LAŽI EKUMENIZMA
Mitropolit Jovan Snièev o masonsko-globalistièkoj svejeresi ekumenizma.
Mitropolit Petrogradski i Ladoški, Jovan Snièev
(9. oktobar 1927. — 2. novembar 1995.)
• • • • •
Prva i glavna laž ekumenizma je teorija o „istorijski uzrokovanim podelama crkava“. Crkva, koju je osnovao Isus Hristos i koja je sadržavala punoæu spasonosne Istine – kažu ekumenisti – vremenom se podelila na razne grane. Te grane su: Pravoslavlje, Rimokatolicizam i Protestantizam sa svojim mnoštvom razlièitosti, koje su u potpunosti ravnopravne. Podele su rezultat nesavršenosti ljuskih dela, tj. posledice politièkih i nacionalnih trvenja. Sada je, konaèno, došlo vreme da se ta praktièna razmimoilaženja odstrane i da se ujedine razlièite konfesije, vrativši se ka poèetnom, ranohrišæanskom jedinstvu.
Komentar: Lukavstvo takvog rasuðivanja se sastoji u tome što u praksi nikakve podele crkava nije ni bilo. Istorija Hrišæanstva jasno i nedvosmisleno svedoèi o tome da se radilo o postepenom otpadu, a ne podelama, taènije, o otpadu zapadnih naroda i zapadnoevropskih konfesija od Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Crkva neprekidno postoji u svojoj punoæi, dobivši ime Pravoslavna, tj. ona koja pravilno slavi Boga.
Bilo koje nepristrasno istorijsko istraživanje bi pokazalo da Pravoslavlje nikako nije „jedno od“ mnogobrojnih ispovedanja vere. Ono je ranohrišæansko, apostolsko ispovedanje, od koga su posle, povoðeni sopstvenom gordošæu i prevarnim umom, otpale sve druge hrišæanske „konfesije“. Namera da se tamo neka prostestantska sekta „izjednaèi u pravima“ sa Ruskom Pravoslavnom crkvom je zapravo pokušaj da se Rusija skrene ka tom pogibeljnom procesu duhovne degradacije, u kome se danas nalazi Zapad, u bezdušnosti i bezverju opšte propasti.
• • • • •
Druga laž ekumenizma se javlja kao logièni nastavak prve laži. Reè je o teoriji da „svaka od podeljeenih crkava poseduje deo Božanske Istine, i niko ne može tvrditi da poseduje njenu punoæu“.
Komentar: „Eda li se Hristos Razdjeli?“ (1 Kor 1,13) – uzviknuo je još pre devetnaest vekova Apostol Pavle, ukorivši one koji su pokušali da nezakonito objave svoje pretenzije na posedovanje Crkvene blagodati. Danas se broj tih pretendenata višestruko poveæao. Istovremeno, svi oni na neki naèin sramno zaboravljaju sa napomenu da su njihove pretenzije zapravo pretenzije samozvanih koji pokušavaju da opravdaju svoja navodna prava uz pomoæ lukaviih preterivanja, namernih preæutkivanja i otvorenih konstrukcija.
Ovde je umesno još da upozorimo na pogibeljnu opasnost takvih pokušaja ne samo za rusko religiozno samosaznanje, Pravoslavlje i Pravoslavne, nego i za rusku državnost uopšte, za svo naše društvo u celosti. Danas svaki politièar zna da ozdravljenja državnog biæa ne može biti bez konsolidacije opšte saradnje i bez smirenja svesti narodnih masa.
Zauzvrat, takvo smirenje nije moguæe bez jasnih okvira i definisianja nacionalno-državne ideologije, koja u sebi mora da sadržava osnovne moralne vrednosti i moralne orjentire, ideale narodnog postojanja. Ti ideali su neizbežno ukorenjeni u oblasti religiozne sfere èovekovog saznanja, jer upravo religija tvrdi da ona èuva u sebi apsolutnu Istinu, da ona odgovara na pitanja o dobru i zlu, o vrlinama i manama, o smislu života èoveka.
