ПИКАВАЦУ Сокобањи се ваља дрога, нарочито по кафићима. Командир полиције позове Вуксана, Вуцу полицајца, који носи задњицу као сеоска распуштеница, врат као у бика, а стомак као у државног чиновника. Стоји Вуца пред командиром и одважно слуша похвале на свој рачун.
- Ти си најстарији, најодважнији, најспремнији и најхрабрији од свих твојих колега! Знамо да се дрога растура по кафићима. По којим кафићима и ко је растура, то је наш задатак. Тај задатак можеш само ти да завршиш. Било би паметно да кренеш у цивилу и да се трудиш да не привлачиш пажњу!
- Разумем, господине поручниче, у то не требате сумњати. Сутра, собајле ћу вас известим!
Вуксан се спремио. Обукао некакве бермуде, маскирну јакну, сафари шешир и огромне сунчане наочаре. (Умало због њих није разбио лабрњу, јер је, сирома, слабо видео и зато често ударао у столове.) Ишао је од кафића до кафића. Изазивао је подсмех, јер су га бањска деца препознала. Ама, говорио би Вуксан странски језик, да је само нешто знао, онда би га препознали ђавола. Било како било, ујутру рапортира командиру:
- Господине поручниче, као што сте ми наредили обишао сам терен. Ништа од тих прича, верујте, па они сиромаси немају лову ни за цигарете, него целу ноћ врте у кругу један пикавац!
- У ком је кафићу то било? - упита командир. Вуксан одговори у којем.
- Одлично си обавио посао, слободан си!
Ослободи га командир уздишући. Кад Вуца оде, командир нареди да се онај кафић држи на оку.
