Skip to content

Sokobanja arrow SOKOBANJSKI FORUMarrow Politikaarrow Ar├Ęibald Rajs
01 Avgust, 2021, 01:50:14 am *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  

Stranice: « 1 2 3 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Ar├Ęibald Rajs  (Procitano 16945 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sale-X
Administrator
Vode├Ži tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #9 poslato: 26 Mart, 2007, 12:57:09 pm »

  Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некад град-мученик, ни дан-данас, десет година након ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садањих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.

Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање "пензија" које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.

А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника.


Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако их Србија, која их је имала много у току велике олује, данас више нема или готово нема. (...)

А и, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили, колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују и производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате. Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдан непријатељ и која ће то поново бити једног дана, слави "цвет" ваше престонице који се дичи да је савремен. И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи.

Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу, а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо кад су вас током дугих векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису мане, није то ксенофобија. Међутим, они међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби и, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти.

 

Љубоморни су на од себе образованије, отменије и напредније странце. Неподношљиво им је кад морају признати да су ти људи изнад њих. Онда их мрзе, презиру, па ако им се не исплати да их отерају, изналазе све могуће начине да их прогоне. Ипак би им разум морао рећи да нације, на пример, француске нације или швајцарског народа - одавно слободних народа који су слободно могли да се развијају - нужно морају да буду напредније од народа који је имао несрећу да га вековима угњетава окрутни тиранин. Тек од пре неколико деценија Србија се могла развијати релативно слободно, а уистину је слободна тек од великог рата. Сви који је познају радо одају признање великом труду који је она уложила у развој откако је то могла да чини. С правом на то може да буде поносна, али, разумљиво, не може очекивати да се, радом од неколико деценија, изједначи са прегнућем које је вековима изискивано од земаља старих култура.

Уосталом, оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа. Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на неко достојанствено место. На жалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа ради на обарању тих моралних врлина српског народа дајући му лош пример.

 

Та љубомора касте зване "интелигенција" српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. "Отмено друштво" тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.

 

Љубомора ваше "интелигенције" се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај. Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај вештачки сјај брзо тамни пошто га не одржава права снага, која долази изнутра. Површност се  показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На пример: видели сте у иностранству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховим стопама. Подижете зграде где камен замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што то чини швајцарски, француски или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје једноставно бедна.

Површно је и научно и универзитетско образовање већине ваших правника који долазе са овдашњег универзитета.

 

Та површност вас наводи и да прецењујете дипломе, бар своје, јер често из зависти  нећете да признате стране дипломе. Уосталом, шта доказује универзитетска диплома?

Дипломе стечене испитима положеним тако што су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене већина, диплома стечених на Правном факутлету вашег Београдског универзитета такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да ли кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно вам је да он има диплому и... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније говорити (...).


Citat
Доктор Рајс, човек који је волео Србију

Родио се у немачкој покрајини Баден, 1875. Отишао на студије у Швајцарску, где стиче диплому доктора хемије, затим на универзитету у Лозани, као доцент, оснива катедру фотографије, нарочито усавршавајућу примену фотографије и других техничких дисциплина у криминалистици и судству. Криминалистику специјализира у Паризу, објављује студију "Судска фотографија", којом стиче светски углед у стручним круговима. Постаје професор универзитета у Лозани. Пошто је објавио "Приручник техничке полиције", постаје водећи светски стручњак - многе владе отимају се да га доведу, да стручним саветима унапреди рад полиције и судова.

Као стручњака чији морални интегритет и способности признаје цео свет, позивају га у Србију, августа 1914, да као неутрални посматрач изврши анкетно истраживање о злочинима аустроугарске војске у Мачви.

Слушао је сведочења, отварао гробове, правио скице и записнике, прегледао лешеве и рањенике, снимао спаљене куће, губилишта, бомбардована и разрушења насеља... Његов извештај запањио је свет.

А он сам згрожен оним што је видео, али и одушевљен моралом српског народа, сам је себе прогласио за "швајцарског добровољца српске војске, друга величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара".