Narod koji izgubi veru, gubi i sposobnost za život. I svi oni koji misle da sve „konfesije“ imaju isto pravo na Istinu, objektivno obezvreðuju celokupnu hiljadugodišnju istoriju ruskog naroda, koji je kroz vekove pokušavao da sprovede u svom životu Pravoslavni moralno-religiozni ideal.
Sa dogmatske taèke gledišta, pretenzije ekumenista su neodržive. U prvih deset vekova, ceo hrišæanski svet je verovao u isto ono, u šta sve do danas veruje Pravoslavna Crkva. Tokom tog vremena, razni pokušaji iskrivljavanja uèenja su pritiskali Crkvu veoma surovo, zapretivši èistoæi i celosnosti Božanskog Otkrovenja. A poèetkom XI veka, nakon što je Zapad otpao u jeres Rimokatolicizma, poèelo je drobljenje Hrišæanstva na novoizmišljene „konfesije“, koje sada u okviru ekumenizma pokušavaju da dobiju za svoja lažna uèenja priznanje da su „ravnopravna“ sa istinama Svetog Pravoslavlja.
• • • • •
Treæa laž ekumenizma je laž o tome da je u njenoj moralnoj osnovi ljubav, pa na osnovu njenog poziva, ekumenisti onda nastoje da unište u oblasti religije, sve razlièitosti i podele, uspostavljajuæi posvuda mir i jedinstvo.
Komentar: Ljubav je prva i glavna vrlina Hrišæanina. Apostol Pavle kaže: „Ako jezike èovjeèije i anðelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveèi. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.“ (1 Kor 13,1-3)
Bez nje nije moguæe postojanje sveta, bez nje se gubi smisao èoveèijeg života. Ali ta ljubav je, pre svega, ljubav prema Bogu, ka tim Božanskim Istinama i blagodatnom Otkrovenju, koje omoguæuje èoveku da pobedi greh i zadobije za sebe veèni i blagosloveni život u rajskoj obitelji.
„Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem i svom dušom svojom i svijem umom svojijem i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovijest.“ (Mk 12,30) – poruèio je Hristos Spasitelj uèenicima Svojim.
Takva ljubav ne trpi nikakve napade na istine vere. Takva se ljubav bespoštedno, do poslednje kapi krvi i daha, bori sa jeresima koje napadaju na èistotu Božanskih zapovesti. Takva ljubav ne dozvoljava ni pomisli o moguænosti izjednaèavanja istine Crkve Hristove sa pogibeljnim jeresima, prepunim pogubnih ljudskih zabluda. Ta ljubav nema ništa zajednièko sa lukavim izgovorima ekumenista, sa kojima prikrivaju svoje neèasne ciljeve.
Današnje Hrišæanstvo, koje je punoæa žive vere, beskonaèno daleko stoji od mutnih „humanistièkih“ verovanja kvazicrkvenih intelektualaca, koji èine okosnicu ekumenizma u Rusiji. Ne može biti mira izmeðu Istine i laži, jer je upravo na to mislio Gospod, kada je obavezao Svoje uèenike na neprestanu borbu sa pogibeljnim zabludama rekavši: „Nijesam došao da donesem mir nego maè.“ (Mt 10,34) Taj duhovni maè svete Istine je dužan da nosi sa sobom svaki Hrišæanin i da ga odluèno upotrebi u sluèaju kada ugleda da je napadnut dom svetinje. Za tu borbu sa nepravdom, imamo jasne reèi Gospoda: „Ali sad... neka proda haljinu svoju i kupi nož.“ (Lk 22,36)
Uskraæivanje zaštite svetinje vere nema opravdanja ni u telesnoj nemoæi, ni u materijalnoj nuždi. Ko se povlaèi iz te odbrane pod izgovorom pogrešno shvaæene „ljubavi“, uzima na sebe veliki greh odstupnika od vere i izdajnika...
