Skip to content

Sokobanja arrow SOKOBANJSKI FORUMarrow DruŔtvoarrow Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...
18 Septembar, 2021, 05:33:57 pm *
Dobrodosli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisnickim imenom, lozinkom i duzinom sesije
 
   Pocetna   Pomoc Kalendar Prijava Registracija  
Stranice: 1 2 3 »   Idi dole
  Stampaj  
Autor Tema: Istorijske cinjenice,vladari,ratovi....Svet i mi...  (Procitano 30914 puta)
0 clanova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Dacha
Too bad you're fucked up
VodeƦi tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #19 poslato: 01 Maj, 2007, 03:49:37 pm »

СРПСКА ВИТЕШКА ЗАКЛЕТВА

Небесних воинстав архистратизи, молим вас присно ми недостојнии, да вашими молитвами
оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави. Сохрањајушче ни припадајушчија
приљежно и вопијушчија: от бијед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.

Тропар, глас IV

Ја, (име и презиме), пред Богом и српским народом, дајем реч:

1. Да ћу живети за чојство, јунаштво, и лепоту.
2. Да ћу највише поштовати истину, достојанство, племенитост, узвишеност, и врлину.
3. Да ћу поштовати српски архетип мужевности и женствености.
4. Да ћу штитити чистоту српске народне културе.
5. Да ћу увек верно служити Богу и ономе коме дам реч, и да никада никога, ни себе, нећу издати.
6. Да никада нећу ући у борбу без разлога.
7. Да никада нећу напустити борбу док не победим, или доживим пораз.
8. Да никада никога нећу злостављати, а посебно децу, жене, старе, и беспомоћне.
9. Да се нећу одати ниједном пороку.
10. Ако издам ову своју заклетву божанске савести, прихватам да ме Бог најстроже казни.

Амин.
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
VodeƦi tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #18 poslato: 01 Maj, 2007, 03:42:38 pm »

Pobednici su - nacisti
Mnoge ratne zloĆØince zaslužene kazne spasli zapadne sile i Sovjeti

NacistiĆØki voĆ°a Adolf Hitler bio je "psiho sluĆØaj na granici izmeĆ°u genijalnosti i ludila", potvrdio je liĆØni firerov lekar jednom ameriĆØkom douÅ”niku pred poĆØetak Drugog svetskog rata. Informacija je prosleĆ°ena ameriĆØkoj obaveÅ”tajnoj službi CIA koja je odmah u svojim tajnim dosijeima zabeležila doktorova predviĆ°anja da bi ĆØovek, kojem je tada klicala ĆØitava NemaĆØka, mogao da postane "najluĆ°i zloĆØinac i kriminalac kojeg je svet ikada video".

To je samo jedna reĆØenica na samo jednoj od 10.000 stranica poverljivih dokumenata o detaljima iz Hitlerovog života, nacistiĆØkoj NemaĆØkoj i najveƦim ratnim zloĆØincima iz vremena Drugog svetskog rata koje je CIA otpeĆØatila u petak uveĆØe.

"Hitlerov liĆØni lekar je joÅ” pred poĆØetak rata uoĆØio znake narastajuƦeg ludila i predvideo da bi on mogao da postane najveƦa poÅ”ast tadaÅ”njeg sveta. Te iste 1937. godine on je bio potpuno uveren da su se njegove tvrdnje obistinile i da se firer opasno približava stanju krajnje neuraĆØunljivosti", piÅ”e u dokumentima CIA iz tog vremena.

Decembra 7. 1944. godine, zahvaljujuƦi nemaĆØkom hirurgu i Hitlerovom lekaru Ferdinandu Zauerbruhu, a posredstvom douÅ”nika zvanog Hans Bije, CIA je i na papiru zabeležila informaciju iz januara 1937. koju je Bije prosledio posle viĆ°enja s doktorom Zauerbruhom na jednoj zabavi.

CIA spasava Barbija

Obelodanjena dokumenta samo su potvrdila i ono Å”to se odavno znalo - da su ameriĆØki agenti zaduženi za kontraÅ”pijunažu svojevremeno spasli i zaÅ”titili SS oficira Barbija od izlaska pred francuski sud. Oni su ga spasli ne samo od izruĆØenja Francuskoj, koja je to uzaludno zahtevala, veƦ su mu i pomogli da pobegne iz Evrope i domogne se Južne Amerike.

"ZahvaljujuƦi tome Å”to ga veƦ godinama pomno posmatra, Zauerbruh je miÅ”ljenja da je lider nacista na granici izmeĆ°u genijalnosti i ludila koja Ʀe u vrlo bliskoj buduƦnosti poĆØeti da se ubrzano pomera ka ovom drugom. Doktor mi je rekao da mu se ĆØini da je to veƦ poĆØelo da se dogaĆ°a i da je prvi simptom takvog ponaÅ”anja bila njegova odluka da iz svoje vlade odmah ukloni sve saradnike umerene orijentacije".

Osim o Hitleru, CIA je prikupila podatke o joÅ” 20 kljuĆØnih liĆØnosti nacistiĆØke ere. Osim Hitlerovog, svoje dosijee u tajnoj ameriĆØkoj službi imali su i prvi ĆØovek Gestapoa Hajnrih Miler, zatim ĆØuveni SS oficir Klaus Barbi i joÅ” ĆØuveniji "doktor" Jozef Mengele, poznat po straviĆØnim medicinskim eksperimentima koje je sprovodio nad zatoĆØenicima koncentracionih logora Å”irom Evrope. Dosijea CIA prikupljena o Å”efu zloglasnog Gestapoa Mileru uglavnom sadrže informacije o tome kako je i gde umro.

Ostatak, nekada "top sikret", dokumenata svedoĆØi i da je veliki broj manje poznatih nacista posle rata izmakao pravdi jer su ih Å”efovi zapadnih obaveÅ”tajnih službi procenili kao dragocen obaveÅ”tajni izvor koji im je dostavljao informacije o svemu Å”to se dogaĆ°a s ruske strane gvozdene zavese.

Ti dokumenti, prenosi AP, potvrĆ°uju da su stvarni pobednici hladnog rata bili iskljuĆØivo samo nacisti koji su se spasli zahvaljujuƦi glaĆ°u zapadnih tajnih službi za informacijama "s one strane". ƈinjenica je da su Britanci, Francuzi, Zapadni Nemci, ali i tadaÅ”nji Sovjeti umeli i te kako da prigrle osvedoĆØene naciste samo zarad poverljivih informacija i prestiža u Å”pijunaži.

Dokumenta CIA, na žalost, ne otkrivaju i tajne iz života bivÅ”eg generalnog sekretara UN i naciste Kurta Valdhajma u ĆØiju je zloglasnu proÅ”lost verovala tek Å”aĆØica dobro potkovanih istoriĆØara. Njegov dosije u sediÅ”tu CIA u Lengliju u Virdžiniji datira iz aprila 1987. kada mu je, posle detaljne istrage o zverstvima koja je ĆØinio kao nacistiĆØki poruĆØnik na Balkanu, uvedena zabrana ulaska u Sjedinjene Države.

CIA je znala jako malo ili, bolje reƦi, gotovo niÅ”ta o Valdhajmu. Detalji iz njegove proÅ”losti isplivali su na povrÅ”inu tek kada su se ameriĆØki Stejt department i joÅ” neke vladine agencije zainteresovale za njega jer je trebalo da postane prvi ĆØovek UN.

Austrijska ambasada u SAD tada je izdala saopÅ”tenje u kojem je decidirano tvrdila: "JoÅ” jednom, nema nijednog dokaza koji bi bio inkriminiÅ”uƦi po gospodina Valdhajma. Stoga bi zabrana ulaska u SAD gospodinu Valdhajmu bila ozbiljno krÅ”enje meĆ°unarodnog prava". Na kraju, kažu u CIA, novih 10.000 stranica tajnih dokumenata nije niÅ”ta u poreĆ°enju s gotovo tri miliona koji su do sada izneti iz arhive u Lengliju.

S. ƐuriƦ-Pijevac
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
VodeƦi tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #17 poslato: 01 Maj, 2007, 03:34:42 pm »

Malo poznati dogaưaj - Churchill & treƦi svetski rat

Pre izvesnog vremena profesor na Kalifornijskom univerzitetu Majkl Dejvis postavio je pitanje svojim studentima: ā€žNa ĆØijoj strani se u Drugom svetskom ratu borila Rusija?ā€ VeƦina upitanih je ostala zbunjena. Oni koji su ā€žznaliā€ odgovor spremno su rekli ā€“ ā€žNa strani nacistiĆØke NemaĆØke i Japana!ā€

Frapantno neznanje ameriĆØkih visokoÅ”kolaca, iskazano ne retko i u drugim sliĆØnim prilikama, nije teÅ”ko objasniti. ProseĆØnom žitelju SAD, naime, odavno je duboko u svest usaĆ°eno miÅ”ljenje da su im jedini neprijatelji na ovome svetu ā€“ Rusi. Po toj logici sliĆØno je, dakle, moralo biti i tokom Drugog svetskog rata.

To Å”to se malo ko s one strane okeana trudi da razbije ovo opÅ”te nepoznavanje dela istorije ĆØiji su neposredni uĆØesnici joÅ” uvek živi, nije bez razloga. Naime, priznavanje kljuĆØnog doprinosa Sovjetskog Saveza u pobedi nad faÅ”izmom, u velikoj bi meri rasprÅ”ilo mit o ulozi Amerikanaca u velikoj svetskoj klanici iz sredine proÅ”log veka.

Ipak, ono Å”to studenti profesora Dejvisa (ukoliko ovako nastave) verovatno nikada neƦe saznati je podatak da je lako moglo da se desi da SAD i SSSR zaista ljuto zarate. Sve pod uslovom da su se ostvarile namere britanskog premijera Vinstona ƈerĆØila i da se Drugi svetski rat, okonĆØan pre ravno Å”ezdeset godina, pretvorio u neki ā€žTreƦiā€, u kojem bi zapadni saveznici svom silinom nasrnuli na dojuĆØeraÅ”njeg saborce sa istoka.

