НадаЧекајућ и документ, којим се потврдјује да је мој деда провео бројне дане у заробњеничком, радном логору у Мадјарској, благо замишљен вирио сам из једне од фотеља пресвучених тешком, црвеном, говедјом кожом, којима су" “црвено-звездаши”" опремили широки, пространи хол, велелепног здања Народног Архива Украјине.
Ка мени кретао се господин поодмаклих година и не мале тежине, али још увек чврстог корака стеченог , вероватно, дугогодишњом војном дисциплином. На густе, чекињасте обрве, испод којих су доминирале крупне очи, наслањао се прамен јако таласасте, седе косе, необичне густине. И већ само овлаш осмотрена фигура сасвим јасно је подсећала на горде, снажне горштаке из села дуговечних људи са врлети кавкаских планина.
Застао је за тренутак крај фотеље наспрам моје, лагано се заротирао и спустио у њу, а она, видно набрекла под теретом, још јаче показа своје црвенило. Лагано је подигао поглед и почастио ме широким осмехом, да би , закључио сам, стекао почетну наклоност и себи обезбедио довољно времена за анализу моје спољашности и посебно личности, карактера. Медјусобни позитивни таласи:
пажња, толеранција и узајамно поштовање, створени су за трен. Медјутим, осећај ми је побудио мисао да испод површине, створене неоспорно великим шармом тог човека, зјапи јама пуна нагомилане несреће, патње и животног страдања. Слушајући свој сопствени писак, који се незадрживо ширио празним простором, из груди облепљених салом и бронхија, које су вероватно личиле на испумпане дечије лопте, стари је чекао неки знак, да крене са причом што је потиснута страхом и разним стегема"чучала" годинама у њему. Понудих прозаичан разговор о здрављу. Било би добро да додјете код мене, на југо-исток земље, у бању што лечи грудне болести “. И додах да је наша “ружа ветрова” и минерална вода, додуше непризната од многих лекара, али јако лековита, омогућила и мојој баки, тешком астматичару, живот, до дубоке старости, достојан човека.
Но, то му би довоqно да се “отвори”, и речи се потекле попут воде са распукле бране . Уз додатно казивање да њему ни самом није јасно зашто баш мени, потпуно непознатом човеку, предочава своје најдубље тајне, чије је обелодањивање, тако рећи до јуче, могло њега да кошта каријере, породице, па можда и живота.
"“Знате, ја сам Вансте Чилокин”, представи се он кратко. “Дете "кунића"”,а патријархалног, православног, монархистичког порекла”", посебно нагласивши ово друго." “Деда Вансте, чије име носим, православни свештеник, хаxија, обишао је сва света места и манастире широм Мале Азије, Грчке и Африке.
Оштрио је своју душу на падинама Кавказа, ширећи веру и љубав медју људима и према Богу. Зато су Чилокини кроз генерације расли, множили се, напредовали живећи у срећи и благостању. Њихова стада се и данас напасају зеленилом орошених ливада. Желео је мој деда и више, да са породицом сидје у Кијев, град светлости, град хиљаду храмова божијих где је расут Свети Дух. Његов млади син, мој отац, надахнут човекољубљем , заволео је медицину и моју мајку Каћу из стамене кијевске породице, што имаше велико имање и кућу крај града. Те две љубави оца, и вера у Бога, допринеле су великом угледу породице и сврстале је медју водећим у Кијеву. Многе архитектонске лепотице убрзо су постале власништво мог оца, који се без остатака давао свом позиву,а бринуо је и о имању моје мајке увек говорећи да је сам Свевишњи везао човека и земљу, због тог је ваља поштовати, неговати.
Природни токови живота и породице помели су се доласком"црвених скакаваца” "са севера који су померали и прождирали све вредности заједнице вековима градјене. Поклекли смо под њиховом најездом. Грабили су наша имања, куће, намештај, слике, тепихе, ципеле, доњи веш…, све, осим куће градјене дедином руком са погледом на цркву Христа Спаса. Само велика мудрост и кроткост оца спасла је Чилокине потпуног нестанка.Ставио је велико лекарско знање у службу јуришника са великим" “трмкама"” и још већим звездасто-црвеним обележјем на глави.
Постао је начелник Окружне болнице али и сачувао своју душу надахнуту пореклом, молитвом, дугогодишњим постом и причешћем, а ни приватне праксе никада се није одрекао.
Медјутим," “црвени вирус"” је стресао, заразио и засенио сина, јединца његовог Ванстеа, то јест мене!, подигао и отргнуо од порекла, од земље дедова, од породице, пријатеља, дугогодишњег надзора и самог Бога! Почео сам да осећам, мислим и миришем “црвено”! Деловала је примављиво, диплома “"кунићког”" правника, војничка па затим официрска служба у Државној Безбедности. Све установе од важности и значаја за државу, биле су мени без врата. Нисам знао шта значи куцати, молити за било шта. Све сам бахато узимао, јер је страх ишао предамном, отварајућ ми пут. Обилато сам користио све из маштарија обичних људи: Мерцедесе, БМВ-е, Боинге, уз свакодневне баханалије са женама са писте, позоришта, филма, натопљен Скоч вискијем, француским винима – све у славу пролетера!. Нисам ни приметио да замном остаје црни и крвави траг, вапај и ропац намучених и уморених људи….
Онда је драги Бог подвукао црту и – шибнуо је немилосрдно по мени! Они, на чијем таласу сам јахао, тражили су моје ново жртвовање. Повукли из пензије и свог слугу револуције упутили на западне границе, да смирим побуну мањинског племена. Од града на обалама велике реке остало је само име, без кућа, људи, живота, – гаравих крстова, спаљених распећа, Јевандјеља!. И “прст судбине” спустио је мину пред моје ноге. Лекари Војно-Медицинске Академије причи нису да ли крај. Подарили су ми вештачки кук и слушни апарат…. Ово са бронхијама је нешто друго…. Деца? Деца и жена су ме напустили много пре.
Живим сада добро. Немам ништа и никог, али и то је нешто. И зло је негде отишло….У нападу величине, гордости, таштине, после смрти оца, спалио сам сва документа о нашој имовини, која је он брижљиво чувао за времена нека после “црвене олује” , и често хиљада марака!, мукотрпно скупљених од приватне лекарске праксе, лечећи црвену господу, која је то обилато плаћала”….
“А сада знате”, полако је уздахнуо у пискава плућа, “скупљам копије очевих тапија, онако, због деце. И овде сам стално – у Архиву радим
оптимизација сајта. Осим кад обилазим цркве. Па, велики је Бог!. И милостив!. Сузе ми често саме крену…”.
Касније, силазећи мермерним степеништем Архива, нисам у себи осећао ни притајену злурадост, а ни сажаљење, тугу, само тиху наду , да тај човек надрасте супротности у себи и крене путем искреног покајања, а његове жртве надју себи мир. Управо та супротност, тај расцеп, непремостива провалија у њему и око њега, узроковала је латентну патњу која је породила неспутану спољашну агресију, и повела је страдалника, некада вероватно пуног лепоте и снаге, пут ада, даривајући му злу коб за сапутника." “Црвени владари таме"”, спустивши непрозирни визир, заробили су му душу. Видео је,
осећао , мислио: њиховим очима, њиховом душом, њиховим мозгом, све док резови сечива сачињеног од дугогодишњег, болног посртања нису просекли узане отворе за светлост која је похрлила унутра, потпомогнута покајањем и поквашена сузама истине.
Тај господин је постао и остао симбол, људског искушења, крхкости нашег бића, времена страдања, и наук.
Portal Sokobanje
