Atonske besede starca Josifa Vatopedskog - Put pokajanja

[Vladimir]

Atonske besede starca Josifa Vatopedskog

Put pokajanja

1. Šta je to krštenje i zbog èega se krštavamo?
 
Krštenje je – dokaz ispovedanja hrišæanske vere, istinskih Božijih poslušnika, pravih gradjana Carstva Nebeskog, èlanova Tela Hristovog, i saglasno tome, naslednika veènog života.
 
Božansko Krštenje prema pravoslavnom (i samo) verouèenju je povratak u prvonaèalno naše ustrojenje prema liku i podobiju Tvorca našeg, i saglasno tome, obnavljanje naše liènosti.
 
Gospod naš upravo na tome insistira, govoreæi u Svom otkrovenju: «Ko veruje i krsti se, biæe spasen» (Mk. 16, 16). Krštenje je uspostavljanje našeg prvobitnog stanja, a saglasno tome, nasušna neophodnost radi povratka izgubljene bogopodobnosti našoj prirodi. Krštenje je odbacivanje i opraštanje praroditeljskog greha i tih njegovih posldeica, koje su nastale u našoj prirodi kaznom i osudom.
 
Krštenjem u ime Presvete Trojice, Boga istinitog, mi se privijamo ka Samom Tvorcu našem, kako bi ipostasno bili prièasnici Božanskih zaveta. «Kao što si Ti Oèe u Meni, i Ja u Tebi, tako i oni da budu jedno u Nama» (Jn. 17, 21). Krštenjem postajemo naslednici Oca i sunaslednici Njegovog Sina.
 
Naravno, samo Krštenje bez dobrih dela je nedovoljno, i opet, bez Krštenja nikakvo dobro delo nas ne može opravdati. To je bila i ostaje do danas zapovest Gospoda, istinskog našeg Spasitelja, upuæena nekada Njegovim uèenicima, koje je On poslao da nastave Svoje delo – spasenje ljudi: « Idite, dakle i nauèite sve narode, krsteæi ih u ime Oca, i Sina i Svetoga Duha, uèeæi ih da poštuju sve, što sam vam zapovedio» (Mt. 28, 19).
 
Pravoslavnim Krštenjem u ime Trojedinog Boga postajemo èeda Božija i uèestvujemo u žrebu svetih. Ali osveæujemo se i dobijamo Božansku blagodat ne od stvari kao takve, korišæene u Tajni Krštenja, veæ silom trostrukog prizivanja Boga, kako su nam predali sveti apostoli i bogonadahnuti uèitelji naše Crkve.
 
Postoje i druge vrste krštenja, nepravoslavne: u svakoj sekti ili jeresi svoje. Medjutim, postoji samo Jedan Bog i Jedna Istina, samo istinski vernici postaju prièasnici blagodati i bogousinovljenja.
 



2. Kuda èoveka vodi istinsko pokajanje?
 
Blagodat Èovekoljupca Boga je jedna, ali bez obzira na to, ona deluje na verne na razne naèine.
 
U onima, koji su tek poèeli sa pokajanjem i nisu se izbavili od strasti, ona deluje ukrepljujuæe, kako oni ne bi bili malodušni i da ne odstupe.
 
Onima, koji su veæ napredovali i snažno se podvizavaju, ona, pojavljujuæi se povremeno, daqje im hrabrost u teškoæama.
 
One, koji su još više napredovali u praktiènom delanju i ukrotili oseæajne strasti, ona prosveæuje Božanskom svetlošæu.
 
A kod onih, koji sa najveæom brižljivošæu èuvaju od èula od nerazumnih i strasnih naèela, um se u znaèajnom stepenu prosveæuje Božanskom svetlošæu; blagodat rukovodi njihovim pomislima, tako da su njihov misleni izbor i postupci uvek razumni i bogougodni.
 
Nepostižna i zadivljujuæa za ljudsku logiku tajna, kako kažu sveti Oci, kada um s najveæom pažnjom ukroæuje razumu protivne sklonosti i kretanja èula, logos duha i života, obuzdavajuæi ih, pronalazi u njima mir, i tada blagodat dolazi u vlast vladajuæeg uma, i sjedinjuju se ta dva savršena naèela, što èini savršenog èoveka celinom.
 
Pri punom pokajanju, kada je prolazno pogaženo životom i um zajedno sa Božanskom blagodaæu zapeèaæuju vaskrsenje, nastupaju oseæanja i znanja mimo prirode, i samim delom poèinje služenje punoæi Crkve.
 
Iako je blagodat jedna, ona prebiva u svojim sasudima, osveæenim dušama, na razlièite naèine i daje «svakome po meri dara» (Ef. 4, 7). Jednome daje premudrost, drugome ponašanje i dar da bogoslovstvuje, treæemu – dar proroštva, èetvrtome – dar isceliteljstva, petome – dar služenja – sve prema potrebama, radi ustrojenja crkvene punoæe. I danas, a ne samo u ono vreme, nastavlja se i deluje obeæanje Gospoda našega, da nas nikada neæe ostaviti same.
 
Ta stanja, koja su svojvrsna forma duhovnog napredovanja onih, koji brižljivo èuvaju savest, su neprekidna; ali i oni koji ih doživljavaju, ne mogu ta stanja da kontrolišu, «kako bi preobilna sila bila pripisivana Bogu, a ne nama» (2 Kor. 4, 7).
 
Nekima, kada je to celishodno, daju se vidjenja po Božanskoj blagodati. I ipak, onaj koji prolazi to stanje, ne može da ga kontroliše: kada, kako i koliko. Ono obièno nastaje zahvaljujuæi molitvi, ali ne tada kada to želi onaj koji se moli, iako bi on to veoma želeo.
 
Èovek nikada ne može apsolutno da kontroliše dejtsvo blagodati, jer postoje odredjene granice koje su postavljene Božijim Promislom i koje su skoro nepromenljive. Mi imamo pravo da molimo, ali ne i da naredjujemo. Spasenje ljudske duše je ono što je ugodno Božijoj volji, i ako tome smeta neka uteha, onda Bog nikada ne uslišava molbu za nju.
 