• • • • •
Èetvrta laž ekumenizma je naširoko reklamirana karakteristika o njegovoj navodnoj „nepolitiènosti“. Opasnost je u tome što nedržavna i nenacionalna suština ekumenizma privlaèi pažnju patriotski orjentisanih politièara, dok njegove pristalice neprestano naglašavaju „nepolitièki“ karakter tog pokreta.
Komentar: U stvari, želja im je da predstave ekumenizam kao èisto „meðureligijsku“ pojavu koja ima konjukturni karakter, iako nije u stanju da izdrži ni površnu proveru èinjenica. Prvo, sama po sebi, „religija sveta“ je zajednièka za svo èoveèanstvo, što i jeste krajnji cilj svih napora ekumenista, iako ne postoji ništa više od ideološke osnove mondijalizma i ideološkog temelja „novog svetskog poretka“. Zapravo, ta jedina lažna religija je dužna da „duhovno“ opravda neophodnost rušenja suverenih nacionalnih država i objedinjenja èoveèanstva u jednu super-državu, na èelu sa svetskom vladom.
Danas niko više ne krije da posle pada SSSR, Zapad na èelu sa SAD otvoreno nastoji da uvede planetarnu diktaturu. U okviru UN, veæ se u potpunosti naziru odreðene strukture svetske vlade u izgradnji, koja se oslanja u svojoj delatnosti na kolosalnu vojnu strukturu i moæ NATO-a. Rušenje Iraka, ugušenje Jugoslavije, varvarsko bombardovanje Pravoslavnih Srba [u Republici Srpskoj] – sve te kaznene akcije nedvosmisleno pokazuju kakva sudbina èeka nepokorne protivnike „novog svetskog poretka“.
Neosporne su veze ekumenizma sa svetskom masonerijom. Još je davne 1946. godine, na poèecima ekumenistièkog pokreta, francuski masonski list „Templ“ pisao: „Pitaju nas, zašto se mešamo u sporove tipièno religiozne prirode; u kojoj meri pitanja ujedinjenja crkava, ekumenistièki kongresi, itd. mogu biti u interesu masonstva? Problem pokrenut projektom ujedinjenja crkava, veoma interesuje masonstvo. On je blizak masonstvu, jer u sebi sadrži ideju univerzalizma.. U svakom sluèaju, prilikom sazivanja prvih ekumenistièkih kongresa, doprinos naše braæe je bio presudan..“
Sa hrišæanske taèke gledišta, pitanje stvaranja „univerzalne“ religije se može oceniti jednoznaèno – kao priprema za zacarenje antihrista.
Nije za èuðenje što mnogi Pravoslavni jerarsi veoma oštro govore o ekumenizmu: „Osuðujem ekumenizam, i smatram ga ne prosto jeresju, nego svejeresju, spremištem svih jeresi i zloverja. Nama su dobro poznate antihrišæanske sile koje zakulisno upravljaju ekumenizmom... Ekumenizam je usmeren protiv Pravoslavlja. On danas predstavlja najveæu opasnost, zajedno sa neverjem naše epohe koja idolizuje materijalnu privezanost i zadovoljstva.“ – izjavio je 1972. godine Patrijarh Aleksandrije Nikolaj VI.
Nekoliko godina unazad je blaženi Patrijrh Dijador, poglavar Pravoslavne Crkve Jerusalima, objavio prekid svih ekumenistièkih veza. A Ruska Zagranièna Pravoslavna crkva je sasvim zvanièno unela u bogoslužbeni èin Sinodika koji se èita u Nedelju Pravoslavlja, anatemisanje ekumenista, sledeæeg sadržaja: „Oni koji napadaju na Crkvu Hristovu i uèe da se ona podelila na grane... i oni, koji su u opštenju sa takvim jereticima ili im pomažu, ili štite jeres ekumenizma, pravdajuæi je iskazivanjem bratske ljubavi i ujedinjenjem razdeljenih Hrišæana – anatema!“
U vezi sa tim, naroèito jasno se pokazuje neosnovanost današnjih „pravoslavnih ekumenista“, koji kao svoje opravdanje koriste petu laž.
