Skip to content

Sokobanja arrow Skorasnje poruke
16 Oktobar, 2021, 03:56:55 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
 91 
 poslato: 12 April, 2014, 12:00:51 am 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Искушење

Усамљен човек ишао је ка свом дому, подно Гологлаве стене с које се јасно видео последњи ред сеоских кућа, путељком стишњеним са обадве стране бусенима сасушене траве. И само се кривудави ток путељка повремено наслућивао под слабашним зрацима одлазећег сунца. Сваки покрет обамрелих ногу вукао је околни простор са собом или је путникова подсвест кроз измаглицу свести просањала кхотине стварности. Зато је излазећи из села једном залудном домаћину личио на огромног руменог црва који са напором повлачи део по део свог прашњавог тела.
Са ропцем удахивао је тишину првог сумрака расуту крај планинског језерцета куда се путељак пружао. До тог трена стакласта површина воде сломи се на хиљаде искри под нечијом ногом која је урањала у плитку воду и топао песак. Тргао се попут пробудјене дивље звери. Поглед заплете у жену мачкастог умилног држања, чедно уздрхталих обнажених груди и пожудног раскривеног медјуножја.
Младој жени мисли за тренутак кренуће ка мужу Андјелку, навек набуситом сељаку грубе спољашноси са насушном потребом да за сваку ситницу насрне својим испуцалим ручердама на обло али крхко тело своје жене Зоране, остављајући по њему модроцрвене подливе, не либећи се да зада ударац и у њену главу. Зато се овог лета спремала да тако опаком и злом човеку узврати таквом жестином која ће сломити његову охолост годинама стицану. Знајући при том да може окончати живот у чељустима његових крволочних паса. Надрасла је и саму себе у чврстини одлуке да намами никог другог до њиховог кума Петра у прељубу. Њему Перу поред пића којем годинама није могао одолети стајала је у исту раван и женска сукња. Мада је највећи број тих жена и иначе облетао око крупног снажног а надасве допадљивог човека. А он је знао по коју и мало против њене воље да притисне уз високо прошје. Андјелкова породица је неколико векова кумовала Петрову и то је једина светиња које се њен муж држао. И само тако нешто са дна подлости што је она смислила могло је уздрмати таквог безосећајног створа.
Вративши се и мислима у лирски околиш прозбори:
-Жив си, здрав си, куме Петре! - притом не скривајући ни мало своју наготу. А Петар дотле верујући да је сам Бог послао њему то младо лепо женско чељаде кретао се ка њој са Небесима у оку и распаљеним жаром у грудима. Па кад познаде кумин глас стресе се мало и зашкргута зубима. Али не застаде. Укоченог погледа примаче се сасвим близу пун неисказане пожуде. Она је стајала спремна. Обливена млаком језерском водом и последњим траговима светлости. Благи таласи миловаше сад и Петрове ноге. Усправи се одједном и учини се Зорани још већи и моћнији но што беше. Његови гипки мужевни прсти обавише се око њене влажне, глатке надлактице. Цикну Зорана од силине стиска и изусти само:
- Ах – и већ се надје распросута и немоћна на мокром, меканом песку крај језера. Петар полеже по њој и све утихну и чу се само далеки лавеж паса. Пре него се уопште и помери повремени налети свести погонише његову главу да се уздигне. Заста и осети да се у души распламса свећа савести згасла већ низ година опточена грехом. Снажни грчеви кидаше Петрово тело. Зорана изгуби дах не схватајући шта се одиграва у кумовој души. Петар испусти крик попут рике рањеног планинског јелена. Рече јој потом тихо стењајући кроз зубе :
- Проклета била - и својим белим очњацима прободе себи доњу усну са које лагано крену млаз свеже крви падајући на једре кумине груди. Петар дограби затим повећи језерски облутак који је лежао ту крај њих.
Зорана занеме. У самртном страху рашири само жутосмедје зенице очекујући последњи ударац. Петар медјутим свом својом силином облутком у неколико наврата погоди себе посред чела. Кожа на челу убрзо се претвори у крваву масу под којом оста само чеона кост.
Петар устаде незнајући ни сам како, начини неколико мучних корака и стропошта се крај старе врбе, која је својим протрулим гранама заклањала језеро од погледа случајних пролазника, и изгуби за неко време свест незнајући величину својих последњих поступака.
Кума Зорана унезверена и у неописивој паници покупи своју хаљину са земље и покушавајући да је онако у ходу навуче на голо тело несигурним и испрекиданим корацима крену ка селу.


