве

Не знам ни како ни зашто, ни откуд, то, баш, тад, и никад после тог... у Сокобањи, толико забаве и разоноде - као прве године после рата. Можда је тај "циркус", налик на вашар, отишао на неку другу страну, ко зна, можда и преко границе наше земље, то не знам... Али да је било, у то доба, на Подини, безброј занимација, добро се сећам, мада не, баш, сваке ситнице јер је то било немогуће запамтити дечјем уму какав сам тад био...
Сећам се огромних као кућа рингишпила, и на струју, и на ножни погон, "на педала", како би рекао један наш садашњи књижевник. Па то је, само, "пуцало" од летења, трештало од музике из звучника, а све зачињено најшаренијим рекламама, покретним "мамипарама", бојама и звуцима.
Био је један рингишпил на који су се знатижељни, докони и радознали Бањци "из затрке" буквално бацали на његов огроман круг, висок, само, десетак центиметара од земље! И точак би их, сместа, благо прихватао и окретао, дуго... дуго...
Гледајући с њега, свет се око мене окретао на дотад недоживљен начин, чинило ми се да ја стојим а свет се, око мене, окреће, укруг!...
Па "тип-топ", гадјање наредјаних металних "саксијица" тешким тврдим крпењачама!... Многи су, кућама, однели и по три-четири лутке, ташнице са срмом, миксере за мућење јаја на ручни погон!...
Ја ништа нисам добио, а нисам се, претерано ни трудио на "тип-топу"... као да сам знао да ћу убрзо упознати "свој фах" - рушење постављене фигуре помоћу висеће кугле у поврату! Ту сам постао прави мајстор...
Одмах сам схватио да ту вештину - кад се одгурнута лопта врати и обори фигуру на сточићу - могу, вежбањем, да усавршим јер је та циркуска менажерија трајала три дана.
Одмах сам код куће направио сточић са стативом и заклачио лоптицу на канап. Одгурнем лоптицу, она се врати и - промаши стојећу фигуру - а треба да је сруши и донесе ми награду...
Вежбао сам, сатима, док нисам схватио да лоптици, у тренутку кад је "испалим", треба да дам мали обртни окретај...
Кад сам "испекао занат", одем на Подину и... убрзо све награде освојим!
Власник те "направе" - Мађар Мичкеј Јанош - није могао да верује да стално рушим фигуру. Гледао ме је како то радим, клечао, чучао... и није успевао да открије моју тајну. Сигурно је ни он није знао - јер да јесте - он би чинио исто што и ја и односио награде!...
Па је био мађионичар који уме да скине мајицу док трепнеш! Или пребаци прстен једне особе и смести је у новчаник друге! Умео је да по стомаку левом руком прави кругове а десном да се лупка по темену! (То сам научио.) Знао је да говори "из трбува", што мени није полазило за руком!...
Највеће изненађење сам доживео кад је нестао наш млекаџија Ранко! Ни он није веровао да може да нестане, али, кад је ушао у кабину с црвеном чојом, нестао је и никад га више нисам видео, чак смо и млеко, пола литра, почели да купујемо од другог млекаџије! Како је то мађионичар успео, и с којим правом, ни данас ми није јасно. И како, то, некажњено, и како, то, да чика-Ранка нико од његових није тражио, свашта?!...
А било је буке и урнебеса до неба!...
Момци су пуцали прангијама, ударали камењем по залуталим од рата мецима, олово је, само, шиштало изнад земље, срећом никог није ни повредило.
Било је огромних шатри да се и сад чудим како тако шарене и велике допадоше нашег малог града. У њима су приказивани призори од којих се крв ледила у жилама... Па птице, па дивље животиње које лижу со с длана! Па човек који уме да стоји на једној руци и као од шале сам себе прескочи из места!...
Чудно... у та три дана циркуса-вашара, ништа нисам ни јео ни пио, само сам на беспослице мислио и како ћу што више награда да однесем на оном столу. Последњег дана, власник игре ми није дао ни да придјем говорећи да сам већ довољно награда однео и да треба омогућити и другима да се обогате! А награде, не вреди ни спомињати: криви чешљеви с украсним дугметом на средини, пајац с рајсфершлусом на стомаку, златна рибица с перајима од падобранске свиле, кутија-касица с тајним дном за чување долара... триста чуда!... чуда која ничем не служе... осим сновима...
Било је то време хлеба и забаве, време кад сам, занет шареним лажама, на хлеб заборавио и хранио се, само, беспослицама, трицама и кучинама... Али, тешим се, сви смо, у то време, морали проћи кроз то, па и ја... али није ми жао.