Sudbina Berlina

Osvajanje nemaĆØke prestonice Berlina od strane sovjetske armije, poĆØetkom maja 1945, dugo je kopkalo znatiželju istoriĆØara. Osnovno pitanje koje se postavljalo bilo je: da li je pomenuta operacija zaista vredela života 120.000 sovjetskih vojnika? Jer, podsetimo, vodeƦa trojka antifaÅ”istiĆØke koalicije (SSSR, SAD i Velika Britanija) veƦ je u Jalti bila utvrdila neka razgraniĆØenja u posleratnoj Evropi. Skidanje pedesetogodiÅ”njeg vela tajne sa dokumenata iz tih vremena otkrilo je, meĆ°utim, da meĆ°u saveznicima nije vladala baÅ” prevelika ljubav i da glavna zasluga za to pripada, upravo, ser Vinstonu ƈerĆØilu.

Da britanski premijer nije mnogo voleo Ruse svedoĆØi i podatak da ih je ĆØesto nazivao ā€žvarvarimaā€ i ā€ždivljim majmunimaā€. Ali ovaj animozitet nije se, na žalost, zavrÅ”avao na nadevanju nepriliĆØnih imena. Njegova opsesija bila je da granicu onoga Å”to je on nazivao ā€ždemokratijomā€ pomeri Å”to dalje na istok Evrope. ƈetvorogodiÅ”nji rat, po ƈerĆØilu, znaĆØajno je iscrpeo sovjetske rezerve, kako u ljudstvu tako i u borbenoj tehnici, i trenutak je bio pogodan da se krene u obraĆØun sa komunistiĆØkim saveznikom.

U tom smislu britanski premijer je poĆØetkom aprila izdao nareĆ°enje za pripremu operacije pod Å”ifrovanim imenom ā€“ ā€žNezamislivoā€. Za nasrtaj na SSSR trebalo je da budu angažovane ameriĆØke, britanske i kanadske snage, poljski ekspedicioni korpus i 10 do 12 nemaĆØkih divizija koje su, iako zarobljene, ostale nerasformirane u Å lezvig-GolÅ”tajnu i južnoj Danskoj. Sem toga, po ƈerĆØilovom nareĆ°enju, oružje zarobljeno do Nemaca uredno je skladiÅ”teno kako bi moglo ponovo biti upotrebljeno u obraĆØunu sa Sovjetima.

U tom svetlu treba posmatrati i prethodne akcije saveznika na, takozvanom, Drugom frontu u Zapadnoj Evropi, koje su za cilj imali ne toliko uniÅ”tenje nemaĆØke armije koliko njeno potiskivanje Å”to dalje ka istoku i navaljivanje na leĆ°a sovjetskim borcima. U ovu sliku se uklapa i odbijanje zapadnih saveznika da joÅ” 1941. bombarduju velika nalaziÅ”ta nafte u Rumuniji odakle su se Nemci snabdevali sve vreme ratnih operacija. Do bombardovanja je doÅ”lo tek kada je postalo jasno da Ʀe sovjetske trupe ovladati ovim prostorima. SliĆØna je sudbina zadesila i mnoge industrijske centre u ƈeÅ”koj, SlovaĆØkoj, pa i u onim delovima NemaĆØke koji su nakon rata pripali istoĆØnom savezniku.

Odgovor na ā€žNezamislivoā€

Berlinska operacija predstavljala je, praktiĆØno, odgovor na sulude planove ƈerĆØila. Dizanje sovjetske zastave na zgradi Rajhstaga bilo je simbol pobede onih koji su faÅ”istiĆØkoj NemaĆØkoj, u stvari, bili glavni protivnik. Zauzimanje prestonice nacizma trebalo je da pokaže, i pokazalo je, da je Crvena armija mnogo jaĆØa nego Å”to je mislio britanski premijer. Njen politiĆØko-psiholoÅ”ki znaĆØaj u svakom pogledu daleko prevazilazi vojni.

Treba na kraju istaƦi da Amerikanci, uprkos snažnom lobiranju pojedinih konzervativnih krugova u VaÅ”ingtonu, nisu podržali britanskog premijera. Njima je bilo dosta ratovanja u Evropi, a tek ih je ĆØekao konaĆØni obraĆØun sa Japanom koji bi ih (prema njihovim procenama) bez pomoƦi Sovjeta koÅ”tao barem jedan do dva miliona ameriĆØkih života.

ƈerĆØil je neÅ”to ipak uspeo. AmeriĆØki i britanski ratni komandanti Dvajt Ajzenhauer i Bernard Montgomeri odbili su da sa sovjetskim kolegom Georgijem Žukovim prime pobedniĆØku paradu u Berlinu. Ratno savezniÅ”tvo trajalo je tako samo dok se nisu ohladili topovi. Cevi su, odmah potom, uperene na drugu stranu.

Slobodan Samardžija
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
VodeƦi tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #16 poslato: 01 Maj, 2007, 03:30:49 pm »

ZaŔto je Drugi svetski rat u "Jugoslaviji" trajao Ŕest dana duže?

Kada je nemaĆØka vojna sila kapitulirala na svim frontovima 8. maja 1945. godine, to nije znaĆØilo i kraj Drugog svetskog rata u "Jugoslaviji". NemaĆØke jedinice pod komandom generala Aleksandera fon Lera, komandanta balkanske grupacije Jugoistok, nastavile su borbe do 15. maja.

Negde u februaru 1949. godine, u OZN-i je sasluÅ”avan jedan Austrijanac, koji je tokom rata bio oficir za telekomunikacije u Å”tabu nemaĆØkog vojnog komandanta u NDH, generala Glajze fon Horstenaua. On je izjavio da je Å”ef službe veze u Å”tabu generala Lera bio mladi poruĆØnik Eberhard fon BrauhiĆØ.

Do njega je stigla depeÅ”a s naredbom o opÅ”toj kapitulaciji nemaĆØke vojske, poslata iz nemaĆØke Glavne komande 8. maja 1945. godine.

ā€“ Ovu naredbu ā€“ on nije predao Leru, uveren da Ʀe se dokopati Austrije, (...home sweet home...) i tamo predati zapadnim saveznicima.

Da bi dokazao svoje tvrdnje, poruĆØnik BrauhiĆØ je u jednom trenutku skinuo svoj jegerski kaĆØket, okrenuo ga i iscepao na njemu postavu.

ā€“ Ispod nje je izvadio originalni telegram-naredbu za predaju nemaĆØke vojske od 8. maja, primljenu preko teleks maÅ”ine. Naredba je bila iskucana na nekoliko teleks-traka, jer je BrauhiĆØ nije preneo na tabak hartije.

Bilo kako bilo, posle punih 58 godina, saznajemo da je samovolja poruĆØnika BrauhiĆØa odluĆØila da Drugi svetski rat u "Jugoslaviji" potraje Å”est dana duže.

Zarobljen i na kasnijem suĆ°enju u Beogradu osuĆ°en na smrt, Ler je na sasluÅ”anju izjavio da do njega uopÅ”te nije stiglo nareĆ°enje Vrhovne komande od 8. maja 1945. o predaji svih nemaĆØkih jedinica.

Ostaje, ipak, da lebdi jedna dilema ā€“ da li je tih majskih dana 1945. godine ovaj poruĆØnik zaista odluĆØivao sam ili po neĆØijem nareĆ°enju, izvan linije komandovanja u Å”tabu generala Aleksandera fon Lera?

p.s.

Eberhard fon BrauhiĆØ je živu glavu je u Beogradu spasao kada su se 1949. godine u Ministarstvu unutraÅ”njih poslova Srbije pojavila dva nemaĆØka predstavnika. Jedan od njih stigao je iz Berlina, a bili su u pratnji dvojice beogradskih advokata.

ā€“ Ponudili su sto novih nemaĆØkih kamiona!!! za otkup BrauhiĆØa. Ponuda je preneta Slobodanu PeneziƦu Krcunu, ministru unutraÅ”njih poslova Srbije,koji je rekao: "Tu džukelu treba po kratkom postupku suditi i streljati. Njegovom krivicom izginule su nepotrebno stotine naÅ”ih, a i nemaĆØkih vojnika", ali su na kraju pregovaraĆØi ipak dogovorili da za mladog poruĆØnika dobijemo 150 novih nemaĆØkih kamiona, 50 viÅ”e od prvobitnr ponude :-).

Izvor. Politika
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
VodeƦi tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #15 poslato: 01 Maj, 2007, 03:27:04 pm »

Ko je zapoĆØeo Prvi svetski rat? - 90 godina kasnije   

Ko je prvi poĆØeo?

Gavrilo Princip stvarno je ubio Franca Ferdinanda, Srbija je zaista odbila austrougarski ultimatum, ali - da li je to bio pravi razlog za poĆØetak "Velikog rata"?

Ljudima na Zapadu u živahnim godinama novog veka nije izgledalo kao da Ʀe izbiti rat. Uostalom, velike sile bile su u miru gotovo 50 godina. "To je bilo vreme slobodnog protoka kapitala i neometanog kretanja ljudi i roba. Ekonomska i finansijska isprepletanost i meĆ°uzavisnost bili su neki od moƦnih trendova koji su uticali da se ĆØinilo kako je rat meĆ°u glavnim evopskim silama postao nepraktiĆØan, u stvari, prevaziĆ°en", piÅ”e ameriĆØki istoriĆØar Dejvid Fromkin u nedavno objavljenoj knjizi "Poslednje leto Evrope: Ko je poĆØeo Veliki rat 1914?".

Jedan savremenik je verovao kako je to bio "period izuzetnog mira", optimizma i vedrog uverenja da Ʀe najbolji od svih svetova postajati samo joÅ” bolji. Nauka i industrija, bogatstvo, znanje i moƦ "nadmaÅ”ivali su bilo koju prethodnu civilizaciju," navodi dr Fromkin, profesor meĆ°unarodnih odnosa, istorije i prava na Bostonskom univerzitetu.

Onda je 28. juna 1914, u Sarajevu Gavrilo Princip ubio prestolonaslednika Austrougarske imperije nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju. Mesec kasnije, HabsburÅ”ka monarhija napala je Srbiju, da bi joÅ” nekoliko dana potom meci bosanskog Srbina pokrenuli "Veliki rat" koji Ʀe se proÅ”iriti po celoj planeti, uz ljudske gubitke i materijalna razaranja kakvi do tada nisu viĆ°eni.