 92 
 poslato: 11 April, 2014, 11:59:37 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Точкови истине

Хјундаи заустави кретање својих точкова на самом улазу у парк испреплетан боровима, и све се умирило за трен. Да ли смо и ми део тог трена? Она љубавница по убедјењу. Ја љубавник по хтењу. У мислима упитник. Да ли је запуштен пролаз, знак нашег моралног страдања? И саме одбачене ствари, и пордјала, давно ислужена плехана кофа, и све друго, временом истрошено, подсећало нас је на важност тренутка, на одлуку како даље? Док смо ми понављали већ увежбани ритуал преласка на задње седиште аута. Одећа у нашим сусретима била је само сметња природним токовима живота. И брзо је није било по нама. “Пужић” из њених устију вукао је лагано своје, велико, влажно, стопало по свој мојој кожи, што је пред њим пуцкетала од изчекивања, а после набрекла се јогурила, посута сићушним капима, видљивим трагом љубавног надахнућа, трагом пролазности. Своје зањихале, крупне, округле дојке, на врху пурпурно црвене, и белуждрава бедра ко речни облутак, тако и чврста, нудила ми је некад, са пуно радости и усхићења. Али увек сам имао неки луди осећај, као да се подаје, не само мени, већ целом универзуму.”Узео” сам је, и сад, али много, много јаче. Зашто!!. Зар треба да се питам? Крај заједничког пута назирао се много раније. Зло се будило у њој са даном који се гасио. Слутња се заданила. Проговорила је само једну рец: ДОСТА!. Остала је само тачка,и ја нем. Није ме ваљда ни било, па ја сам за њу дечији цртеж избрисан белом, меканом, Пеликановом гумицом. Сада знам како настају сазвеждја, тако је пукло у мени. А болело није. Шта ако се са њом поново сретнем? Зар није све умрло?


 93 
 poslato: 11 April, 2014, 11:58:09 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Дона

Има тренутака у зивоту, кад опустено, лезерно кренемо неким путем или за неком идејом,не сагледавси ни у траговима сплет догадјаја и емотивних бура које следе у данима будуцим.
Исао сам са огласником испод руке улицама Врацара ка разбарусеној вили, градјеној у оно за нас данас загонетно време пред дуги велики рат,у којој око њено први пут додирну светлост. Мирис старине заплахну ме на улазним вратима и уз скоро љубазни наклон домацина би сместен у фотељу скрајем пролог века у којој је једини могуци полозај цовека, полозај фетуса. “Сад це она”- прозбори домацин. Дрвеним степенистем, од славонског храста, надоместеним на старину али засигурно не и прилагодјено старини,сјури се она са брацом и сестрама, са горњег спрата, витлајуци устајали ваздух. У први мах не запазих је у гомили, сто је крај мене застајкивала само кад би неко од њих позелео да поздрави и додирне незнанца који се обрео ту пореметивси устаљени ритам. Напротив, са пазњом сам осмотрио прво њену мајку,онако крупну и доминатну.Најзад је уоцих и зацудјен се тргох, уверен да је то - то, одувек оно тразено.Тихи поглед, златно-бадемасти, бистрих оцију њених, изроди блискост, поверење и љубав одрзавси је све време заједницког зивљења. Дона-име, сто бајколико бесе, ко свиленкасто – сребрни сан, на ногама дугим треперавим, налик балерини и дусевној доброј вили, повукло је мисли моје ка Русији, зуборовом Дону, расцепу цветне простране степе, где њени преци “снезни вихорови” јурисе за своју и срецу својих господара. Заплови смо у дане зивота свог напустивси Врацарско брдо. Подаривси ми, све своје време и срце и пар година проведених заједно, трпеци без роптања одасвуд будне замисли, којих се у опсте присетих. Застиде ме као људско бице коме Бог подари њу, да слузи и наук ми да. Да ли то бесе подсецање ил предзнак неки, да у цаси медне среце и зуц велика лези?. Ноци једне зимске, вуцјег наследја, гласни последњи зов и оде Дона. Зором саоницама би возена до гроба свог, поменом људским, свецом працена. Бол у мени надјаца дан. Поведе Дона, недеље друге и мати моју на онај свет. Среца у ствари тамо и зиви овде се само зарада стице. Данас се питам, да ли се слуцај само игра са нама.Слуцаја нема. И оста само празнина
тамо где бесе незна Барзој куја, Дона.