 65 
 poslato: 12 April, 2014, 12:49:55 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Улица Бобе Михића

Док сам био у основној школи, ухватила ме манија вајања. Направио сам Андјела, Отац се враћа из рата, Снежану и седам патуљака... све од блата. Али, мегаломану, макар и малом, какав сам био, тад, то није било довољно - пало ми на памет да направим и Сокобању, целу, са свим важнијим зградама!...
Попнем се до виле "Стојановић", осмотрим панораму Бање, лепо се види, много и вратим се у своје двориште, на Врело где смо становали, код вила "Цаце"...
Почео сам, редом: кућица водовода одакле је извирала вода и пунила језеро с чамцима, па вила "Мишић", "Мон Репос", вила "Србија", вила "Бота", вила "Деса"... и убрзо сам схватио да нећу имати довољно блата за целу Бању. Зато сам решио да направим, само, Врело где смо живели...
Све сам лепо извајао. Бућњак је испао баш какав јесте, то јест дубок. А поред њега, кућа у којој смо становали, до улице, једног од браће Милутиновића, Боре који је био банкарски чиновник у Бечу.
Кућа је испала тако лепо да се мајка чудила мојој вештини. Ниједан детаљ нисам пропустио. Извајао сам, чак, и чесму коју је чика-Борин отац, деда Лаза, воскар, направио уз малу дограђену зграду. Оба објекта с чесмом, у зиду, имам у акварелу.
После сам направио зграду другог Милутиновића, Саве ког су звали "Славуј", а није тешко погодити зашто, и ја сам га, једном, чуо кад је "пустио" глас.
Затим сам извајао најлепшу зграду, вила "Цацу", трећег брата Милутиновића, Милета, оперског и оперетског певача у Бечу и Београду. Обојио сам је бело. На тераси, на лицу зграде, написао сам иста њена слова и украсну црвену лиру која је улепшавала фасаду. Мама је зинула, брат трептао а деда климао главом, то ми је било довољно, ма постаћу познат вајар, то је готово...
Извајао сам и малу зграду поред вила "Цаце", звану Курсалон где је тетка-Цаца, лети, с гостима играла карата и ориле се звонке здраве речи...
Даље, низ шљивар, остала ми је, само, још једна зграда, Дом културе, smestaj u Sokobanji, где сам гледао представе Крушевачког и Зајечарског позоришта, преко лета, а и наших глумаца у нашим представама, а највише се сећам Нешка Динића, Душка Сретеновића и глумице, сокобањске, Манчић која је у "Зони Замфировој" Стевана Сремца играла Потета, маестрално, то јест, Манчићева није играла његову улогу него је била Поте!...
Све сам завршио, наместио на правом растојању, обојио и блата ми нестало.
Паде ми на памет да "улици" измедју тих кућица дам назив, своје име. Ништа природније, ту станујем, а све сам, сам, направио. Али ја не бих био то што сам да нисам отишао и корак даље.
На шест дашчица, написао сам "Улица Бобе Михића"... и прикуцао их на зидове кућа, правих, не оних од блата: чика-Борине, чика-Савине, чика-Милетове, на тетка-Цацином "Курсалону" и на "Дому културе".
Кад се мама враћала из канцеларије, одоздо, кроз шљивар, видела је те моје табле с натписима "Улица Бобе Михића" и згранула се.
- Претерао си. То никад неће бити твоја улица, а ни улица.
- Знам, али срце ми је на месту...