Пише бројне чланке у најзначајнијим европским листовима, пробијајући тадашњу "медијску блокаду" у којој се нашла Србија. Чланци имају снажан одјек, али му доносе личне компликације. Остајући привржен српској ствари, Рајс ради на збрињавању српских избеглица у Швајцарској, организује слање помоћи у Србију. Најзад, са српском војском повлачи се преко Албаније. На Солунском фронту одликован је орденом за храброст.

Пише дневник, књиге, сведочи о борби српског војника, често у првим редовима, у рововима. Дописник је многих листова - он сам, на пропаганди, постиже више него српска влада, њена надлештва, министарства, прес бирои и новинари.

После пробоја Солунског фронта, поново саставља стручне рапорте о злочинима освајача, поткрепљене аргументима и чињеницама које нико не може да оспори.

Нарочито велики одјек имају његови извештаји о зверствима Бугара у Сурдулици, Владичином хану, Врању, Лесковцу... баш као што је одјек имао и његов рапорт из Мачве, из Прњавора. После рата одлучује да се заувек настани у Србији.

Убрзо бива сасвим потиснут из јавног живота: његова жарећа правдољубивост више не одговара владајућим круговима нове државе, његове критике - жестоке - прилика у земљи, власт гледа попреко

Последње што је још могао да учини за Србију, којој је жртвовао блиставу каријеру, а која му је вратила крајњом незахвалношћу, био је рукопис "Чујте Срби" (објављујемо га знатно скраћеног, на основу књиге које су "Дечје новине" издале 1997.) који ће оставити у фијоци - да буде прочитан после његове смрти.

Последња порука Србима,
које је толико волео, ÔÇ×Чујте СрбиÔÇť
« Poslednja izmena: 26 Mart, 2007, 01:01:49 pm admin » Sacuvana
« Odgovor #9 poslato: 26 Mart, 2007, 12:57:09 pm »

 Sacuvana
Sale-X
Administrator
Vode├Ži tim
*****

Karma: +82/-9
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 7768


WWW
« Odgovor #8 poslato: 26 Mart, 2007, 12:56:16 pm »

Политички тестамент Родолфа Арчибалда Рајса:

"Чујте Срби!"

ÔÇó Из пера швајцарског хемичара и криминолога Рудолфа Арчибалда Рајса, изашла је 1928. године кратка књига под насловом ÔÇťЧујте Срби!ÔÇŁ Реч је о делу које подсећа на жанр књига-савета, какве су биле честе још од времена позне антике и раног хришћанства, а постале су део темеља просветитељске идеологије. Рајс, који је по рођењу био Немац, живео је у Швајцарској, по образовању је био хемичар, а по професији криминолог. За време Првог светског рата нашао се у Србији, где је после првих месеци рата спроводио једно истраживање (анкету) о аустро-угарским злочинима над цивилним становништвом


Др. Родолф Арцибалд Рајс

Како се у земљу честитости увукла одвратна корупција

Смрт Арчибалда Рајса, иако је био срчани болесник, била је неочекивана. После вербалних сукоба са једним министром - профитером (Капетановић) Рајс је пао - убијен речима које није могао да преболи. Последња Рајсова жеља била је да му се срце положи крај капеле на Кајмакчалану. У његовим папирима пронађен је рукопис на француском, са насловом "Чујте Срби!" Подсећајући на своју љубав према српском народу ("јамчио сам за вас пред светом, кад вам је било најтеже") своју тестаментарну поруку - чије многе речи и дан-данас остају актуелне - Рајс завршава питањем: Како је нација као што је српска,допустила да је подјарми "шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија презира достојних забушаната, профитера и зеленаша?" Верујући у будућност српског народа, позивајући га "да се пробуди", Рајс опомиње: "У вашим рукама је ваша судбина: блистава будућност или ропство!"

Чујте Срби! Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације.

Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао "чувајте се" и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. (...)

У набрајању ваших врлина нећу морати да вам говорим о ономе што ви називате ÔÇťинтелигенцијомÔÇŁ. Њоме ћу се позабавити тек у деловима посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не ÔÇťинтелигенцијаÔÇŁ.

Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство. Отимали су вам децу и од њих стварали јаничаре. Од своје сиротиње сте плаћали и добар "десетак" угњетачима. Ваши родољуби нису могли да трпе тај неподношљиви јарам па су потражили склониште у шумама, у које Турчин није смео да крочи. Били су то ваши хајдуци, духовни оци оних који су остварили повлачење преко Албаније, Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Ти дуги векови под јармом су у вашем народу оставили трајан печат. Тиме је он стекао дивне врлине, али и велике мане, а сачувао је и те врлине и те мане.

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у готово свим биткама великог ослободилачког рата. Видео сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама.

Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, нарочито у почетку рата, услед недостатка наркотика нису ни успављивали.

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих.

Да бисте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, готово исто толико делотворно средство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Истина, ви осећате, попут сваког човека који заиста размишља, да постоји нешто неодредљиво, нешто сувише узвишено да би се појмило, над нама, нешто што наткриљује свет и управља њиме. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш "бог" носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа. (...)Ваш народ је гостољубив. У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.

Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства.

Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.

Народ вам је поносан, али не и охол. Тај понос није мана, већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај понос је, напросто, поштовање сопствене личности. Лоши људи га немају. Они су само охоли.

Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богаствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом "интелигенцијом", спречавају вас да то постигнете.

Погледајмо сада мане вашег народа. Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења!

Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у парлогу савршено обрадиве, понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима, и то не увек, пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно, исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале жита, које бисте скупо продавали земљама према којима природа није тако дарежљива.

На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак у израженијој мери. Пре свега, зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, они долазе у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду "чиновници" јер мисле, у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.

Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне енергије објашњава на два начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот.

Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштеним радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају "интелигенцијом земље". Тако сте обистинили Бизмаркове речи који је, када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године, рекао: "Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа."

Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате.

Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших "интелектуалних градова".

Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменици које су оставили ваши преци. Данас се она склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљив начин, своју захвалност.

Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некад град-мученик, ни дан-данас, десет година након ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онl
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
Vode├Ži tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #7 poslato: 20 Februar, 2007, 02:32:16 am »

 ;DZavisi koga pitas,ako pitas demokratski opredeljene,tu je gde je oduvek i bio,oni nacionalnije opredeljeni ce ti reci ko iz topa-u srcu,a cik probaj da ih pitas:"A gde je sada Kosovo?" :anjdjeo: ::) ::)
Sacuvana
kukuriku
Novajlija
*

Karma: +0/-0
Van mreze Van mreze

Poruke: 1


« Odgovor #6 poslato: 19 Februar, 2007, 09:46:27 pm »

A gde je sada Kajmakcalan?
Sacuvana
dzonson
Stari znalac
***

Karma: +23/-0
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 194


WWW
« Odgovor #5 poslato: 18 Februar, 2007, 03:03:11 pm »

Dzonsone, hvala na knjizi!!!
Upravo je "skidam", javi├Žu se da prokomentari┼íemo o utiscima.
Još jednom hvala.
Nema problema!Tu knjigu bi po meni svako trebao da pro├Ęita i tada ├Že
ljudi videti da je koren problema uvek bio u na┼íim politi├Ęarima
i "inteligenciji",u njihovom malogra├░anskom mentalnom sklopu.
U pravu si za DB.Naša zemlja je u potpunosti kriminalizovana.

Dr┼żavne institucije su samo infrastrukturno podru├Ęje za mafiju...sve se dr┼żi pod kontrolom.
knjige popot ove Rajsove,mogu dati neophodnu snagu ljudima da po┼żele promene.
Po meni,nama trebaju potpuno novi ljudi u politici,├Ęasni i po┼íteni poput Rajsa,kjoji ├Že biti spremni na ┼żrtvu zarad op┼íteg dobra!
Sve ovi,"sada┼ínji" i "biv┼íi"...sve je to jedan te isti bu├Žkuri┼í,samo se druga├Ęije zovu
sve ih treba poslati na smetlištu istorije..u ðubranu!
Kad se pro├Ęita Rajsova knjiga,i sagleda sada┼ínja sitacija,vidi se da ovi sada┼ínji imaju samo sofisticiranije metode vladanja i manipulacije ljudskom sve┼í├Žu.