 94 
 poslato: 11 April, 2014, 11:56:47 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Елефтерија

Запењеног вранца “гонила” је ћерка деспота, владара Сокограда, стазом опруженом крај речног тока кроз уски кањон обрастао ситним растињем. У Млетачкој, свилено-млечној хаљини што јој донесоше овога лета Господњег “Јерски”, трговци, лагано шибана, разнобојним, украсним тракама са ждрепчеве главе, журила је ка свом науму. Искорак у сусрет судбини начинила је после бројних, сузних шетњи зидинама каменог града, сазданог од патње кулака на моћној литици, под којом зјапи понор. Кроз сећање јој минуће слике страдалника, што су уз ужасавајући крик остављали своје животе, дубоко доле у бистру планинску реку, градећи високе куле за њеног оца, мешајући се са сликама вољеног младог жупана, чијих додира би ускраћена. Праћена будним оком родитеља, осећала се спутаном и растрзаном, оковима строгог деспотског васпитања, крвном осветом зараћених племићких породица и необузданом љубављу према лепом властелину из, за родитеље, мрске жупе.
За трен власи њене косе сплетоше се са гривом снажне животиње, док се шљунковитом каменом стрмином успињала ка циљу, великој каменој громади, налик на уклетог старца. Застала је на стени, уздрхталом ногом мрвећи њене рубове, чији су комадићи доле будили тишину. И полете Елефтерија, кроз осунчани јутарњи ваздух, и светлуцаве облутке преливене водом реке, право у загрљај господару таме.
Сачувала је тако своје тело од похоте намењеног а не љубљеног човека, изгубивши душу, која је пребивала у срцу чистом и тудјем свакој гадости.
Вољени њен не сачекавши јутро, без суза и грча одлучно зарони за њом у хладни, бистри вир реке, оставивши своје земне остатке на широком спруду који се и данас, далеко у будућност, по њему зове Жупан. Згранута и сама догадјајем Владичица-Богородица изобрази свој и христов лик на суседној стени опомене ради за наук свима, заљубљенима и њиховим ближњим.


 95 
 poslato: 11 April, 2014, 11:56:04 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Шпанска галија и морнари

Застао сам пред зградом, обликом што подсећа на шпанску галију крмом забодену у планину обраслу сиво-златним бором залепршаним на јесењој ружи ветрова, док се под њом ко девојачке ноге, стидљиво, лагано отварала алпска удолина. Надвисила се та “галија”, надамном свом својом белином. Ухватио сам у себи онај чудан осећај да трнци клизе низ кичму, од њене огромности и притајене моћи. Горе из Шведске задужбине пратила је моје кретање господја Данкан у свом мантилу, који је показивао хуману професију лекара и складну фигуру попут грчких статуа са врло малом назнаком нагомиланог времена. Тамна површина њеног ока благонаклоно је пратила мој долазак, са пуно неизреченог пријатељства и разумевања за болећива стања која сам носио са собом. У лифту, што нагони нелагодност у човеку, и уродјени нагон за опстанак физичког тела, а зар у телу душа не живи? Добих једва приметни осмејах са руба усана др. Завидовића , пореклом из Србије, Балканца са менталитетом харема. Окупљао је увек гомилу сестара, што су се лажно усхићене кикотале док им је показивао своју доминацију и неоспорно знање, и уживао у свом" паунском" тренутку.
При изласку из климатаве кутије лифта, закорачих у светао" Љујевски хол", али ме у трен заустави њена појава са горњег степеништа. Кретала се онако исто какву је и Бог саздао, давно пре, жену, облих линија, расплетене косе, разуздану, свесну свог битисања, са широким осмехом који треба да отвори пут и до оног што се неможе и што јој и не припада. Свест ме је гонила да мислим, да треба тај ходајући “лек”, превити на себе, да само тај топли мелем може и тело и душу да ми блажи до оздрављења. Пружио сам јој руку. “Хајде некуд самном “ рекох. “Али мене већ чека неко”, нежно и искрено одговори она. “ Зар ћеш проћи крај ћупа са златом и подићи бакрењак са земље”, додах. “У праву си, хајдемо, весело одговори. Већ следеће вечери лежала је крај мене голишава, стежући ме чврсто да не нестанем, знајући да је само тренутак садашњости, онај прави, и да се све остало ",“дави" у понору времена. Тако и би, али остајем захвалан градитељима на лепом здању, у белом мермеру, што нам подарише, за мале додире среће.


 96 
 poslato: 11 April, 2014, 11:55:03 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Тера Миле овце преко брега

На пар километара од Соко Бање, у атару села Дуго Поље, налази се
појата породице Видојковић. По чему се ова појата разликује од хиљаде
других, нажалост већим делом опустелих. Свакако је за пример по
квалитету и лепоти стада оваца, али најзанимљивије је то што је њен
домаћин Миле и чобанин, и певач, и стихописац. Веч дуги низ година у
осами далеко од села зиви нас чобанин, Негује своје стадо, скупљајући
притом чувени овчији сокобањски сир. Срастао са природом која му
дарива љубав и надахњује да пусти глас и запева,
а у звезданим ноцима уз трептај свеће и инспирисе да запише који стих.
По дану из села додје његова жена Ева, с именом к'о из библије, умеси
погачу у црепуљи за вредног чобана, спреми несто јос за јело, помогне
мало , па опет назад у село. Остане Миле сам, са својим овчицама,
верним кавкаским овчарем у тисини која се чује, крене да записује
мисли из топле овчарске душе окупане правим зивотом ван света и
времена. Воли он да, кад добије госте, уз широки осмех и искрену
добродошлицу одмах изнесе љуту ракију и пуномасни сир
који дадосе овце хранећи се на девичким ливадама пуним лековитих трава.
Крене одмах прича, смех па се у расположењу и запева. Али од свега
ипак највише чобанин Миле воли да се друзи са својим јагањћима и
Девицом планином, испреплетаном пашњацима, сумом и бисерноблиставим
изворима. Тужан је само сто на Девици и под њоме нема више стада и
младих људи.