 66 
 poslato: 12 April, 2014, 12:47:33 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Како сам волео Смиљку Ивановић

Сећате се, има таквих наслова, колико хоћете... Како је била зелена моја долина, Како је моја љубав претертерисана, Како сам пратио брата на клавиру, Како пронаћи пут у њено срце... е, ту смо, близу!...
Како сам волео... како сам је волео... њу... Смиљку Ивановић...
Волео сам, ја, и друге, и друге њених година, медних и мазних... Нпр., Драгицу Станисављевић, Радицу Ристић, Бисерку Радосављевић, Христину Милосављевић, Светлану Голубјев... полако, бре!... почео си да набрајаш цео разред!
Али, највише сам волео Смиљку Ивановић. Није мало 18 година, она 9 и ја 9...
Ишли смо у исти разред. Док су, сви други гледали учитеља, ја сам гледао њу. Имала је лепо округло лице, мало тамну кожу, крупне миле очи, осмех, радостан, дечји, брзе покрете... док би ми нешто говорила, топлим дахом, ја сам, само, трептао и гледао је... а срце би ми стало...
Долазила је на Врело, код Драгана Шишка, у посету, с мајком... Претпостављам код тетка-Раде, да јој нешто сашије, носила се, лепо. На глави је имала чудну капицу од штофа, тако некако скројену да је изгледала као круна, а она моја краљица!...
У школском дворишту, надјем исечено парче филма, на сличици Тарзан, Џејн и "Чита". Наравно, отрчим и дам јој. Она узме. Попричамо. Тако у школи, у учионици или у школском дворишту.
Али на улици, кад се, случајно, сусретнемо, и не погледамоп се, као да се не познајемо!
А кад би долазила у кућу Драгана Шишка, ја бих одмах трчао у собу да, дрхтећи и сав у треми, вирим иза завесе и гледам је, њу, своју највећу љубав детињства!...
О, о, о!... Волео сам је не само на јави већ и у сну!... Имам велика лепа кола... Ја седим, напред, управљам... а она позади, вози се!... Пењемо се, узбрдо, кроз шуму... ја берем јагоде... а њена корпа, иза мене, пуни се... Идемо, преко камења, код Жупана, на другу обалу... ја напред... а кад се окренем, Смиљке нема!... Па се пробудим...
Одселила се из Сокобање кад смо били у трећем разреду основне школе. Ја нисам знао кад се то десило, али моје срце јесте...
Девет година, касније, шетам са Зораном Раковићем, у Алексинцу, на корзоу. Зоран ми је био најбољи друг у гимназији, учио ме је, на Брдјанки како се везује кравата и играју "фокстрот" и "инглиш валцер". У једном тренутку, док смо шетали, каже ми Зоран:
- Знаш ли ко је ова десна девојка, испред нас?
- Ко?
- Смиљка Ивановић... Твоја Смиљка...
Мене, нешто, пресече... Али кратко. Не знам да ли је стварно или, поново, сањам... сањам давно прекинут сан...
Лице јој нисам видео, ишла је испред мене... а било је и вече... Ништа не говорим Зорану, а већ сам решио: кад окренемо круг, јавићу јој се, нисам, више, онако стидљив као кад ми је било 9 година, сад ми је 18, бре!...
Обрнули смо круг, али се мој план срушио, Смиљка је отишла с корзоа. Сигурно јој је мајка рекла у колико сати да ухвати за кваку. Сазнао сам, само, да живи у Нишу, а у Алексинцу је код родјака...
Педесет година, касније, на прослави матуре, у ресторану "Отац", у Алексинцу, прилази ми једна баба и каже:
- Ја сам Смиљка.
- Ја сам...
- Знам, Боба...
И смогох снаге, ма уопште ми није било тешко, па рекох:
- Знаш ли, да сам те волео, много... много...
- А што ниси рекао?!
- Стидео сам се... А сад могу...
- Хм, мало си закаснио...
После смо се сликали, и ми с другима, и други с нама, и ми, Смиљка и ја, заједно... па ја и Смиљка...
Да онда, кад нам је било 9 година, нисам био онолико стидљив, можда бих живео у Нишу, можда бих постао геометар, можда бих имао шесторо деце а не четворо као данас, можда бих имао и унуче, једно-двоје-троје... а не ниједно као данас... можда... можда...
Али једно је сигурно, волео сам Смиљку Ивановић, много... много...
Смиљка, јави се!...