Tako bi mogao da se pojednostavi poĆØetak ĆØetvorogodiÅ”njeg Prvog svetskog rata (1914-1918). No, da li je rat bio grozna nesreƦa koju niko nije smerao (kako se nekada smatralo), ili je to bila sraĆØunata nemaĆØka agresija (o ĆØemu sada postoji sve veƦa saglasnost)?

Spolja gladac...

Kako ukazuje Fromkin, i kao Å”to su to priznavale njene politiĆØke i vojne elite, Evopa je ispod vedre povrÅ”ine novog veka, bila usred nezabeležene trke u naoružanju, naroĆØito žestokog pomorskog nadmetanja NemaĆØke i Velike Britanije.

"Na unutraÅ”njem planu, velike sile bile su žrtve nasilnih druÅ”tvenih, industrijskih i politiĆØkih sukoba; a po generalÅ”tabovima se neprestano govorilo, ne da li Ʀe biti rata, veƦ gde i kada", iznosi Fromkin. "Evropska civilizacija se, u stvari, raspadala i pre nego Å”to je rat uniÅ”tio".

RazmatrajuƦi poslednje leto pred kataklizmu, Fromkin poput detektiva prati svaku nit do bojiÅ”ta i rovova Prvog svetskog rata. Pri tome, razmatra pitanja: da li je nesigurnost Austrije bila od veƦe važnosti za izbijanje rata nego ratobornost NemaĆØke?; ili, da li je stvarno bilo od znaĆØaja to Å”to Srbija nije prihvatila sve odredbe austrijskog ultimatuma?

Centralna Evropa je poĆØetkom 20. veka bila smeÅ”a nacionalista, zaĆØinjena nihilistima, anarhistima, socijalistima i ostalim grupama iz zabiti politiĆØkog podzemlja. Srbi, Hrvati, ƈesi i ostali radili su na remeƦenju i uniÅ”tenju Austrougarske imperije.

Ono ĆØime je BeĆØ pokuÅ”avao da vlada, po reĆØima jednog od habzburÅ”kih zvaniĆØnika, bilo je "osam nacija, sedamanaest zemalja, dvadeset parlamentarnih grupa, dvadeset i sedam partija". Da se ne pominje ĆØitav spektar naroda i religija, Å”to je sve opravdavalo pakosno viĆ°enje da "Balkan stvara viÅ”e istorije nego Å”to je za tako mali prostor potrebno".

No, kao i uvek, postoji i Å”ira slika. Velike sile su bile grupisane u dva moƦna saveza: Velika Britanija, Francuska i Rusija, a sa druge strane, NemaĆØka, prestravljena svojim "okruženjem", uz ne baÅ” potpunu podrÅ”ku Austrougarske i Italije.

Po Fromkinu, austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i žestoki nemaĆØki kajzer Viljem Drugi bili su "dve najneomiljenije javne figure u Evropi". Ipak, uspevali su da obuzdavaju domaƦe usijane glave tokom raznih kriza u mirnodopskim vremenima (mada su na kraju kajzera potkopali njegovi sopstveni ministri).

Kajzer Viljem, unuk britanske Kraljice Viktorije, bio je daleko od naoÅ”trijeg maĆØa u nemaĆØkim koricama. No, on je bio unazadio politiku "gvozdenog kancelara" Ota fon Bizmarka o sklapanju saveza i sa Austrijom i sa Rusijom, kako bi održao mir izmeĆ°u njih. "Umesto toga, NemaĆØka se svrstala sa Austrijom protiv Rusije u borbi za prevlast na Balkanu, Å”to je ohrabrilo Austriju da vodi opasno ratobornu politiku koja bi verovatno isprovociralo eventualnu reakciju Rusije", piÅ”e Fromkin.

Teorija zavere

Kako objaÅ”njava Fromkin, i eksplozivni kajzer Viljem je, na kraju, bio na strani mira. MeĆ°utim, on je držan van Berlina dok su ratoborni oficiri kovali zaveru sa srodnim duÅ”ama u BeĆØu kako bi pokrenuli rat na kontinentu.

Austrija je bila opsednuta Srbijom i reÅ”ena da uniÅ”ti slovensku državu, ĆØije je "srce", Bosnu i Hercegovinu, anektirala 1908. godine. Iz ovog nagona koji je dominirao BeĆØom - Å”to je kljuĆØ Fromkinove teze - proisteƦiƦe jedan od dva rata koji Ʀe pretvoriti Evropu u kontinentalno polje smrti.

Po Fromkinu, uopÅ”te nije bilo važno da li Ʀe Srbija prihvatiti ili odbiti ultimatum. Ausrtija je bila odluĆØila da uĆ°e u rat protv male balkanske kraljvine, bez obzira na njen odgovor. Ultimatum koji je bio uruĆØen Srbiji, namerno sroĆØen da izazove odbijanje bilo koje države koja drži do vlastite nezavisnosti, bio je koncipiran dve nedelje pre nego Å”to je nadvojvoda ubijen. Ubistvo je bilo samo pogodan izgovor.

"HabzburÅ”ko voĆ°stvo je želelo da uniÅ”ti Srbiju joÅ” pre atentata. Ono bi pokrenulo kampanju ne 1914, veƦ 1912. ili 1913. da nije bilo blokirano", piÅ”e Fromkin. "Na putu mu je kao prepreka stajalo javno mnenje Evrope, kao i strah od Rusije ili odsustvo nemaĆØke podrÅ”ke".

Bez obzira koliko je bila velika austrijska žurba da smrvi Srbiju, krhka Imperija se ne bi bez podrÅ”ke NemaĆØke upustila u vojnu avanturu koja bi sigurno uvukla na bojiÅ”te Rusiju, Francusku i Veliku Britaniju. NemaĆØka je, pak, bez obzira na kajzerov nastrani pacifizam, podjednako želela taj rat; u stvari, da izazove Rusiju na bojno polje.

Naime, kao Å”to je Austrija strahovala od Srbije, NemaĆØka, naroĆØito Å”ef njenog generalÅ”taba feldmarÅ”al Helmut fon Moltke (znan i kao Moltke mlaĆ°i), bio je zabrinut zbog Rusije. Moltke je bio oliĆØenje turobnosti koja je vladala upravljaĆØkim slojem u Berlinu, uprkos ĆØinjenici da je NemaĆØka bila najnaprednija inustrijska sila u Evropi. FeldmarÅ”al je smatrao da NemaĆØka, tada na vrhuncu vojne i privredne moƦi, treba da preduzme preventivni i dobitniĆØki rat protiv Rusije - "Å”to pre to bolje".

U supotnom, strahovao je fon Moltke, NemaĆØku Ʀe nadmaÅ”iti i, eventualno, razoriti ono Å”to je izgledalo kao ogromni potencijal ruske imperije da postane dominantna sila u Evropi. Kao Å”to se to dogodilo, u drugom kontekstu i formi 30. godina kasnije, sa staljinistiĆØkim Sovjetskim Savezom, primetio je Fromkin.

NemaĆØka strategija je bila borba sa Rusijom u ograniĆØenom ratu koji bi primorao cara Nikolaja da ubrzo sklopi mir. Istovremeno, NemaĆØka bi vodila bitku sa Francuskom kako bi bio postignut sporazum pod povoljnim uslovima - pre nego Å”to bi Francuska napala nju, Å”to se u Berlinu verovalo da je, takoĆ°e, neizbežno.

Austrija bi, po ovoj strategiji, progutala Srbiju i onda zadržavala Rusiju sa strane, dok bi NemaĆØka, prodiruƦi kroz neutralnu Belgiju, napala Francusku. Rat protiv Trojne Antante - Britanije, Francuske i Rusije, morao je izbiti ne kasnije nego 1916. ili 1917, verovao je fon Moltke.

Velika Britanija je smatrala da ne mora biti uvuĆØena u kontinentalni rat i stalno se nudila kao posrednik dok je temperatura rasla. Bila je potrebna nemaĆØka invazija na neutralnu Belgiju kako bi, konaĆØno, Ujedinjeno kraljevstvo bilo uvuĆØeno u pakleni kazan.

NemaĆØka nameÅ”taljka

Austrija je - pod izgovorom da je Srbija stajala iza atentata u Sarajevu (razmere njene umeÅ”anosti joÅ” uvek nisu razjaÅ”njene, navodi Fromkin) - unovĆØila blanko ĆØek koji joj je NemaĆØka dala za marÅ” na Beograd. No, Austrija je bila neverovatno i potpuno poražena i onda nije mogla krene ka severu kako bi zadržala Rusiju, Å”to je bio kljuĆØ u stratigiji Berlina, dok bi NemaĆØka osvojila Belgiju na svom putu ka Parizu.

Fromkinov konaĆØni zakljuĆØak je jednostavan: "NemaĆØka je namerno pokrenula evropski rat kako bi spreĆØila da bude preuzeta od Rusije".

Kakav bi bio ishod da je NemaĆØka pobedila u Prvom svetskom ratu? Da li bi kajzer Viljem Drugi uspostavio bezazlenog prethodnika Evropske unije ili zlog zaĆØetnika TreƦeg rajha?

Izvesno je da je Prvi svetski rat doveo do obaranja ĆØetiri stare dinasije - Otomanske, Romanovih, Holencolerna i Habzburga, dovela socijalne otpadnike na vlast - Hitlera, Staljina, Musolinija i iznedrio nova nezadovoljstva koja su podstakli joÅ” jedan globalni oružani sukob, samo 21 godinu posle okonĆØanja "rata koji je trebalo da bude kraj svih ratova".

Nebrojeni milioni bi možda proživeli u neĆØemu Å”to bi nalikovalo miru i spokoju.

Božidar NikoliƦ
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
VodeƦi tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #14 poslato: 30 April, 2007, 06:37:38 pm »

Prvi deo

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva je proces koji je otpoĆØeo u VI veku pljaĆØkaÅ”kim upadima u Vizantiju Slovena naseljenih na levoj obali Dunava,a okonĆØao se u prvoj polovini VII veka dolaskom Hrvata i Srba i trajnjim naseljavanjem velikog broja Slovena na Balkansko poluostrvo.Proces pozicioniranja pojedinih plemena i slovenskih grupa unutar poluostrva meĆ°utim trajao je joÅ” cela dva veka i okonĆØan je krajem VIII i poĆØetkom IX veka kada se javljaju i prve države kod Balkanskih Slovena.