3. Praktièna sredstva koja vode ka pokajanju i doprinose mu.
 
Pošto je pokajanje ispravljanje sagrešenja delom ili mišlju, prvo što je potrebno je da se udaljimo od predloga i uzroka koji ih prouzrokuju.
 
Zatim sledi da donesemo hrabru i èvrstu odluku – stvarm koja uopšte nije strana našem karakteru i volji – da ne ponavljamo više to u èemu smo prethodno grešili. Tu odluku treba sjediniti sa neprekidnom prizivanjem Božije pomoæi, i tako æemo povratiti Božansku blagodat, koju smo rastužili i prognali od sebe svojim gresima.
 
Suština pokajanja i isceljenja koje potom sledi a za kojim èovek toliko žudi je u uzimanju na sebe mnogih trudova, duhovnih i fizièkih.
 
Trudovima se smanjuje i poništava slastoljublje koje je oživljeno našim samoljubljem i projavljuje se u raznim vidovima, jer «svaki prestup i neposlušanje pravednu platu prima» (pogl. Jevr. 2, 2). To je primer toga kako se ispunjava Božija pravda, koja odvraæa od nerazumnog naèala, koje je dejstvovalo zbog narušenja zakona i principa postojanja naše ovozemaljske ipostasi.
 
Kao što smo gore napomenuli, nesposobnost naše prirode da donosi verne sudove neuzbežno povlaèi za sobom i neadekvatan odnos prema svetu koji nas okružuje.
 
I tako mi odmah mnogo puta grešimo, i kao osnovna posledica greha dolazi do slastoljublja koja je majka smrti. Drugog leka i sredstva za borbu sa tom opasnošæu, sem spasonosnog trudobljublja, nema.
 
Iz tog razliga duhovnici daju pravila onima, koji idu putem pokajanja. Tako oni pobudjuju kod svojih duhovnih èeda nevoljno trudoljublje, kao sredstvo borbe sa slastoljubljem, koje je nastalo zbog prestupanja zapovesti.
 
Tome, ko prebiva u stanju neprekidnog i istinskog pokajanja veoma pomaže duboko razmišljanje o našem prednaznaèenju. Ko smo bili od poèetka našeg stvaranja, kada lukavstvo i njemu podobne strasti još nisu zarobili dušu, gde smo pali i gde treba da težimo uz Hristovu blagodat?
 
Ako budemo imali ovakva i slièna razmišljanja i ona budu deo nas, nikada se neæemo prepustiti gnevu i iskušenju, koje nam se šalje od nerazumnog poèetka i zakona izvitoperenosti.
 



4. Radi èega je neophodna ispovest?
 
Ispovest je prvi element pokajanja. Njen znaèajk uvidjamo u prièi o bludnom sinu: « Ustaæu i idem ocu svojemu, pa æu mu reæi: Oèe! Sagreših Nebu i Tebi i veæ nijesam dostojan nazvati se sin Tvoj» (Lk. 15, 18).
 
Reèju «ustaæu» on pokazuje svoje ispravljanje prethodnog pada, raskid sa bezakonski uèinjenim prethodnih izborom i grehom. Priznanjem «sagreših» - moli oproštaj. Sledeæi element istinskog pokajanja je – smirenje, koje poništava strast, u kojoj nalazi pribežište egoizam i visokoumlje zabludelog. «I veæ nijesam dostojan nazvati se sin Tvoj!». Dobrovoljno priznanje toga da nema više te veze sa ocem je neophodan dokaz svesti o svom postupku i povratak èoveka u njegovo prirodno stanje.
 
Razna mesta iz Pisma ukazuju na neophodnost ispovesti, kao na praktièan dokaz pokajanja. Ispovešæu èovek otkriva svoj poraz, izdaju i odricanje od svojih obaveza, zbog èega je i došlo do pada i pogibije. On shvata svoju krivicu i samim tim odstranjuje uzroke i sve to, što ga je dovelo do pada, a zatim se konaèno vraæa Ocu s Kojim je prekinuo vezu zbog greha i prestupa.
 
Za svaki postupak i za svaki prestup èovek nosi dvostruku krivicu: telesno, oseæajno i dušom zajedno sa umom, odakle i poèinje pad. Pokajanje bez ispovesti nije moguæe, kao i ispovest bez pokajanja. To su bezuslovno dva nerazdvojna sredstva koja vode ka spasenju.
 
Osnovni uzrok èovekove zablude je lažni sud, koji donosi um. Pokajanje znaèi obraæenje uma ka pravilnom rasudjivanju i pravilnom naèinu razmišljanja, kako ne bi bilo mesta za nerazumna naèela. Bog je po Svom èovekoljublju primio taj povratak èoveka u stanje duhovne ravnoteže i uèinio pokajanje najveæim dobrom za našu prirodu, posle izgubljene rajske bogopodobnosti.
 
Ne treba prenebregavati pokajanje, jer prema reèima Pisma, «ko se radja èistim od neèistoga? Niko» (Jov. 14, 4-5).
 
Ko je u stanju da opiše velièinu Božijeg èovekoljublja i dobrote u odnosu na èoveka, kada ga Bog prima, ukoliko Mu se on obraæa sa pokajanjem, bez obzira na to koliko velika bila njegova izdaja i prestup?
 
I ko može da opiše ubogost i pomraèenje zabludelog èoveka, kada on poništava i odbacuje dar, koji priziva odstupnika i izdajnika u krilo Ljubavi i oèinskog zagrljaja, izbavljajuæi ga od veène i strašne osude?
 
U stvari, kada nam Božije èovekoljublje ne bi dalo pokajanje, ništa nam tada ne bi dao ni sam domostroj Spasitelja našeg, pošto bismo mi zbog izopaèenosti koja deluje u mana uništili sve, živeæi ceo život u gresima i prestupima. I zato neka niko od Adamovih potomaka ne prenebregava da u svom životu koristi taj najveæi dar pokajanja, kako ne bi bezvredno plakao u buduæem životu.
 