• • • • •
Peta laž [ekumenizma] je tvrdnja [pravoslavnih ekumenista] da ostaju u okvirima ekumenistièkog pokreta iskljuèivo radi svedoèenja inoslavnima o istinama Pravoslavlja.
Komentar: Svedoèenje predstavlja celokupan život Pravoslavne Crkve, u njenoj blagodatnoj i èudesnoj punoæi. Iz veka u vek, spasonosna Crkvena blagodat, privlaèila je ka sebi desetine i stotine miliona ljudi, žednih spasenja svoje duše i pronalaženja višeg smisla života. Nikakva dodatna „svedoèenja“ istine Otkrovenja Božijeg nisu potrebna. Za njihovo usvajanje, od èoveka se traži samo pokajanje od greha, dobra volja, i ništa više.
Treba reæi da se u Rusiji široko saborno razmatranje ekumenizma desilo samo jednom, i to 1948. godine u Moskvi, na konferenciji Pravoslavnih pomesnih crkava. Tada su na tu temu nadugaèko govorili mnogi ugledni bogoslovi i jerarsi. U zakljuènoj rezoluciji se spominje da „ciljevi ekumenistièkog pokreta ne odgovaraju idealu Hrišæanstva“, i da je „stvaranje ekumenistièke crkve, kao uticajne meðunarodne sile, pad pred iskušenjem zemaljske vlasti, koju je Hristos odbacio i skretanje na nehrišæanski put“, da „ekumenistièki pokret nema peèat ujedinjenja crkava putem blagodatnih sredstava...“
• • • • •
Zakljuèak rezolucije je: „Odbiti uèešæe u ekumenistièkom pokretu“. Taj dokument je prvo potpisao Patrijarh Moskovski i sve Rusije, a posle njega, sledi još jedanaest potpisa Pravoslavnih prvojerarha.
Do sada niko još nije pokušao osporiti kanonsku važnost tog dokumenta. Istina, u isto vreme sa hrušèovljevim progonima Crkve, poèeo je aktivni pritisak KGB-a na sveštenonaèelnike, sa ciljem uvlaèenja Moskovske Patrijaršije u meðunarodne ekumenistièke organizacije. Država je nastojala da upotrebi moralni autoritet Ruske Pravoslavne crkve za svoje spoljno-politièke planove, bez obzira na mišljenje verujuæih.
Danas se pitanje odnosa ka ekumenizmu ponovo vraæa u svoj svojoj oštrini. Ta duhovna agresija, koja je bila poslana poslednjih godina protiv Rusije od strane inoslavnih konfesija, potvrdila je naša najgora upozorenja - oštrica njenog glavnog udara je, kao i pre, usmerena protiv ruskog Pravoslavlja. Arhijerejski Sabor je 1994. godine konstatovao da je „neophodno ponovno preispitati sve ono što onespokojava sveštenstvo i mirjane naše crkve u vezi uèešæa u ekumenistièkom pokretu, i brižljivo bogoslovski, pastirski i istorijski analizirati i panovo osmisliti.“
Naravno, to je samo poèetak puta koji moramo proæi do kraja, sem ukoliko hrišæansko ime ne nosimo uzalud. Taj put æe biti naporan i težak u datoj realnosti sadašnjeg položaja Rusije. On æe zahtevati od nas hrabrost i mudrost, smirenje i razboritost, strpljenje i upornost. Verovatno nam neæe biti lako. Ali, drugog puta nema. Gospode blagoslovi!
Deo izlaganja održanog 6. oktobra 1995. godine
u sali Petrogradske duhovne akademije
SOKOBANJSKI FORUM