Raspad Atiline država Huna

Sredinom V veka hunska država se nalazila na vrhuncu svoje moƦi,ali je ona sa Atilinom smrƦu 453.godine nestala u vihoru pobuna koje su potlaĆØeni narodi podigli protiv Huna.Gepidi i IstoĆØni Goti sruÅ”ili su hunsku državu stvorivÅ”i svoje u:
Panoniji Goti
Dakiji Gepidi

VoĆ°a Gota Teodorik je uskoro postao saveznik Vizantije i sa svojim ljudima je ĆØuvao severnu granicu Carstva od varvarskih pljaĆØkaÅ”kih upada.MeĆ°utim u jesen 488.godine po Zenonovom(474.-475.,476.-491.) nalogu Teodorik sa svojim Gotima odlazi na Apeninsko poluostrvo ostavljajuƦi severnu granicu nebranjenu i prostor u Panoniji nenaseljen.

Odlazak Gota iz Panonije pokreƦe novo pomeranje naroda,a u Vizantiju poĆØinju upadati Bugari i Huni,meĆ°u kojima je verovatno bilo i Slovena.

Bugari su stepski narod iz Azije koji su sa sobom povukli Huni.Živeli su na prostoru danaÅ”nje kubanske oblasti u Rusiji,a predstavljali su meÅ”avinu viÅ”e stepskih naroda o ĆØemu svedoĆØi i koren njihovog imena bulgha Å”to na turskomongolskom znaĆØi meÅ”ati.

PljaĆØkaÅ”ki napadi tokom prve polovine VI veka

Smrt vizantijskog cara Zenona 491.godine dovodi do krize u carstvu i pobuna.Sve to ne prolazi neopaženo i varvarski narodi na donjem Dunavu 493.godine prave veliki upad u Vizantiju.Anastasije I(491.-518.) je protiv njih poslao jaku vojsku,ali ona 499.godine biva potuĆØena na reci Curti od strane Bugara(od 15.000 vojnika poginulo je 4.000 sa 4 zapovednika).Bugari 502.godine pljaĆØkaju Trakiju,da bi 505.godine potukli do nogu Vizantince kod reke Marge(Morave).

Posle Anastasijeve smrti 518.godine novi car postaje Justin I(518.-527.),zapovednik njegove telesne garde.Vizantijski izvori su zabeležili da su varvari pored velikih upada,svake godine pravili manje pljaĆØkaÅ”ke pohode.MeĆ°u tim varvarima tadaÅ”nji hroniĆØari pominju Slovene i Ante za koje kažu da su praktiĆØno isti(jednokrvni) i da naseljavaju najveƦi deo prostora na levoj obali Dunava.IzbegavajuƦi otvorenu borbu i koristeƦi se lukavstvima i skrivanjem Sloveni i Anti su uspeÅ”no pljaĆØkali vizantijske krajeve bez preteranih problema i gubitaka,poÅ”to je tek carev neƦak German uspeo da im jednom prilikom nanese veƦi poraz.Justina nasleĆ°uje njegov sestriƦ Justinijan(527.-565.),kao i rat sa Persijom koji Ʀe mu vezati ruke za odbranu severnih granica Vizantije.

Posle Germana,koji se koliko toliko uspeÅ”no nosio sa Slovenima i Antima na Dunavu,novi zapovednik severne granice postaje 531.godine Hilvud(odnosno Hilbuldije),koji je poreklom bio Ant.Iako sa malom vojskom,on je kao dobar strateg uspeÅ”no vodio borbu sa Slovenima i Antima uspevÅ”i ĆØak i da preĆ°e u ofanzivu prezimevÅ”i jedne godine na levoj obali Dunava.MeĆ°utim on gine prilikom jednog prelaska Dunava 533.godine,nakon ĆØega severna granica ponovo ostaje nebranjena.

Hilvudovu pogibiju i nestanak ozbiljnog protivnika na desnoj obali Dunava iskoristili su Bugari da prodru na Balkansko poluostrvo,dok su Sloveni i Anti u to doba zauzeti meĆ°usovnim ratom.Posle obnove sukoba Vizantije i Persije 540.godine Bugari i Huni ponovo prave strahovit upad na Balkansko poluostrvo.Tom prilikom su zauzeli i opljaĆØkali 32 grada u Iliriku odvevÅ”i sa sobom oko 120.000 ljudi u roblje.Justinijan se nakon toga okreƦe Slovenima nudeƦi im grad Turis koji je podigao Trajan i zemlje oko njega da se nasele za Å”ta Ʀe dobiti i finansijsku podrÅ”ku,za uslugu ĆØuvanja severne granice od varvarskih upada,ali su oni to odbili.VeƦ u to doba pominju se u vizantijskoj vojsci koja se pod Velizarom borila na Apeninskom poluostrvu vojnici,ali i zapovednici koji su Sloveni i Anti.Tokom trajanja gotskog rata Sloveni su nastavili da upadaju na Balkansko poluostrvo stigavÅ”i i do DraĆØa,a hroniĆØari su zabeležili da ih je bilo toliko da se vizantijska vojska koja je brojala 15.000 vojnika nije smela suprotstaviti.

Slovenski upadi nisu jenjavali,tako da je 548.godine jedna grupa koja je brojala oko 3.000 bez borbe je preÅ”la Dunav,a potom i Maricu.Tu se razdvojila krenuvÅ”i da pljaĆØka Trakiju i Ilirikum.Vizantijska konjica na ĆØelu sa dvorjaninom Azbadom koja je bila stacionirana u tvrĆ°avi Curul u Trakiji pokuÅ”ala je da razbije Slovene,ali bi potuĆØena:
 ā€žbez ikakve mukeā€œ

i
 ā€žpoubijana u najsramnijem beguā€œ

Sam zapovednik je zarobljen i okonĆØao je život tako Å”to mu je odrana koža sa leĆ°a nakon ĆØega je baĆØen u vatru.VeƦ tada su Sloveni upoznati sa vizantijskim naĆØinom borbe i opsadne sprave im nisu strane jer veƦ tada napadaju i osvajaju utvrĆ°ene gradove.Tokom tog pohoda zauzeli su i egejski grad Toper,nedaleko od Soluna.Posle zauzeƦa žene i decu su odveli u roblje,dok su oko 15.000 muÅ”karaca pobili.HroniĆØari su zabeležili da su pobijeni u gradu stradali nabijanjem na kolac ili premlaƦivanjem,a da je stoka koju nisu mogli sa sobom da povedu živa spaljena u stajama.

Justinijanovi veliki planovi za obnovu Rimskog carstva odnosno zauzetost Vizantije na svim stranama davala je Slovenima dovoljno prostora da gotovo bez borbe pljaĆØkaju po Balkanskom poluostrvu.O tome svedoĆØi i ĆØinjenica da su se 550.godine sukobili sa vizantijskom vojskom tek kada su pretovareni plenom krenuli kuƦi,stigavÅ”i prethodno i do carigradskog trakijskog bedema.Bitka se odigrala nedaleko od Hadrijanopolja i tom prilikom su Vizantinci potuĆØeni do nogu.Sloveni su posle toga nastavili sa pljaĆØkom odluĆØivÅ”i da te godine i prezime u Vizantiji.Jedan odred vizantijske vojske uspeo je neÅ”to kasnije da pobedi deo tih Slovena i povrati deo opljaĆØkanog i oslobodi deo robova,ali je velika veƦina plena i roblja zavrÅ”ila sa druge strane Dunava.

Potrebe gotskog rata i stalni napadi Slovena,koji su se uvek poklapali sa sukobima sa Totilom i Gotima primorali su Justinijana da obnovi i ponovo izgradi niz utvrĆ°enja na Dunavu iz kojih bi njihove male posade mogle da kontroliÅ”u i spreĆØavaju prodor Slovena na Balkansko poluostrvo odnosno u Trakiju.Ovo je spreĆØilo Slovene da upadnu u Trakiju,ali ne i na Balkansko poluostrvo,jer 552.godine Sloveni upadaju na prostor danaÅ”nje zapadne Srbije i istoĆØne Bosne.Na povratku su Sloveni proÅ”li preko teritorija koje su kontrolisali Gepidi(danaÅ”nji Srem) i tom prilikom su za svakog ĆØoveka(Slovena ili zarobljenika) koji je prebaĆØen preko Dunava platili Gepidima po jedan zlatnik,Å”to govori o koliĆØini plena koji su sa sobom nosili.

Uskoro je izmeĆ°u Gepida i Langobarda izbio rat u koji su se ukljuĆØili Vizantinci i Bugari na strani Langobarda,željni da spreĆØe ponovnu saradnju Gepida i Slovena.Sukob se okonĆØao porazom Gepida.

Poraz Gota kod Tagina i Totilina pogibija 552.godine koji su doveli do kraja gotske države odreÅ”ili su Justinijanu ruke na neko vreme,Å”to je on svakako iskoristio da pojaĆØa Dunavske garnizone,jer posle toga neko vreme nema vesti o upadima Slovena.

MeĆ°utim to je kratko trajalo,jer se preoptereƦena carska blagajna okrenula drastiĆØnim merama smanjivÅ”i drastiĆØno stajaƦu vojsku(sa 645.000 na 150.000) i napustivÅ”i deo utvrĆ°enja kako u Meziji na Dunavu,tako i u Aziji.Ovaj potez pokazaƦe se kao koban,kao Å”to je sliĆØan potez pola milenijuma kasnije,stajao na Vizantiju glave,jer je smanjenje stajaƦe vojske bio kljuĆØni uslov koji je doveo do kobne 1071. Å”to je kasnije prouzrokovalo slom Vizantije.