Plaè i suze (u ovom životu) su najvažnije i najkorisnije orudje istinskog pokajanja i neka oni koji se pravilno kaju, ne odstupaju nikako od njega.
 



5. Šta je to plaè i kakva je korist od njega za vernika?
 
U Svojoj propovedi na Gori Gospod teši one koji plaèu odmah posle onih siromašnih duhom, to jest smirenih. Istinski smiren èovek ima neprestani plaè, jer u svemu oseæa svoju ništavnost i s bolom u srcu moli se Svemoguæem bogu da ga spase.
 
Plaè se radja od oseæanja beznaèajnosti, ništavila i nemoæi. On je – najverniji zastupnik koji može da podari spasenje i zastupništvo pred Bogom, jedinim našim Utešiteljem.
 
Dok je èovek prebivao u krilu Ljubavi i bogousinovljenja, plaèa nije bilo. Veæ posle pada on je postao sredstvo za urazumljenje èovekove svojevoljnosti.
 
Ne mislim da za pokajanje postoji neko drugo blagodatno sredtsvo, koje daje brz rezultat.
 
Prvo, s èim se susreo prvostvoreni èovek posle izgnanstva iz Raja, bili su plaè i nevolja, i svi mi kao Adamovi potomci nasledili smo plaè. On je – plod naše nesreæe, njega je okusio Sam Gospod naš, iako nije plakao zbog Sebe, veæ je oplakivao našu izopaèenost i to žalosno stanje u kome smo se našli.
 
Dakle, prvi plodovi koje smo zatekli u dolini plaèa bili su plaè i nevolja. Ne mislim da ima rodjenog èoveka na svetu koji nije okusio taj plod.
 
Taj isti otrov naše kazne mi možemo našim pokajanjem predivno da preobratimo u spasonosni lek, i tada æemo biti nazvani blaženima. Naravno, svi koji žive na zemlji imaju nevolje i plaèu, ali utehu imaju samo oni koji imaju veru i pokajanje.
 
Plaè ima svoje predloge i uzroke, a to je oseæaj naše krivice i grehovnosti, kao i sve ostalo što nam ukazuje na našu ubogost u poredjenju sa onim za šta smo bili stvoreni. Našu savest, a kao posledicu i srce, povredjuje ne samo to što narušavamo svoju obavezu, veæ i opasnost od strane Božanske pravednosti. Najpre se srce steže od nevolje, zatim nastaje stanje plaèa, i tada, ako dodamo molitvu i samoukoravanje, što je neophodno u datoj situaciji, poteæiæe suze, pretvarajuæi prvobitni otrov samoljublja u spasonosni lek od bolesti, i verujuæi se udostojava pohvale zapovesti blaženstva: «blaženi koji plaèu jer æe se utešiti» (Mt. 5, 4).
 
Svako stanje tuge, koje se radja zbog pokajanja, je korisno, nezavisno od toga da li posle njega slede nevolje i suze. Medjutim, opit otaca nas uverava u to, da je nemoguæe da nemaju nevolje i plaè oni koji se usrdno kaju, i posebno oni koji su okusili Božansku ljubav i Oèev Promisao.
 
Kao što brižno pokajanje i strah Božiji zajedno sa preciznim poštovanjem zakona radjaju i podržavaju plaè, tako život pun veselja, rasejan, zajedno sa neuzdržanjem ubija ga, izazivajuæi u èoveku duhovnu suhoæu i zastoj. Uzmite na sebe podvige – to je smisao našeg krsta i najvažniji element, koji podržava plaè.
 
Iz tog razloga naši oci, delatelji pokajanja, nikada im u svom životu nisu pribegavali. Oni su èesto imali takve podvige, koji se nama mogu èiniti nezamislivim. Ali da li postoje još neka druga tesna i uzana vrata i put, koji vodi u život, sem gore navedenog, zbog èega je potpuno taèno reèeno, da ga «mali broj nalazi»?
 



6. Å ta je to vera?
 
Vera je – zajednica tvari sa svojim Tvorcem Bogom i sredstvo, koje nas povezuje sa Njegovim spasonosnim Promislom. Bog se kroz veru otkrio tvari, i èovek je spoznao svoje prednaznaèenje.
 
A nismo li kroz veru spoznali i Božansko milosrdje koje nas je privelo ka obnavljanju prirode i spasenju?
 
Ljudska priroda je posle pada lišena svih svojih dostojanstava i potèinila se truleži i smrti. Ispravljanje bi bilo nemoguæe bez vere. Nije nam ostalo nijedno drugo sredstvo za našu utehu i isceljenje, sem vere u Tvorca.
 
Njega smo se odrekli prestupom i Njega ponovo prizivamo verom i privlaèimo k sebi svemoguæu Božansku blagodat, i verom živimo, poštujuæi Božije zapovesti. Neverje je odricanje delom, a vera je to ispovedanje, kojim možemo da obnovimo ravnotežu i poredak.
 
Prema apostolu Pavlu, vera je «ostvarenje oèekivanog i uverenost u nevidljivo» (Jevr. 11, 1). Vera je prihvatanje onoga što mi u stvari ne možemo da istražujemo i uporedjujemo. Verom prihvatamo sve natprirodne pojave, èak i Samog Boga, Koga znamo u Njegovim energijama. Verom oèekujemo i nadamo se nasledimo Božanska obeæanja, koji su naš cilj i nada. I nama, koji se sada podvizavamo vera daje nadu i uzdanje.
 
Proizilazi da je vera za sve nas sredstvo koje nas povezuje sa našom istinskom otadzbinom. Naši preci su pravedno dobijali nagrade za svoju veru. «Poverovao je Avraam Bogu i to mu se uraèunalo u pravednost» (Rim. 4, 3). Sledeæa mesta iz Pisma «Bez Mene ne možete ništa èiniti» (Jn. 15, 5) i «sve možemo u Njemu» (pogl. Flp. 4, 13) ukazuju na veru kao sredstvo veze sa Bogom.
 
Postoje dve vrste vere. Kao prvo, postoji vera u istine, koje je Bog otkrio Crkvi, to jest u dogmate. Nas to sada ne zanima.
 