« Poslednja izmena: 18 Februar, 2007, 03:05:53 pm dzonson » Sacuvana
dzonson
Stari znalac
***

Karma: +23/-0
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 194


WWW
« Odgovor #4 poslato: 17 Februar, 2007, 11:54:42 pm »

Što ne pogledaš sa Adminom kako da je postavite za download ?


knjigu mo┼że┼í da "skine┼í' i sada,sve je dobro postavljeno.
Klikni na onaj naslov     Pro├Ęitajte Rajsovu knjigu "├łujte Srbi"   
,sa├Ęekaj tren,...i dole na dnu pi┼íe Istina o Srbima,tako sam nazvao temu kada sam je postavljao na free hostingu
klikno na download u desnom uglu na dnu...>  ...........i to je to.

knjiga je izvanredna   


« Poslednja izmena: 18 Februar, 2007, 12:59:23 am dzonson » Sacuvana
Lisa
Novajlija
*

Karma: +0/-0
Van mreze Van mreze

Pol: Äena
Poruke: 3


« Odgovor #3 poslato: 17 Februar, 2007, 11:42:21 pm »

Što ne pogledaš sa Adminom kako da je postavite za download ?

Ja obo┼żavam takvu literaturu. ÔÇ×Bele┼żnica profesora Mi┼íkovicaÔÇŁ se bavi sli├Ęnom tematikom.

├łitala sam samo neke ise├Ęke na internetu, ali nikada nisam prona┼íla ceo dokument za download.

Ukoliko neko ima neka se javi.