Velika zima 558.godine toliko je zaledila Dunav da su preko njega bez problema mogli prelaziti ne samo ljudi i konji,veƦ i kola sa tovarnim životinjama.To je iskoristio kutrigurskih Bugara Zavergan koji je preÅ”ao Dunav i krenuo da pljaĆØka po Trakiji.Iste godine Carigrad je pogodio jak zemljotres koji je dodatno poveƦao pukotine i procepe na Trakijskom bedemu,tako da su Bugari bez borbe doÅ”li do samog Carigrada i Teodosijevih bedema.Carigrad je zahvatila panika poÅ”to se u gradu nalazila samo carska garda,a sam Justinijan je neke dragocenosti prebacio preko Bosfora pojaĆØavÅ”i tako paniku.Na ĆØelo odbrane grada postavljen je ostareli i iskusni Velizar.PredvodeƦi kombinovane trupe saĆØinjene od carske garde,slobodnih vojnika,veterana i seljaka uspeo je da odbije Bugare od grada,posle ĆØega je Justinijan prihvatio da Zaverganu plati novĆØane nadoknade za prestanak pustoÅ”enja.

Dolazak Avara   

Sredinom VI veka dolazi do novog elementa u Panoniji,pojavljuje se narod srodan Hunima poznat kao Avari ili Obri(Avar na turskom znaĆØi begunac,dok je Obar slovenski naziv).Oni su 552.godine pobegli ispred turskih sablji ka Crnom moru i dalje ka Dunavu.Tokom nekoliko vekova,koliko su proveli na istorijskoj sceni Evrope,Turci su stalno naglaÅ”avali da su oni njihovi podanici.

Stalni varvarski upadi i rimska taktika zavadi pa vladaj doveli su 558.godine do dogovora Justinijana i Avara o tome da oni ratuju protiv neprijatelja Vizantije,dok Ʀe im car plaƦati za te usluge.Dogovorene obaveze Avari su izvrÅ”avali uspeÅ”no boreƦi se sa Antima,Zalima,Sabirima i Utigurima.MeĆ°utim oni se 562.godine obraƦaju Justinijanu tražeƦi od njega zemlju na kojoj mogu da se nasele.Car im je,prema predlogu stratega Justina,ponudio nekadaÅ”nje zemlje Herula,Å”to su oni odbili.Justinijan je uskoro,preko Justina,doznao da su Avari zapravo bacili oko na zemlje Vizantije radi pljaĆØkanja,a ne da bi se naselili,nakon ĆØega otpoĆØinje prekid isporuka novca,a Avarima koji su po Vizantiji kupovali oružje ono biva konfiskovano.Postalo je jasno da Ʀe uskoro doƦi do otvorenog sukoba,zbog ĆØega je car naredio da se ojaĆØaju utvrĆ°enja na Dunavu.

Nestanak Gepida

Justinijan I umire 565.godine,a na tronu ga nasleĆ°uje njegov sestriƦ Justin II(565.-578.).Avari su pokuÅ”ali da obnove stare dogovore sa novim carom,ali im je on dao do znanja da je gotovo sa Justinijanovom politikom podmiƦivanja varvara.Avari koji su,za neÅ”to viÅ”e od jedne decenije,okupili preostala hunska plemena i bugarska plemena u Panoniji i levoj obali Dunava nalazili su se sada na ĆØelu jake vojne sile koja je pod moƦnim kaganom Bajanom(562.-602.) pretila da postane nova hunska država sa novim Atilom.Prodor na zapad u Tiringiju i uspeÅ”ni ratovi sa Francima,jasno su pokazali njihovu snagu.

Izbijanje ponovnih sukoba i poĆØetak konaĆØnog obraĆØuna izmeĆ°u Gepida i Langobarda doneo je nove znaĆØajne etniĆØke promene u južnoj Panoniji.Langobardi su u sukobu zatražili pomoƦ Avara protiv Gepida i Vizantije.Bajan je na to pristao,ali tek kada mu je obeƦana gepidska zemlja(prostor danaÅ”nje Slavonije i Srema).Rat je okonĆØan trijumfom Langobarda i praktiĆØnim nestankom Gepida.Avari su zauzeli gepidske zemlje nasuprot vizantijskim Sirmijumu i Singidunumu.Promene stanja na apeninskom poluostrvu,doveli su do novog pomeranja stanovniÅ”tva jer se 568.godine Langobardi upuƦuju iz Panonije na sever danaÅ”nje Italije(po njima kasnije nazvana Lombardija) ā€žsa ženama i decom i svim pokuƦstvomā€œ,posle ĆØega Avari postaju vladari celokupne Panonske nizije.

PljaĆØkaÅ”ki napadi tokom druge polovine VI veka

Zauzimanje juga Panonije dalo je Bajanu dodatno samopouzdanje,zbog ĆØega je on zatražio da mu se preda Sirmijum ĆØiji su jaki bedemi i jaka posada bili nož oko avarskog vrata,vezujuƦi im ruke.Posle neuspeÅ”nih pregovora,otpoĆØeli su vojni sukobi u kojima su Avari bili uspeÅ”niji,iako nije bilo pravih sukoba jer se slabija vizantijska vojska nije usuĆ°ivala da se upusti u borbu.Rezultat rata bila je verovatno neka vrsta zvaniĆØnog priznanja avarske vlasti u Panoniji i na desnoj obali Dunava,ali je Vizantija zadržala Sirmijum i Singidunum.Bajan je probao da proÅ”iri svoju vlast i na Slovene oko uÅ”Ć¦a Dunava zbog ĆØega je zatražio od slovenskih poglavica i njihovog voĆ°e Davrentija da priznaju njegovu vrhovnu vlast i plaƦaju mu danak.Sloveni su mu kratko odgovorili:
 ā€žKakav je to ĆØovek Å”to se greje sunĆØanim zracima,koji Ʀe uĆØiniti da se pokorimo?Pa mi smo nauĆØili da vladamo tuĆ°om,a ne drugi naÅ”om zemljom.A to drugaĆØije i ne može biti,dok traje ratova i maĆØeva.ā€œ
(Odgovor Slovena kaganu Bajanu)

Tom prilikom doŔlo je i do manjeg sukoba u kome je pobijeno avarsko poslanstvo.

Ti isti Sloveni su 578.godine krenuli u pljaĆØkaÅ”ki pohod na Trakiju,znajuƦi da je Carstvo zauzeto ratom sa Persijom.HroniĆØari procenjuju da je Slovena bilo oko 100.000,Å”to dovoljno govori o njihovoj snazi i o plenu koji su nosili.NaÅ”avÅ”i se u Å”kripcu,car se obratio Bajanu za pomoƦ,Å”to je on i prihvatio.Tako su Avari ojaĆØani sa 60.000 oklopnika preko Vizantije doÅ”li do Slovena na donjem Dunavu i udarili na njihovu zemlju nadajuƦi se:
 ā€žda Ʀe naƦi zemlju punu bogatstava,poÅ”to su Sloveni opljaĆØkali romejsko podruĆØije,a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda.ā€œ
(Menandar Protektor)

Pred ovim kombinovanim snagama Sloveni su se povukli ā€žpo Å”ipražju i gustim Å”umamaā€œ prepustivÅ”i zemlju Avarima na pljaĆØku.Bajan je tada formalno primorao Slovene da mu plaƦaju danak,ali ĆØim je on otiÅ”ao vratili su se na preĆ°aÅ”nje stanje nepriznavanja Bajana i pljaĆØkanja Vizantije.Sloveni koji su se u doba napada nalazili u Vizantiji,nisu se prenuli zbog napada,veƦ su nastavili sa pljaĆØkanjem.Razlog ovome je jednostavan.Sloveni su u pohode sa sobom vodili cele porodice,tako da su za sobom ostavljali samo drvena gradiÅ”ta koja su mogli opet da podignu gde im se prohte.OndaÅ”nji hroniĆØari jasno govore da su Sloveni pljaĆØkali gotovo neometano i da su prezimljavali na teritoriji Vizantije kao da je njihove zemlja,a mnogi su tu i ostajali,zapisao je 584.godine jedan hroniĆØar.Car Mavrikije(582.-602.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena,koja ne trpe ropstvo.

Pad Sirmijuma (582.)

Dugotrajni rat sa Persijom i novi slovenski upadi jasno su ukazali Bajanu koliko snage ima Vizantija u tom trenu.Zbog toga je on reÅ”io da sam zauzme Sirmijum.PoÅ”to mu je isplaƦen godiÅ”nja nagrada od 80.000 nomizmata,Bajan je podigao vojsku i ulogorio se izmeĆ°u Sirmijuma i Singidunuma.Prvo je podigao most preko Save tvrdeƦi da je njegova gradnja uperena protiv Slovena,da bi po okonĆØanju gradnje zatražio predaju grada.Vizantinci su odbili,ali nemoƦni da podignu vojsku za odbranu,mirno su prisustvovali hrabrom odolevanju gradske posade avarskoj opsadi koja se okonĆØala posle tri godine 582.godine kada se izgladneli grad predao.

Car Tiberije(578.-582.) umire 582.godine,a na prestolu ga nasleĆ°uje njegov zet Mavrikije,sa kojim Bajan obnavlja stari ugovor.ProcenjujuƦi svoju i snagu Vizantije u tom trenu on 584.godine zahteva od cara poveƦanje godiÅ”nje nagrade sa 80.000 na 100.000 nomizmata.Mavrikije to odbija,Å”to Bajan koristi i istog trena otpoĆØinje napade.U strahovitom naletu Avari su zauzeli dunavske utvrde Singidunum,Avgustu i Viminacijum,prodrevÅ”i do Anhijala.Silovit udar primorao je Vizantince na hitne pregovore koje su vodili Elpidija,nekadaÅ”nji upravnik Sicilije, i Komentiol,zapovednik telesne straže.Bajan se smatrao toliko moƦnim da umalo nije pogubio obojicu kada mu je Komentiol odgovorio kao nekom sebi ravnom.Ipak pregovori su nastavljeni i 585.godine zakljuĆØen je mir po kome su Vizantinci prihvatili avarske zahteve.