A kao drugo, prema ocima, postoji još «vera sozercateljna». Ona nam je neophodna kako bismo se održali u ravnoteži, jer se nalazimo u dolini izgnanstva.
 
Svedržeæa sila Božija se projavljuje u vidu delovanja Božijeg Promisla, kojim Bog èuva i drži vaseljenu. Tu silu mi prizivamo u svakoj nuždi i verujemo da æe nas Bog uslišiti. On, bodreæi nas, kaže: «I sve što uzištete u molitvi vjerujuæi, dobiæete» (Mt. 21, 22), «ako možeš vjerovati: sve je moguæe onom koji vjeruje» (Mk. 9, 23) i «vera tvoja spasla te» (Mt. 9, 22).
 
Dakle, vera je bezuslovno spasonosni krug u nesreæama, i neka ga niko nikada ne prenebregava. Verujuæi u oèinski Božiji Promisao, Koji kaže: «Molite, i biæe vam dato; tražite, i naæiæete; kucajte, i otvoriæe vam se» (Mt. 7, 7), mi Ga usrdno prizivamo i izlazimo na kraj sa svim teškoæama koje nas snalaze.
 



7. Koja je veza izmedju hrabrosti i vere?
 
Gospod, kao što smo gore napomenuli, ukazuje sa je «sve moguæe onome koji veruje». Onima od nas, kojima je neophodna hrabrost u predstojeæoj borbi, treba dublje da se ukrepljuju u svojoj veri. Ona je – izvor hrabrosti, kao što i hrabrost nju ukrepljuje na odredjeni naèin.
 
Ima smisla detaljno razmotriti šta je to hrabrost, zbog toga što je to naša snaga za delovanje. Verujuæi u naše buduæe obnavljanje i besmrtnost, nama je neophodno da samim podvigom ispovedamo tu našu veru.
 
U teškim trenucima života, kada stradamo zbog sopstvene nemoæi ili prolazimo kroz iskušenja, ili smo podvrgnuti napadima satane, koji na nas vojuje neprekidno, jedino naše oružje i pomoæ koja nam ostaje je – hrabrost. Kao rezultat naših liènih napora, ona nas pobudjuje na borbu i straženje.
 
Mi verujemo, da nismo sami, veæ sa Bogom, Koji nas je prizvao u Svoju vojsku. Mi smo po sopstvenoj volji doneli odluku da se potèinimo Bogu, smatrajuæi potèinjavanje našom obavezom i ostvarujuæi ga u praksi. Orudje volje i njena pokretaèka snaga su – revnost po Bogu i hrabrost.
 
Znajuæi to, djavo pokušava da ih paralizuje, stavljajuæi na videlo naše propuste i pregrešenja. On razoblièava èovekove prestupe, plašeæi ga, kao «sudija»: «Eto! Ti si prestupnik! Opet si postao izdajnik! Ni za šta nisi sposoban! Zbog èega da preduzimaš sve te napore kad ništa ne možeš da postigneš?»
 
Ceo taj zatvoreni krug djavolskog lukavstva izaziva, posebno kod neiskusnih, smanjenje snage i dovodi do nedelovanja. Eto zbog èega podvižnik treba da bude veoma pažljiv, kako ne bi dospeo u sataninu mrežu i izgubio sav svoj trud, saglasivši se sa verolomnim djavolskim predlozima.
 
Na osnovu toga, što je podvig pokajanja mnogoobrazan i prepreke mnogobrojne, potpuno je prirodno da podvižnik odstupa, pošto i strasti i navike žive još u njemu i projavljuju se. U toj situaciji djavo predstavlja Boga kao strašnog Sudiju, Koji poziva na odgovor onoga koji je prestupio zapovest. I poslednji, kao i odstupnik, koji veæ nema predjašnju hrabrost, predaje se, gubi svoju hrabrost i revnost po Bogu.
 
Bogonosni naši oci, koji su se dobro podvizavali i ovenèali vencima slave, uèe nas opitu, kojim su poništavali satanino lukavstvo i odbijali njegove napade. Mi veæ ne smatramo Boga strašnim Sudijom, kako se neprijatelj lukavo trudi da nam Ga predstavi, veæ u Njemu vidimo našeg Oca, i tako odgovaramo obmanjivaèu: «Idi od mene satano! Nemam potrebe za sudijom! Pred Bogom sam sagrešio, Bogu, Koji je radi mene postao èovek i usinovio me, a tebe porazio, æu i dati odgovor. Neæu se ubojati Oca moga nikada, neæu Ga se odreæi niti Ga izdati. Moje neiskustvo i tvoje lukavstvo mi stavljaju prepreke. Ali tvoje lukavstvo je Bog uništio Svojom blagodaæu, a mene æe nagraditi, zbog toga što me je On za to i predodredio».
 
Ovim reèima pokazujemo kako podvižnik treba da se bori i da se ne predaje, èak iako mu se desi da padne ili odstupi.
 
Kraj pokajanja je po blagodati, a ne po našim zaslugama, sjedinjenje s Bogom i Ocem i oboženje, kako to opisuje Gospod naš: «Kao što si Ti Oèe u Meni i Ja u Tebi, tako su i oni u Nama» (Jn. 17, 21) i «hoæu, da tamo gde sam Ja, i oni budu sa Mnom» (Jn. 17, 24).
 
Krajnji (najmanji) stepen pokajanja je kada èovek koji se kaje, koliko god se predavao neradu, èuva pravu veru u Boga i ne odrièe se hrišæanskog ispovedanja. To što on èuva veru i ne odrièe se ispovedanja Hrista, znaèi da on prebiva u stanju pokajanja i medju onima je koji se kaju. Bog sa Svojom blagodaæu prebiva s njim, oèekujuæi njegovo budjenje iz mraka oèajanja.
 
To stanje se smatra Božijim milosrdjem za ispovedanje vere i tako Bog, Koji oèekuje obraæenje bolesnih i nemoænih, podiže ga jer ovaj nije ostavio do kraja pokajanje. Naše spasenje nije ugovor, veæ pitanje vere i ispovedanja Onoga, Koji spasava one koji veruju u Njega i koji od Njega oèekuju neizrecivo sastradanje i èovekoljublje.