 97 
 poslato: 11 April, 2014, 11:54:09 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Жив узем немог

(прича на дијалекту)
Млого брго време прођи док се ја онак малко навикну и узе плајвез да ви једну убавачку причицу написујем. Ће да рекну, у овој село, Врмџу, се родила нека жена што овуј убаву причицу написала. Тујка, усред на вра Врмџу, неки људи вичу Римљани наградише неке ограђе сас камење. Ал усвет високо. Вичу саг Врмачки град. Туј долазе некаква господа, из големи градови, па га сликују и вичу: " Тој да чувате кој очи углав"! Па мал гор, од село, да поиташ, туј одма у очи бљесну једно језерце, и њег вичу Врмачко језеро. Е бре, бре, све Врмачко. Приђи ближе до сам језеро оно ти се чини да се Ртањ удавија у језеро. Мор боље кад се зазрнеш стоји си Ртањ онако голем. Нису ванзирали па вичу Ртањ се удавија. Сети се ја, не се удавија нег се оглеђује. Тујка је близу и Скок, голема ливада и тујка онај Љуба направише некакву голему појату, вичу је викендица. Туј долазе овај голема бањска господа, све нам побише зајци, а оне јаребице што имаше и њи потепаше. Вичу лове, кво лове с пушке и убише! Голема брука. Е саг кад се врне човек низ пут до оно врело ге вода из камен излега, баш туј има једна воденица, вичу је Марјанова воденица. Ако оћеш да сврнеш куд Марјана, мораш млого јако да вичеш да те Марјан чује да се одзовне. Од онај голем воденични камен човек скоро оглувеја. Мор он се начињава да је оглувеја, у сваки заман он си има понеку удовичку да си брашно меље. Па виче Марјан: "Нећу ти џабе, а и ушур ти нећу, па ти виђ шћеш. Саћу све да ви рекнем од Марјана.
Там у реку имаја кућу па си код воденицу живеја. По ону ветрушку се зазрћа по женишта. Крај Марјана млого смо вамилије имали. Немог сви да ји изређам, а сви газде. Да се врнем да вам опричам за Марјана. Марјан би млого ђаволесан, а мал и ударен. Његов башта решија да га прижени. Он се бајаги мал понећка па се урече. Питуваја редом за девојчићи и на крај испроси Јеву за младевесту. Па младо дете ожени. Виче Марјанов башта, боље нег да се ода сонеј селске луталице. Марјан вришак би док не преправише свадбу, све преко прашке рипаја само Јеву да види. Не мину много време, Јева изроди красну дечицу: Бошка, Ранка и Радицу. Оно наиђе неко шашаво време, све мушке главе, који војску ослужише, тера влас у рудник Ртањ неко време да порађују. Прозбори Марјан сас Јеву:
- Мор, Јево, овак се не мож! Ја ћу да се овешам, ал у туј рупу да слегнем немог.
- Куку Марјане, зар и тај брука да пукне? Немо, ако Бога знаш. Смишљуј нешто, сам то немо да уработиш.
- Јево, нема друго нег у рудник.
- Ако, Марјане и тој је за људе, није за пцету.
- А мори какво ти прозбори, каква пцета, пцета те изела! Ал разбираш женска главо, у рудник, у онуј рупу да слегам.
- Слегни, слегни Марјане, море ћете туре у апсу!
- Е, Бог те не убија, ти ништа не разбираш!,- Марјан само сикће на Јеву.
Разбирам, разбирам, помисли Јева, не би било лоше да се малко лекнеш од дом да си душу оданем. Моли Бога да си што пре отиде. Једно јутро дига се Марјан из легало и повика на Јеву:
- Јево, тури каву саг ћу млого да те обрадујем! Ја сам се решија, ото ја у Ртањ, тај мајдан.
- Еве, саг ћу ти сварим каву, у цедилце нешто да ти сунем, да си нешто појеш кад там стигнеш.
Јева врц на там, врц на овам, пожурује Марјана да се не накањује, да си по ладовинку пут крати.
- А, мори, дал ти мени награди опанци, с кво ја у рудник да отиднем?
- Чим ти провреви, ја опанци награди,- одговори Јева.
- Јево, Јево, има тујка нешто сумњичаво?
- Какво сумњичаво Марјане, Бог те не убија?!
- Немо, Јево, да туј ја некога скобим да ми плот прерипује!
- Ју, Марјане, што вревиш? Оволику децу ми на глав остави па и на тај белај да ме наведеш. Више немо то да ми рекнеш.
Отпрати га Јева у Ртањ на работу. Онак сунце беше за један остањ изашло Марјан пође. Рукува се сас Јеву, суну се да је цукне, кад ће Јева:
- Ју, Бог те невидеја, зар у нас људи да се зазрћу и да терају зрк? Немо саг да ме брукаш!
Марјан мало заврте сас главу, тури оно цедилце на грбину и полак пође. Гледаја све по врвину да иде, ге води пут за Бољевац. Прође преко Скок, оно овчари гомила. Људи само врве. Сретну Марјана Данил Толић.