MeĆ°utim malo nakon sklapanja tog mira ponovo na Vizantiju udaraju Sloveni.Prodor je opet bio silovit,jer ga je zaustavio tek Trakijski bedem,nadomak Carigrada.Komentiol je na ĆØelu vizantijske vojske uspeo da u dve bitke kod reke Erginije i kasnije nedaleko od Hadrijanopolja,blizu utvrde Ansin pobedi Slovene predvoĆ°ene Radgostom.U jesen iste godine i Avari se prikljuĆØuju pljaĆØkanju izgovarajuƦi se uvredom koju su Vizantinci naneli Bajanu ne predavÅ”i mu ljubavnika jedne od njegovih žena.U odbranu Carstva ponovo je stao Komentiol,ali je na zboru u Anhijalu imao na raspoloaganju svega 6.000 sa kojima je trebao da odbrani celo Balkansko poluostrvo.MeĆ°utim Vizantinci su uspeli da se dosta uspeÅ”no suprotstave neprijatelju,zamalo ne zarobivÅ”i samog Bajana jednom prilikom.Avarska brojĆØana nadmoƦ na kraju je odnela prevagu i mnoge tvrĆ°ave su pale u njihove ruke,stigavÅ”i do Hadrijanopolja.Novi nalet Avara primorava cara da podigne novu vojsku koja uspeva da porazi Avare i polako ih istera iz Trakije.
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
VodeƦi tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #13 poslato: 30 April, 2007, 06:27:03 pm »

Osvajanja Stefana DuŔana

Stefan UroÅ” IV DuÅ”an je roĆ°en 1308. godine. Sin je velikog vladara Stefana DeĆØanskog. Kao deĆØak živeo je od 1314. do 1320. godine u Carigradu, tamo se upoznajuƦi sa visokim slojem, plemstvom, a takoreƦi gordim naslednicima Rimskog Carstva. Njegovo izvanredno vojniĆØko umeƦe je debitovalo 1329. godine, kada je pobedio ( po prvi put ) bosanskog bana Stjepana. Stefan DuÅ”an se oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, i iz tog braka Ʀe dobiti jednog sina ā€“ Stefana UroÅ”a V. Umire pod nerazjaÅ”njenim okolnostima 1355. godine, a ne zadugo za njim i srpsko carstvo.

Vojska za vreme NemanjiƦa

Srednjevekovna vojska je imala tri roda : peŔadiju, konjicu i flotu. Kako su se najvažnije bitke odigravale na kopnu (sa izuzetkom Lepanta i Harflera), to su se najviŔe angažovala prva dva roda vojske.

PeÅ”adiju su u srednjevekovnoj Srbiji ĆØinili sebri, plaƦenici i siromaÅ”niji vlasteliĆØiƦi, koji bi redom dobijali ĆØinove desetara, stotinara i tisuƦnika. Dok je sebre naoružavao velmoža ili vlasteliĆØiƦ, druge dve vrste peÅ”adije bi same sebi kupovale oružje i opremu. PeÅ”adinci su mogli biti strelci ili bi se borili prsa-u-prsa, a to su bili tzv. ljudi pod oružjem. U XIV veku su u upotrebi kod peÅ”aka bili žiĆØani, verižni oklopi. Od oružja bi nosili maĆØeve, koplja, buzdovane, sekire i sl. Ukoliko bi voĆ°a oĆØekivao napad, peÅ”aci bi primili svu silinu prvog udara, a ukoliko bi napadao ā€“ bili bi uvedeni tek posle odluĆØujuƦeg juriÅ”a konjice.

Konjica je bila odluĆØujuƦi faktor u mnogim kampanjama Å”irom Evrope, Male Azije i u stepama ruskih prinĆØeva, a najbolje je podsetiti se bitaka kao Å”to su Kresi i Valensija. Tu su Edvard III i Crni Princ i Rodrigo Dijaz El Sid, respektivno, pokazali znaĆØaj konjanika i njihovu snagu. Konjica je nanosila neprijatelju najjaĆØi udar i najviÅ”e žrtava u prvom juriÅ”u. U ovaj rod vojske su ulazili samo oni koji bi mogli da priuÅ”te konja, paža, odgovarajuƦi oklop i oružje, a to su, u srednjevekovnoj Srbiji, bili velmože i vlasteliĆØiƦi. Njihov oklop je, za razliku od jeftinog veriža, bio u obliku velike ĆØeliĆØne ploĆØe koja je pokrivala ceo torzo. Ruke i noge su pokrivali istim ploĆØama manjih dimenzija, a one bi bile povezane zglobnim Å”titnicima. To je konjaniku omoguƦavalo izvesnu pokretljivost. Nosili su i kacige (najpoznatija je bascinet, koja je svojim izgledom svojevremeno uterivala Arapima strah u kosti). Od oružja, vitezovi bi nosili duga koplja, maĆØeve i reĆ°e sekire.

Bitka na Velbuždu i njene posledice

Svakom srednjevekovnom evropskom državom je indirektno upravljala vlastela; politiĆØka, vojna i ekonomska moƦ je veƦinom pripadala njima. Razlog zaÅ”to posednici nisu ĆØesto uzimali vlast iz vladarevih u svoje ruke, je ili taj Å”to su mu bili lojalni (Å”to je reĆ°i primer), ili zato Å”to su imali meĆ°usobne nesuglasice. Ta meĆ°usobna distanciranost i netrpeljivost velmoža je davala kralju moƦ nad njima. MeĆ°utim, da bi održao ono malo lojalnosti Å”to velmože imaju prema njemu, vladar bi nastojao da Å”iri svoje teritorije osvajanjem, a time i teritorije vlastele. Vlastela bi bila zadovoljna plenom, a vladar bi dobio na ugledu (kao i na bogatstvu). Jedna od najvažnijih uloga vlastele se odigrala nedugo nakon bitke kod Velbužda.

Stefan UroÅ” III DeĆØanski je okupio vojsku na brdima kod Velbužda 27/28 jula, leta Gospodnjeg 6838. Povod i uzrok ovoj bici saznajemo iz sledeƦeg istorijskog izvora :

A pozavidevÅ”i zlonenavisnik Ć°avo naÅ”em dobrom životu, u zlonaravlju podiže na nas sedam careva, da reĆØem: i cara grĆØkog Mihaila i brata njegovog Belaura, i Mihaila cara Bugara, i Basarabu Ivanka tasta mu, cara sumeĆ° (u susedstvu) živeƦih crnih Tatara i svo gospodstvo jaÅ”ko i ostalu s njima gospodu. Svi ovi su priÅ”li na nas,hoteƦi po nerazumlj svojemu, proždreti nas i zemlju otaĆØastva naÅ”eg razdeliti sebi, u ropstvo njima predati... itd.

Iz ovoga sledi da je bitka na Velbuždu trebala da razreŔi dalji opstanak Srbije na Balkanu. Dakle, kako je to tekao tok ovog sudbonosnog boja?

OsvajaĆØka vojska se postavila na brdima kod Velbužda u ranim jutarnjim ĆØasovima, oĆØekujuƦi dolazak armije Stefana DeĆØanskog. Stefan DeĆØanski je, u meĆ°uvremenu, poverio komandu nad armijom svom sinu Stefanu DuÅ”anu, koji se i pre pokazao kao mudar i preduzimljiv vojskovoĆ°a. Kako Srbi naizgled uopÅ”te nisu dolazili, glavnokomandujuƦi Bugarsko-Vizantijskih snaga Mihailo Å iÅ”man je naredio povretak u logor. Tek Å”to su rasturili bojni poredak i krenuli natrag, na bok jedinica Mihaila su udarili DuÅ”anovi konjanici, koji su stigli u meĆ°uvremenu i ĆØekali greÅ”ku neprijatelja. Najvažniju ulogu su odigrali srpski strelci, koji su se postavili tako da otseku otstupnicu Bugarsko-Vizantijske vojske. Kada je Mihailo Å iÅ”man video da mu se armija osipa, pokuÅ”ao je da pobegne natrag u Bugarsku, ali su ga DuÅ”anovi iskusno postavljeni peÅ”aci-strelci stigli i ubili u sedlu.

Nedugo nakon ove pobede, DuÅ”an je pod uticajem i uz pomoƦ odane vlastele iz Zete oteo vlast svom ocu. Naime, borba za presto nije dugo trajala ā€“ DuÅ”an je opkolio Stefan DeĆØanskog u utvrdi PetriĆØ. Kada ju je osvojio, oca je zatvorio u ZveĆØan, u kom je ovaj umro pod nerazjaÅ”njenim okolnostima ā€“ a to je tamna strana vladavine Stefana UroÅ”a IV NemanjiƦa.

Rat protiv Vizntije i Ugarske

Novi bugarski car, Jovan Aleksandar, nije želeo sukobe sa Srbijom, te je radi održavanja prijateljskih odnosa poĆØeo pregovore o tom da se orodi sa NemanjiƦima. Godine 1332. je, kao rezultat pregovora, doÅ”lo do sklapanja braka DuÅ”ana i Jelene, sestre bugarskog cara. Od tada, pa sve do DuÅ”anove smrti, nije bilo sukoba sa Bugarskom.

DuÅ”an puni vojnu i državnu kasu takozvanim Stonskim dohotkom, koji predstavlja ugovor o tome da Ʀe Dubrovnik plaƦati Srbiji izvesnu sumu novca, jer mu je ova ustupila oblasti Ston i PeljeÅ”ac.

VeƦ pred kraj Milutinove vladavine vlastela je jasno iskazivala nezadovoljstvo miroljubivom politikom prema Vizantiji. Zbog toga je Stefan DuÅ”an odmah nakon krunisanja poslao brojne odrede preko granice, u Vizantiju, da vrÅ”e pljaĆØku. Nije imao drugog naĆØina da se nametne vlasteli osim ratnim pobedama. Zbog toga su uspeÅ”ni ratni pohodi bili potrebni ne bi li se konaĆØno nametnuo velmožama kao snažan i preduzimljiv vladar. Doba za napad na Vizantiju nije moglo biti bolje, jer su tu nekad moƦnu državu sad potresali unutraÅ”nji nemiri u upadi Turaka.