8. Å ta je to molitva, kakva ona treba da bude, i kakvi su njeni plodovi?

Molitva je osnovno sredstvo koje sjedinjuje sva razumna biæa sa njihovim Tvorcem Bogom. Ona æe biti i u novom životu njihovo osnovno zanimanje i obaveza.

Molitva je neposredna veza i neprekidno sredstvo opštenja angela i ljudi s Bogom.

Molitva je – izlazak iz naših prolaznih okova u oblast beskonaènosti, ona nas izvodi van tih žalosnih predela, kojima smo ogranièeni, i daje nam oseæaj bezgraniènog i natprirodnog.

Nestaje prostor, mesto, naèin, i mi oseæamo delovanje Božanskih svojstava. Ako i želimo da opišemo prirodu i suštinu tog natprirodnog dara, shvatamo da taj trud prevazilazi naše snage. Ogranièiæemo se samo na to kako u nama deluju njeni rezultati i plodovi.

Taj Božanski dar tvari je toliko velièanstven, da je i Sam Darodavac pribegavao k molitvi, boraveæi u našem prolaznom svetu. Apostol Luka kaže da je Gospod «probdio celu noæ u molitvi Bogu» (Lk. 6, 12).

Ponekad je Njegova molitva bila u vidu ispovesti, a ponekad kao izuzetno moljenje ili blagodarenje i molba Tvorcu Svetova, Ocu; samim tim gospod je želeo da pokaže neophodnost i znaèenje tog najveæeg dara. «Oèe! Zahvaljujem Ti što si Me uslišio» (Jn. 11, 41), «Oèe Sveti! Saèuvaj ih u ime Svoje...one koje si Mi dao saèuvah, i niko od njih ne pogibe osim sina pogibli... Ne molim samo za njih, nego i za one koji Me uzvjeruju njihove rijeèi radi» (Jn. 17, 11, 12:20).

Najbolji i najpotresniji primer je getsimanska molitva, u kojoj On tri puta moli Oca posle primanja na Sebe isceljenje celog sveta.

Gde god da usmerimo našu pažnju: od momenta stvaranja tvari i potom, molitva je svuda prisutna. Na taj naèin, molitva je veza i jedinstvo sve tvari sa Bogom i Tvorcem i njihova projekcija u veènost.

Koliko je molitva bliska razumnim biæima, može se videti iz toga što ona poèinje sama od sebe u sluèajevima nužde i posebno u trenutku opasnosti, pokreæuæi èlanke neosetno i nesvesno.

Ona je najsavršeniji instrument, koji daje tvari, èoveku posebno, moguænost istinskog opštenja sa njegovim Tvorcem. Uz pomoæ nje èovek može da moli i dobije ono što mu je potrebno, da utièe na izmenu kazne, koju Božija Pravda stavlja na njega, da dobije preizobilni blagoslov, da sazna to što ne zna, da podrži bližnjega moleæi Boga za to, i uopšte kroz molitvu èovek može da postane prièasnik mnogih svojstava Boga našeg i Oca.

Uostalom, nemoguæe je opisati rezultat i preimuæstvo ove dobrodetelji nazvane molitva, u odnosu na druge. Pridjite svi, umorni i obremenjeni, koji prebivate u tom mestu opšteg izgnanstva, u krilo majke svih vrlina – molitve, i ona æe vam dati mir više od toga što ste oèekivali ili molili.




9. Šta je to umna molitva, zbog èega se ona tako zove i kako je sticati?

Molitva, iako po svojoj prirodi jedna, ima, kao što se vidi iz istorije, razne naèine i vidove. Toj vrlini nad vrlinama se daju razni nazivi, koji uostalom nose jedan te isti smisao, a reè «molitva» je samo opšti naziv.

U zavisnosti od cilja i po tome kako se izvršava, ona se naziva: moljenjem, prozbom, obraæanjem i èak i vapajem, ako nas na to primorava neodložna potreba. Molitva u stanju današnjeg našeg izgnanstva ne samo da je obavezna, veæ je i neophodna, u šta nas uverava Sam Gospod, govoreæi da «bez Mene ne možete ništa èiniti» (Jn. 15, 5). I možemo da budemo sauèesnici Gospodu u našem sopstvenom spasenju, sledeæi jevandjelsku reè: «Molite, i daæe vam se, tražite i naæiæete, kucajte i otvoriæe vam se» (Mt. 7, 7).

Pravilnoj molitvi nas uèe sveti oci, koji su i sami bili njeni delatelji i udostojili se da stièu njene darove i milosti. Svako obraæanje i uznošenje uma ka Bogu jeste molitva. Što je ona spokojnija i mirnija, to donosi veæi plod.

Najrasprostranjeniji naèin molitve kod hrišæana je pesmopojanje u crkvama prema posebnim službenim knjigama, drugi naèin je – nasamo ili sa dvoje-troje drugih ljudi, koristeæi molitve raznih svetih otaca ili Davidove psalme.

Još jedan naèin, veoma rasprostranjen je – potpuno usamljena molitva sa pažnjom i usredsredjenošæu, kada èovek koji se moli skrušeno ispoveda svoje grehe i upornim moljenjem umoljava Èovekoljupca Gospoda da mu bude snishodljiv.

Postoji još drugi naèin molitve, kada se èovek obraæa unutar sebe, èemu su uèili i što su praktikovali sami naši monahujuæi oci. To jest da bi se um uzdržao od lutanja, treba ga svesti u srce, istovremeno izgovarajuæi jednosložnu molitvu: «Gospode Isuse Hriste, pomiluj me».

O tome, da je spasenje nemoguæe bez vere i prizivanja spasonosnog imena Gospoda našega Isusa Hrista, Sina Božijeg, prvi nam govori apostol Pavle. Tom jednosložnom molitvom molimo za pomoæ Božiju i predajemo se Hristu. Kao Petar ispovedamo da je Gospod Sin Božiji. Toj molitvi saprisustvuje Sin Božiji, jer «niko ne može da nazove Isusa Gospodom, samo Duhom Svetim» (1 Kor. 12, 3). Ali moliti se tom molitvom je teško iz razloga što je naš um zarobljen mnogim besmislenim navikama, koje tako lako ne odstupaju zbog èega je i potrebna upornost i napor kako na to poziva apostol Pavle: «Neprekidno se molite».