Citat
MISTERIJE OD KOJIH SE
DI┼ŻE KOSA NA GLAVI
@ Dragan Banovic

Bez reklame i propagande, bez recenzija i osvrta u ┼ítampi i elektronskim medijima, ve├Ž dva meseca jedan roman pobuduje veliku pa┼żnju medu ljubiteljima misterija u Srbiji. U pripremi je i drugo izdanje uprkos cinjenici da se knjiga prodaje samo na nekoliko mesta u Beogradu i par gradova u unutra┼ínjosti Srbije. U pitanju je ÔÇ×Bele┼żnica profesora Mi┼íkovicaÔÇŁ prvi roman novinara Ratka Dmitrovica.
Sve bi, verovatno, bilo drugacije i manje interesantno da se drama ne odvija na stvarnim, postojecim lokacijama u Srbiji i da u sredi┼ítu radnje nije list ÔÇ×ArgumentÔÇŁ koji je izlazio do pre neku godinu i ciji je Dmitrovic bio glavni urednik. To stvara utisak da se sve ┼íto je u knjizi opisano zaista i odigralo tu oko nas.
Roman je, po opštim ocenama, napisan izuzetno vešto, u maniru trilera, i cita se u dahu.
Sve pocinje kada u aprilu 2002. godine, novinar beogradskog lista ÔÇ×ArgumentÔÇŁ, Bo┼íko Stevanovic, dobija naizgled potpuno neinspirativan redakcijski zadatak; da napi┼íe rubriku o naucnoj zaostav┼ítini pokojnog srpskog etnologa Arsenija Mi┼íkovica. Stevanovic odlazi do Mi┼íkoviceve udovice, provodi dva sata u razgovoru sa interesantnom staricom, stavlja novinarski notes u torbu i kre├Že kuci... U tom casu udovica profesora Mi┼íkovica povlaci potez koji jo┼í te iste no├Žiiz korena menja ┼żivot novinara Stevanovica, i ne samo njegov. Daje mu malu bele┼żnicu crnih korica u kojoj su, tako je rekla, interesantni zapisi njenog pokojnog supruga, ali zapisi koji nemaju nikakve veze sa naukom a posledica su vei┼íedecenijskog rada etnologa Mi┼íkovica na terenu.
U stvari, udovica Mi┼íkovic dala je novinaru Stevanovicu zbirku misterioznih prica na koje je etnolog nailazio u narodu. Sve te price imale su cvrsto utemeljenje, odigravale su se uz mnogo svedoka, na poznatim lokacijama, neke i danas traju ali je sve toliko fantasticno i obavijeno velom tajni da je slu┼żbena nauka pred svakom od tih prica potpuno nemocna.
Stevanovoic objavljuje tekst o etnologu Mi┼íkovicu, u kojem njegova udovica nudi na cuvanje nau├Ęnu zaostav┼ítinu svog supruga, i ve├Ž istoga dana se javlja covek koji ho├Že da preuzme arhivu pokojnog etnologa, ali tra┼żi sastanak sa autorom teksta, Stevanovicem. Posle du┼żeg razgovora novinar shvata da ima posla sa covekom ciji je jedini cilj da se dokopa bele┼żnice sa crnim koricama.
Dogadaji pocinju da se uslo┼żnjavaju i Stevanovicu biva jasno da kod sebe ima ne┼íto za ├Ęim ve├Ž dvadesetak godina tragaju stranci, iz Beca, Pariza, Londona i Amerike. Razume da ima dokument koji je od izuzetne va┼żnosti ne samo ljubiteljima ezoterije i tzv. zagranicne nauke ali ne shvatajuci u potpunosti o cemu se radi, Bo┼íko Stevanovic kre├Že tragom zapisa iz Mi┼íkoviceve bele┼żnice i tu citalac nailazi na niz dokaza, bar se tako ├Ęini, da je sve istina, da se ve├Ž decenijama u Srbiji dogada ne┼íto ┼íto zna mali broj ljudi i o cemu se ne prica.
Jedna od misterija vezana je za srednjevekovnu tvrdavu Maglic, nedaleko od Kraljeva, sme┼ítenu uz obalu Ibra, koju i danas mo┼że da obide svako ko krene tim putem i ima volje da se popne do starih zidina koje dominiraju kanjonom.
Prema verovanjima starijih ljudi iz okolnih sela u no├Žiuoci Petrovdana na Maglicu se odvija stra┼ína bitka koju je mogu├Že cuti ali nije mogu├Že videti. Sve odzvanja od jauka, uzvika, preplicu se udari maceva o maceve, bezbroj glasova se me┼ía, cuje se njiska konja... ali ni┼íta od toga ne mo┼że da se vidi. Prema predanjima, prenesenim sa kolena na koleno, o kojima svedoce i danas ┼żivi ljudi, nekoliko hrabrih mu┼íkaraca provelo je petrovdansku noc na Maglicu a sa nekima od onih koji su pre┼żiveli razgovarao je i etnolog Mi┼íkovic i zapisivao njihova svedocenja.
U ┼żelji da sazna ima li istine u narodnom predanju o Maglicu ili je re├Ę o jo┼í jednom prilogu za paletu srpske narodne istorije o ratovanju izmedu Srba i Turaka- Bo┼íko Stevanovic donosi odluku da noc uoci Petrovdana 2002. godine provede na Maglicu.
Ostao je ┼żiv ali ono ┼íto je te no├Žicuo na Maglicu nikada ne├Že mo├Ži da zaboravi.