Srpska osvajaĆØka vojska odmah biva potpomognuta Sirgijanom, odmetnutim vizantijskim vojskovoĆ°om, lažno optuženim za izdaju. Naime, on nudi Stefanu DuÅ”anu svoje usluge kao vojnog zapovednika, koje ovaj srdaĆØno prihvata. Nakon sklapanja ovog saveza, Stefan DuÅ”an kreƦe u napad na Vizantiju. Jedan deo srpske vojske je vodio sam Sirgijan. Srbi su, bez velike borbe, osvojili na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Strumicu. Sirgijan je zauzeo Kostur i joÅ” neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska vojska stiže i pod sam Solun. Namesnik ovog grada je imao sklonosti ka predaji. Solun bi brzo pao da Andronik III, car Vizantije, nije poslao izvesnog Sfrancesa, koji se DuÅ”anu predstavio kao vizantijski prebeg. Naime, Sfrances stupa u Sirgijanovu službu, ali ga ubrzo ubija u zaesdi i beži za Solun. Sirgijanovi Grci su nedugo zatim poĆØeli da napuÅ”taju Stefana DuÅ”ana, i da se vraƦaju Androniku III. VideƦi da bez njihove pomoƦi ne može da osvoju Solun, Stefan DuÅ”an 26. avgusta postiže mirovni sporazum, ali i sklapa savez sa vizantijskim monarhom. Srbija je tim sporazumom morala da vrati odreĆ°ene teritorije, ali je zadržala Ohrid, gde se nalazilo sediÅ”te ohridske arhiepiskopije.

JoÅ” jedan razlog za sklapanje mira je upad Karla Roberta i bosanskog bana u Severnu Srbiju. Ovi vladari su želeli da iskoriste odsuststvo DuÅ”anove vojske u ovom delu Srbije i da mu otmu teritorije. Ugarski vladar i ban Bosne nisu znali da je Stefan DuÅ”an zakljuĆØio mir i sklopio savez sa Andronikom III i da im, potpomognut vizantijskim odredom, hita u susret. Kada je ĆØuo da se združeni Srbi i Vizantinci približavaju, Karlo Robert je odustao od daljeg pohoda. Ugri su krenuli da se povlaĆØe preko Save. Bez veƦih okrÅ”aja, Stefan DuÅ”an je uspeo da povrati MaĆØvu, ali je Beograd ostao u rukama ugarske države.

Osvajanja kao posledica graĆ°anskog rata u Vizantiji

Od 1335. do 1340. godine kralj Stefan DuÅ”an ne vodi ratove. U to vreme, Srbija je prolazila kroz krizu. Naime, DuÅ”an je imao porodiĆØnih problema i razmiÅ”ljao je o eventualnom povlaĆØenju. TakoĆ°e se nosio miÅ”lju da se sa svojom ženom, kraljicom Jelenom, raziĆ°e, jer nisu imali dece. Godina 1340. je bila teÅ”ka, jer se kralj DuÅ”an ozbiljno razboleo, i sve je upuƦivalo na to da Ʀe uskoro izdahnuti. BaÅ” taj trenutak je izabrao DuÅ”anov velikaÅ” i vojskovoĆ°a Hrelja, da izda svog sizirena i preĆ°e Vizantincima. Ovaj velmoža je pripojio Vizantiji Makedoniju, kojom je upravljao. Makedonija je bila veoma znaĆØajna oblast, sa tri jaka utvrĆ°ena grada, meĆ°u kojima je najznaĆØajniji bio Strumica. Kako je Hreljino izdajstvo moglo da znaĆØi da Andronik III, car Vizantije, sprema udar na Srbiju, Stefan DuÅ”an je pokrenuo pregovore sa Venecijom, u kojima ih je molio za pomoƦ u brodovima, ukoliko doĆ°e do rata sa Vizantijom. Ovaj potez srpskog vladara izaziva posebnu pažnju jer se oko Srbije steže obruĆØ, u kom je na severu opasnost od Ugara uvek spremnih za napad, a na jugu Vizantija koja naglo jaĆØa osvajajuƦi Tesaliju i Epir. MeĆ°utim, u odsudnom trenutku umire car Andronik III. Njegova smrt je pogodovala Stefanu DuÅ”anu, jer je ona zaustavila jaĆØanje Vizantije i omogiƦila teritorijalno Å”irenje Srbije ka jugu.

Nakon smrti Andronika III, na Vizantijski presto je trebao da doĆ°e njegov sin Jovan V Paleolog. Kako je on bio maloletan, trebalo je izabrati regenta koji Ʀe upravljati državom do Jovanovog punoletstva. Za regenta je trebalo da bude izabran Jovan Kantakuzin, vojskovoĆ°a i prijatelj preminulog cara. Ali, imao je moƦne neprijatelje u majci Jovana V, carici Ani Savojskoj i u Aleksiju Apokavku, koji Ʀe kasnije biti izabran za regenta carstva. Jovan Kantakuzin je praktiƦno proteran iz Carigrada. Nedugo nakon izgnanstva, proglaÅ”ava se carem, i tad izbija graĆ°anski rat u Vizantiji. Leta 1342., Kantakuzin je bio cak primoran da bezi iz Vizantije, a pribežiÅ”te nalazi u Srbiji gde sklapa savez sa Stefanom DuÅ”anom. Njih dvojica zajedno kreƦu u pohod na Vizantiju, u kom osvajaju Voden, Strumicu i Melnik, a vraƦaju Tesaliju i Epir. Oslabljeni, Romeji nude Stefanu DuÅ”anu sve gradove zapadno od Hrisopolja ( izuzev Soluna ), pod uslovom da izda Jovana Kantakuzena, meĆ°utim DuÅ”an ne pristaje na ovaj oĆØajniĆØki predlog. Godine 1343., kralj DuÅ”an ponovo kreƦe na grad Ser. Naime, to je pokuÅ”ao i prethodne godine ali je doživeo neuspeh. MeĆ°utim, ubrzo dolazi do razilaženja srpskog kralja i samozvanog cara Vizantije. Od tada, DuÅ”an osvaja Kroju, najvažniji grad u Severnoj Albaniji.

U proleƦe 1344. godine, Stefanu DuÅ”anu stiže vest o uniÅ”tenju turske flote, i da Ʀe oko tri stotine Agarjana proƦi kroz Trakiju. Tad reÅ”ava da ih presretne i uniÅ”ti. Za taj posao je odredio vojskovoĆ°u Preljuba DanojliƦa, kome je dodelio izvestan broj konjanika. DuÅ”anov vojskovoĆ°a je opkolio Turke na jednom brdu. Kako nije mogao da sa teÅ”ko oklopljenom konjicom jurne uz strmine brda, naredio je da vojnici sjaÅ”u. U tome se krila kobna greÅ”ka. Naime, lako oklopljeni, brži i okretniji Turski vojnici su se sjurili niz brdo, proÅ”li vojnike i uzeli im slabo ĆØuvane konje. Sa konjima, Turcima nije bilo teÅ”ko da poraze nesreƦne DuÅ”anove ratnike.

Sukobi DuŔana i bosanskog bana Stevana II

Kako je Venecija odbila da DuÅ”anu ustupi brodove potrebne za opsadu Carigrada sa mora, on privremeno zatiÅ”je i predah u ratovanju koristi za sreĆ°ivanje unutraÅ”njih prilika i donoÅ”enje Zakonika koji je proglaÅ”en važeƦim na državnom saboru 1349. godine. MeĆ°utim, do novih sukoba dolazi sa bosanskim banom Stevanom II KotromaniƦem. Naime, kako je Ugarski kralj Ludvig sa DuÅ”anom sklopio mir ( kako bi bez bojazni od Srbije mogao da napadne Napuljsku kraljevinu ), bosanski ban je poĆØeo da strahuje da Ʀe Stefan DuÅ”an sada moƦi od njega da traži da Srbiji vrati Hum. Ban je želeo da izgradnjom jednog utvrĆ°enja na uÅ”Ć¦u Neretve uĆØvrsti svoj položaj u Humu, pa je stoga od Venecije zatražio vojnu pomoƦ u floti ako bude imao smetnji sa DuÅ”anove strane. MeĆ°utim, Italijani nisu nikako mogli da odobre izgradnju tog utvrĆ°enja, jer su znali da bi to odmah dovelo do rata izmeĆ°u Srbije i Bosne, pa su se dali u posredniÅ”tvo izmeĆ°u bana i Stefana DuÅ”ana. Ali, kako su bosanske ĆØete sve ĆØeÅ”Ć¦e upadale na srpsku teritoriju, to je konaĆØno u jesen 1350. godine srpski car pokrenuo svoju moƦnu armiju na Bosnu Istorijski izvori ( Mavro Orbin ) kažu da je DuÅ”an imao pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada peÅ”aka, te ban Stevan II ni u jednom momentu nije verovao da se može suprotstaviti srpskoj vojsci, o ĆØemu nam govori i ĆØinjenica da je sebi joÅ” pre, u Dubrovniku, osigurao utoĆØiÅ”te ukoliko bi morao da beži iz Bosne. Stefan DuÅ”an je brzo napredovao ne nailazeƦi na neki veƦi otpor, pa je uskoro opkolio grad Bobovac. Tada se mnoÅ”tvo bosanske vlastele pridružilo Stefanu DuÅ”anu, jer su oĆØigledno bili nezadovoljni dotadaÅ”njom vladavinom bana Stevana. Iako se Bobovac održao, srpska vojska je nastavila da pleni i pustoÅ”i po Bosni. Nedugo zatim, DuÅ”anova vojska preko Duvljanskog polja dolazi do Cetine i prelazi u humsku zemlju. U tom trenutku je Stefan DuÅ”an želeo da izgladi odnose sa banom, i predložio je da to uĆØini time Å”to Ʀe svoga sina uroÅ”a oženiti banovom Ʀerkom Jelisavetom. Ban je odbio ovaj velikoduÅ”ni predlog i neprijateljstva su nastavljena. MeĆ°utim, pohod je morao naglo biti prekinut jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije, gde je Kantakuzin pokrenuo žestoku ofanzivu pokuÅ”avajuƦi da povrati sve one gradove koje je Stefan DuÅ”an do tad bio osvojio. Kako je Vizantinac imao od samog poĆØetka svoje kampanje dosta uspeha, srpski suveren je morao odmah da pohita ka južnim granicama ne bi li preokrenuo po njega nepovoljnu situaciju. Kako je nakon DuÅ”anovog odlaska iz Huma ban Stevan II KotromaniƦ ponovo zauzeo svu izgubljenu zemlju, ova kampanja cara Srbije se zavrÅ”ila neuspehom.

Poslednje godine vladavine Stefana DuŔana

Kako je DuÅ”an bio zauzet vojevanjem u Bosni i opsadom grada Bobovca, to je iskoristio Jovan Kantakuzin da uz pomoƦ Sulejmana, sina emira Orhana, a brata buduƦeg sultana Murata, i oko dvadeset hiljada njegovih Turaka osigura svoju vlast nad Solunom i da od Stefana DuÅ”ana preotme i osvoji neke gradove u Južnoj Makedoniji.

