|
angg
|
 |
« Odgovor #49 poslato: 03 Novembar, 2011, 09:25:29 pm » |
|
Породица Хаџи-Павловић
Породица води порекло из села Мужинца у подножју Ртња. Упамћени су Јован Јовановић (1770-1832) и Стана (1773-1818), који изродише Илију, Персу, Ницу, Станију, Петкану и Павла. Одласком Павла Јовановића на хаџилук 1857, породица стиче презиме Хаџи-Павловић.
Фамилија Хаџи-Павловић била је у сродству са митрополитом Михаилом (1826-1898). Породица Љубе Дидића, једног од вођа Тимочке буне, ородила се са Хаџи-Павловићима.
Благоје Хаџи-Павловић (1838-1918), син Хаџи-Павла и Велике, оженио се Милицом (1842-1923), сестром хајдук-Вељка Петровића. Благоје и Милица су имали деветоро деце, пет синова и четири ћерке: Јована, Константина, Божидара, Павла, Стаменка, Анку, Ленку, Љубицу и Стану.
Њихово осмо дете био је син Павле (1880-1952) је суоснивач Српско-американске банке, и њен први гувернер у Београду. Заједно са Михаилом Пупином оснивао добровољне фондове за помоћ српском народу у Србији и у изгнанству, у време Првог светског рата.
Најстарији син Благоја и Милице,Јован Хаџи-Павловић оженио се Милевом Миладиновић(1867-1962), из породице чувеног трговца Цветка Миладиновића, чији је брат Андра Миладиновић био власник Зајечарске пиваре, основане 1895. године. Милева Хаџи-Павловић, лепа и стамена трговачка кћи, изроди Јовану десеторо деце, пет синова и пет ћери: Илију, Витомира, Димитрија, Радомира, Благоја, Росу, Милицу, Софију, Босиљку и Десанку.
Благоје Хаџи-Павловић (1902-1993) завршио је економију и камералне науке у Бечу и Берлину, говорио је немачки, француски и енглески језик, па тако постао преводилац. Др Радомир Хаџи-Павловић (1904-1994), стекао је диплому лекара за целокупно лекарство, на Медицинском факултету Универзитета у Бечу, 1928. године, специјализирао кожно-венеричне болести 1936, на Универзитету у Паризу, када је, по завршеном стажу код доктора Гужероа, на Клиници за заразне болести и сифилис Болнице Св. Луиса, именован за страног асистента. По повратку у Србију, др Радомир Хаџи-Павловић постаје асистент др Ђурици , професору на предмету Кожно-венеричне болести, на Медицинском факултету у Београду. У Краљевини Југославији, др Хаџи-Павловић у чину санитетског поручника обавља дужности лекара у: Војној болници у Пироту, Битољу и Зајечару. У Другом светском рату је у заробљеништву, а по ослобођењу ради у саставу сокобањске болнице, железничке амбуланте у Нишу, потом Железничке болнице у Београду. Полиглота, лекар широког образовања и искуства, др Радомир Хаџи-Павловић је аутор бројних стручних радова објављених у Србији и Француској.
Браћа Благоје Хаџи-Павловић и др Радомир Хаџи-Павловић, превели су чувену књигу др Герхарда Вензмера “Лекар за сваку породицу”, коју је објавила Младинска књига, 1972. Благоје Хаџи-Павловић је, такође, аутор породичне хронике “Хаџијино благо”, за коју је Богдан Поповић написао предговор.
Благоје Хаџи-Павловић се оженио Десанком Радовић, ћерком др Душана Радовића (1881-1915). Грану Благоја и Десанке Хаџи-Павловић наставили су кћи Братислава, професор и Андреја Хаџи-Павловић, виши саветник физичке хемије на београдском универзитету, са сином Душаном, студентом екологије, који носи име свог славног претка по мајци.