- Гећеш, ге си пошаја?
- У свет!- виче Марјан,- Мора се, тако виче нова влас.
Полагачке, по ону врвину ге се стигне до Луково. Е, туј ће га чека воз. Марјан мало поћути па погледне у опанци да се не сцепе, макар сас обојци до воз да стигне. Куку, кад Марјан спази воз, оно много лесе, незна на коју лесу да се укачи. Леле, муку виде човек. Саг ћу сас питање да нађем лесу на воз и да улегнем. Онак уморан од путовање, саг би да легне малко, ноге да протегне. Поче и да дремље. Оно некаква госпа седи, таман пође да ју нешто рекне, оно вичу Мирово. Туј мора да рипне из воз. Шће да чини саг, мора пешки до рудник, а опанци готово се исцепише. Вајка се Марјан, питује ге да се одзовне он саг. Једни вичу у там у ону зелену, голему стасину. Оно много стасине, коју да стреви. Увати га јевтика од муку. Сети се његове Јеве: "Е, па Јево, на овај белај ти ме ћушну".
Нађе ту голему стасину, некакав сас шљем на главу га питује: "Шта бре, ти тражиш овдекај"?
- Сас депешу дођо, овај влас ме зовнуја,- одговори Марјан.
- Ти да работиш, гле какав си бре ламза!
- Какав бре, ламза, ја сам Марјан, из Врмџу!
- Ја не знам баш какав си дрипац, дал ћеш смеш у овуј рупу да слегнеш?
Тури Марјана у неку голему собу, там су мора тријес њи.
- Лелке, како ћу овде ја да чмим?- пита се Марјан.
- Ће чмиш сам тако.
На зор легну, око њега неки људи вреве неки други лезик, вичу Влашки. Ништа не разбира.
Саг мора код некаквога, вичу га управник. Лупа на врата, онај виче улегни, а Марјан стоји не сме за кваку да се уване. Врата се отворише, излеже некакав човек, намрштија се кај глогиње да је јеа.
- Улегни, бре! - Марјан улеже и прозборише сас тог човека, вичу га Прван.
- Одакле дође бре, ти?- упита Прван.
- Ја сам Марјан. Дођо из село Врмџу, еве имам и депешу, влас ме зваја.
Наредише се они, ал Марјан не приста да улегне у туј рупу.
- Ја, жив узем немог!- завапи Марјан.
- Мораш, Марјане да откулучиш!- упоран је Прван.
- Оћу да кулучим, ал узем нећу! Што ми рекнеш ћу да работим, сам у рупу не! Имам голем стра.
- Ајд ми рекни какво ти знаш да работиш?
- Све, госпон управник. И матике да клепам, сикирчићи да правим и острушке, све, ама све!
Турише Марјана врз земљу да ради, да клепа неко гојзе. Рипа Марјан од радос, а кад спази да му један човек носи чижме и онеј плаве радничке дрешке, туј се алис зарадува. Проврви неки заман, кад спази Марјан Тому из Врмџу.
- Еј, Томче, па и ти си тујка.
- Туј, Марјане, у овуј голему рупу.
- Бог нек те чува. Ја не смеја, турише ме овдека, код ови меови.
Порађува неки заман, док не збра неку цркавицу, кад поче да га мори нека чамотиња, да му се мота по глав: "Ћу се врнем код моу кућу и да клепам ја гојзе. Откулучи Марјан колико мораја, отиде код управника, он га питује на шта се жали.
- На жену, госпон управниче. Неки лавови се узнели и ћу да се врћем ја дома. Сам нешто да те приупитам, дал неће да ме апсе, ја сам откулучија.
- Јес, Марјане, откулучија си.
Тад си отиде Марјан код своју домаћицу, дечицу и воденицу. Грабну оно цедилце, саг има неку цркавицу, ће иде сас воз до Параћин. Предрешија се Марјан, а чижме си имаја на ноге. Турија шешир на глав, па малко узне огледалце да види дал је убав. "Ух, кад се белаиса од рудник, саг кад се врнем куд воденицу ћу да пољубим ону моу земљицу. Не знам дал да се валим, мор боље да ћутим",- премишља се Марјан. У тај заман поче нешто да тропа и да свири, вичу: иде воз. "Што ми нека ала севну пред очи, ни глав нећу да обрнем овдекај више. Бре, млого се укачише, немам где да седнем".
Поче Марјан да се дрпса по главу, па под мишке и један човек га питује шта је бре.
- Млого ме нешто шашоли, биће вашке.
Почеше да се мрдају људи, овај вашљивко! Таман да се спаталоше, а оно воз поче да свири, а Марјан рипи, какво би саг. Рекоше му, саг ће тунел. Тунел! Поче Марјан да кука, ја нећу жив узем, отвори пенџер на воз, оће да рипне. Нађоше се људи у белај - дал овај човек не скрену? "Ратости тај воз, саг ћу ја по пут, па уз Козји грб, па дома". Марјан слегну из воз у Луково и врну се пешки. Назад, куд кућу кад дође, деца му се зарадоваше, а Јева сас голем радос угледа Марјана.
- Врну се, Јево, саг ћу код моу воденицу да си дувам меови и ковем, и брашно да мељем!