Kako je srpski car i sam nameravao uskoro da napadne Carigrad, dolazi u kontakte sa emirom Orhanom i pregovara o ženidbi Orhanovog sina sa njegovom kƦeri, stoga mu Orhan Å”alje bogate darove i svoje poslanstvo, koje je napao, poharao i pogubio despot NiƦifor iz Kantakuzinovog tabora. Uz pomoƦ svojih plaƦenika, Turaka Osmnlija, Jovan Kantakuzin zauzima grad Ber. Pad Bera Srbima je dosta teÅ”ko pao, jer je to bila snažna utvrda sa dobrim geo-strategijskim položajem, kao i sa pozamaÅ”nom posadom od hiljadu i pet stotina konjanika ( srpskih vitezova i nemaƦkih plaƦenika ). U padu Bera, znaĆØajnu ulogu je igrala i izdaja grĆØkog stanovniÅ”tva. Posle gubitka ovog grada, Srbi uviĆ°aju da meĆ°u grĆØkom populacijom u carstvu ima sve viÅ”e pritajenih simpatizera Jovana Kantakuzina; ĆØak je i postojala jedna grupa grĆØkih plemiƦa u Skoplju koja je otvoreno pozivala Kantakuzina da mu predaju grad. Posle Bera, pali su i Voden, Ostrovo i Notija, nakon ĆØega Kantakuzin kreƦe u pohod na Tesaliju. U oviru te kampanje, prvo je naiÅ”ao na Serviju, grad na ulazu u Tesaliju. Ovo utvrĆ°enje bilo je teÅ”ko osvojivo, na vrhu grebena sa trostrukim zidovima. DuÅ”anov istaknuti velmoža Preljub DanojliƦ je uspeo odbraniti grad sa samo pet stotina boraca, mada je grĆØko stanovniÅ”tvo bilo spremno da odmah grad preda Jovanu Kantakuzinu.

Nakon Å”to je saznao za stav grĆØkog viÅ”eg sloja u Skoplju i za pad Vodena, Stefan DuÅ”an se pojavio u sred zime, kada mu se protivnici nisu nadali, sa dovoljno snažnom vojskom pred kapijama Soluna, ĆØime je iznenadio Vizantince i naterao ih na pregovore. Ispred Soluna sastala su se tri cara : srpski car Stefan DuÅ”an, i dva vizantijska monarha Jovan Kantakuzin i Jovan V Paleolog. DuÅ”an je od Kantakuzina zahtevao da mu vrati osvojene gradove, a Jovan Paleolog je predložio Stefanu DuÅ”anu zajedniĆØku vojnu akciju protiv nezakonitog samozvanog cara Jovana Kantakuzina, Å”to je ovaj i prihvatio. DuÅ”an je prvo povratio Voden i Ber, nakon ĆØega Jovan Paleolog osvaja Jedrene i veƦi deo oblasti sina Jovana Kantakuzena, Matije. Matija se povlaĆØi u utvrĆ°enje u kome se trebao držati dok mu otac ne poÅ”alje pomoƦ. Ona se sastojala od deset hiljada osmanlijskih lakih konjanika, koje je Jovan Kantakuzin ``platio`` davanjem grada Cimpe na Galipolju njima na upravu. Mladi car Jovan V traži pomoƦ od cara DuÅ”ana i Bugarskog Jovana Aleksandra, koju i dobija. Godine 1352., neoĆØekivano dolazi do okrÅ”aja kod Dimotike izmeĆ°u osmanlijskih plaƦenika i srpskih, bugarskih i romejskih saveznika, koji su pretrpeli jedan od najtežih poraza u ovom ratu. Posledica ovog debakla je uĆØvrÅ”Ć¦ivanje Turaka na Balkanu. Stefan DuÅ”an je uvideo opasnost od Turaka po Evropu, te je od pape zatražio titulu kapetana krstaÅ”kog rata koji Ʀe papa InoƦentije VI podiƦi protiv Turaka. Skriveni cilj ovog predloga je osvajanje Carigrada. Zauzvrat, nudi papi uniju sa katoliĆØkom crkvom, ĆØime je hteo da se osigura od napada drugih katoliĆØkih zemalja, naroĆØito Ugarske.

Papa prihvata ovaj predlog, ali za kapetana postavlja Ludviga I, kralja Ugarske. Ludvig svoj položaj koristi ne za podizanje krstaÅ”kog rata, veƦ za uznemiravanje Srbije.

U jeku ovih burnih dogaĆ°aja, i sa neostvarenim i nedovrÅ”enim planovima, pod nerazjaÅ”njenim okolnostima, Stefan UroÅ” IV DuÅ”an umire, ostavljajuƦi svoju veliku državu koja joÅ” nije bila dovoljno stabilna da bi mogla da se nosi sa nemirnim vremenima koja su dolazila.

Literatura
1. Konstantin JiriĆØek. Istorija Srba. ( 1864 ), knjiga I, str. 211 - 236.
2. Vladimir ƆoroviƦ. Istorija Srba ( 1921 ), str. 201 - 215.
3. Momir JoviƦ, Kosta RadiƦ. Srpske zemlje i vladari ( 1955 ), str. 68 - 80.
4. RadoÅ” LjuÅ”iƦ. Srpske Dinastije ( 2001 ), 46 ā€“ 49.
5. John Matthews, Bob Stewart. Warriors of Christendom ( 1998 ), Chapters I and II.
6. ƐorĆ°e RadojĆØiƦ. Antologija stare srpske književnosti ( 1960 ), str. 90 ā€“ 92.
7. www.rastko.org.yu

Izvor: Wikipedia
Sacuvana
Dacha
Too bad you're fucked up
VodeƦi tim
*****

Karma: +29/-4
Van mreze Van mreze

Pol: Muskarac
Poruke: 1069

Dak-mrak!!!


WWW
« Odgovor #12 poslato: 30 April, 2007, 06:19:14 pm »

Patrijarh srpski

1463-1557. Pred turskim osvajanjima PatrijarÅ”ija je preneta u manastir ŽiĆØu. 1766. PeƦka patrijarÅ”ija je ponovo ukinuta i potĆØinjena Carigradskoj.

ZnaĆØajno je pomenuti da je Srpska pravoslavna crkva jedno vreme imala sediÅ”te u Sremskim Karlovcima kao mitropolija, a zatim i kao patrijarÅ”ija, sve do 1920.

Srpska patrijarÅ”ija ponovo je uspostavljena 1920.   Godine   Patrijarh
1.   1338-1354.   arhiepiskop, od 1346. patrijarh srpski Joakinije II
2.   1354-1375.   patrijarh srpski Sava IV
3.   1375-1380.   patrijarh srpski Jefrem
4.   1380-1389.   patrijarh srpski Spiridon
   1389-1392.   ponovo patrijarh srpski Jefrem
5.   1391-1396.   patrijarh srpski Danilo III
6.   1396-1409.   patrijarh srpski Sava V
7.   1409-1418.   patrijarh srpski Kirilo
8.   1418-1435.   patrijarh srpski Nikon
9.   1445-1455.   patrijarh srpski Nikodim II
10.   1457-1463.   patrijarh srpski Arsenije II
23.      patrijarh srpski Jovan
24.      patrijarh srpski Marko
25.      patrijarh srpski Pavle
13.   1557-1571.   Makarije SokoloviƦ, ā€ 1574.
14.   1571-1575.   patrijarh srpski Antonije SokoloviƦ
15.   1575-1586.   patrijarh srpski Gerasim SokoloviƦ
16.   1587.   patrijarh srpski Savatije SokoloviƦ
18.   1589-1590.   patrijarh srpski Jerotej
19.   1591-1592.   patrijarh srpski Filip
20.   1592-1613.   patrijarh srpski Jovan
21.   1614-1648.   patrijarh srpski Pajsije I Janjevac.
22.   1648-1655.   patrijarh srpski Gavrilo I RajiƦ, ā€ 1659.
23.   1655-1674.   patrijarh srpski Maksim Skopljanac, ā€ 1680.
24.   1674-1690.   patrijarh srpski Arsenije III CrnojeviƦ, ā€ 1706
25.   1691-1710.   patrijarh srpski Kalinik I
26.   1711-1712.   patrijarh srpski Atanasije I
27.   1712-1726.   patrijarh srpski Mojsije RajoviƦ
28.   1726-1737.   patrijarh srpski Arsenije IV JovanoviƦ Å akabenta
29.   1739-1746.   patrijarh srpski Joanikije III Karadža-Grk
30.   1746-1752.   patrijarh srpski Atanasije II GavriloviƦ
31.   1752.   patrijarh srpski Gavrilo II Sarajevac
32.   1755.   patrijarh srpski Gavrilo III
33.      patrijarh srpski Vikentije StefanoviƦ -
34.      patrijarh srpski Pajsije II - Grk
35.   1758.   patrijarh srpski Gavrilo IV - Grk
36.   1758-1763.   patrijarh srpski Kirilo
37.   1763-1765.   patrijarh srpski Vasilije JovanoviƦ-BrkiƦ, ā€ 1772.
38.   1765-1766.   patrijarh srpski Kalinik II Grk
39.   1920-1930.   patrijarh srpski Dimitrije (PavloviƦ)
40.   1930-1937.   patrijarh srpski Varnava (RosiƦ)
41.   1938-1950.   patrijarh srpski Gavrilo (DožiƦ)
42.   1950-1958.   patrijarh srpski Vikentije (Prodanov)
43.   1958-1990.   patrijarh srpski German (ƐoriƦ), ā€ 1991
44.   1990-   patrijarh srpski Pavle (StojĆØeviƦ)

Izvor: Wikipedia
Sacuvana
Stranice: 1 2 3 »   Idi gore
  Stampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokrece MySQL Pokrece PHP Powered by SMF 1.1.9 | SMF © 2006, Simple Machines LLC
Joomla Bridge by JoomlaHacks.com
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!

Statistika

Na sajtu su trenutno 1 gost/a i 0 clan/a.
mod_vvisit_counterDanas113
mod_vvisit_counterJuce208
mod_vvisit_counterOve nedelje1227
mod_vvisit_counterOvog meseca3639