Божидар Хаџи-Павловић (1869-1946), син Благоја и Милице Хаџи-Павловић, оженио се Љубицом Брачинац (1872-1969), родом из Ражња. Имали су петоро деце: Ангелину, Наталију, Младена, Предрага и Станиславу. Хаџи-Павловићи су своје ћерке васпитавали “по европски”, Тако је Наталија Хаџи-Павловић (1896-1985) похађала Натовићев завод за девојке у Нишу, где је учила немачки и француски језик, имала је и часове клавира, али је била подучавана како се води домаћинство. Удајом за Драгољуба Настића, пуковника у војном грађевинарству, Наталија Хаџи-Павловић се сели за Ћуприју.
Милица, ћерка Станиславе Хаџи-Павловић, удајом за Косту Митровића, постаје снаха старе грађанске крагујевачке породице. Др Коста Митровић је, после деде др Митровића и оца др Димитрија Митровића, постао трећи специјалиста оториноларингологије у фамилији.
Др Младен Хаџи-Павловић(1898-1978) је још један лекар у фамилији Хаџи-Павловић. Као гимназијалац “Мушке гимназије краља Милана I” у Нишу, повукао са српском војском преко Албаније 1915. Пребачен је у Француску, где је у Монпељеју завршио гимназију и студије медицине. Др Младен Хаџи-Павловић одбранио је докторску тезу “ Action du Traitement Mercuriel sur Ceratains Cirrhoses de Lainee“ на Медицинском факултету Универзитета у Монпељеу, 27. јула 1922. године. Обављеном специјализацијом у Француској 1923, др Младен Хаџи-Павловић је стекао диплому за хигијену и сертификат за санитетску службу на Медицинском факултету Универзитета у Монпељеу. Завршио је (1929) осим тога специјализацију микробиологије, епидемиологије, серологије и имунологије на Факултету за хигијену и јавно здравље Џонс Хопкинс универзитета у Бостону. По повратку у домовину, др Хаџи-Павловић ради као срески лекар у Књажевцу, Зајечару, потом је примљен за лекара специјалисту у Пастеров завод у Нишу, којим је руководио познати др Ђорђе Гуелмино (1893-1975). Доктора Младена је красило широко образовање: говорио је француски, немачки, енглески, а касније је учио и руски језик. Често је свирао виолину са братом Предрагом, који га је пратио на флаути. Др Младен Хаџи-Павловић се оженио Јеленом Хаџи-Нешић, девојком из чувене нишке аџијске породице, познате по надимку Жабота. Стабло Јелене и Младена Хаџи-Павловића продужили су Божидар, инжењер технолог и Софија, професор енглеског језика.
Кћи Лазара Хаџи-Павловића (1855-1915) и Кате, Вукосава Хаџи-Павловић удала се за др Драгутина Петковића (1873-1947), санитетског официра, суоснивача Пастеровог завода у Нишу, лекара који је имао важну улогу у реорганизацији српског санитета на Солунском фронту, носиоца бројних одликовања и оснивача прве приватне болнице “Санаторијум Петковић” у Нишу. Петковићи су имали ћерку Иванку, синове Ивана, Милана и Саву. Иванка Петковић (1905-1944), удата Јовановић, завршила је Музичку академију у Београду, одсек клавира, код професора Нине Нисочко. Иван Петковић (1902-1972) дипломирао је на Правном и Економском факултету, магистрирао права. Радио је као адвокат у Варварину. Милан Петковић (1906-1987) и Сава Петковић (1910-1992) завршили су медицину и наставили традицију оца др Драгутина Петковића. Др Милан Петковић је промовисан за доктора медицинских наука у Бечу, 1930. године, док је специјализацију интерне медицине завршио у Паризу, вратио се у Ниш, где је провео свој радни век као лекар, у Санаторијуму “Петковић”, као шеф Интерног одељења Државне болнице и виши предавач на Медицинском факултету. Др Сава Петковић је завршио медицину у Београду, специјализовао хирургију, а потом изабран за редовног професора Медицинског факултета у Београду постаje управник Уролошке клинике, где је остао до пензионисања. Као лекар великог угледа, био је редован члан Српске академије наука и уметности.
Славица Поповић-Филиповић, (Нишки весник, бр 61. новембар 2009.)
|
Portal Sokobanje