Posebno interesantan slu├Ęaj, opisan u romanu ÔÇ×Bele┼żnica profesora Mi┼íkovicaÔÇŁ odigrao se u Subotici, po├Ęetkom ┼íezdesetih godina dvadesetog veka. Naime, jedan sredovecni covek uplacuje u kragujevackoj Zastavi ÔÇ×ficuÔÇŁ i dobija poziv da preuzme kola. Sve ide po planu; covek seda u tada najpoluparnije vozilo u zemlji, dolazi do Beograda gde se odmara kod rodaka, nastavlja put ka Subotici sa planom da tamo stigne u sumrak. Medutim, porodica ga nije docekala ni te veceri, ni u toku no├Žiniti sutradan. Policija kre├Že u potragu, pretra┼żuje teren, vr┼íe se kontrole svih granicnih prelaza, pretra┼żuju usputni kanali, prostor ispod mostova... bez rezultata. Covek sa ÔÇ×ficomÔÇŁ kao da je propao u zemlju.
U saglasnosti sa porodicom, ┼íest meseci kasnije, policija progla┼íava spomenutog coveka nestalom osobom. Prolaze godine i sve lagano tone u zaborav. I onda, kada je taj slu├Ęaj ostao samo u secanju nesrecne porodice, pred jednom kucom u Subotici zaustavlja se novi ÔÇ×ficaÔÇŁ, sa probnim tablicama, iz kojeg izlazi covek nestao pre deset godina. Umesto da se raduju, svi su bili u posebnom ┼íoku; i covek i njegova porodica. Naime, covek je izgledao isto kao pre deset godina, imao je na sebi istu ko┼íulju, isto odelo, cipele... i nije mogao da prepozna svoju deset godina stariju decu. Bio je potpuno zbunjen i nije shvatao ┼íta se dogada.
Uskoro dolazi policija a nedugo potom i pripadnici Jugoslovenske narodne armije koji blokiraju taj deo Subotice. Nesrecnog coveka prebacuju u Beograd i tamo- prema zapisu etnologa Miškovica i svedocenju nekih ljudi koje novinar Stevanovic uspeva da pronade cetrdeset godina kasnije - pod misterioznim okolnostima umire.
Šta se zaista dogodilo autor romana delimicno otkriva kroz svedocenje sestre nestalog coveka i strucno objašnjenje jednog od Stevanovicevih prijatelja.
Kroz razgovore sa dvojicom penzionisanih oficira JNA koji su, po logici posla u biv┼íoj armiji biv┼íe dr┼żave, mogli da znaju ne┼íto o subotickom slu├Ęaju, ÔÇ×SvedokÔÇŁ je poku┼íao da utvrdi ima li istine u subotickoj prici iz romana ÔÇ×Bele┼żnica profesora Mi┼íkovicaÔÇŁ. Jedan od njih je rekao da je samo ├Ęuo za taj slu├Ęaj dok je kod drugog potpisnik ovih redova nai┼íao na zid cutanja. Uz neprestano sleganje ramenima. Na nama je ostalo da zakljucimo radi li se o starackoj amneziji ili zaveri cutanja.
U Dmitrovicevom romanu zna├Ęajno mesto ima i gradic Sedona, u americkoj dr┼żavi Arizona. To mesto zaista postoji i smatra se da ima sna┼żne energetske potencijale i ogromna pozitivna zracenja koja blagotvorno deluju na ljude. U Sedoni nema nekih uobicajenih bolesti savremene civilizacije, ljudi se te┼íko umaraju a vrlo brzo oporavljaju, i sve je drugacije nego u ostalim delovima americke provincije, da ne spominjemo velike gradove.
U Sedoni ┼żive dvojica ljudi koji veruju da jedno mesto u Srbiji ima sli├Ęna energetska svojstva kao Sedona i znaju da je o tim svojstvima i cudnim dogadanjima oko tog mesta zapise ostavio srpski etnolog Mi┼íkovic ali su tek nakon teksta objavljenog u ÔÇ×ArgumentuÔÇŁ - na koji im je pa┼żnju skrenuo jedan njihov prijatelj iz Beograda - shvatili da bi konacno mogli do├Ži u posed te bele┼żnice. Mesto u Srbiji o kojem je re├Ę jeste planina Rtanj.
U istom delu Srbije, nedaleko od Ni┼ía, prema romanu ÔÇ×Bele┼żnica profesora Mi┼íkovicaÔÇŁ, odigrao se dogadaj o kojem danas, 2006. godine, mo┼że da svedoci svega nekoliko staraca, s tim da ni oni nisu u stanju da objasne prave uzroke dogadaja koji je doveo do toga da zauvek napuste svoje selo, tacnije zaselak.
Pre mnogo godina njihovih dvadesetak kuca sravnjeno je sa zemljom u zemljotresu koji je bio najavljen. Jedan cudni mladic, sa telesnom manom, koji je ┼żiveo u njihovom zaseoku, sedam dana pre zemljotresa rekao je ┼íta ├Že se dogoditi i za┼íto ├Že njihov zaselak do┼żiveti nesrecu. Niko mu nije verovao, bar ne do trenutka dok nisu poceli da se tresu prozori i otpada crep sa krovova kuca.
Danas na tom mestu raste gusta ┼íuma a mladica koji je najavio zemljotres odvela je policija i niko ga vi┼íe nikada nije video. Dmitrovic u romanu otkriva da taj covek danas ┼żivi u Americi i jedan je od najpoverljivijih ljudi tajnih operacija americke vlade.
Ove i sli├Ęne price sacinjavaju roman ÔÇ×Bele┼żnica profesora Mi┼íkovicaÔÇŁ i nakon citanja, uz ostalo, ostavljaju sna┼żnu dilemu, ┼íta je istina a ┼íta ÔÇ×umetnicka slobodaÔÇŁ pisca knjige. Sve deluje toliko fantasticno da je te┼íko poverovati a istovremeno i toliko realno i ┼żivotno da gotovo svako ko je citao Dmitrovicev roman (izdavac je ÔÇ×LegendaÔÇŁ iz Cacka) osteti potrebu da i sam krene po Srbiji, da tra┼żi dokaze za price iz ÔÇ×Bele┼żnice profesora Mi┼íkovicaÔÇŁ.