Pri svoj svojoj istrajnosti naša molitva nailazi na razlièite prepreke i to više puta. One nastaju ili od prirodnog zamora, po navici, ili zbog delovanja djavola. Na njih ne treba obraæati pažnju, jer je naš cilj Hristos, naš Život.

Kada neko poène uporno da priziva presveto Ime Gospodnje: «Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me», oseæa da ga bole ramena i glava. To se objašnjava zavišæu satane, koji ima za cilj da onemoguæi naš pokušaj da se molimo. Ali mi imamo zapovest: «neprestano se molite» (1Sol. 5, 17) i znamo da «zapovesti Gospodnje nisu teške» (1Jn. 5, 3). Kako u stvari još shvatiti reèi Gospodnje, da «bez Mene ne možete ništa èiniti» (Jn. 15, 5) i «prizovi Me u dan nevolje i izbaviæu te» (Ps. 49, 15).

Naši opitni oci uèe da je nekad potrebno izgovarati sve reèi molitve, a opet drugi put, posebno to važi za poèetnike, zbog nemoæi našeg uma da zadrži znaèajan broj reèi, te treba izgovarati: «Isuse, Sine Božiji, pomiluj me». Ne treba èesto menjati reèi u molitvi i jednom izgovarati ovako, a drugi put drugaèije, radi izbegavanja besmislene navike. Ovom molitvom se treba moliti s vremena na vreme, èas glasno, èas tiho, èas šapatom, kako bi um mogao lakše da se uzdrži od smuæivanja spoljašnjim svetom, a ponekad i u mislima. Oba naèina su neophodna i korisna.

Snažna želja da se stekne ova molitva privlaèi dejstvo blagodati, koja pripomaže u molitvi, postepeno je um sve lakše zadržava, dobija blagodatnu utehu, realno oseæa Božiju pomoæ i tako ukrepljen, nastavlja.

Okusivši Božansku utehu, zahvaljujuæi svojoj upornosti, un veæ sam zadržava molitvu, imajuæi k njoj unutrašnje raspoloženje. Šapat veæ nije potreban, a um se moli s manjim trudom nego ranije, jer se po blagodati izbavio od smuæivanja.

Ako i dalje bude prebivao u molitvi, tada ga Bog prosveæuje, on kontroliše misli i odbacuje besmislena ubacivanja, koja predstavljaju neodvojivi deo starog èoveka. Tada mu blagodat otkriva Carsvto Božije, koje se nalazi «unutar nas» (Lk. 17, 21), kako je uèio Gospod. Takva molitva, ako je praktikujemo, naziva se umna.

Ako èovek uporno, neprekidno i bez žaljenja nastavi da tvori ovu molitvu, tada æe Božanska blagodat neprekidno prebivati u umu i srcu takvog podvižnika. Tada veæ neæe biti potrebni nikakvi napori, a molitva æe teæi neprekidno sama od sebe, èak i u snu. I nikada podvižnik neæe prestati da se moli neizrecivim uzdasima, moleæi Boga ne samo za sebe, veæ i za sve nevolje i namuèene, i za sve ljude uopšte. On bez napora postaje sauèesnik sveopšte boli, «plaèe sa onima koji plaèu i raduje se sa onima koji se raduju» (Rim. 12, 15).

Jednosložna molitva može da se izgovara na svakom mestu, u svako vreme i pri svim okolnostima, kako nalazeæi se u društvu, tako i nasamo. Ona ni u kom sluèaju nije zabranjena mirjanima, kako neki tvrde, iako je više praktikuju monasi. Svako, gde god bio, može u mislima da priziva i obraæa se Imenu Hristovom. Molim i vas ljubljeni, probajte sami, i ubrzo æete osetiti plodove tog delanja. Ime Gospoda našega nije samo reè, Njegovo Ime je – sila, energija, vaskrsenje i život.

Onaj ko je rešio po blagodati da se bavi ovim delanjem, neka ne upada u malodušnost, neka ne sumnja i njegova nagrada æe biti velika, i to ne samo na nebu, veæ æe i ovde na zemlji osetiti korist. Nezamislivo je da nas prezre Gospod, Koji je «umro za nas, kada smo još bili grešnici» (Rim. 5, 8), kada Ga tako uporno molimo, i da nam ne daruje to što je obeæao. Ako je On uslišio demone, koji su Ga molili da ih ne salje u bezdan, i ako je izbavio od kazne faraona koji Ga je razgnevio jer je ugnjetavao jevrejski narod nezamislivo je da ne usliši nas koji Ga prizivamo sa onoliko dnage koliko imamao? Neka molitva, kao neophodna naša obaveza, bude uvek sa nama, nemoænima, i tada æemo prema Pismu dobiti «neuporedivo više nego što molimo, ili što pomišljamo» (Ef. 3, 20)




10. Å ta je to pohvalna smelost pred Bogom?

Pohvalnu smelost pred Bogom nije lako sresti, jer se javlja samo u sluèajevima izuzetne duhovne budnosti i samopožrtvovanja. Bog je samo tada prima, ako je taj èovek velikodužan sam po sebi. Smelost je – poništenje stida i uporan zahteva da uèini nešto nezakonito! Da, ja narušavam zakon, ali hoæu da me poslušaš! U tome je istinski smisao tog pohvlanog zahteva, koji mogu da zatraže samo heroji milosrdja i sastradanja.

Gospod naš i Spasitelj Isus Hristos je žrtva naše smelosti i upornosti, kojima Ga umoljavamo i primoravamo da promeni Svoju prvobitnu osudu. «Da, Gospode moj, ispovedam svoju krivicu. Moje zablude i gresi su uzrok ovog žalosnog stanja u kome se trenutno nalazim. Ali se kajem i pripadam Ti, i molim Te: ostavi moja sagrešenja, ne uzmi mi za krivicu moj prestup. Nemoj me predati urazumljenju i kazni koja mi dolikuje. Prostri milost Svoju i pokri me, da ne upadnem u iskušenje i ponovo Te razgnevim».