 98 
 poslato: 11 April, 2014, 11:53:13 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Стара врба пред Марјановом кућом носила је Црноречанкине мисли даље, уз ток бистре Врмашке реке, ка њеном извору - врелу. Но, ни ту се не зауставише. Летеле су ка природном језеру на пропланку у подножју високог Ртња. Пред њом је блистала мирна вода Врмашког језера, под звезданим небом. Простране храстове шуме, из којих је допирао мирис вргања и натрулелог лишћа, водиле су је пут покошених ливада, ка Лукавици и буковој шуми. Враћале су јој се слике из детињства када је, изнемогла од пешачења, са оцем, мајком и сестром небројено пута пролазила том стазом, идући из родног Кривог Вира за Врмџу. У подсвести се тада, кришом од мајке, љутила на то село што је толико далеко. Поново је у мислима пролазила тим врлетима спотичући се о купињаре. Пред очима јој се појави слика родне куће, оболели отац и преморена мајка. Сета јој обгрли читаву душу; најрадије би зајецала из свег гласа...
Ошамућена, лагано се враћала из будног сна пропраћеног тутњавом Тимока. У стварност је врати плач мале Тине и време за њен оброк. Девојчица се убрзо успавала, а она је поново заузела место крај прозора и препустила се својим мислима.
Жудно је удисала свеж планински ваздух, као да ће јој га неко отети. До пре две године није веровала да ће њен живот бити толико измењен. Била је сигурна да ће свакодневно гледати два плавозелена ока која сада лутају светом. Осећала се усамљеном, окованом. Да је било среће, сад је требало да буде у Паризу, тамо где јој и место. Но, пре недељу дана, амбасада Француске одбила је њену молбу за улазак у њихову земљу. Снови јој се срушише и свака нада да ће са својом девојчицом отпутовати, нестала је. Није се помирила са тим. Рекла је себи да мора успети. Бориће се, даће све од себе... Ако посустане, остаће ту целог живота. Њена будућност ће бити башта, њиве, ливада... У души то није могла да прихвати. Добро је познавала живот на селу. Детињство јој је било тешко и мучно. Са мајком и сестром морала је обрађивати њиву и башту, жети косити... Због очеве болести, све три су црначки радиле и замењивале га у свим пословима, страхујући да му се штогод не догоди. Само да буде жив, биће им довољно.
Осетила је неки снажан притисак у грудима и глави; стварао се обруч око ње и чинило јој се да је све више стеже. Не! Неће да се помири са тим! Желела је у другачију будућност. Да је хтела да остане на селу не би се школовала. Остала би у свом родном Кривом Виру. Поготово неће сада, после дванаест година чиновничког службовања. Мора успети!