SVE JOŠ DUGO OSTAJE TAJNA
- Gotovo svakoga dana susrecem se sa pitanjem ljudi koji su procitali ÔÇ×Bele┼żnicu...ÔÇŁ: ┼áta je u mom romanu istina a ┼íta imaginacija? Ide se ├Ęak dotle da neki koji su bili redovni citaoci ÔÇ×ArgumentaÔÇŁ tvrde da se iza Bo┼íka Stevanovica krije Ratko Dmitrovic, odnosno, da sam ja kao glavni urednik do┼íao u posed te bele┼żnice i da sam istra┼żivao slu├Ęajeve opisane u njoj - ka┼że Ratko Dmitrovic. - Jedino ┼íto mogu da ka┼żem jeste da nisam Stevanovic i nisam se penjao na Maglic u petrovdanskoj no├Ži A ┼íto se ostalog ti├Ęe ... to ├Že jo┼í dugo ostati tajna. Mo┼żda i zauvek.

FENOMENI PLANINE RTANJ
Prema tvrdnjama jednog od poznatih srpskih poznavalaca ezoterije koji, doduše, još nije procitao Dmitrovicev roman, planina Rtanj, u jugoistocnom delu Srbije, vekovima slovi kao misticno mesto. Tamo su, zaista, registrovane cudne pojave, lekovite biljke, svetlosni fenomeni, strujanja kakvih nema na drugim mestima. Zato me, tvrdi naš sagovornik, ne iznenaduje da je Rtanj našao svoje mesto u jednom ovakvom romanu.
Sacuvana
dzonson
Stari znalac
***

Karma: +23/-0
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 194


WWW
« Odgovor #2 poslato: 17 Februar, 2007, 11:33:57 pm »

Da li je taj Rudolf  Ar├Ęibald  Rajs bio vlasnik i osniva├Ž botani├Ęke ba┼íte na Rtnju ili je to bio neko drugi?
To neznam,treba to proveriti.


Citat
2. Da li imate knjigu koju je napisao za download?
Knjigu sam ja kupio.odnosno naru├Ęio putem interneta,a to je Rajs napiusap davne 1928-me god.
potom  sam skenirao i napravio pdf za download,jer je ta knjiga izizetno dragocena za nas Srbe,niko nas nije bolje i kompjuterski ta├Ęno opisao do Rajsa,a posebno na┼íe od naroda odro├░ene politi├Ęare i "inteligenciju"
Sacuvana
   

 Sacuvana
Stranice: « 1 2 3 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 0 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas22
mod_vvisit_counterJuce209
mod_vvisit_counterOve nedelje1591
mod_vvisit_counterOvog meseca22