 67 
 poslato: 12 April, 2014, 12:45:30 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Како сам спавао на дрвету

Не у Сокобањи већ у Алексинцу... А, било је, то, овако...
Требало је да полажем поправни испит из физике, код разредног и професора Павла Шавикина, пореклом Руса.
- Боки, морам да те оборим, ништа не знаш - рекао ми је последњег часа у седмом разреду алексиначке гимназије далеке 1954.
- Знам да не знам - одговорио сам, покуњено.
- Али, не брини, превише, учи преко лета и добићеш четворку, обећавам ти!...
Добри, мој, професор, има ли, таквих, више?! Има, има... али не знам где су...
И читаво лето, у Сокобањи, нисам "Физику" испуштао из руку. И ујутро, и у подне... увече не, морао сам и да спавам... учио сам, вредно, ма научио сам књигу напамет!...
Продје лето, додје време кад треба да полажем. И, не знам како, али - промашим дан: додјем дан раније!
Куд ћу, него на Брдјанку, и шта ћу, него да учим... Нити једем, нити пијем, само учим. Пролази дан, а ја мислим на физику, која ћу питања извући... молим Бога да не буде неки задатак из физике, математику немам појма...
Додје и вече, мени, већ, глава клонула, ништа не јео, ништа не пио, хранио се, само, физиком, ко о чем, ја, само, мислим на ону четворку коју треба заслужити, поштено...
Имао сам доброг друга, Зорана Раковића, можда, код њега, могу преспавати у неком углу, на столици, за столом... Али не идем, чекам да продје време вечере, да не испадне како сам, непозван, дошао на вечеру, била би ме срамота...
Много је времена прошло док се нисам нашао пред његовим вратима, недалеко од Београдског друма. Кад, хоћеш, у кући мрак, сви, одавно, заспали... те тако ја остадох у Алексинцу, гладан, жедан, без пара, у лаком летњем капутићу...
А беше хладан и кишовит тај септембарски дан, а тек вече... а тек ноћ која ме је чекала... самог, на планети, у Србији, у Алексинцу... а ноткуд помоћи... У се и своје кљусе! - то сам изговорио и отишао у главну улицу, тамо је, мислио сам, топлије. Није било, септембарска ноћ, била је хладна и у главној улици...
Одем на пијацу, близу моста на Моравици... Мислио сам, грејаће ме Моравица, она протиче и кроз Сокобању, познаје ме... Али, Моравица је била или хладна или је, већ, и она заспала...
Кад ничег немаш, кад ти се све, чем си се надао, у шта си се уздао, изјалови, кад, само, останеш сам себи... и са собом... ти, пријатељу, мој, причај, говори, важно је да се глас чује, док имаш гласа, ниси сам... И ја говорим: Први Њутнов закон механике... Стрма раван... Слободно падање...
Али баш у тренутку кад сам, на пијачној тезги, на плеху, хтео да заспим, створи се, одједном, чопор паса... урлици, скика, борба око кости!...
Одем на Брдјанку, не много далеко и високо, одмах на почетку главне стазе, на, отприлике 50-ак корака... лево... и пронадјем згодно дрво да ту, бедан, преноћим... А ракље високе, једва сам се попео. Али баш добре ракље, странице лепо распоредјене као странице обрнуте призме... Ноге ми висе, тело ми се хлади али глава ми згодно смештена измедју две гране... "Физика" у недрима, срце ми греје...
Ујутро, кад сам се пробудио, био сам мокар... мокар од росе...
Добио четворку!...
На повратку у Сокобању, у аутобусу, огрејао сам се... Код куће, јео сам пржен кромпир са сиром, чувеним, сокобањским...
Пре неколико година, ушао сам у алексиначку цркву и пронашао уклесано име и презиме професора Павла Шавикина. Високо, у мермеру. Био је добротвор. И ја се сетих свог поправног из физике, и како сам добио четворку... и како сам спавао на дрвету...
Знам шта сте хтели да ме питате: да ли сам ишао да видим оно дрво. Јесам, ишао сам, остала је, само, Брдјанка, ни налик на ону коју сам толико година памтио, а није било ни дрвета на ком сам, ону ноћ преспавао, без покривача, без вечере, без кључа од собе број... јер дрво није хотел...

П. С.
А шта мислите, да се, мало нашалимо, да некој будали падне на памет идеја да на том месту, на Брдјанки, постави таблу: "На овом месту, расло је дрво, звано бор, на ком је давне 1954, једну септембарску хладну ноћ преспавао
Боба Михић"...
Било би, то, заиста, лудо...
Ипак, никад не реци икад.. Кад ме, следећи пут, поспане ноге, песничко срце и луда глава поново нанесе кроз Алексинац, ићи ћу да проверим... ха-ха!...