Eto tu pohvalnu smelost treba da koristimo, slièno Jevandjelskoj udovici, koja je kako nam Gospod kaže, neprekidnim dosadjivanjem iznudila od prema njoj ravnodušnog Sudije da je posluša i da joj po pravdi.




11. Kako èovek da spozna Božiju volju?

Njenim upornim traženjem i odricanjem od sopstvene volje, jer se i Gospod odrekao Sebe, stavivši se u apsolutno poslušanje Ocu.

Bog nije podvrgnut ni strastima, ni greškama, niti Ga pokreæe neka skrivena misao, jer je On – svemoguæ. Znajuæi sve unapred, On bez greške otkriva Svoju volju ili delimièno, ili u potpunosti, u zavisnosti od nastale potrebe i imajuæi u vidu podržavanje èoveka i bezopasnost dela.

Zbog nesavršenstva i prethodne prirode podvrgnute promenama, tvorevina se suoèava sa božanskom voljom, ali èesto ista nije u saglasnosti sa njihovim interesom i ciljevima. Kao tvorevina od Prauzroka, tvari same po sebi, van Tvorca ne mogu da dostignu najbolje, savršeno stanje. Taj, ovaploæen u delu, Promisao savršen po svojoj prirodi, pošto proistièe od svesavršenog Boga još se naziva i Božijom voljom.

Zbog iskvarenosti i promena, kojima smo se podvgrli, Božija volja, nalazeæi se u sferi domostroja, postala je fleksibilna i može da se menja, ali se ne može poništiti, veæ samo preobraziti, što se i dešava radi naše nemoæi, dok ne dodjemo u stanje ravnoteže.

U odnosu na našu razumnu prirodu Božijoj volji je ugodno, da se «svi spasu i dodju u poznanje istine» (1 Tim. 2, 4). Medjutim èovekova ravnodušnost ili slabost, ili ogranièenost uma primoravaju Božiju volju da menja svoje namere u odnosu na nas, što neiskusne dovodi u stanje nezadovoljstva i uninija. Znajuæi da je Božija volja nepogrešiva, mi ne treba da budemo nezadovoljni ili da ropæemo, veæ da priznamo svoje grehe i da se sa verom potèinimo Promislu.

Ako «nijedna jota i nijedna titla iz zakona neæe nestati» (Mt. 5, 18) i ako «su vaše dlake na glavi izbrojane» (Mt. 10, 30), kakvo imamo pravo da se žalimo na neke prividne nezgode, koje nam se dešavaju u ovom žalosnom stanju? Kako to opisuje apostol Pavle: «Tako li ste nerazumni? Poèevši Duhom, sad tijelom svršujete?» (Gal. 3, 3)? Mi vidimo samo toliko, koliko nam vid dozvoljava i sve odluke i planove donosimo na osnovu naših sopstvenih sudova i zakljuèaka.

Bog tako ne radi. On, Koji promišlja o svoj tvari, ne menja Svoje odluke, ali menja naèin delovanja odvojenih komponenti i èak odvojenih ljudi, kako bi sve uredio za našu najveæu korist. Poznanje Božije volje zavisi u znaèajnom stepenu od naših liènih napora u traganju za njom, od toga koliko smo se odrekli sopstvene volje, nesavršene i strasne, i koliko sledimo savet Crkve: «Pitaj oca tvog, i on æe objaviti starcima tvojim i oni æe ti reæi» (Utor. 32, 7).

Èista savest i odluènost da se sa najveæom preciznošæu ispunjava to što smo obeæali Bogu, jer ništa ne promièe «srcu i utrobi koja ispituje» (Ps. 7, 10), daju nam moguænost da èesto spoznajemo Božiju volju, pošto u oba sluèaja približavamo k sebi milost Božiju. Ako èovek ima istinski strah Božiji, sastradanje i milosrdje, jednom reèju, sve što je Bogu ugodno, tada On ne skriva Svoju volju od onih, koji žive ljubavlju jer je i Sam Ljubav.

Bilo bi dobro da èovek izbegava da na grub oseæajan naèin moli Boga da mu otkrije Svoju volju, kako nažalost neki postupaju, jer zbog naše gordosti možemo lako da se sablaznimo i poverujemo toj informaciji koju nam daje satana.



12. Koje su osobine blagorazumnog èoveka?

Blagorazuman èovek je slobodan od besmislenih oseæanja, strasnih raspoloženja i pokreta. Zahvaljujuæi tome on vlada nad razumom, držeæi ga pod kontrolom, zbog èega ima pravilan odnos prema svemu. On je krotak, nezlobiv u opštenju sa bližnjima, smirenomudar, sastradalan, milosrdan i dobar prema svima. Opisujuæi karakter takvog savršenog èoveka, shvatamo da je to taèno opis Prauzroka, Gospoda našeg, zbog toga što je samo On vratio celovitost našoj prirodi. To su bezuslovno dokazali svi, koji su bili Hristovi, koji su se obukli u nebeski lik i «da život proždere smrtno» (2 Kor. 5, 4).

Medjutim podvlaèimo, da bez pomoæi Božanske blagodati pali i skrušeni èovek ne može da povrati to što je izgubio.



13. Zbog èega Božanska blagodat ponekad kuca na vrata ljudi koji su prema njoj ravnodušni i nebrižni?

Saglasno Svom domostroju, Bog «želi da se svi ljudi spasu» (1 Tim. 2, 4) i daje nam time ili povod za budjenje, ili èak upozorava na opasnost, koja je posledica njihove sopstvene neobazrivosti i zle naravi.

Na nesreæu, znaèajan broj ljudi ne biva urazumljen time, i za njih je kazna neizmenjiva, ali veæina dobija korist i postaju misionari Božijeg èovekoljublja, noseæi vest onima, koji o Njemu ne znaju.