 99 
 poslato: 11 April, 2014, 11:52:25 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Црноречанка

(одломак)
Ноћ је мирисала на још недозрелу паприку из оближњих башти. Понеки залутали свитац пресецао је густи мрак, као да је бежао пред звезданим сјајем. Лактовима наслоњена на ивицу отвореног прозора, Црноречанка је маштала и у мислима шетала обалама Сене, која је две хиљаде петсто километара удаљена од ње. Погледа упртог у даљину, тражила је два плавозелена ока и питала се: "Боже, где ли је сад"?
Шум хладне Врмашке реке подсетио ју је на Сену и срећне дане проведене са вољеним човеком, кога је задњи пут видела пре две године. На тренутак, читав Париз јој је био пред очима: Опера, Бастиља, Конкорд, Трокадере, Цхампс-Елyсеес...
Поново јој је читавим телом прошла иста језа, као у новембру 1990. године, када се први пут срела са Паризом. Уздахнула је дубоко, а низ образ се скотрља суза, издајица. Цвркут ноћних птица са шибља и жбуња оближњег брда Пласта, вратио јој је мисли у Србију.
Месечина је несебично обасјала околину: Пласт, Врмашку реку и древни Римски град обрастао трњем и другим растињем. Назирала се и полусрушена воденица, много скромнија у односу на Марјанову, која је донедавно била у функцији, све до његове смрти. Сетивши се старог Марјана, насмешила се. Био је то веома чудан човек. Пун шале и духовитости, али и мудар. У надмудривању му није било равног. Успевао је да надмудри и судије и лекаре, а тек сељане, мештане Врмџе... О њему постоје доста анегдота. А једна од њих се често препричава:
Једног дана одлучио Марјан да оде у Сокобању. По свом мишљењу, обукао се свечано: бела кошуља, сукнени прслук, кравата, шортс, а на ногама вунене чарапе и гумени опанци. Узео је своје цедило, у које стави два-три струка празилука и кренуо је на пут. Стигавши у Сокобању, зауставио се пред излогом апотеке и загледао се у њега. Радница у апотеци, препознавши га, одлучи да га претекне у шали. Пришла је вратима и кроз стакло му се унела у лице:
- Муууу!...
Збуњен, Марјан се брзо окрену и оде даље. Након што је прешао десетак корака, врати се. Уђе у апотеку и каза:
- Добар дан.
- Добар дан,- одговори апотекарка.- Изволите, шта вам треба?
- Имате ли ви сено? - упита Марјан.
- Ово је апотека!...- одбрусила му је, али јој Марјан не даде да настави.
- Знам, ја, да је то апотека. Малопре сам чуо како ту риче крава! Вратих се да видим шта јој је, да ли је гладна или јој је, можда, потребан во? - па, не сачекавши коментар, напусти апотеку.


 100 
 poslato: 11 April, 2014, 11:51:30 pm 
Zapoceo Sale-X - Poslednja poruka Sale-X
Глумци у Мужинцу