 68 
 poslato: 12 April, 2014, 12:44:04 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Сећање на Душка Стефановића

Пре неку годину, пожелео сам, после 60 година, да поново видим кућу Душка Стефановића, с којим сам се дружио само лети кад би његови родитељи, он и сестра Милица дошли у Бању, на летовање...
Нисам успео...
Неколико пута сам полазио, изнад вила "Десе", па надесно... нисам могао да пронадјем стазу којом сам некад тако весело ишао. Сад су ту куће, тротоари... цивилизација... али нема стазе која ме је, некад, водила до Душкове куће, на спрат, десно од пута...
Наше мајке су се добро познавале, па смо се и нас двојица тако упознали. И, увек, исто: кад додјемо до његове куће, уђемо у лепо травнато дворише па се попнемо на орах и преко једне његове гране право на терасу и у Душкову собу... Ту ми је показивао своје играчке из Београда, мале тврдјаве с покретним мостовима и заставама на кулама... оловне војнике... рингишпил, с кровом од шарене свиле, на навијање који свира кад се окреће... па хербаријум с пресованим цвећем чије је називе калиграфским рукописом исписала његова мама... па мали телескоп кроз који се тако лепо види Месец, градови и улице на њему и, наравно, Месечари који буље у нас...
Највише ми се свидео његов фото-апарат, с хармоником, пре сликања хармоника треба да се извуче... Сликао сам ја њега, он мене... иако у апарату није било филма... Тад сам први пут сазнао како се слика кад је киша, сунце, ведро, кад је вештачко осветљење, кад је снег...
Тад нисам знао да ће све то што сам некад знао и волео, покрити, једног дана, снег... снег... као што је покрио и стазу до куће Душка Стефановића... па нисам успео да је пронадјем ни преко лета!...
Сећам се његовог мачора и како је имао чвор на репу, јер је, по Душковом причању, био сломио реп...
И, још једна, незаборавна слика: ми стојимо на тераси, а његова сестра Милица, лепа као вила, седи на некаквом грању, чита и чува козе!... Касније ће постати наша позната сликарка...
И, живот је чудо, та слика како Милица чита, слика кад сам је у далеком детињству видео и запамтио... поновила се, много година касније, на једној њеној изложби не слика већ осликаних геометријских објеката... И тад је читала књигу, коза на изложби није било... а ја нисам хтео да је прекидам у читању... Тако се завршио круг...
Да ли је Душко жив или није, да ли и он мене памти као ја њега, да ли је у Алексинцу или у Apartmani Sokobanja, да ли ни он не може да нађе стазу до мене као што ја не могу до његове куће... ко то зна...


 69 
 poslato: 12 April, 2014, 12:41:07 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Професор Дјуришић

Висок, прав као стрела, поносит, зналац свог предмета, ма зналац над зналцима, увек уредан, културан, љубазан, спреман да помогне, хуман, на свом месту, понос и дика Сокобање, с мало чудним панталонама и косом... такав је био мој драги професор историје (касније и директор) господин од главе до пете Радисав Дјуришић...
Није волео незнање, тад се знало шта је дужност дјака - да учи и да зна, а не као данас - да не учи и ништа не зна!...
Код професора Дјуришића се, богами, и учило, и знало... али, постојао је, само, један уџбеник "Историје" који је шетао од руке до руке, од клупе до клупе, од куће до куће, од разреда до разреда... таква су времена била, тешка, послератна...
И десило се, морало је и мени да се деси: да добијем слабу!...
- Кад је био Устанак робова и сељака у старом Египту, Михићу? - пита, Дјуришић, а мени се тресе и нога, и срце, и душа...
- Говори, уштво, грдна! Кад?! - наставља он док као свећа стојим крај табле... а он, онако висок... устаје... неће, ваљда, мене?!... МЕНЕ!... НАЈБОЉЕГ ОД НАЈБОЉИХ!...
Ма немам појма...
Откуд бих знао, тамо нисам био, нико ми није причао, нема, ко да ми пришапне јер нико и не зна...
Професор ми прилази, прстом и кажипрстом ме хвата за зулуф и... и... главом о таблу!... бум!... бум!...
- Пиши: 1750. године пре нове ере!... 1750... Бриши... крупније!... Не... бриши... још крупније, преко целе табле... да запамтиш!...
И ја написах, потрошио сам пола креде, бројке велике, много се креде потрошило...
Пожалим се, мами, таква и таква ствар... толико и толико пута ме ударио о таблу... да, помоћу мог зулуфа...
Пожали се она професору:
- Ђуришићу, па није имао одакле да научи!
- Он је морао да зна!...
- Али како да научи кад постоји у целој школи само једна књига?!
- Баш зато, он не сме да не зна...
- Како не сме?! - чуди се моја мајка.
- Па, Ксенија, лепо јер је он одличан! Има све петице! Он увек мора да зна, и без књиге, и кад је болестан, и кад не иде у школу... јер је одличан!...
Да, да... 1750. године... Устанак робова и сељака у старом Египту... Пре нове ере... Боже!... Некако бих и запамтио оних 750, али, још, и хиљаду... испред те цифре... мало-много... па, још, и пре нове ере... Устанак робова и сељака... 1750. године пре нове ере... У старом Египту, побунили су се незадовољни робови и сељаци против фараона... давне 1750. године пре нове ере... Био је то устанак робова и сељака... из године... из године... много пре оног дана кад сам, покуњен, стајао крај табле а професор Дјуришић ме, помоћу мог зулуфа и табле, научио, па и сад знам...
Хвала му!