Dovoljno èesto su tokom istorije zli ljudi pokušavali da èine prestupe, pa tako i na mestima posveæenim Bogu, ali bi se desilo neko èudo koje ih je u tome spreèavalo i umesto toga da uèine zlo, oni su se obraæali u veru i menjali svoj život. To, što nisu mogli da uèine ni zdrav razum, ni ljudski odnos prema tim ljudima, dešavalo se po èovekoljubivom domostrojstvu Božijem ljubavlju, a ne upozorenjem.

Ponekad se to dešava i po molitvama drugih ljudi, ispunjenih vrlinama, koji mole Boga da prosvetli zle ljude, koji se zbog sopstvene krivice nalaze u zabludi, kako bi spoznali istinu. Ponekad se dešava i to da zli ljudi imaju na nebu svetog srodnika koji se moli Bogu za njih, prema reèi Pisma: «Blažen je onaj koji ima seme u sionu i srodnike u Jerusalimu» (Is. 31, 9).

U svakom sluèaju, sve to je delo beskrajnog èovekoljublja Božijeg, koje uporno priziva bezoseæajnog èoveka da se probudi i pobudjuje ga na ispravljanje. Naravno, bolje je ako se èovek sam postara da se ispravi nego da èeka bezbrojna dobroèinstva.



14. Šta je to Hristova prostodušnost?

Teško je govoriti o toj ne jednostavnoj, veæ pre bogopodobnoj vrlini, o kojoj mogu da nam govore samo oni, koji su je sticali. O blažena prostodušnost, odelo bestrasnosti i samo savršenstvo, obitelj, prijatna Bogu!

O njoj nam je govorio Gospod, i nju je tražio u ljudima, ali ju je našao samo kod dece, prostodušne i nezlobive.

On nas je upozorio da ako je ne zadobijemo u ovom životu, neæe nas primiti u Svoje Carstvo. Sva svojstva Ljubavi, kako to opisuje apostol Pavle, su ispunjena prostodušnošæu. Pre pada u èoveku je postojao njen kvasac, i zato u njemu nije uopšte bilo lukavstva, koristoljublja, kalkulacija, visokoumlja, i prokletog egoizma.

Onaj, koji traga za prostodušnošæu i želi je, neka poène hrabro i brzo da iskorenjuje iz sebe egoizam i sve što predstavlja strast koristoljublja i samozadovoljstva, mraèno bogohuljenje i njemu sliène strasti. Taj podvig treba da ima u svojoj osnovi èvrstu veru u Boga i On æe se pobrinuti o nama i podržaæe nas, a takodje æe nam darovati i snagu da pobedimo licemerje, pretvaranje, prenemaganje – sve te pogubne strasti, koje nas svakodnevno vrebaju.



 15. Å ta je to smirenje?

Odgovor na ovo pitanje prevazilazi ljudske sfere i kriterijume shvatanja. To nije prosto vrlina, koja bi ležala u sferi ljudskih poimanja, veæ nešto natprirodno, što se može opisati samo onome ko je prosveæen sijanjem Božije blagodati.

Smirenje je lik i podobije Božanskih osobina i oni koji su dostigli oboženje su ga pravedno nazvali «odejanijem Božanstva». Smirenje je – osnova nepodložnosti strastima, peèat savršenstva, stanje èovekove nepromenjenosti, i mnogo toga drugog, svojestvenog Božanskom svesavršenstvu.

U svemu, u èemu se projavljuje Božanska velièanstvenost, uvek blagouha smirenje, zbog èega je pravedno reèeno, da «Bog smirenima daje blagodat» (Jak. 4, 6).

S dolaskom prokletog egoizma i gubavog visokoumlja – bolesti satane, koje su pogibeljne za njega samog, - èovekova priroda je bila poražena. Proizilazi, da nije uzalud što se Bog protivi gordima, i ko æe se održati tamo gde On, Koji obuhvata Vaseljenu, protivdejstvuje?

Smirenje prilièi i prati sve osobine Svedržitelja-Boga, njime se zapeèaæuje zakon i uzrok nepromenljivosti i punoæe Božanske volje i svespasavajuæeg Promisla. Kao dokaz punoæe te Božanske osobine služe Njegove sopstvene reèi, da je Bog «krotak i smiren srcem». Ali ako Sam Bog priznaje da je On smiren srcem, ne znaèi li tada to, da smirenje može da bude svojstvo svake razumne liènosti, i tako nije strano ni našoj prirodi, veæ predstavlja suštinu života?

Neko može smireno da razmisli, da ako je izopaèenje pogubilo i uništilo èudnu i presvetlu angelsku lepotu i dostojanstvo, ne znaèi li to da smirenje nije samo neka spoljna forma i prilagodjavanje, veæ èovekovo svojstvo i suština?

Evo, gde je rešenje pitanja o tome, zbog èega je èovek odstupio od Boga i pao. Koren i zaèetak svakog pada ili sagrešenja je odsustvo smirenomudrenosti. Posledice odbacivanja smirenomudrenosti, u kojoj obitava Bog i Njegova volja su – koristoljublje, svojeglavost, samozadovoljstvo, nezavisnost, neposlušanje, anarhija i tome sliène projave egocentrizma.

Ako nam je otkriveno da je Bog po Svojoj prirodi smiren, tada veæ nema mesta pitanjima, zbog èega je smirenje neophodno da se razvraæeni svet isceli i dovede u ravnotežu.

Onima, koji oseæaju sopstvenu nemoæ i doživljavaju neuspehe, savetujem da što brže pribegnu smirenomudrenosti, kako u mislima, tako i u postupcima, i tada æemo sebi vratiti sve što smo izgubili i neæemo bludeti u moru apstraktnih i satanskih uèenja, koja radjaju smrt.

Milioni onih koji su se podvizavali krvnim i beskrvnim podvigom, kako nam je poznato iz istorije Crkve, postupali su u svemu sa smirenjem, podražavajuæi našem Sladèajšem Spasitelju.

Oni, koji žele da se vrate u Nebeski grad, èiji je Tvorac Bog, neka prigrle blaženu smirenomudrenost, koja æe ih preobraziti i pokazati naslednicima veènosti.