У "Политици" од 16. новембра 1986. године, пише:
"Свежа хумка на узвишици књажевацког гробља поред Тимока, последња је животна станица Бориса Јовановица. Светски путник без пасоша, последњи велики тимоцки глумац боем, неуморни приповедац и забављац, познат големом броју пријатеља из целе земље по надимку Бора Јаре, стигао је тамо крајем минуле седмице. Вратио се у завицај по лицној жељи.
У легенду је ситгао давно пре тога. У соцним "мелем прицама" пријатељима Јаре је био гроф од Џервина, неустрашиви поморац, каваљер с ружом, певао је царевима и краљевима. Опијали су његова прица, песма и гест на позоришној сцени, у крцми, свецаном салону. Слушали су га нетремице и они који му нису веровали. Прица је његова увесељавала невеселу збиљу.
Млади брат и он рано су, после Првог светског рата, остали без оца. Тако је запоцео суров и узбудљив живот скитнице. Мале таљиге, мршава кобила Туга, стара хармоника... Путују и просе. Једног дана Туга победује у трци за опкладу господског вранца и дружина добија две хиљаде динара.
Богатство изнеднано и велико. Упитају Бору старији другари да ли би могао да се одрекне толиког новца. Уместо одговора, Бора поцепа паре и баци их у поток.
Никада касније Бора Јаре није имао превише пара, ваљда зато што се тада, у младости огрешио о њих. Али, никоме никада није остао ни дужан. Умео је да скине са себе ципеле и кошуљу, на улици, и да их да босима и голима.
Живео је достојанствено. Путујуци по свету, када је постао поморац, и слушајуци разне маркизе, бароне и лордове, решио је да себи дода оно "гроф од Џервина". Зашто и наш цовек не би био нешто више? Зашто само странци да се хвале?
Прицао је Бора Јаре како је циганцице у Књажевцу самоиницијативно уцио азбуци, како је зајецарски пандур Стева био тотално збуњен кад је у Јаретовом циркусу у улози цувене забаваљацице Џуне Карене (пола змија-пола девојка) препознао мадарицу Зазу из месног куплераја...
Бора Јаре, Цкаљин отац у популарној телевизијској серији "Камионџије" (онај што цесто прица о Тути Бугарину), готово да није одвајао збиљу од глуме. Ни прицу од збиље. Његов први редитељ и редитељ позоришта Тимоцке крајине Момцило Станковиц каже да Бора није измишљао - он је себи и другима само улепшавао живот.
Редитељ и будуци професионални глумац прво су се упознали у партизанима у Срему 1944. године. Ту су се потом и разишли и поново срели у Тимоцкој крајини. Бора се у медувремену отиснуо у циркузане. Постао је најављивац у циркусу. Једног дана, у лето 1947. године, био је, са својим циркусом, на цувеном неготинском вашару. У паузи измеду две тацке код њега улеце, сав задихан, милиционер: Бору Јарета тражи председник општине. Да хитно оде у Штубик, видеце се зашто.
Стигао је тамо у пратњи милиционера и - исто веце ускоцио у улогу Жевакина у Гогољевој "Женидби". Разболео се био један глумац, па се Борин ратни комесар Момцило Станковиц, у новој улози позоришног редитеља, сетио пријатеља из рата. Тако је Бора Јаре збиља постао глумац".
Ево и Јаретове прице из Мужинца.
"Елем, заинатили се ови из Комитета да се баш на Велики петак игра представа у Мужинцу. Говорим ја да од представе неце бити ништа, да нико на Велики петак неце доци да гледа позориште. Али, не вреди. Кажем: неце бити ни једног живог створа, по опкладу.
Мора да се иде, мора да се иде...
Додемо у село и, заиста, нигде живе душе. Задружни дом празан. Само два три цовека у просторији са другог улаза праве некакав кацкаваљ. Цуде се и они људи што смо дошли:како, зар не знате да код нас сељака за Велики петак нема весеља.
Али, сетимо се да треба да се јавимо ту и неком куриру из Комитета. Станује са женом и синцицем у дому. Удемо код њега и имамо шта и да видимо: на столу јагње, прасе и цуран. Заклано и испецено. Спроводи цовек директиву партије по свом схватању. Треба да се разбије сујеверје код сељака. За столом вец седи покојни Неша Динциц и цека. Ту је и Рушка Павловиц, глумица. Обоје дивни људи, наши "културњаци".
Шта цемо, има ли смисла да се игра у празној сали?
Мора се, тако је наредено.
Али, прво да се руца. Стрпамо се, онако џумле, сви код тог курира и напунимо му куцу. Изнео цовек све пецење на астал. Леле, мајко моја... Ови наши нагладњицави. Кад, да подемо на представу, овај наш домацин 'вата две корпе, а жена синцица за руку. У корпама пецења и свацега, и вина.
И сео тај у први ред, до њега жена, до жене синциц. И сада ми играмо само за стих, схваташ?! Кунем ти се, Вера Јоциц, у Нишу, да ти прица. Има још живих сведока.
Проде некако први цин. Кад други цин - весеље! Затражи онај у представи, по тексту, пецења, а овај из првог реда скаце: стани бре! Одакле да донесем кад је све ту.
И пење се тај из првог реда на позорницу и седа за сто. Зове и жену и сина. И сада седе за столом на позорници, а ми играмо и даље. Разумеш! Више нема сценарија, нема ништа, како се ко снаде.
Курир из комитета налива цаше. Нуди овоме, нуди ономе. Вади из корпе пецење. А једног тренутка видим ја две беле капе, као куварске. А то она двојица што праве кацкаваљ. Појавише се на вратима, Погледаше, застадоше мало, прекрстише се - и одоше.
Курир, медутим, седи и даље с нама на позорници. А покојни Неша Динциц позади мало придремао. Дрема, а треба да суфлира. Ја треба да вицем на сцени и да певам. У том це мени Рушка на уво: "Јаре, Јаре, тише! Немој да пробудиш цовека! Неша вец спава..."
Треци цин - опет весеље. Весели се опет и курир из комитета. Ето, то ти је било на Велики петак 1953. године".
Прицао је Бора Јаре да су позориште у то време доста помагали Момцило Моца Павловиц. Ненад Динциц и Тихомир Тика Никодијевиц, који је у то време био председник културно-уметницког друштва "Алекса Маркишиц".
"Имало је, вели Јаре, и то позориште некакву функцију. Ако ништа друго, забављали смо госте преко лета. Забављали смо и народ по селима, нароцито када доду изборне кампање. Из села у село сваки дан... Било је у том позоришту нас петоро професионалаца. Био сам ја, па затим Маргита Блажевина, па Ружица Павловиц, Вера Јоциц и Аца Балујев. И то је било позориште, знаш какво позориште! Кад је Љубинка Бобиц дошла да гледа нашу 'Породицу Бло' заплакала се. Људи, Београдани, који су ту долазили на лецење цекали су у реду да нас гледају. Била је гужва. Стоје старији брацни парови у реду и цекају да купе карту- Играли смо сваког дана изузев понедељка.
Била су то лепа времена".


Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas149
mod_vvisit_counterJuce263
mod_vvisit_counterOve nedelje1556
mod_vvisit_counterOvog meseca3845