 70 
 poslato: 12 April, 2014, 12:39:05 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
"Вози, Мишко!"

Сутра почиње моје најважније полугодиште у алексиначкој гимназији, последње у осмом разреду гимназије! Од сутра, морам и дан и ноћ да спремам велику матуру. Зато носим будилник да ме буди, и ноћу, и у рану зору, и по подне, касно, ако, уморан, заспим... стално да ми звони!...
Купио сам карту за аутобус, последњи ред, полазак у цик зоре - да бисмо ми, ђаци, стигли на први час... Лепо замишљено, али...
Уочи тог јутра, дакле, до касно у ноћ - Аутотранспортно је приредило банкет, не знам какав и којим поводом, али банкет, ма банкет и по... и... и... дабоме...
Возач који је требало да нас одвезе аутобусом, није могао (ви разумете шта то значи, зар не?) и, директор, шта ће него најбољем возачу:
- Вози, Мишко!
Узалуд је Мишко молио да не вози, није му ред, не вреди...
- Вози, Мишко!
Говорио је да није сигуран, неиспаван је, уопште није ни помишљао да он, тако рано, треба да вози, да замени колегу...
- Вози, Мишко!...
И повезе нас, драги Мишко, душа од човека, срце и по, становао је у чика-Глишином дворишту, на Врелу, одмах испод вила "Боте"... повезе нас... повезе нас... а срце му спава... скоро сања...
Кад смо стигли иза Требич-чесме... преврне се наш аутобус... трипут! бре!... па се заустави, укосо, на точкове!...
Лепо се сећам, и сад, иако је отад прошло... иха-хај!... равно 43 године!... да, да, да... матор сам, ја!... а баш сам се преслишавао историју, знао сам да ће ме професорка Живковић, "Чвргиница", прозвати, обећала ми је пре распуста... кад... Бого, мој!... лепо видим како се предњи део аутобуса подиже... па још више и... поче тумбање: једном, други пут и трећи!...
Умро сам од сраха, пропашће ми велика матура!...
Прво опипам прозорски рам - све чисто као обријано! Па избацим школску торбу с књигама и будилником... па ја, за торбом, на главу... па беж\' колико ме ноге, лаке, носе, и тера, срце, зечје...
Вратили смо се пешице, покисли без кише... угрувани од страха... неиспавани због зоре...
Наводно, иако је пут био прав као стрела, возач је заспао и...
Не знам, сад, да ли је Душко Ковачевић нашег Мишка убацио у свој филм "Ко то тамо пева?!"... или је наш Мишко испричао Душку Ковачевићу, то јест редитељу Слободану Шијану... оно чувено, оно кад Паја Вујисић, у оном аутобусу "Крстић и син" каже: "Вози, Мишко!"...

П. С.
Пази, молим те. Мој... наш тата је имао фирму с једним Хрватом, у Стоцу "Вукасовић и син"! Да, да, аутобус на линији Столац-Мостар-Столац... Вукасовић је био Хрват а наш тата - "син", не његов, побогу!... већ свог оца Лазара Михића, нашег деда.
Мали је свет...


Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 »
Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 2 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas159
mod_vvisit_counterJuce263
mod_vvisit_counterOve nedelje1566
mod_vvisit_counterOvog meseca3855